Википедија

Karsko more

рубно море Северног леденог океана северно од Русије и источно од Нове Земље

Karsko more (rus. Карское море) je deo Severnog ledenog okeana i nalazi se između ostrvâ Nova zemlja i kontinenta. Povezano je sa Barencovim morem preko moreuza Karska vrata. Dugo je oko 1450 km i široko 450 km, sa površinom od oko 880.000 km², i ima prosečnu dubinu od oko 110 metra. Glavne pritoke Karskog mora su Ob, Jenisej, Pjasina, Tajmira. Njegove glavne luke su Novi Port i Dikson, i pored toga što je more zaleđeno deset meseci od dvanaest postoji značajna ribarska aktivnost. Mogućnost da postoje značajne rezerve nafte i prirodnog gasa potvrdile u pretpostavke ruske državne naftne kompanije Rosnjeft koja je u saradnji sa američkom kompanijom Eksonmobil otkrila da se pod ovim morem nalazi prema procenama jedno od tri najveća nalazišta nafte i gasa na svetu, slično onima u Saudijskoj Arabiji i Meksičkom zalivu.[2] Prema procena ovih kompanija tu se nalazi 338 milijardi kubnih metara gasa i oko 100 miliona tona nafte (približno 87 milijardi barela). Postoji briga zbog količine nuklearnog otpada koji su Rusi tu ostavili, i posledica po floru i faunu.

Karsko more
Mapa prikazuje položaj Karskog mora.
LokacijaSeverni ledeni okean
Koordinate77° S; 77° I / 77° S; 77° I / 77; 77 77° S; 77° I / 77° S; 77° I / 77; 77
Zemlje basenaRusija
Površina926.000 km2 (358.000 sq mi) km2
Pros. dubina131 m (430 ft)[1] m
Zapremina121.000 km3 (98×10^9 acre⋅ft) km3
Karsko more na karti Arctic
Karsko more
Karsko more
Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi

Poreklo imena

uredi

Ime je dobilo po reci Kari (uliva se u Bajdaratski zaliv), koja je danas relativno beznačajan, ali je odigrao važnu ulogu u ruskom osvajanju severnog Sibira.[3] Ime reke Kara je izvedeno od nenečke reči koja znači 'grubasti led'.[4]

Na turskijskim jezicima, na primer, na turskom, tatarskom i baškirskom i drugim, naziv mora je egzonim i doslovno preveden kao „Crno more“ (tur. Kara Denizi). Po analogiji sa Crnim morem, Kara Deniz se takođe koristi za označavanje Karskog mora.[5] Dakle, u turskim jezicima postoje dva crna mora (jedno na severu Turske, drugo na severu Evroazije). Ovo je zbog činjenice da su definicije boja povezane sa simboličkom bojom karakterističnom za zemlje sveta, gde je kara ('crna') sever.[6] Crno more je stoga naizmenično poznato kao "Euksinsko more", što je izraz pozajmljen iz grčkog.

Geografija

uredi

Opseg

uredi

Međunarodna hidrografska organizacija definiše granice Karskog mora na sledeći način:[7]

Na zapadu. Istočna granica Barencovog mora [rt Kolsat do rta Želanija (Želja); Zapadna i jugozapadna obala Nove zemlje do rta Kusov Nos i odatle do zapadnog ulaznog rta, zaliv Dolgaja (70° 15′ N 58° 25′ E / 70.250° S; 58.417° I / 70.250; 58.417) na ostrvu Vajgač. Preko ostrva Vajgač do rta Greben; odatle do rta Beli Nos na kopnu].
Na severu. Rt Kolsat do rta Molotova (81° 16′ N 93° 43′ E / 81.267° S; 93.717° I / 81.267; 93.717) (severni kraj Severne zemlje na ostrvu Komsomolec).
Na istoku. Ostrvo Komsomolec od rta Molotov do Jugoistočnog rta; odatle do rta Voročilov, ostrva Oktobarska revolucija do rta Anučin. Zatim do rta Unsličt na ostrvu Boljševik. Boljševičko ostrvo do rta Jevgenov. Odatle do rta Prončisteheva na kopnu (vidi rusku kartu br. 1484 iz 1935. godine).

Ostrva

uredi
 
Glavna ostrva i grupe ostrva u centralnim i istočnim regionima Karskog mora.
 
Strukturna karta Karskog mora

U Karskom moru ima mnogo ostrva i ostrvskih grupa. Za razliku od drugih rubnih mora na Arktiku, gde većina ostrva leži duž obala, u Karskom moru mnoga ostrva, poput ostrva Arktičeskog instituta, ostrva Izvestija CIK, ostrva Kirov, Ujedinjenja ili Usamljeno ostrvo, ostrva Vize i Voronina se na otvorenom moru njenih centralnih regiona.

Najveća grupa u Karskom moru je daleki Nordenšeljdski arhipelag, sa pet velikih podgrupa i preko devedeset ostrva. Druga važna ostrva u Karskom moru su Belo ostrvo, ostrvo Dikson, ostrvo Tajmir, Kameno ostrvo i Oleni. Uprkos visokoj geografskoj širini, sva ostrva su bez leda osim ostrva Ušakov na krajnjoj severnoj granici Karskog mora.[8]

Trenutni obrasci

uredi

Obrasci cirkulacije vode u Karskom moru su složeni. Karsko more je obično pokriveno morskim ledom između septembra i maja,[9] i između maja i avgusta pod velikim uticajem oticanja slatke vode (otprilike 1200 km3 yr−1[10]) iz ruskih reka (npr. Ob, Jenisej , Pjasina, Pur i Taz). Na Karsko more utiče i dotok vode iz Barencovog mora, koji donosi 0,6 Sv u avgustu i 2,6 Sv u decembru.[11] Preneta voda potiče iz Atlantika, ali je ohlađena i pomešana sa neslanom vodom u Barencovom moru pre nego što je stigla u Karsko more.[9] Simulacije sa modelom okeana na Hamburškom pragu (HAMSOM) sugerišu da se u Karskom moru tokom cele godine ne održava tipičan obrazac vodenih struja. U zavisnosti od oticanja slatke vode, dominantnih obrazaca vetra i formiranja morskog leda, vodene struje se menjaju.[9]

Istorija

uredi

Karsko more je ranije bilo poznato kao Oceanus Scythicus ili Mare Glaciale i pojavljuje se sa ovim imenima na kartama iz 16. veka. Pošto je veći deo godine zatvorena ledom, ostala je uglavnom neistražena sve do kasnog devetnaestog veka.

U leto 1942. godine, nemački ratni brodovi i podmornice Krigsmarine ušli su u Karsko more kako bi uništili što više ruskih plovila. Ova pomorska kampanja nazvana je „Operacija Bunderland“. Njen uspeh je bio ograničen prisustvom leda, kao i lošim vremenom i maglom. Oni su efikasno štitili sovjetske brodove, sprečavajući štetu koja je mogla da bude naneta Sovjetskoj floti pod dobrim vremenskim uslovima.

U oktobru 2010, Ruska vlada je dodelila licencu ruskoj naftnoj kompaniji Rosneft za razvoj Istočno-prinovozemeljska polja nafte i gasa u Karskom moru.[12][13]

Nuklearni otpad

uredi

Postoji zabrinutost zbog radioaktivne kontaminacije nuklearnim otpadom koji je bivši Sovjetski Savez bacio u more i uticaja koji će to imati na morsko okruženje. Prema zvaničnom izveštaju „Bele knjige“ koji je sastavila i objavila ruska vlada u martu 1993. godine, Sovjetski Savez je bacio šest nuklearnih podmorničkih reaktora i deset nuklearnih reaktora u Karsko more između 1965–1988.[14] Čvrsti visoko i niskoaktivni otpad istovaren iz nuklearnih podmornica Severne flote tokom punjenja reaktora gorivom je bačen u Karsko more, uglavnom u plitke fjordove Nove zemlje, gde se dubine odlagališta kreću od 12 do 135 metara, a u korito Nova zemlja na dubini do 380 metara. Tečni niskoaktivni otpad pušten je na otvorenom Barencovov i Karskom moru. Naknadna procena Međunarodne agencije za atomsku energiju pokazala je da su ispuštanja mala i lokalizovana iz 16 pomorskih reaktora (za koje je IAEA prijavila da potiču iz sedam podmornica i ledolomca Lenjin) koji su bačeni na pet lokacija u Karskom moru. Većina bačenih reaktora je doživela nesreću.[15]

Sovjetska podmornica K-27 potopljena je u zalivu Stepovogo sa dva reaktora napunjena istrošenim nuklearnim gorivom.[16] Na seminaru u februaru 2012. otkriveno je da bi reaktori na podmornici mogli ponovo da dostignu kritičnost i da eksplodiraju (akumulacija toplote koja dovodi do eksplozije pare u odnosu na nuklearnu). Katalog otpada koji su Sovjeti bacili u more, prema dokumentima koje je Belona videla, uključuje oko 17.000 kontejnera radioaktivnog otpada, 19 brodova koji sadrže radioaktivni otpad, 14 nuklearnih reaktora, uključujući pet koji još uvek sadrže istrošeno nuklearno gorivo; 735 drugih komada radioaktivno kontaminirane teške mašinerije i nuklearna podmornica K-27 sa svoja dva reaktora napunjena nuklearnim gorivom.[17]

Reference

uredi
  1. ^ Stein, R. (2008). Arctic Ocean Sediments: Processes, Proxies, and Paleoenvironment. Elsevier. str. 37. ISBN 9780080558851. 
  2. ^ „Sanksjoner kan avslutte boring i Karahavet” [Sanctions could end drilling in the Kara Sea]. DN (na jeziku: norveški). 16. 9. 2014. Pristupljeno 22. 11. 2020. 
  3. ^ Pospelov, E.M. (1998). Geograficheskie nazvaniya mira [Geographic names of the world] (na jeziku: ruski). Moscow. str. 191. 
  4. ^ Vize, V.Yu. (1939). Karskoye more // Morya Sovetskoy Arktiki: Ocherki po istorii issledovaniya [Kara Sea // Seas of the Soviet Arctic: Essays on the history of research] (na jeziku: ruski). Leningrad. str. 180—217. 
  5. ^ „Čёrnoe more”. blacksea-education.ru. Arhivirano iz originala 17. 08. 2017. g. Pristupljeno 2017-08-28. 
  6. ^ Ertuğrul Yaman, Eyüp Bacanlı, Türk Dili El Kitabı, Grafiker Yayınları, Ankara 2009, s. 35-36
  7. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd izd.). International Hydrographic Organization. 1953. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 10. 2011. g. Pristupljeno 28. 12. 2020. 
  8. ^ Arctic Glaciers; Ushakov Island
  9. ^ a b v Harms, I. H.; Karcher, M. J. (1999-06-15). „Modeling the seasonal variability of hydrography and circulation in the Kara Sea” (PDF). Journal of Geophysical Research: Oceans (na jeziku: engleski). 104 (C6): 13431—13448. Bibcode:1999JGR...10413431H. doi:10.1029/1999JC900048  . 
  10. ^ Pavlov, V.K.; Pfirman, S.L. (1995). „Hydrographic structure and variability of the Kara Sea: Implications for pollutant distribution”. Deep Sea Research Part II: Topical Studies in Oceanography (na jeziku: engleski). 42 (6): 1369—1390. Bibcode:1995DSRII..42.1369P. doi:10.1016/0967-0645(95)00046-1  . 
  11. ^ Schauer, Ursula; Loeng, Harald; Rudels, Bert; Ozhigin, Vladimir K; Dieck, Wolfgang (2002). „Atlantic Water flow through the Barents and Kara Seas”. Deep Sea Research Part I: Oceanographic Research Papers (na jeziku: engleski). 49 (12): 2281—2298. Bibcode:2002DSRI...49.2281S. doi:10.1016/S0967-0637(02)00125-5. 
  12. ^ „Rosneft and Gazprom clinch Arctic acreage”. Upstream Online. NHST Media Group. 2010-10-15. Pristupljeno 2011-01-30. 
  13. ^ „BP and Rosneft in exploration pact”. Upstream Online. NHST Media Group. 2011-01-14. Pristupljeno 2011-01-30. 
  14. ^ „Radioecological Hazard of Ship Nuclear Reactors Sunken in the Arctic”. Atomic Energy. 79 (3). 1995. .
  15. ^ Mount, M.E., Sheaffer, M.K. and Abbott, D.T. (1994). "Kara Sea radionuclide inventory from naval reactor disposal". J. Environ. Radioactivity, 25, 1–19.
  16. ^ „Lifting Russia's accident reactors from the Arctic seafloor will cost nearly €300 million”. The Barents Observer. 8. 3. 2020. 
  17. ^ Charles Digges (28. 8. 2012). „Russia announces enormous finds of radioactive waste and nuclear reactors in Arctic seas”. Bellona. Arhivirano iz originala 23. 9. 2012. g. Pristupljeno 23. 9. 2012. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Karsko more na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Карско_море&oldid=28470808”