Katalin Varga

Katalin Varga (mađ. Varga Katalin; Halmađ, 22. avgust 1802 — Halmađ, posle 1852) Ona je bila predvodnik rudarskog ustanka u Erdelju tokom 1840-ih. Ova plemkinja je najpre tražila pravdu za sebe u Beču, ali putujući kroz oblasti Cara Mocilora (Kamena zemlja) i susretajući se sa žalbama rumunskih rudara iz Zalatne, odlučila je da se založi i za njihove probleme. Tako da je postala borac za prava Rumuna sa planina Apuseni. Iako su njene peticije bile razmotrene, vlasti su je označile kao opasnu subverzivku i uhapsile su je uz pomoć Andreja Šagune, pravoslavnog episkopskog vikara. Provela je četiri godine u pritvoru, a zatim je osuđena na tri meseca zatvora, plaćanje sudskih troškova i proterivanje iz Transilvanije zbog državne bezbednosti, narušavanja javnog reda i podbunjivanja kmetova protiv gospodara. Posle izlaska iz zatvora, provela je ostatak života u svom rodnom selu pod policijskim nadzorom.

Katalin Varga (Varga Katalin)
Bista Katalin Varga u Halmađu
Datum rođenja	(1802-08-22)22. avgust 1802.
Mesto rođenja	Halmađ, Kneževina Transilvanija
Datum smrti	posle 12. decembar 1852.(1852-12-12) (50 god.)
Mesto smrti	Halmađ, Austrijsko carstvo
Obrazovanje	mađarski nemački rumunski
Supružnik	Đerđ Kelemen
Deca	Ilona i sin
Roditelji	Janoš Varga Katalin Rosondai

Život

Porodica i rani život

Katalin Varga je rođena u porodici osiromašenog plemstva 22. avgusta 1802. godine u Halmađu u Erdelju, (danas Halmeag, Rumunija) Transilvanija. Njen otac Janoš Varga i njena majka Katalin Rosondai bili su mali zemljoposednici i sami su obrađivali svoju zemlju. Jedino pominjanje njihovog plemićkog statusa nalazi se u jednoj molbi iz 1846. godine. Rano je ostala bez roditelja. Otac jioj je umro kada je imala osam godina a majka dve godine posle. Katalin Vargu je od 10. godine odgajala tetka, zajedno sa mlađom sestrom Ilonkom i bratom. Osim svog maternjeg jezika, mađarskog, govorila je i rumunski i nemački. Po njenoj izjavi, bila je luteranka. Sa 20 godina udala se za Đerđa Kelemena, bogatog kolara, sa kojim je imala dvoje dece. Pridružila mu se i u njegovom poslu, trgovini konopljom. U prvim danima posao je donosio profit; ali su kasnije davali kredit kupcima koji ga nisu vratili. U međuvremenu su se Varga i Kelemen razveli, a on je ubrzo preminuo.

Slučaj užara

Izvesni užar iz Brašoa (danas Brašov, Rumunija) dugovao joj je sumu od 631 forinte. Varga je podnela tužbu protiv njega Brasoovom opštinskom veću, što nije dalo rezultata, pa je otputovala u Beč da zatraži pomoć na tamošnjem kraljevskom dvoru. Kraljevska kancelarija je 1. avgusta 1839. izjavila da ne može doneti odluku i vratila slučaj Brasou. Ovde je slučaj odugovlačio bez rešenja, pa se u aprilu 1840. vratila u Beč, gde je od suda zahtevala da opštinsko veće Braso reši stvar. Iznova i iznova nije se moglo doći do rešenja, i na kraju je okružni sudija odbacio slučaj i poslao ga u arhivu. Varga je ostavila svoje imovinske gubitke iza sebe i pokušala da započne svoj život iznova. Godine 1840, tokom svog putovanja u i iz Beča, srela se sa rudarima iz sela Abrudfalva, Bučonj i Abrudkerpenješ. Ova sela su bila deo Zalatne riznice (mađ. zalatnai kincstári uradalom), u vreme kada su bili umešani u spor sa svojim stanodavcem koji je uključivao njegovu nespremnost da im isplati njihov deo prihoda od rudnika zlata. Stanovnici tri sela poverili su Vargi svoj slučaj i od tog trenutka njihovi interesi su postali njeni.

Slučaj tri sela

Nakon što se Katalin preselila u Bucijum, pripremila je peticiju koju je sama potpisala i donela u Beč. U njemu su navedene žalbe tri sela: uznemiravanje od strane oficira, povećanje prinudnog i opšte kršenje privilegija seljaka. U januaru 1841. molba je došla pred vlasti. Godine 1842. izvršne vlasti su poslale komisiju za utvrđivanje činjenica, ali u stvari o povezanosti sa posebnom stvari, ono su ispitivali nezakonito korišćenje šume od strane seljana. Predstavnik, zamenik poručnik Menjhart Fosto, presudio je protiv seljana. U svom izveštaju, on je zaključio da je „razlog nemira seljaka [to što su ih podsticali] izvesni dobro plaćeni pisci i zvaničnici, koji profitiraju na ovom stvaranju nevolja“. Kao odgovor na to, Katalin je savetovala seljane da nastave da koriste onoliko drva koliko žele za svoje domove i peći i da oteraju čuvare šuma. Što oni verovatno i jesu, i predvidljivo u martu 1843. Kraljevska kancelarija ponovo otvorila slučaj.

Dok je slučaj trajao, 6. maja 1843. godine grupa meštana Detunate, predvođena Katalinom, naoružala se štapovima i sekirama i krenula protiv državnih činovnika koji su počeli da sade drveće na zemljištu seljana. Na kraju niko nije povređen, ali su seljani uništili mladice. Ovog puta zamenik poručnik Fosto odlučio je i za peticiju iz 1841. i za stranu seljana Detunate. Trezor je, međutim, bio nezadovoljan ovim i označio Katalin Vargu kao „opasnog buntovnika“ i „prevaranta“. Ovo označava početak nekoliko neuspešnih pokušaja okružnih vlasti da zarobe Vargu.

Aktivni otpor

Od 18. veka, bili su učestali pokušaji da se rumunsko stanovništvo preobrati iz pravoslavlja u grkokatolicizam. U okviru tih napora, Beč je pokušao da umiri seljake tako što će im dati 1000 forinti za podizanje nove grkokatoličke crkve u Bučonju. Međutim, 25. aprila 1845. godine, uoči početka gradnje, meštani su se pobunili, misleći da se gradi vladina kancelarija. Dumitru Nikoara i ostali su se usprotivili izgradnji, navodeći da je zemljište u vlasništvu seljaka. Vlasti u Beču su smatrale da je Varga glavni instigator problema, zbog čega joj je zabranjeno putovanje u Beč, a njene kasnije peticije su redovno odbijane.

Na dan 9. marta 1845. godine, Varga je održala govor pred crkvom u Abrudfalvi, izražavajući protest protiv državnih službenika koji su sekli drva iz šuma sela. Tražila je i pomoć lokalnog advokata Samuela Sakača Mikeša u borbi protiv novih vladinih ograničenja na alkohol. Njen uticaj je brzo doveo do pritiska na zamenika poručnika Fostoa, koji je zatim počeo da razgovara i pokušava da savetuje seljane, ali sa ograničenim uspehom. U Bučonju, Katalin Varga i 50 naoružanih sledbenika štapovima su pristupili dvorištu sudije Jona Pleše Dančua, tražeći objašnjenja o njihovim poreskim novcima, što je rezultiralo manjim sukobom. U izveštajima o ovim događajima, Varga je optužena za podstrekavanje, dok je Ministarstvo finansija nastavilo sa pritiscima za njeno hapšenje.

Na vest o seljačkom ustanku u Galiciji 10. avgusta 1846. godine, kancelar baron Samuel Josika i generalni guverner grof Jožef Teleki zatražili su vojnu pomoć od generala Antona Frajhera fon Puhnera. U toj situaciji, Varga je lično otišla u Beč i podnela peticiju u kojoj je priznala greške svoje i sela, zatražila pomilovanje i zahvalila sudu na strpljenju, ali je takođe istakla nerešene probleme sela. Peticija je uključivala i posebno pismo iz tri sela koja su preuzela odgovornost za Vargine postupke, obezbeđujući njen bezbedan prolaz u Beč. Tražili su i nezavisno ispitivanje pitanja sela i zaustavljanje svake vojne intervencije dok se ispitivanje ne završi. Zabrinut za moguću otvorenu pobunu, kancelar Josika je obustavio vojne akcije i potražio pomoć od Andreja Šagune, koji je 27. juna 1846. postavljen za vikara.

Zatvor i naredne godine

Vlasti su bile nezadovoljne tvrdnjama i nastalom situacijom, pa su preduzele mere da zatvore Vargu kao podstrekača. Uz pomoć rezidentnog biskupa Šagune, ona je uhapšena po izmišljenim optužbama u januaru 1847. godine. Prvo je bila zatočena u Nađenjedu, a potom u Đulafehervaru, gde je provela skoro četiri godine bez suđenja.

Suđenje je konačno održano 1851. godine, sa izrečenom kaznom od tri meseca. Po odsluženju kazne, Varga je prognana u svoje rodno selo Halmađ. Pretpostavlja se da je tamo provela ostatak svog života i da je umrla nakon 1852. godine.

Posthumna priznanja

Godine 1977. meštani sela u Halmeagu podigli su spomenik Katalini Vargi u dvorištu lokalne crkve. Tokom rumunske komunističke ere, kolektivna farma Halmeag je dobila ime po njoj. Godine 1951. Srednja škola za devojke u Solnoku, u Mađarskoj, usvojila je naziv „Srednja škola Varga Katalin“, koji je zadržala do danas. Takođe, u Rumuniji nekoliko ulica nosi ime Ekaterina Varga, što je rumunski oblik njenog imena.

Literatura

• I. Tóth Zoltán (1951). Varga Katalin (na jeziku: mađarski). Budapest: Művelt Nép Könyvkiadó. 943. T80. 
• Kiss András, ur. (1980) [1979]. Varga Katalin pere (na jeziku: mađarski). Bucharest: Kriterion Könyvkiadó. ISBN 963-07-2076-0. 
• Kenyeres Ágnes (ur.). „Varga Katalin”. Magyar Életrajzi Lexikon (na jeziku: mađarski). Pristupljeno 2009-04-22. 
• Cseh Andrásné, ur. (1959). „Varga Katalin”. A szolnoki Varga Katalin Általános Leánygimnázium évkönyve az 1958/59. tanévről (na jeziku: mađarski). Szolnok: Headmaster of the school. str. 3—4. 
• Mali enciklopedijski rečnik, Ediția a II-a revăzută și adăugită, Editura științifică și enciclopedică, București, 1978.
• Rumunski enciklopedijski rečnik, Vol. IV, Q - Z, Editura Politică, București, 1966.
• 'Ќlipa Magazin, Anul XVII, 27 ianuarie 2007, No. 783, P.O. Box 4391, Anaheim, CA 92803-4391 Arhivirano 2009-06-14 na sajtu Wayback Machine
• Enciklopedijski rečnik, vol. VII, T - Z, Editura Enciclopedică, București, 2009.
• (jezik: mađarski) Kiss András, Suđenje Katalin Vargi, Kriterion Könyvkiadó, București, 1980.
• Agoston Horváth, 'Ќatalin Varga (predstava izvedena u Narodnom pozorištu u Targu Murešu, reditelj Erno Sabo, 1955).

Spoljašnje veze

• Životni put Katalin Varge na sajtu Gimnazije Varga Katalin