Википедија

Karta (igra)

карта која се користи као једна од сета за играње карташких игара
Za druga značenja, pogledajte stranicu Karta.

Karta (lat. charta, prema stgrč. χάρτητς [khártes] — „list papira”) za igranje, parče je krute debele hartije ili kartona, četvorougaonog oblika[1] sa slikom ili brojevima.[2] Da bi se igrale karte neophodno je imati špil (nem. spiel — „igra”), odnosno svežanj ili pakovanje karata, obično 52.[2] Špil se deli na četiri znaka ili boje, od kojih svaka ima po 13 karata[1]: ♠ list ili pik crne boje, ♣ detelina ili tref crne boje, ♥ srce ili herc crvene boje, i ♦ romb ili karo crvene boje. U svakoj boji su karte sa brojevima od jedan (naziva se as) do deset, kao i tri slike[1]: žandar, koji se takođe naziva dečko ili pub i označava se slovom J, kraljica ili dama i označava se latiničnim slovom Q, i kralj ili pop, označava se slovom K. Osim toga, svaki špil bi trebalo da ima jednog ili dva džokera, koji se u nekim igrama koriste kao zamena za bilo koju drugu kartu. Postoje i špilovi od samo 32 karte, dok je za neke igre potrebno više od jednog špila.[1]

Špil od 52 karte

Karta za igranje je komad posebno pripremljenog kartona, debelog papira, tankog kartona, plastičnog papira, mešavine pamuka i papira ili tanke plastike koja je obeležena prepoznatljivim motivima. Često prednja strana (lice) i zadnja strana svake karte imaju završnu obradu kako bi se olakšalo rukovanje. Najčešće se koriste za igranje kartaških igara, a koriste se i u magijskim trikovima, kardistriji,[3][4] bacanju karata,[5] i kartaškim kućama; karte se takođe mogu sakupljati.[6] Karte za igranje su obično veličine dlana radi lakšeg rukovanja i obično se prodaju zajedno u kompletu kao špil karata ili paket karata.

Najčešći tip igraćih karata na Zapadu je francuski standardni paket od 52 karte, od kojih je najrasprostranjeniji dizajn engleski patern,[a] praćen belgijsko-đenovljanskim tipom.[7] Međutim, mnoge zemlje koriste druge, tradicionalne vrste karata za igranje, uključujući one koje odgovaraju nemačkoj, italijanskoj, španskoj i švajcarskoj tradiciji. Tarot karte (poznate i kao taroks ili taroči) su stari žanr karata koji je još uvek veoma popularan u Francuskoj, centralnoj i istočnoj Evropi i Italiji. Prilagođeni špilovi tarot karata se takođe koriste za proricanje; uključujući čitanje tarot karata i kartomantiju.[8] Azija, takođe, ima regionalne karte kao što su japanske hanafuda, kineske karte za novac ili indijska ganjifa. Poleđina karti je često prekrivena šarom koji otežava igračima da gledaju kroz providni materijal da bi pročitali tuđe karte ili da identifikuju karte po manjim ogrebotinama ili tragovima na poleđini.

Karte za igranje su dostupne u velikom broju stilova, jer špilovi mogu biti proizvedeni po meri za takmičenja, kasina[9][10] i mađioničare[11] (ponekad u obliku trik špilova),[12] napravljene kao promotivni artikli,[13] ili namenjene da služe kao suveniri,[14][15] umetnička dela, edukativni alati,[16][17][18] ili brendirani materijal.[19] Špilovi karata ili čak pojedinačne karte se takođe sakupljaju kao hobi ili radi novčane vrednosti.[20][21]

Istorija

uredi
 
Kineska karta dimenzija 9,5 H 3,5 cm, iz 1400. godine, za vreme dinastije Ming. Čuva se u muzeju u Berlinu

Smatra se da karte potiču iz drevne Kine, ali postoji nekoliko teorija o tome u kom su veku one tačno nastale.[22] Prema jednoj od njih, prvi pisani trag o igranju kartama, mada se one nisu nazvane kartama, nalaze se u knjizi iz 880. godine pisca Su E za vreme dinastije Tang, u kojoj se opisuje kako je familija muža princeze Tončang 868. godine uživala u „igri lista”.[23] Prema pisanim izvorima se veruje da su karte u Kini svakako postojale pre 1000. godine. One su više ličile na uske papirne cedulje, odnosno na domine. Zapravo, prve domine su bile od papira, da bi tek kasnije počele da se prave od drveta i slonovače. Na njima su kao na novčanicama bile iscrtane razne vrednosti, zbog čega se ovakve karte povezuju sa kockanjem.[24] Prema jednoj drugoj teoriji, karte se nisu pojavile pre 12. veka.[22]

Rezbarenjem drvenih ploča, tako da se ukloni sav materijal oko znakova, Kinezi su izrađivali matrice za štampanje, još u 7. veku. Na vrh ploče nanošena je boja i trazem ostavljan crni otisak znakova, ali samo sa jedne strane papira. Ovaj postupak štampanja Kinezi su vekovima koristili kao glavno sredstvo za umnožavanje, između ostalog i karata za igranje.[25]

Do 13. veka, karte su dospele do Bliskog istoka. Među najstarije očuvane karte islamskog sveta spadaju one koje se čuvaju u Topkapi muzeju u Istanbulu. One potiču od mameluki iz Egipta, pre 1500. godine. Ovaj ručno izrađeni špil se sastojao od 52 karte, raspoređene u 4 serije, od kojih je svaka imala brojeve od jedan do deset i tri slikane karte, sa tri vrste uniformi, za koje se smatra da odgovaraju različitim rangovima u službi na sultanovom dvoru.[26]

Igre kartama su u Evropu došle iz islamskih zemalja, najverovatnije oko 1360. godine. U to vreme, od znakova su se koristili:

 
Srednjovekovne karte iz 1377. godine

Ovakve karte i danas se koriste u Španiji, Maroku, Južnoj Americi i nekim delovima Italije i Francuske. U Švajcarskoj, na nemačkom govornom području koriste se ruža, žir, štit i zvono, a u nekim delovima srednje Evrope koriste se list, žir, srce i zvono. Indijske karte su najčešće okrugle, sa osam, deset ili dvanaest boja i 12 karata u svakoj.[1]

U Francuskoj su karte za igranje bile popularne već krajem 14. veka. Pomenute su, na primer, u pariskom dekretu iz 1397. godine, kojim je radnim ljudima bilo zabranjeno da igraju karte (takođe tenis, kuglanje i kockanje) radnim danima.[25] Proizvodnja karata za igranje štampanjem cvetala je krajem 14. i početkom 15. veka.[25] Mada je u početku izgledalo komplikovano, kockanje i igranje karata se sa evropskih dvorova lako širilo i na ostalo stanovništvo, tako da istorijski dokumenti pokazuju ograničenja i propise u mnogim zemljama. S druge strane crkveni velikodostojnici, su u kartama videli priliku da od karata zarađuju, pa su iznašli kompromisno rešenje, preporučivši da se karte opreme imenom Isusa Hrista kako bi ih „zaštitili od uticaja zlih duhova, hazarderske groznice i varanja u igri”. Očekujući fleksibilnost crkve, pojedini evropski dvorovi su pre pomenutog dogovora propisali zakone koji uređuju igre sa kartama, i to u Španiji (1371), Švajcarskoj, Firenci i Francuskoj (1377), dok je u Nemačkoj prema zakonu iz 1378. bilo kažnjivo igranje karata samo ako igrači polažu velike uloge.

Najznačajniji centar za proizvodnju karata u 15. veku nalazio se u francuskom gradu Ruanu. Francuzi su svoje prve originalne karte nazivali po velikim istorijskim ličnostima ili herojima iz mitova i legendi. Upravo francuski proizvođači su oko 1470. godine postavili mnoge originalne dizajnerske standarde, koji se i danas poštuju.[1]

Posle 1860. godine Evropljani i Amerikanci usvojili su oznake na kartama, za predstavljanje njihove vrednosti, koje su se crtale po uglovima, najčešće dva, po jedan na svakom kraju dijagonale, a ređe i u sva četiri ugla.[27] Od ostalih poboljšanja, karte sa slikama, žandar, dama i kralj počele su da se prave sa dvoglavim likovima, a karte su počele da se prave sa zaobljenim uglovima. Ova poboljšanja napre su se pojavila u Evropi, ali su se vrlo brzo prihvatila i u Americi. U to vreme pojavio se i prvi džoker.[28]

Igre

uredi

Pasijans je igra kartama za samo jednog igrača. Ostale igre zamišljene su da u njima učestvuju dva ili više igrača. Među najpopularnije igre spadaju igre sa adutima, kao što su vist, za četiri igrača i bridž, koji je nastao od vista, danas omiljena među vrhunskim kartarošima, koji se takmiče još od 1951. godine. Tablić je predviđen za dva do tri, a remi za dva do šest igrača.[1]

Veoma popularna dečija igra kartama za dva ili četiri igrača su i „sedmice“, u raznim zemljama poznata pod različitim nazivima. Igraju se sa špilom od 32 karte, gde boja rang karata ne igra nikakvu ulogu, osim sedmica, koje mogu da zamene bilo koju drugu kartu, aseva i desetki.[29], zatim dečija kartaška igra „magarac“, četiri igrača sa svega 17 karata: sve karte sa slikama, asevi i dvojka tref, koja ima specijalnu ulogu magarca.

Mau-mau se takođe igra u celom svetu za decu ili kao deo igre za odrasle, sa 32 karte. Izmišljena je u čast legendarnog kineskog predsednika Mao Cedunga, a originalni naziv joj je „Mao“, ona nije bila namenjena deci, a u kineskom pristupu je vrlo uvažena i priznata.[30]

Belot ili belot je veoma popularna i se igra i na turnirima, zahteva koncentraciju i pamćenje uglavnom sa 4 igrača, sa specijalnim špilom karata, koje neki zovu „mađarice“.[31]

Najpopularnija igra kockaroša je poker.[1] Naziv poker potiče iz francuske igre 18. veka zvane Poke (fr. Poque).

Iz pokera je proizašlo nekoliko igara:

  • persijska igra As Nas;
  • evropska igra Primero;
  • francuska igra Brelan;
  • engleska igra Brag.

[32][33]

Dan igranja kartama

uredi

U SAD svake godine 28. decembra slavi se Dan igranja kartama (engl. Card Playing Day). Mada se ne zna zbog čega, ni kada je tačno počeo da se proslavlja ovaj praznik[34], tog dana je običaj da se šalju zanimljive čestitke sa kartama, te igraju karate u krugu porodice ili među prijateljima. Mada mnogi ovaj dan smatraju nacionalnim praznikom, on zapravo nigde nije registrovan kao takav.[35]

Tarot karte

uredi
 
Tarot karta iz 1450. godine

Tarot karte za predviđanje budućnosti, čine špil od 78 karata, podeljenih u dve grupe:

  • velika arkana od 22 karte koje su aduti
  • mala arkana od 56 malih karata, koji mogu biti:
    • štapovi
    • pehari
    • mačevi
    • dinari

Mnogi okulisti ovaj broj povezuju sa hebrejskim alfabetom, koji se sastoji od 22 slova i hramovima sa 56 stepenica, dok ga neki autori vezuju za hebrejsku kabalu.[36] Niko sa sigurnošću ne zna kada je Tarot tačno nastao,[37] ali se veruje da je to bilo u mediteranskom basenu krajem 14. veka. Postoje očuvani špilovi iz 15. veka.[36]

Napomene

uredi
  1. ^ Takođe se zove međunarodni ili anglo-američki patern, ali 'engleski patern' je naziv koji preporučuje Međunarodno društvo za igranje karata.

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž Zefirino Grasi (srpsko izdanje, ur. (2007). Oxford školska enciklopedija. Beograd: Knjiga komerc, Politika. str. 80—82. ISBN 978-86-7712-195-2. }
  2. ^ a b Klajn, Ivan; Milan Šipka (2008). Veliki rečnik stranih reči i izraza (četvrto izd.). Novi Sad: Prometej. str. 593, 1498. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  3. ^ Pang, Kevin (21. 4. 2015). „72 Hours Inside the Eye-Popping World of Cardistry”. Vanity Fair. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  4. ^ Cepeda, Esther (26. 7. 2019). „Cardistry transforms deck of cards into performance art”. Post Independent. Pristupljeno 28. 7. 2019. 
  5. ^ Klimek, Chris (30. 11. 2018). „Ricky Jay Remembered, From The Wings: An Assistant's Thoughts On the Late Magician”. NPR. Pristupljeno 29. 7. 2019. „The second act climaxed with him throwing cards into watermelon, first the squishy interior, then the "pachydermatic outer melon layer."” 
  6. ^ Hochman, Gene; Dawson, Tom; Dawson, Judy (2000). The Hochman Encyclopedia of American Playing Cards. Stamford, CT: U.S. Games Systems. ISBN 1572812974. OCLC 44732377. 
  7. ^ Pattern Sheet 80 at i-p-c-s.org. Retrieved 23 August 2020.
  8. ^ Decker, Depaulis & Dummett 1996, str. ix.
  9. ^ „Casino: Cards destroyed before knowing of scheme”. Courier Post. Associated Press. 15. 8. 2015. Pristupljeno 6. 8. 2019. 
  10. ^ Kaplan, Michael (29. 6. 2016). „How 'Advantage Players' Game the Casinos”. The New York Times. Pristupljeno 6. 8. 2019. 
  11. ^ Wong, Alex (4. 4. 2019). „How young magicians are learning to cast a spell on a modern audience”. National Post. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  12. ^ Mallonee, Laura (9. 11. 2018). „The Secret Tools Magicians Use to Fool You”. Wired. Pristupljeno 6. 8. 2019. 
  13. ^ Hegel, Theresa (10. 1. 2018). „Smart Promotional Items at CES”. Advertising Specialty Institute. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  14. ^ Sawyer, Miranda (2. 6. 2019). „'The public has a right to art': the radical joy of Keith Haring”. The Guardian. Pristupljeno 29. 7. 2019. „His art is everywhere. There are Haring T-shirts, Haring shoes, Haring chairs. You can buy Haring baseball hats and badges and baby-carriers and playing cards and stickers and keyrings.” 
  15. ^ Wilson, Lexi (1. 12. 2018). „A new deck of cards with a Bakersfield twist”. Bakersfield Now. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  16. ^ Xinhua (2019-05-17). „Shanghai uses playing cards to promote garbage sorting”. China Daily. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  17. ^ „N.Y card collection includes 6,356 decks”. NBC News. Associated Press. 2008-10-12. Pristupljeno 30. 7. 2019. 
  18. ^ Stack Commerce (16. 1. 2018). „These playing cards help you learn about design”. Popular Science. Arhivirano iz originala 29. 7. 2019. g. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  19. ^ Ramzi, Lilah (25. 2. 2019). „All Dressed Up and Nowhere to Go: The Best Looks to Wear at Home”. Vogue. Pristupljeno 29. 7. 2019. „Tiffany & Co. playing cards, $115” 
  20. ^ Seideman, David (18. 1. 2019). „Trading Cards Continue To Trounce The S&P 500 As Alternative Investments”. Forbes. Pristupljeno 6. 8. 2019. 
  21. ^ Sullivan, Paul (23. 3. 2018). „Trading Cards: A Hobby That Became a Multimillion-Dollar Investment”. The New York Times. Pristupljeno 6. 8. 2019. 
  22. ^ a b Chris Angelis (02. 11. 2011). „Playing cards throughout China's history”. gbtimes.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 01. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  23. ^ „Playing Cards”. cultural-china.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 28. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  24. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Origins” (na jeziku: engleski). International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  25. ^ a b v Knežević, Ilija, ur. (2010). „Mala istorija tipografije”. Signum. Beograd: Fakultet primenjenih umetnosti. 5: 20—21. ISSN 1452-9475. 
  26. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Early Middle East Cards”. www.i-p-c-s.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  27. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Indices” (na jeziku: engleski). International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  28. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Other improvements” (na jeziku: engleski). International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  29. ^ D. Stojanović. „Enciklopedija društvenih igara - Sedmice” (PDF). igranje.org. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 03. 2016. g. Pristupljeno 07. 09. 2013. 
  30. ^ D. Stojanović. „Enciklopedija društvenih igara - Mau-mau” (PDF). igranje.org. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 03. 2016. g. Pristupljeno 07. 09. 2013. 
  31. ^ „Bela”. igranje.org. Pristupljeno 07. 09. 2013. 
  32. ^ „Srbija Danas - Istorija pokera (2014)”. srbijadanas.com. 15. 5. 2014. 
  33. ^ „Casinobonusesfinder”. 8. 8. 2019. 
  34. ^ „Card Playing Day”. nationalwhateverday.com (na jeziku: engleski). National Whatever Day. Arhivirano iz originala 04. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  35. ^ „Card Playing Day!”. Gone-ta-pott.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 14. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  36. ^ a b Alistera Kroli (1942). „Uvod”. Ur.: Hymenaeus Beta. Tot tarot, deskriptivni esej. Berlin. str. 4. ISBN 978-3-905219-06-7. 
  37. ^ Džejms Blejr (1990). „Umesto uvoda”. Ur.: Vlastimir Janković. Tarot - gatanje kartama (drugo izd.). Šid. str. 5. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Karta na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Карта_(игра)&oldid=28918537”