Калча у позоришту (pripovetka)
Kalča u pozorištu je manje poznata pripovetka srpskog književnika Stevana Sremca sa tematikom iz niškog života s kraja 19. veka i sa već poznatim niškim idiomom koji je odlika govora junaka i ove pripovetke. Pripovetku Kalča u pozorištu Stevana Sremca vezuje za opis događaja, koji se desio na izvođenju predstave Ivkova slava pozorišta Sinđelić u niškoj kafani Evropa 1896. U pripoveci lik i karakter glavnog junaka Kalče, prikazan je kroz tematizaciju anegdote, na kojoj Sremac priču uglavnom zasniva, ali i na proširivanju komičnih situacija i karikaturalnom oblikovanju glavnog junaka.[1][2]
| Kalča u pozorištu | |
|---|---|
| Orig. naslov | Kalča u pozorištu |
| Autor | Stevan Sremac |
| Zemlja |  Kraljevina Srbija |
| Jezik | srpski |
| Žanr / vrsta dela | pripovetka |
O autoru
uredi
Stevan Sremac, koji je rođen u Senti u Bačkoj, studirao je u Beogradu, gde je završio Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi. Vremenom je živeći u Beogradu, Nišu, Pirotu i drugim srpskim gradovima sazrevao kao profesor i književnik i tako postao jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca.
Sticajem okolnosti Sremac će svoj život i kreativne moći najviše posvetiti gradu Nišu koji je upoznao kao dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. godine. Naime Sremčev prvi susret sa gradom Nišom bio je dramatičan i zamalo fatalan. Kada je u toku 1876. prekinuo studije uključio se ka učesnik dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876–1877. godine, u čuvenoj „Đačkoj bateriji”, koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar. Prema zapisu Sretena Pašića,
Sremac se na Savindan 1877. godine zamalo nije smrznuo nadomak Niša, dok je njegova jedinica po snježnoj mećavi ulazila u ovaj grad iz aleksinačkog pravca. Iznemoglog Sremca spasio je vojnik Mihailo Cerović, tako što je prisilno zaustavio konjsku zapregu, koja je slučajno naišla drumom, poslije čega su ga drugovi smjestili u kola i time ga spasili od sigurne smrti.[3]
Kao profesor niške gimnazije, osnivač prva čitaonica za građane i pozorišta, u novooslobođenom kraju stare Srbije Sremac je zavoleo patrijarhalni život u Nišu. U njemu i o njemu će kasnije napisati skoro sva svoja vrednija literarna dela. Ovaj grad će postati i ostati Sremčeva trajna književnička inspiracija. A u tom postosmanlijskom Nišu, tek izašlom iz kulturne i ekonomske bede, Stevan Sremac je pomno pratio i – beležio.
Beležnica je često bila u njegovoj ruci, ne samo u školi i na časovima i posle njih već u veselom društvu kafana „Marger”, „Bosna”, „Esnaf” i drugih. Hteo je da sačuva od zaborava veselo „živuvanje” starih Nišlija, taj „primitivan ali srdačan i razdragan svet”. „Ivkovu slavu” će i završiti rečima „Moje je bilo da spomenem...[4]
Koliku je popularnost Stevanu Sremcu kao piscu donelo to slikanje ljudi i života staroga Niša, u vreme kada su se pojavljivala njegova dela „Ivkova slava”, „Zona Zamfirova”, „Ibiš-aga” i druga, a i znatno potom, svedoči ovaj sud kritičara Jovana Skerlića:
„Kada bi široka književna publika naša imala u jednom plebiscitu da kaže koga smatra za najvećeg srpskog pripovedača i čije knjige su njeno najdraže štivo, nesumnjivo je da bi najveći broj glasova dobio Stevan Sremac.[5]
Radnja pripovetke
urediGlavnog junaka, Kalču, niškog zanatliju i velikog ljubitelja lova, Sremac stavlja u komičnu situaciju zabune, a potom i nezadovoljstva prototipskim likom i načinom na koji je tumačen na sceni u dramatizovanoj „Ivkovoj slavi”, istog autora.[6]
Kroz šaljive događaje priča poprima groteskne razmere i izazva opšte oduševljenje u publici kad se „stvarni“ Kalča, ne razlikujući realnost od umetničke fikcije, suprotstavio tumaču uloge na pozornici.
Jezika pripovetke
urediPosebnu dimenziju ovog Sremčeve dela i ujedno umetničke slike grada Niša, predstavlja individualni govor junaka, koji je oboležen dijalekatskim i lokalnim osobinama jezika, specifičnim urbanim slengom, kao i bilingvističkim karakteristikama koje krase govor stranaca kada dođu u novu sredinu i započnu da uče njen jezik.[7]
Jezik dijaloga ove pripovetke često je onakav kakvim ga opisuju proučavaoci govora ovih krajeva. U nekim elementima, međutim, to je originalan idiom zabeležen jedino u Sremčevom delu. Tako u elemente koji karakterišu govore ovoga kraja spadaju: očuvani poluglasnik (op'nci,k'smet), očuvano l na kraju reči ili sloga ili njegova nestandardna supstitucija: žal, bolna; naredija, kupija; dosledna ekavska zamena jata u odričnom obliku glagola jesam (nesi, neje); brojne supstitucije vokala (ete, berem, lošo); brojne redukcije vokala (kol'ko, tol'ko, istin'); brojne partikule (doklen, ovoj, onoj), analitička deklinacija (Iz Niš, po beli svet, bez kraj, do Ristovac, sas miraz), analitička komparacija (polepo, pobolje, poubavo, najprvo), gubljenje infinitiva (će si putujem, ćese naselim, sag će druge da stizaju, od kude ću pare da nađem) i druge.[8]
Izvori
uredi- ^ Književno delo Stevana Sremca – novo čitanje, Lingvistička sekcija, Centar za naučna istraživanja SANU i Univer-ziteta u Nišu i Studijska grupa za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta, Niš 1997.
- ^ Književno delo Stevana Sremca – novo čitanje, Književna sekcija, Centar za naučnaistraživanja SANU i Univerziteta u Nišu i Studijska grupa za srpski jezik i književnostFilozofskog fakulteta, Niš 1997.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 103.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 5.
- ^ Dimitrije Milenković, (2017) Stevan Sremac i stari Niš. Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš. str. 6,7.
- ^ GOLUBOVIĆ, Mihailo. Kalčine priče, Gradina, Niš,1972.
- ^ Peco 1995: Asim Peco, Stevan Sremac kao dijalektolog, Južnoslovenski filolog, br. 51, Beograd.
- ^ Belić 1905: Aleksandar Belić, Dijalekti istočne i južne Srbije, Srpski dijalektološki zbornik, I, Srpska akademija nauka i umetnosti i Institut za srp- ski jezik, Beograd.
Literatura
uredi- Goran Maksimović, Svijet, priča i komični stil u niškoj prozi Stevana Sremca, Niš, Stil, 14.10.2004, Maksimovic.indd 304-305
- Skerlić, Jovan. Pisci i knjige, Beograd, Nolit, 1974.
- Stamenković, Đorđe. Ključ Stare Srbije: niške istorijske zanimljivosti iz dva veka, Prosveta, Niš, 1997.
- Stanojević, Ljubisav. „Stevan Sremac kao slikar starog Niša.” Gledišta, vol. II., br. 7-8, 1954,pp. 249-284.
Spoljašnje veze
uredi
