Karson Makalers

Karson Makalers (engl. Carson McCullers; Kolambus, 19. februar 1917 — Najak, 29. septembar 1967) bila je američka književnica, poznata po romanima „Srce je usamljeni lovac“ (1940), „Odsjaji u zlatnom oku“ (1941), „Gost na venčanju“ (1946) i zbirci pripovedaka „Balada o tužnom kafeu“ (1958). Pored romana i pripovedaka pisala je poeziju, drame i autobiografiju koja je ostala nedovršena.

Karson Makalers
Karson Makalers na fotografiji Karla van Vehtena
Lični podaci
Puno ime	Karson Lulu Smit Makalers
Datum rođenja	(1917-02-19)19. februar 1917.
Mesto rođenja	Kolambus, Džordžija, SAD
Datum smrti	29. septembar 1967.(1967-09-29) (50 god.)
Mesto smrti	Najak, Njujork, SAD
Književni rad
Uticaji od	Fjodor Dostojevski, Dejvid Herbert Lorens, Vilijam Fokner, Marsel Prust, Judžin O’Nil, Karen Bliksen, Anton Čehov, Gistav Flober
Uticao na	Truman Kapote, Čarls Bukovski, Silvija Plat
Najvažnija dela	„Srce je usamljeni lovac“ (1941), „Odsjaji u zlatnom oku“ (1941), „Gost na venčanju“ (1946), „Balada o tužnom kafeu“ (1958).
Potpis
Zvanični veb-sajt

Iako njen književni opus nije veliki, Makalers se smatra jednom od najznačajnijih književnih pojava američkog juga. U svojim delima istraživala je duhovnu izolaciju i samoću izopštenih i odbačenih, preispitujući rodne uloge, problem identiteta i rasnu segregaciju.

Biografija

Detinjstvo usmaljenog lovca

Karson Makalers je rođena kao Lula Karson Smit 19. februara 1917. u Kolambusu, država Džordžija, kao prvo dete Lamara Smita, časovničara i juvelira, i Margarite Voters. Imala je mlađeg brata Lamara mlađeg i sestru Margaritu. Smitovi su bili protestanti, potomci doseljenih francuskih hugenota, dok je sa majčine strane bila irskog porekla. Karsonin deda po majčinoj liniji bio je vojnik konfederacije i vlasnik velike robovlasničke plantaže, koju je izgubio nakon Američkog građanskog rata. Ime je dobila po baki. Kolambus, gradić na jugu u kojem je odrasla, sa svojim vrelim letima, blagim zimama i pre svega sa svojom oštrom rasnom i klasnom segregacijom postao je glavna inspiracija za atmosferu i mesto odigravanja većeg dela opusa buduće književnice.

Kao prvo dete u porodici, Lula Karson je odgajana sa velikom pažnjom i očekivanjima. Njena majka, Margarita, želela je da joj ćerka postane velika pijanistkinja. Još kao malu smeštala ju je pored klavira govoreći: Sviraj mila. Zar ne znaš da ćeš jednog dana postati poznata? Vrlo rano je pokazala muzički talenat, počevši od svoje pete godine da svakodnevno vežba na klaviru. Pored klavira, buduća književnica je pokazivala veliku strast prema knjigama. Kada je bila u predškolskom uzrastu na pitanje šta želi za Božić uskliknula je: Želim knjige, gomilu knjiga. U periodu rane adolescencije počela je da piše. Svoje dečije strastvene pokušaje pisanja opisala je rečima: Moj prvi pokušaj pisanja bila je drama. U tom periodu uzor mi je bio Judžin O’Nil, te je prvo remek-delo bilo prepuno incesta, ludila i ubistava. Prva scena se odigravala na groblju, dok je poslednja bila pored odra. Pokušala sam da je postavim u porodičnoj dnevnoj sobi, ali samo su majka i jedanaestogodišnja sestra bile voljne da učestvuju... Nakon toga naškrabala sam još nekoliko drama, romana i neku poprilično nastranu poeziju koju niko, uključujući i mene, nije mogao da razume.

Međutim, i pored porodične ljubavi Lula Karson je bila otuđeno i usamljeno dete, koje je provodilo vreme u samoći. Još kao mala doživela je unutrašnji konflikt koji ju je pratito do kraja života; žudela je da pripada grupi, ali je u isto vreme želela da ostane izdvojena. Tokom školovanja Karson se razlikovala od svojih vršnjakinja muškobanjastim ponašanjem, nošenjem nemoderne odeće i ne pokazujući interesovanja tipična za njene adolescentske godine. Nailazeći na nerazumevanje svoje okoline učenici su je neretko presretali gađajući je kamenjem i nazivajući je čudakinjom i nakazom. Sa četrnaest godina se razbolela od reumatske groznice. Pošto nije bila na vreme dijagnostikovana, ova bolest biće početak i najava teških zdravstvenih tegoba sa kojima se Karson kasnije suočila. Ubrzo je odbacila ime Lula isistirajući da je svi zovu srednjim imenom Karson.

Odlazak u Njujork i venčanje

Pošto je želela da postane koncertna pijanistkinja roditelji su podržali ideju da studira klavir na prestižnoj njujorškoj Školi Džulijard. Novac za visoku školarinu prikupili su tako što su prodali dijamantski prsten njene bake. Međutim. njen san o studiranju ubrzo je srušen. Naime, Kler Saser, Karsonina cimerka, ubedila ju je da ne treba da drži novac kod sebe, već da ga prepusti njoj, tvrdeći da je odgovornija pošto je bila nekoliko godina starija. Poverivši joj svoj novac, Kler Saser je posle nekoliko dana provedenih u Njujorku uspela da izgubi čitav iznos u podzemnoj železnici. Karson je ostala u Njujorku bez centa. Pošto nije želela da se vrati kući, ubrzo se zaposlila, da bi skupivši nešto novca, počela noću da pohađa kurs kreativnog pisanja na Njujorškom i Kolambija univerzitetu. Tridestih godina, u vreme Velike depresije, nije bilo lako naći posao. Situaciju je dodatno otežavalo i to što nije imala veština, osim pisanja i sviranja klavira. Radila je kao konobarica, sekretarica, pijanistkinja i šetačica pasa. Ostala je zabeležena anegdota da je otpuštena sa jednog posla kada je šefica otkrila da ispod trgovačke knjige, koju je trebalo da vodi, drži i krišom čita roman „U Svanovom kraju“ Marsela Prusta.

Vrativši se preko leta 1935. u Kolambus, Karson je preko zajedničkog prijatelja upoznala Rivsa Makalersa. Rivs je bio vojno lice, rodom iz Džordžije, sa teškim detinjstvom iza sebe. U srednjoj školi je bio sve ono što Karson nije bila; popularan u školi, atletski građen, zvezda školskog američkog fudbala, omiljen kod devojaka i dobar đak. Ubrzo su se zaljubili jedno u drugo i počeli da se zabavljaju. Karson, neiskusna u ljubavnim vezama, pronašla je u Rivsu saputnika sa kojim je mogla da deli tog leta strast prema umetnosti, ali i književne ambicije. Neposredno pre svog dvadesetog rođendana 1936. objavila je priču „Vunderkind“ u decembarskom broju časopisa „Priča“ („Story“). Sledeće godine udaje se za Rivsa uzevši njegovo prezime. Pošto je Rivs napustio vojnu službu, preselili su se u gradić Šarlot, Severna Karolina, gde je počela da radi na svom prvom romanu, da bi se zatim preselili za Fejetvil. Šarlot i Fejetevil su bila mala naselja koja su ih gušila i u kojima nisu mogli da steknu puno poznanika, budući da je Karson i ovde bila predmet ogovaranja i izbegavanja.

Uspeh debitanskog romana i Februarska kuća

Naslovna strana prvog američkog izdanja romana „Srce je usamljeni lovac“

U prvim godinama par je živeo srećno. Rivs je bio požrtvovan muž koji je na sebe preuzeo pored brige za novčano izdržavanje i sve kućne poslove, ne bi li se Karson u potpunosti posvetila pisanju. Plan je bio da Rivs jednu godinu sve radi, dok će naredne godine Karson isto učiniti za njega. Međutim, godine su prolazile, Karson je pisala (pored svog „Srce je usamljeni lovac“, u ovom periodu napisala je nekoliko priča i prvu verziju romana koji će kasnije postati „Odsjaji u zlatnom oku“), a Rivs se vredno samožrtvovao i gušio sopstvenu književnu ambiciju. U ovom periodu oboje počinju da piju.

Skupivši nešto novca par se 1940. vratio u Njujork. Iste godine izašlo je njeno debitansko romaneskno ostvarenje „Srce je usamljeni lovac“. Napisan u poslednjim godinama Velike depresije, roman je oslikavao političku samosvest 30-tih u vidu realističkog predstavljanja kapitalističke i rasističke nepravde, a u isto vreme je anticipirao jednu od književnih tendencija 40-tih u vidu oslikavanja otuđenja i duhovne izolacije. Roman se odlično prodavao, a kritika ga je dočekala sa velikim entuzijazmom. Makalers je preko noći sa samo 23. godine postala književna senzacija.

U Njujorku se bračna idila Makalersovih polako raspadala. Karson se ubrzo po izlasku romana zaljubila u tridesetdvogodišnju švajcarsku književnicu Anmariju Švarcenbah koju je upoznala preko Klausa i Erike Man, dok je Rivs sve dublje tonuo u alkoholizam. Rastavši se od muža Karson se preselila u takozvanu Februarsku kuću u Njujorku, legendarnom domaćinstvu gde su u vidu komune živeli poznati umetnici, mahom iz Evrope koji su u SAD izbegli zbog Drugog svetskog rata. Domaćinstvo je nastalo na predlog Džordža Dejvisa, urednika časopisa Harpers Bazar, koji je predložio da se iznajmi kuća kao mesto ekperimenta zajedničkog umetničkog života. Pored Karson u februarskoj kući su stalno ili povremeno živeli pesnici Luis Meknis, V. H. Odn sa svojim partnerom pesnikom Česterom Kalmanom, književnici Kristofer Ašervud i Ričard Rajt, bračni par Pol i Džejn Bouls, glumica Džipsi Rouz Li, kompozitor Bendžamin Britn sa svojim partnerom tenorom Piterom Pirsom i dizajner Oliver Smit. Kuću su redovno posećivali i drugi umetnici, te je bilo uobičajno da se tu zateknu Aron Koplend kako svira klavir, Deni de Ružmon kako razgovara sa Salvadorom Dalijem ili Pavel Čeliščev kako dekoriše zidove muralima. Ime Februarska kuća dala je Anais Nin prilikom posete ovom boemskom gnezdu, kada je čula da su glavni domaćini Makalers, Odn i Dejvis rođeni u horoskopskom znaku riba.

„Odsjaji u Zlatnom oku“

Naslovna strana prvog američkog izdanja romana „Odsjaji u zlatnom oku“

Godine 1941. izazašli su Odsjaji u zlatnom oku. Smešten u vojnoj bazi, roman donosi arhetipske likove čije neostvarene duhovne i fizičke potrebe dovode do samouništenja. Za razliku od prvog romana, ovo delo je kritika dočekala hladno, ali je periodični izlazak romana u časopisu Harper Bazar privukao veliku pažnju javnosti usled prikaza homoseksualnosti. Pojedini čitaoci su pozivali na bojkot časopisa, dok je sama autorka dobila pretnje od Ku klaks klana. Delo je posvetila svojoj ljubavnici Anmariji Švarcenbah. Veza sa njom se ubrzo ugasila, nakon što je švajcarska književnica obnovila ljubavni odnos sa baronesom Margot fon Opel, ženom nemačkog automobilskog magnata. Njihov odnos će se povremeno obnavljati sve do Marijine smrti u saobraćajnoj nesreći.

Iste godine nakon pogoršanja zdravstvenog stanja Makalers je napustila Februarsku kuću, i ponovo uselila sa svojim suprugom Rivsom. Uskoro su upoznali Dejvida Dajmanda, mladog kompozitora, koji se zaljubio u oboje. Za razliku od odnosa Rivsa i Dejvida koji je bio seksualne prirode, odnos između Karson i mladog kompozitora je, iako duboko emotivan, bio bez seksualnog kontakta. Živeći u njujorškom jednosobnom stanu na bračnom krevetu spavali su Rivs i Dejvid, dok je pored u manjem krevetu obično spavala Karson. Ovaj ljubavni trougao će snažno uticati na njeno dalje pisanje. Svoju pripovetku „Balada o tužnom kafeu“ posvetila je Dajmandu. Međutim, ljubavni trougao nije uspeo da spasi brak, pošto su se supružnici sve više udaljavali. Sredinom 1941. učestvovala je u književnoj koloniji Jado u Saratogi Springsu, gde se bezuspešno udvarala književnici Ketrin En Porter, zbližila sa Njutonom Arvinom i postala pokrovitelj mladog Trumana Kapotea. Sa Kapoteom je prvih nedelja bila veoma bliska, ali je usled egocentričnosti oba pisca izbila žestoka svađa koja je dovela do toga da su se do kraja života uporno ignorisali. Za to vreme, u Njujorku Rivs se doselio kod Dejvida želeći da započne ozbiljnu vezu sa njim. Dajmond koji je bio rastrzan velikom ljubavlju prema oboje, pokušavao je Rivsa da izvuče iz alkoholizma, želje za samoubistvom kao i da ga natera da piše, u isto vreme je tešio Karson preko pisama nudeći joj brak. Nakon što je Rivs unovčio nekoliko čekova bez znanja autorke, Karson je besna zatražila razvod, koji je dobila 1942. Rivs se vratio u vojsku, a zatim se uputio na evropsko ratište Drugog svetskog rata. Početkom sledeće godine umire joj otac za koga je bila snažno vezana.

U periodu od 1941. do 1945. vredno je radila na svojoj književnoj karijeri. Priča „Drvo, kamen i oblak“ nagrađena je O’Henri nagradom za najbolju pripovetku, dok je ugledna kritičarka Marta Foli pripovetku „Balada o tužnom kafeu“ nagradila nagradom za najbolju američku pripovetku. Ohrabrena stipendijom Gugenhajm fondacije i fondacijom Američke akademije umetnosti i književnosti radila je na svom sledećem romanu. Nakon što joj je umro otac 1943, majka joj se doselila u Njujork. Ponovo je počela da se dopisuje sa bivšim suprugom, koji je bio ranjen kao vojnik u Evropi. Ubrzo nakon što se rat završio i Rivs vratio u SAD, njih dvoje su se po drugi put venčali 1945, a zatim preselili u Pariz gde je Rivs bio prekomandovan.

„Gost na venčanju“

Njen treći roman „Gost na venčanju“ izašao je 1946. Kritika je roman toplo pozdravila. Nakon pročitanog romana dramski pisac Tenesi Vilijams je poželeo da je upozna. Makalers je jedan kraći period provela kod njega u gostima, gde su oboje radili na svojim delima. Vilijams je pisao dramu „Leto i dim“, dok je Karson na Vilijamsov nagovor pisala dramsku adaptaciju „Gosta na venčanju“. Leta 1947. u Parizu doživela je moždani udar koji ju je gotovo oduzeo vid na desnom oku, da bi joj novi moždani udar na jesen iste godine, potpuno paralizovao desnu stranu tela. Sporo se oporavljala. Zdravstveno stanje je dodatno pogoršavala i činjenica da se Makalers, zajedno sa svojim suprugom, opet okrenula alkoholu.

Na Brodveju 5. juna 1950. premijerno je izvedena pozorišna ekranizacija „Gosta na venčanju“ u kojem su glavne uloge bile poverene mladoj Džuli Haris i Etel Voters. Predstava je dočekana hvalospevom i od strane publike i od strane književnih kritičara. Pozorišni kritičar Vilijam Hokins je u svojoj recenziji sumirao sud većine: Nikada pre nisam čuo za ovo što se desilo prošle noći na kraju izvedbe Gosta na venčanju kada je stotina gledalac jednoglasno i sa oduševljenjem klicala u čast Etel Voters i Džuli Haris. Sledeće godine komad je nagrađen Donaldsonovom nagradom i nagradom udruženja dramskih kritičara. „Gost na venčanju“ igran je 501 put. Na osnovu pozorišnog teksta snimljena je istoimena filmska adaptacija 1952. u režiji Freda Zinemana, u kojoj su Haris i Voters ponovile svoje uloge.

Ovaj period je bio vrhunac Makalersine književne karijere i priznanja. Izdavačka kuća Hjuton Miflin objavila je njena tri romana i sedam pripovedaka u zajedničkom izdanju pod nazivom „Balada o tužnom kafeu“. Pišući prikaz za britansko izdanje V. S. Pričet ju je nazvao genijem i najizuzetnijim američkim piscem generacije. Gor Vidal ju je u svom eseju o savremenim mladim piscima nazavao američkom legendom od početka. Čak su i kritičari poput Edmunda Vilsona i Dajane Triling, koji su izražavali ozbiljnu rezervisanost u pogledu njenog talenta, bili voljni da nedostatke opravdavaju njenom mladošću i da joj predviđaju bogatu književnu budućnost. Ako bi gospođa Makalers mogla da poput Dostojevskog, pisao je Jozef Frenk, smesti svoje junake u situacije gde će njihova grotesknost dobiti simboličnu vrednost, Američka književnost bi mogla da stekne veoma važnog pisca.

Neuspeh za neuspehom

Od praga pedesetih do 1964, kada je Karson Makalers umrla, njen život je bio niz privatnih i književnih neuspeha, tako da se uspeh, koji su joj svi prognozirali krajem četrdesetih, nikada nije ostvario. Makalers i njen suprug 1951. kupili su kuću u Bašivijeu, pored Pariza, gde su sa prekidima živeli naredne dve godine. Njihova bračna zajednica je polako postajala košmar. Rivs je nastavio da pije i da konzumira droge, a postao je i manično nasilan. Posle jedne od mnogobrojnih svađa Makalers je, po ko zna koji put, privremeno napustila Rivsa, da bi je, vrativši se u Najak, sustigla vest da je Rivs izvršio samoubistvo (1953). Smrt supruga, a zatim i smrti omiljene tetke i majke (1955), dodatno su pogoršali zdravstvenu situaciju i usporili rad na novom romanu. Pokušavši da se pomiri sa smrću voljenih osoba napisala je dramu „Kvadratni koren čudesnog“, koja je premijerno izvedena na Brodveju 30. oktobra. 1957. Pozorišni kritičari su je sasekli vrlo lošim recenzijama i odigrana je samo 45 puta. U periodu od 1958. do 1964. imala je srčani udar, niz paraliza izazvanih moždanim udarima, zapaljene pluća, rak dojke i prelom kostiju usled pada. Uprkos lošem zdravlju putovala je, radila na svojim delima, vodila bogat društveni život. Zajedno sa Arturom Milerom i njegovom tadašnjom suprugom glumicom Merilin Monro ugostila je englesku pesnikinju Idit Sitvel i dansku književnicu Karen Bliksen, čijim se romanima neizmerno divila. Njen četvrti i poslednji roman „Sat bez kazaljki“ izašao je 1961. Književni prikazi su bili mahom negativni. Flanari o Konor je u jednom pismu komentarišući ovaj roman napisala da je u pitanju najgori roman koji je pročitala. Uprkos neuspešnoj drami i neuspešnoim romanu, njena prva četiri dela su se odlično prodavala, i to do pola miliona primeraka, što je bilo propraćeno i mnogobrojnim prevodima na strane jezike.

Američki književnik Edvard Olbi adaptirao je „Baladu o tužnom kafeu“ u uspešnu brodvejsku predstavu 1963, a reditelj Džon Hjuston se zainteresovao da filmsku snimi adaptaciju „Odsjaja u zlatnom oku“. U avgustu 1967 doživela je još jedan moždani udar usled kojeg je pala u komu. Umrla je 22. septembra 1967, u pedesetoj godini života.

Dela

Romani

• „Srce je usamljeni lovac“ („Heart is a lonely hunter“, 1940)
• „Odsjaji u zlatnom oku“ („Reflections in a Golden Eye“, 1941)
• „Gost na venčanju“ („The Member of the Wedding“, 1946)
• „Sat bez kazaljki“ („Clock Without Hands “, 1961)

Literatura

• Carr, Virginia Spencer (1975). The Lonely Hunter: A Biography of Carson McCullers. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2522-4. 
• Bloom, Harold (2009). Bloom’s Guides: The Member of the Wedding. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1465-1. 
• Hacht, Anne Marie (2009). Gale Contextual Encyclopedia of American Literature. Gale. ISBN 978-1-4144-3130-7. 
• Graver, Lawrence (1969). Carson McCulers. University of Minnesota. ISBN 0-547-56400-7. 
• Nin, Anais (1975). The Diary of Anais Nin Volume 5 1947-1955: Vol. 5 (1947-1955). Houghton Mifflin Harcourt.