Википедија

Izabela Bavarska

(preusmereno sa Изабела од Баварске)

Izabela Bavarska, takođe poznata i kao Elizabeta (oko 1370 – 24. septembra 1435) je bila francuska kraljica (1385–1422), supruga Šarla VI. Rođena je u porodici Vitelsbah, kao najstarija ćerka Stefana III Bavarskog i Tadeje Vikonti od Milana. Sa 15 ili 16 godina, Izabela je poslata kod mladog kralja Šarla u Francusku. Par se venčao tri dana nakon što su se upoznali. Izabela je zvanično proglašena kraljicom 1389. godine na raskošnoj ceremoniji krunisanja i trijumfalnim ulaskom u Pariz. Karlo je 1392. godine pretrpeo prvi napad svoje doživotne mentalne bolesti, što je rezultiralo delimičnim povlačenjem sa prestola. Epizode ludila događale su se sve češće, ostavljajući dvor razdeljen u podršci političkim frakcijama. Incident iz 1393. godine na maskenbalu umalo je doveo do smrti kralja Šarla. Iako je kralj tražio da se Izabela skloni iz njegove blizine tokom svoje bolesti, on joj je praktično dozvolio da deluje u njegovo ime. Na taj način je Izabela postala regentica, držeći u svojim rukama mnogo više moći nego što je to bilo uobičajeno za francusku kraljicu.

Izabela Bavarska
Minijatura koja prikazuje Izabelu kako prima Kristinu Pizansku.
Lični podaci
Puno imeIzabela Vitelsbah Valoa
Datum rođenjaoko 1370.
Mesto rođenjaVojvodstvo Bavarska
Datum smrti24. septembar 1435.
Mesto smrtiPariz, Kraljevina Francuska
GrobBazilika Sen Deni
Porodica
SupružnikŠarl VI
Potomstvodevetoro dece (vidi dole)
RoditeljiStefan III Bavarski
Tadea Vikonti
DinastijaDinastija Vitelsbah, dinastija Valoa
Francuska kraljica
Period17. jul 1385 – 22. oktobar 1422.
PrethodnikDžoana Burbonska
NaslednikMarija Anžujska

Karlova bolest stvorila je vakuum moći koji je na kraju doveo do građanskog rata između Armanjaka i Burgundinaca, odnosno između pristalica kraljevog brata Luja I Orleanskog sa jedne i vojvoda Burgundije sa druge strane. Izabela je često prelazila sa jedne na drugu stranu, tražeći u savezništvima svoje interese. Kada je pratila Armanjake, Burgundinci su je optužili za preljubu sa Lujem Orleanskim. Kada je stala na stranu Burgundijaca, Armanjaci su je uklonili iz Pariza i zatvorili je. Godine 1407. Jovan II Neustrašivi je ubistvom jednog Orleanca ponovo potpalio sukob. Rat se završio ubrzi nakon što je Izabelin najstariji sin Šarl izvršio atentat na Jovana 1419. godine. Izabela je prisustvovala potpisivanju Ugovora iz Troa 1420. godine, kojim je odlučeno da engleski kralj nasledi francusku krunu nakon Šarlove smrti. Živela je u okupiranom Parizu sve do smrti 1435. godine.

Poreklo i mladost

uredi
 
Miniajtura sa prikazom kralja Šarla u lovu. Kraljica Izabela i njena pratnja prikazani su kako jašu palfreje.

Izabelini roditelji bili su vojvoda Stefan III Bavarski i Tadea Vikonti. Najverovatnije je rođena u Minhenu, gde je krštena kao Elizabeta u crkvi Svete Gospe.[a][1] Bila je unuka svetorimskog cara Ludviga IV iz dinastije Vitelsbah.[2][b][1] Bavarska se u to vreme ubrajala među najmoćnije nemačke države i bila je pod vlašću porodice Vitelsbah.[1] Izabelin stric, vojvoda Fridrih Bavarski, predložio je 1383. godine da Izabela bude ponuđena za verenicu francuskog kralja Šarla VI. Predlog je ponovljen na raskošnom burgundskom dvostrukom venčanju u Kambreu 1385. godine. Jovan Neustrašivi i njegova sestra Margareta Burgundska venčali su se Margaretom i Vilijamom od Bavarse, Šarl, koji je tada imao 17 godina, prisustvovao je venčanjima. Bio je privlačan, fizički sposoban mladić, koji je uživao u lovu i bio voljan da se oženi.[3]

Šarlov ujak, Filip II Smeli, smatrao je da predloženi brak idealnom prilikom za sklapanje saveza sa Svetim rimskim carstvom protiv Engleza.[4] Izabelin otac nevoljno se složio i poslao ju je u Francusku zajedno sa svojim bratom, a njenim ujakom, pod izgovorom da ide na hodočašće u Amijen.[2] Prema savremenom hroničaru Žanu Frosaru, Izabela je imala oko 16 godina u vreme sklapanja braka, što sugeriše da se rodila oko 1370. godine. Pre nego što je stigla u Pariz, Izabela je posetila Eno, gde je provela oko mesec dana, boraveći sa svojim praujakom, vojvodom Albertom I, grofom Holandije. Albertova supruga Margaret iz Breža zamenila je Izabelin bavarski stil oblačenja francuskom odećom. Stara Izabelina odeća smatrana je neprikladnom francuskim dvorskim običajima.[1] Dana 13. jula 1385. godine otputovala je u Amijen, kako bi se upoznala sa Šarlom.[2]

Frosar piše o sastanku Izabele i Šarla u svojoj hronici. On kazuje da je Izabela stajala nepomično, dok je bila pregledana, ispoljavajući savršeno ponašanje po standardima svog vremena. Dogovoreno je da se par venča u Arasu. Šarl je na prvom susretu osetio "da sreća i ljubav ulaze u njegovo srce, jer je video da je ona lepa i mlada, i zato je silno poželeo da je poseduje".[5] Još nije govorila francuski jezik i možda nije odražavala idealnu lepotu tog podneblja, jer je nasledila tamne italijanske crte svoje majke. Ipak, Šarlu se sigurno svidela, pa su se venčali tri dana kasnije.[6] Šarl je očigledno voleo svoju mladu suprugu. Povodom prve proslave Nove godine, Šarl je poklonio Izabeli crveno baršunasto sedlo, ukrašeno inicijalima K i E (Karol i Elizabeta), a nastavio je da joj poklanja prstenje, pribor za jelo i odeću.[7] Dan nakon venčanja, Šarl je krenuo u vojnu kampanju protiv Engleza, a Izabela je otišla u Kreil, da živi sa svojom prababom Blankom od Navare. Septembra meseca boravila je u dvorcu Vensenu, gde joj se tokom prvih godina braka Šarl često pridruživao.[8]

Krunisanje

uredi
 
Minijatura iz hronike Žana Frosara, koja prikazuje ulazak kraljice Izabele u Pariz.

Izabela je krunisana 23. avgusta 1389. godine raskošnim ceremonijalnim ulaskom u Pariz. Njena rođaka Valentina Vikonti, koja se udala za Luja Orleanskog (Šarlovog mlađeg brata) dve godine ranije putem punomoćja i papskog odobrenja, takođe je stigla u Pariz. Iz Milana, ona je došla sa 1300 vitezova i raskošnim prtljagom koji je uključivao knjige i harfe.[9] Mlade su bile obučene u raskošnu odeću i jahale su u pratnji vitezova.[9] Povorka je trajala od jutra do večeri. Ulice su bile prekrivene platnima koji su prikazivali scene iz krstaških ratova i druge motice. Više hiljada meštana stajalo je duž rute. Sa jedne strane bili su odeveni u zeleno, a sa druge u crkveno. Procesija je započela od Porte Sen Deni, vijugajući se do Rue Sen Deni, pre dolaska u Notr Dam.[10] Nakon Izabelinog krunisanja, povorka se vratila iz katedrale, trasom oko koje je bilo upaljeno 500 sveća. Da bi se platio ekstravagantni događaj, porezi u Parizu prikupljani su tokom sledeća dva meseca.[9]

Šarlova bolest

uredi
 
Prvi napad Šarlove bolesti, 1392. godina. Minijatura iz hronike Žana Frosara.

Šarl je 1392. godine pretrpeo prvi od svojih napada ludila, kada je vrućeg avgustovskog dana ispred Le Mana napao svoje vitezove domaćine, uključujući i brata Luja Orleanskog. Ubio je četvoricu ljudi.[11] Nakon toga je pao u komu koja je trajala četiri dana. Bilo je malo verovatno da će se oporaviti. Njegovi ujaci, vojvoda Burgundski i Berija, iskoristili su njegovu bolest i brzo preuzeli vlast nad Francuskom, proglašavajući se regentima.[12] Kraljev iznenadni napad ludila jedni su doživljavali kao znak božjeg gneva i kazne, a drugi kao rezultat magije. Savremeni naučnici nagađaju da je možda patio od paranoidne šizofrenije.[13] Kralj je fraćen u Le Man, gde je Giljem de Harsinji, poštovani i dobro obrazovani lekar od 92 godine, pozvan da ga leči. Šarlova bolest postepeno se povukla i on se vratio u Pariz septembra meseca.[12]

 
"Bal Divljih muškaraca". Frosarova hronika

Lekar je kralju preporučio zabavu. Jedan dvoranin predložio je Šarlu da iznenadi Izabelu i ostale dvorske dame, dovodeći grupu dvoranina sa kojima će se prerušiti u "divlje muškarce" i upasti na maskenbal povodom udaje Izabeline sluškinje Katarine Fastaverin. Ovaj događaj poznat je kao "Bal Divljih ljudi" (fr. Bal des Ardents). Šarl je zamalo ubijen, a četvorica plesača su živi izgoreli, kada je iskra baklje koju je Orlean doneo zapalila jednu od haljina plesača. Katastrofa je potkopala poverenje u Šarlovu sposobnost da upravlja zemljom. Parižani su pretili da se pobune protiv plemstva. Negodovanje javnosti prisililo je kralja i Orleance, da pruže pokajanje zbog događaja.[14]

Sledećeg juna kralj je doživeo svoj drugi produženi napad ludila. Uklonili su ga na oko šest meseci i postavili obrazac koji će važiti tokom naredne tri decenije.[15] Frosar je napade opisivao teškim toliko da kralju nijedan lek nije mogao pomoći, iako se od prvog napada oporavio u roku od nekoliko meseci.[16] Prvih 20 godina bolesti njegovi periodi lucidnosti bili su kratki, zbog čega je bio sposoban da vlada. Predloženo je da u trenucima ludila vlast preuzme regent, mada je bilo nesigurno da lu je on trebalo preuzeti punu vlast živog monarha.[16] Kada kralj nije bio pri čistoj svesti, vlast su preuzimali Luj Orleanski i Jovan Neustrašivi (burgundski vojvoda), koji su nameravali da trajno preuzmu vlast.[15]

Kada se Šarl razboleo 1390-tih godina, Izabela je imala 22 godine; imala je već troje dece i već je izgubila dvoje novorođenčadi.[17] U težim periodima bolesti, Šarl nije mogao da je prepozna, te je tražio da napusti prostoriju. Kako se bolest pogoršavala, optuživao ju je da ga je napustila, pogotovo kada se preselila u svoju rezidenciju Barbete. Kako kralj nije prepozvanao svoju ženu,[18] tokom perioda ludila imao je ljubavnicu - Odetu de Šampdiver, ćerku trgovca konjima. Odeta je fizički podsećala na Izabelu i nazivana je "malom kraljicom".[19] Verovatno je do 1405. godine i preuzela ovu ulogu, uz Izabelinu saglasnost.[20] Ipak, i tokom ovog perioda kralj je imao seksualne odnose sa svojom zakonitom suprugom. Poslednja trudnoća Izabele bila je 1407. godine. Zapisi beleže da se nalazila u kraljevoj sobi 23. novembra 1407. godine, u noći atentata na Luja Orleanskog, a i kasnije, tokom 1408. godine.[21] Šarlova bolest nastavila se sve do njegove smrti. Kraljevski par i dalje je osećao obostranu ljubav. Sa Izabelom je Šarl razmenjivao pisma i poklone i tokom perioda lucidnosti. Tokom dužih napada ludila se od nje distancirao.[22]

Političke frakcije i rana diplomatska uloga

uredi

Izabelin život je dobro dokumentovan najverovatnije zbog toga što je Šarlova bolest stavila kraljicu u neuobičajeni položaj moći. Ipak, o njenim ličnim karakteristikama ne zna se mnogo. Hroničari je opisuju i kao "malu brinetu" i kao "visoku plavušu". Savremeni izvori su kontradiktorni. Hroničari su za nju rekli i da je bila "lepa i hipnotična" i da je veoma gojazna.[17][v] Uprkos tome što je živela u Francuskoj, razgovarala je sa jakim nemačkim akcentom, koji se vremenom nije gubio.[19]

Adams opisuje Izabelu kao talentovanog diplomatu. Šarl je krunisan 1387. godine, sa 20 godina. Jedna od njegovih prvih mera bila je otpuštanje ujaka i vraćanje tzv. Marmousa, podanika odgovornih njegovom ocu Šarlu V. Uskoro je i Orleanskom dao veću odgovornost. Nekoliko godina kasnije, prilikom Šarlovog prvog napada ludila, pojavilo se neprijateljstvo između Orleanskog i kraljevih ujaka Filipa Smelog, Jovana, vojvode Berija i Luja II od Burbona. Izabela je bila prisiljena da preuzme ulogu predstavnika svog muža i arbitra u borbama frakcija, koje su trajale dugo niz godina.[23]

 
Potpisivanje mira između kralja Šarla i Ričarda II Plantageneta.

Već kasnih 1380-tih i ranih 1390-tih godina Izabela je pokazala svoje diplomatske veštine, kada je firentinska delegacija zatražila njenu političku intervenciju u aferi Đan Galeaco Vikonti.[g] Orleanski i vojvoda od Burgundije bili su pro-Vikontijevska stranka, dok su njihovi protivnici bili Luj VII Bavarski i Jovan III Armanjak. Izabela tada nije imala političku moć da utiče na sukob. Nekoliko godina kasnije, na venčanju svoje sedmogodišnje ćerke Izabele Ričardom II Engleskim iz dinastije Plantageneta, Izabela uspešno pregovara o savezu Francuske i Firence sa firentinskim ambasadorom Buonakorsom Pitijem.[24][d]

Žan Gerson sa Pariskog univerziteta je 1390-tih godina organizovao koncil na kome je trebala biti okončana Zapadna šizma. Izabela je bila jedna od članica saveta. Francuzi su želeli da avinjonski i rimski papa istovremeno abdiciraju u korist novog pape koji bi stolovao u Rimu. Papa Kliment VII iz Avinjona pozdravio je Izabelino prisustvo na koncilu.[23] Tokom svog kratkotrajnog oporavka, Šarl je odobrio Izabeli da bude "glavni čuvar Dofena", njihovog sina, sve dok nije navršio 13 godina. Tako je Izabela stekla dodatnu političku moć.[17] Orleanci su dobili prava regentstva, što je pojačalo jaz među frakcijama.[25]

 
Jovan Neustrašivi, portret se danas čuva u Luvru.

Šarl je dovoljno verovao Izabeli da bi joj do 1402. godine prepustio ulogu arbitra između Orleanaca i Burgunđana.[17][26] Takođe joj je poverio i kontrolu nad riznicom. Nakon što je umro Filip Smeli 1404. godine, njegov sin Jovan Neustrašivi postao je burgundski vojvoda. On je pokušao da dobije pristup kraljevskoj riznici. Orleanci su smatrali da burgundski vojvoda uzurpira vlast u korist svojih interesa, a Izabela se udružila sa Orleancima kako bi zaštitila interese krune i svoje dece. Počele su da kruže glasine da su kraljica i Luj ljubavnici. Takva veza bi se smatrala incestom. Da li su njih dvoje zaista bili intimni, ispitivali su istoričari. Ovakva vest mogla je da posluži kao propaganda protiv kraljice i Orleanaca, možda kao reakcija na povećanje poreza iz 1405. godine.[7][21] Istovremeno se pojavio i propagandni pamflet koji je nagoveštavao kraljičine odnose sa Lujem Orleanskim.[27][28]

Jovan Neustrašivi je optužio Izabelu i Orleanskog za loše upravljanje finansijama i ponovo je tražio riznicu za sebe, kao nadoknadu za gubitak kraljevskih prihoda nakon smrti njegovog oca.[15] Jovan je podigao vojsku od 1000 vitezova sa kojom je ušao u Pariz 1405. godine. Orleanci su se užurbano povukli sa Izabelom u utvrđeni dvorac Melun. Jovan je krenuo u poteru, zarobivši kraljevog sina i odvodeći ga natrag u Pariz. Vojvoda od Berija ubrzo je preuzeo brigu nad sinom. Šarl je tada bio lucidan i nije mogao da utiče na razvoj situacije.[29] Otimanje kraljevog sina zamalo je dovelo do izbijanja rata. Orleanac je podigao vojsku, dok je Jovan nagovarao Parižane na ustanak. Oni su to odbili, iskazujući vernost kralju i njegovom sinu. Beri je postavljen za komandanta Pariza, a gradske kapije su zaključane. Izabela je učestvovala u postupku izmirenja.[30]

Ubistvo Luja Orleanskog

uredi
 
Ubistvo Luja Orleanskog, minijatura iz sredine 15. veka

Jovan Neustrašivi je 1407. godine naredio atentat na Luja Orleanskog.[31] Dana 23. novembra[32] angažovane ubice napale su vojvodu dok se vraćao u svoju prašku rezidenciju. Odsekli su mu ruku kojom je držao konjske uzde i usmrtili ga mačevima, sekirama i drvenima palicama.[33] Jovan je prvo negirao umešanost u atentat[31], ali je ubrzo priznao da je delo učinio u čast kraljice, tvrdeći da je osvetlio obraz monarhije zbog navodne preljube Izabele sa Lujem.[34] Kraljevi ujaci primorali su Jovana da napusti Pariz, dok je Kraljevsko veće pokušalo da izdejstvuje pomirenje kuća Burgundije i Orleanaca.[31]

Izabela je izvela trupe na ulice Pariza, kako bi zaštitila dofena Luja. Napustila je grad i otišla u Melun. Šarl je potpisao uredbu kojom je trinaestogodišnjaku dao ovlašćenje da vlada u kraljičinom odsustvu. Izabela je pripremala Dofena da preuzme ulogu kralja. Formirala je i saveze radi postizanja tog cilja.[35] U ovom trenutku je uticaj kraljice bio presudan u borbi za vlast. Fizička kontrola nad njom i kraljevom decom postala je važna za obe strane, te je Izabela često bila primorana da menja saveznike. Na strani Burgundinaca bila je od 1409. do 1413. godine, a sledeće dve godine bila je ponovo na strani Orleanaca.[35]

Nakon mira u Šartru marta 1409. godine, Jovan Neustrašivi je vraćen u Kraljevski savet, nakon javnog pomirenja sa Lujevim sinom Šarlom, vojvodom Orleanskim, u katedrali u Šartru. Svađa se ipak nastavila. Decembra iste godine je Izabela postavila Jovana za upravnika Pariza i mentora Dofena.[31] Vojvoda burgundski je tada kontrolisao i prestonicu i Dofena. Bio je popularan u Parizu zbog protivljenja porezima koje su 1405. godine uveli kraljica i Luj. Orleanci su se razljutili kraljičinim postupcima i 1410. godine krenuli u Pariz kako bi "spasli" Dofena od uticaja vojvode. Kako bi se ublažila napetost, 1409. godine sklopljen je brak Izabeline ćerke Mihaele od Valoa i Filipa III Burgundskog.[26] [đ]

Građanski rat

uredi
 
Ubistvo Jovana Neustrašivog.

Uprkos Izabelinim naporima da održi mir, građanski rat Armanjaka i Burgundinaca izbio je 1411. godine. Jovan je bio u prednosti tokom prve godine rata, ali je Dofen počeo da gradi bazu moći. Kristina Pizanska je napisala da je on bio spasitelj Francuske. Sa samo 15 godina, nedostajalo mu je snage i podrške da pobedi Jovana, koji je podigao ustanak u Parizu.[35] Kao odmazdu protiv akcija Jovana Neustrašivog, Šarl Orleanski je uskratio sredstva iz kraljevske blagajne svim članovima kraljevske porodice. Godine 1414. umesto da dozvoli sinu (koji je tada imao 17 godina), da vodi državu, Izabela se udružila sa Šarlom Orleanskim. Dofen je promenio stranu i prišao Jovanu Neustrašivom, što je Izabela smatrala nepromišljenim i opasnim. Rezultat toga bio je nastavak građanskog rata u Parizu. Parižani su udružili snage sa Jovanom u ustanku Kabošinaca. Grupa mesara ušla je u Izabelinu kuću u potrazi za izdajnicima, uhapsila i odvela oko 15 njenih dvorskih dama.[36]

Engleski kralj Henri V okoristio se unutrašnjim borbama u Francuskoj i napao njenu severozapadnu obalu, a 1415. godine naneo je veliki poraz francuskoj vojsci kod Aženkura.[37] Skoro čitava generacija generala je izginula ili pala u zarobljeništvo u samo jednom danu. Jovan, koji se još uvek borio sa kraljevskom porodicom i Orleancima, ostao je neutralan, dok je Henri nastavio da osvaja gradove u severnoj Francuskoj.[37] Dofen Luj je decembra 1415. godine iznenada umro u 18. godini života. Izabelin politički status je sada postao nejasan. Dofen je postao Jovan od Turena, njen sedamnaestogodišnji (četvrti) sin, koji je odrastao na dvoru vojvode Vilijama II Bavarskog u Enou. U braku sa groficom Žaklinom od Enoa, novi Dofen je bio pristalica Burgundinaca. Vilijam je odbio da ga pošalje u Pariz. Tamo su besneli nemiri, pošto su Burgundinci pljačkali grad, a Parižani se pobunili protiv drugog talasa povećanja poreza, koji je pokrenuo grof Bernard VII Armanjak. Izabela je pokušala intervenisati, dogovarajući sastanak sa Žaklinom 1416. godine, ali su Orleanci odbili dozvoliti Izabeli da se pomiri sa Burgundincima. Vilijam je nastavio sprečavati dolazak Dofena u Pariz.[38]

Godine 1417. Henri Engleski je napao Normandiju sa 40.000 vojnika. Aprila te godine Dofen je umro, a Izabelin šesti i poslednji sin Šarl postao je Dofen (sa 14 godina). Bio je veren za Mariju Anžujsku i favorizovao je Orleance. Oni su zatvorili Izabelu u Turcu i oduzeli joj ličnu imovinu. Burgundinci su, međutim, oktobra meseca oslobodili kraljicu. Izabela je ostala u savezu sa Burgundincima do potpisivanja ugovora u Trou.[17] U početku je preuzela ulogu jedinog regenta, ali je januara 1418. godine predala svoju funkciju Jovanu Neustrašivom. Izabela i Jovan su ukinuli parlament i pristupili su osiguranju kontrole nad Parizom i kraljem. Jovan je 28. maja 1418. godine na silu preuzeo vlast nad Parizom. Dofen je pobegao iz grada. Izabela ga je pozivala da im se pridruži, ali je ovaj odbijao. Jovan i Izabela su 14. jula ušli u grad.[39] Nakon što je preuzeo titulu Dofena, Šarl je pregovarao o primirju sa Jovanom. Do sastanka je došlo 10. septembra 1419. godine na mostu u Montereu. Na Jovana je tom prilikom izvršen atentat. Jovanova smrt okončala je građanski rat.[40]

Sporazum u Trou i poslednje godine

uredi
 
Potpisivanje sporazuma u Troju.

Do 1419. godine Henri je zauzeo najveći deo Normandije. Novi burgundski vojvoda Filip Dobri se udružio sa Englezima, vršeći veliki pritisak na Francusku i Izabelu, koji su ostali lojalni kralju. Godine 1420. Henri je poslao izaslanika da ugovori susret sa kraljicom.[41] Francuska je zvanično bila bez naslednika prestola i pre ugovora u Trou, pošto je kralj Šarl razrešio svog sina, optužujući ga za kršenje mira i atentat na vojvodu Burgundije. Smatrao ga je nedostojnim prestola i bilo koje titule.[42] Šarl Orleanski, sledeći po hijerarhiji naslednik po Salijskom zakonu, bio je zarobljen u bici kod Aženkura i utamničen u Londonu.[37][43]

U nedostatku zvaničnog naslednika prestola, Izabela je pratila Šarla prilikom potpisivanja sporazuma u Trou (maj 1420. godina).[42] Šarl je po njemu ostao kralj Francuske, a Henri se oženio Izabelinom i Šarlovom ćerkom Katarinom. Zadržao je vlast nad teritorijama u Normandiji koje je zauzeo, a proglašen je Šarlovim naslednikom.[44] Izabela je trebala da ostane da živi u Parizu koga su kontrolisali Englezi.[41] Šarl je umro oktobra 1422. godine. Henri je umro ranije iste godine. Sa Katarinom je imao sina Henrija VI, koji je proglašen kraljem Francuske, prema sporazumu u Trou. Vojvoda Bedford je delovao kao regent.[44] Ponovo su kružile glasine o Izabelinom promiskuitetu.[45] Njen lik služio je da se iskaže suprotnost devičanstvu Jovanke Orleanke.[46] Pojavile su se i glasine da Šarl VII nije sin Šarla VI. Postojali su i tračevi da je Jovanka Orleanka nezakonita ćerka Izabele i Luja Orleanskog. Međutim, gotovo je sigurno da je Jovanka Orleanka rođena nekoliko godina nakon pogibije Luja Orleanskog.[43]

Izabela je uklonjena sa političke scene. Nastavila je da živi u rezidenciji Sen Pol, sa drugom suprugom svog brata, Katarinom od Alenkona. Umrla je 1435. godine.[41]

Reputacija i zaostavština

uredi

Izabelu su istoričari u prošlosti ocenjivali kao bezobzirnog, slabog i neodlučnog vođu. Moderni istoričari danas smatraju da je Izabela igrala neobično aktivnu ulogu u politici svog vremena, daleko aktivniju nego što je to bilo uobičajeno za francuske kraljice. Izabela je bila primorana da na sebe preuzme odgovornost zbog Šarlove bolesti. Njeni kritičari prihvatili su iskrivljena tumačenja njene uloge u vezi sa pregovorima sa Englezima, koji su rezultirali sklapanjem sporazuma u Trou, kao i glasinama o njenoj ljubavnoj vezi sa vojvodom Orleanskim.[47] Gibons piše da je zadatak kraljice bio da obezbedi naslednika prestola i da se brine o svom mužu. Istoričari su ranije pisali da Izabela ni u jednom pogledu nije bila uspešna, te da je još jedna u nizu negativaca u istoriji.[7] Gibons piše da je čak i njen fizički izgled neizvestan; njeni prikazi varirali su u zavisnosti od toga da li je trebala biti prikazana kao dobra ili kao zla.[48]

Govorilo se da je Izabela bila loša majka, optužena za "incest, izdaju, laži i rasipništvo".[49] Adams piše da su Izabelu ponovo preispitali istoričari krajem 20. veka, oslobađajući je mnogih optužbi, koje su naročito istaknute u Gibonsovom radu. Nadalje, Adams priznaje da je verovao u navode protiv Izabele, sve dok i sam nije prodro u suštinu savremenih hronika. Tamo je pronašao malo dokaza koji su govorili negativno o kraljici, osim nekih glasina, čija je istinitost upitna.[50]

Nakon pojave kraljeve bolesti, uvreženo mišljenje onog vremena bilo je da je Šarlova mentalna bolest i nesposobnost da vlada posledica Izabelinog čarobnjaštva.[51] Pojavile su se glasine da je 1380-tih godina dvor bio prepun čarobnjaštva. Valentina Vikonti, Lujeva supruga, primorana je 1397. godine da napusti Pariz, jer je bila optužena da praktikuje magiju. Na dvor ludog kralja dolazili su šarlatani sa obećanjima o lekovima. Sastavljani su spiskovi sa optuženima za bacanje čini protiv kralja. Na svim spiskovima pojavljivalo se Izabelino i Lujevo ime.[52]

Izabela je optuživana da je neumereno trošila novac na skupocene haljine, ukrašene draguljima i na skupe pletene frizure.[53] Godine 1406. pojavio se satirični pamflet na kome su bili popisani navodni Izabelini ljubavnici.[27] Optužena je, takođe, i da je Francusku vodila u građanski rat, zbog nesposobnosti da podrži jednu frakciju. Opisana je kao Nemica "prazne glave". Istoričari 18. i 19. veka opisivali su Izabelu kao "preljubnicu, rasipnicu, spletkaroša...". Pominje se u popularnoj knjizi Lujze de Karalio (1758-1822) o "lošim kraljicama" pre Marije Antoanete. Datum njenog venčanja za Šarla (17. jul 1385) ubrajan je među najstrašnije datume francuske istorije.[54] Njena navodna veza sa vojvodom Orleanskim predmet je knjige Markiza de Sada "Histoire secrete d'Isabelle de Baviere, reine de France" iz 1813. godine.[55] Ipak, sam Markiz de Sad priznao je da su njegove optužbe neosnovane.[56]

Deca

uredi

Dvanaestoro dece Izabele Bavarske potvrđeno je u istorijskim izvorima.[17] Imala je šestoricu sinova i šest kćeri. Prvi sin rođen je 1386. godine, ali je umro kao novorođenče. Poslednji sin Filip rođen je 1407. godine i živeo je samo jedan dan. Trojica drugih sinova umrli su mladi. Tek je najmlađi sin Šarl VII doživeo punoletstvo. Pet od šest ćerki je preživelo. Četiri su bile udate, a jedna, Marija (1393-1438), je bila poslata u manastir sa četiri godine.[57] Sin rođen 1386. godine zvao se Šarl. Ćerka Žana rođena je dve godine kasnije, i živela je do 1390. godine. Druga ćerka, Izabela, rođena je 1389. godine i udala se u sedmoj godini života za engleskog kralja Ričarda II. Nakon njegove smrti udala se za Šarla Orleanskog. Treća ćerka, Žana (1391-1433), udala se za Jovana V od Bretanje. Četvrta ćerka Mikela (1395-1422), bila je prva supruga Filipa Dobrog. Umrla je bez dece u 27. godini. Katarina Valoa (1401-1438), udala se za Henrija V i tako postala kraljica Engleske. Nakon njegove smrti preudala se za Ovena Tjudora.[57] Dofen Šarl (1392-1401) umro je u osmoj godini.[58] Dofen Luj (1397-1415) bio je oženjen Margaretom Burgundskom i umro je sa 19 godina. Dofen Jovan (1398-1417) bio je oženjen Žaklinom od Enoa. Šarl VII (1403-1461) bio je oženjen Marijom Anžujskom.[57]

Prema savremenim izvorima, Izabela je bila u neposrednoj blizini svoje dece tokom njihovog detinjstva. Stalno ih je vodila sa sobom na putovanja, kupovala im je poklone, pisala pisma, kupovala religijske knjige i organizovala obrazovanje svojih ćerki. Odupirala se razdvajanju od dece i reagovala protiv slanja sinova u druge porodice. Pintoin beleži da je bila prestrašena bračnim ugovorom koji je odredio da njen treći sin Jovan bude poslat da živi u Eno. Održavala je veze sa svojim ćerkama i posle sklapanja njihovih brakova. Često im je pisala pisma.[57]

Galerija Izabelinih sinova i kćeri

uredi
  •  
    Minijatura s kraja 15. veka u Frosarovoj "Hronici" koja prikazuje Izabelu Valoa koja se udaje za engleskog kralja Ričarda.
  •  
    Žana od Francuske na minijaturi s kraja 17. ili početka 18. veka, na venčanju sa Jovanom od Bretanje.
  •  
    Mihela Valoa, prva supruga Filipa Dobrog.
  •  
    Katarina Valoa upoznaje Henrija Engleskog, drvorez iz 19. veka, Edmund Evans.
  •  
    Šarl VII Francuski, portret iz sredine 15. veka, Žan Fuke.
  •  
    Dofen Luj, vojvoda Gijene.
  •  
    Porodično stablo VI i Izabele Bavarske.

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ludvig II, vojvoda Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
8. Ludvig IV, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Matilda od Habzburga
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan II Bavarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Bolko I Surovi
 
 
 
 
 
 
 
9. Beatriče od Šlezije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Beatriče od Brandenburga
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan III Bavarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Pere III od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
10. Fridrih III Sicilijanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Konstanca od Sicilije, kraljica Aragona
 
 
 
 
 
 
 
5. Elizabeta Sicilijanska, vojvotkinja Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Karlo II Napuljski
 
 
 
 
 
 
 
11. Eleonora Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Marija Ugarska (napuljska kraljica)
 
 
 
 
 
 
 
1. Izabela Francuska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Mateo I Vikonti
 
 
 
 
 
 
 
12. Stefano Vikonti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Bonakosa Bori
 
 
 
 
 
 
 
6. Bernabo Vikonti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Valentina Dorija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Tadea Vikonti
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Alboino I dela Skala
 
 
 
 
 
 
 
14. Mastino II dela Skala
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Beatriče Koreljo
 
 
 
 
 
 
 
7. Beatriče dela Skala
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Tadea od Kareje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene

uredi
  1. ^ Do braka sa Šarlom, ona se nazivala Elizabeta. Gibons je smatrao da je počela da koristi ime Izabela ubrzo nakon što je postala kraljica Francuske. Gibbons, 53. Familjeti je pisao da se na pismima u Francuskoj potpisivala kao "Izabel" (Ysabel ili Ysabeau), te u 15. veku kao "Isabeau". Famiglietti, 190
  2. ^ Gibons je pisao da je porodica Vitelsbah mogla Francuzima biti dobar saveznik u ratu sa Engleskom. Stogodišnji rat, naime, obeležio je istoriju zapadne Evrope od 1337. do 1453. godine. Gibbons, 52
  3. ^ Istoričar Trejsi Adams nagađa da bi opis kraljice kao gojazne mogao proisticati iz pogrešnog prevoda, govoreći kako je kraljica imala "težak teret", za koji Adams veruje da se odnosi na teret koga je Izabela nosila zbog Šarlove bolesti. Adams, 224
  4. ^ On je svrgao i ubio Izabelinog dedu po majci, Bernaba Vikontija iz Milana, a njegova agresivna politika prema susednim italijanskim državama izazvala je podele u samoj Francuskoj, utičući i na njene odnose sa avinjonskim papom Klimentom. Adams, 8
  5. ^ Sporazum je potpisan 26. septembra 1396. godine
  6. ^ Dan pre venčanja, Izabela i Jovan potpisali su sporazum u kome je jasno naglašeno da je Jovan Neustrašivi rođak francuskog kralja Šarla (sin njegovog ujaka Filipa Smelog) i kao takav nižeg ranga od Luja Orleanskog, kraljevog brata. Adams, 17–18

Reference

uredi
  1. ^ a b v g Tuchman 1978, str. 416
  2. ^ a b v Gibbons 1996, str. 52–53
  3. ^ Tuchman 1978, str. 419
  4. ^ Adams 2010, str. 3–4
  5. ^ Adams 2010, str. 223
  6. ^ Tuchman 1978, str. 420
  7. ^ a b v Gibbons 1996, str. 57–59
  8. ^ Adams 2010, str. 225–227
  9. ^ a b v Tuchman 1978, str. 455–457
  10. ^ Tuchman 1978, str. 547
  11. ^ Henneman 1991, str. 173–175
  12. ^ a b Tuchman 1978, str. 496
  13. ^ Knecht 2007, str. 42–47
  14. ^ Tuchman 1978, str. 502–504
  15. ^ a b v Veenstra 1997, str. 45
  16. ^ a b Hedeman 1991, str. 137
  17. ^ a b v g d đ Gibbons 1996, str. 54
  18. ^ Gibbons 1996, str. 61
  19. ^ a b Tuchman 1978, str. 515
  20. ^ Famiglietti 1992, str. 89
  21. ^ a b Gibbons 1996, str. 62
  22. ^ Adams 2010, str. 228
  23. ^ a b Adams 2010, str. 8–9
  24. ^ Adams 2010, str. 6–8
  25. ^ Adams 2010, str. 16–17
  26. ^ a b Adams 2010, str. 17–18
  27. ^ a b Gibbons 1996, str. 65–66
  28. ^ Solterer 2007, str. 214
  29. ^ Adams 2010, str. 168–174
  30. ^ Adams 2010, str. 175
  31. ^ a b v g Adams 2010, str. 19
  32. ^ Knecht 2007, str. 52
  33. ^ Tuchman 1978, str. 582
  34. ^ Huizinga (2009 edition), 214
  35. ^ a b v Adams 2010, str. 21–23
  36. ^ Solterer 2007, str. 203
  37. ^ a b v Adams 2010, str. 27–30
  38. ^ Adams 2010, str. 30–32
  39. ^ Adams 2010, str. 33–34
  40. ^ Adams 2010, str. 35
  41. ^ a b v Adams 2010, str. 36
  42. ^ a b Gibbons 1996, str. 70–71
  43. ^ a b Gibbons 1996, str. 68–69
  44. ^ a b Tuchman 1978, str. 586–587
  45. ^ Adams 2010, str. 40–44
  46. ^ Adams 2010, str. 47
  47. ^ Famiglietti 1992, str. 194
  48. ^ Gibbons 1996, str. 56
  49. ^ Gibbons 1996, str. 55
  50. ^ Adams (2010), xviii, xiii–xv
  51. ^ Adams 2010, str. 7
  52. ^ Veenstra (1997), 45, 81–82
  53. ^ Tuchman 1978, str. 504
  54. ^ Adams 2010, str. 58–59
  55. ^ Qtd. in Adams (2010), 61
  56. ^ Adams 2010, str. 61
  57. ^ a b v g Adams 2010, str. 230–233
  58. ^ Adams 2010, str. 154

Literatura

uredi
  • Adams, Tracy (2010). The Life and Afterlife of Isabeau of Bavaria. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-9625-5. .
  • Allen, Prudence (2006). The Concept of Woman: The Early Humanist Reformation, 1250–1500, Part 2. Grand Rapids, MI: Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-3347-1. .
  • Buettner, Brigitte. (2001). "Past Presents: New Year's Gifts at the Valois Courts, ca. 1400". The Art Bulletin, Volume 83, pp. 598–625
  • Bellaguet, Louis-François. Chronique du religieux de Saint-Denys. Tome I 1839; Tome II 1840; Tome III, 1841
  • Cochon, Pierre. Chronique Rouennaise, ed. Charles de Robillard de Beaurepaire, Rouen 1870
  • Famiglietti, R.C. (1992). Tales of the Marriage Bed from Medieval France (1300–1500). Providence, RI: Picardy Press. ISBN 978-0-9633494-2-2
  • Gibbons, Rachel. (1996). "Isabeau of Bavaria, Queen of France (1385–1422). The Creation of a Historical Villainess". Transactions of the Royal Historical Society, Volume 6, 51–73
  • Green, Karen. (2006). "Isabeau de Bavière and the Political Philosophy of Christine de Pizan". Historical Reflections / Réflexions Historiques, Volume 32, 247–272
  • Hedeman, Anne D. (1991). The Royal Image: Illustrations of the Grandes Chroniques de France, 1274–1422. Berkeley, CA: UC Press E-Books Collection.
  • Henneman, John Bell (1996). Olivier de Clisson and Political Society in France under Charles V and Charles VI. Philadelphia, PA: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-3353-7. .
  • Husband, Timothy (2008). The Art of Illumination: The Limbourg Brothers and the Belles Heures of Jean Berry. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-13671-5. .
  • Johan Huizinga. (1924, 2009 edition). The Waning of the Middle Ages. Oxford: Benediction. ISBN 978-1-84902-895-0
  • Knecht, Robert (2007). The Valois: Kings of France 1328–1589. London: Hambledon Continuum. ISBN 978-1-85285-522-2. .
  • Seward, Desmond (1978). The Hundred Years War: The English in France 1337–1453. New York: Penguin. ISBN 978-1-101-17377-0. .
  • Solterer, Helen. (2007). "Making Names, Breaking Lives: Women and Injurious Language at the Court of Isabeau of Bavaria and Charles VI". In Cultural Performances in Medieval France. ed. Eglat Doss-Quimby, et al. Cambridge: DS Brewer. ISBN 978-1-84384-112-8
  • Tuchman, Barbara (1978). A Distant Mirror: The Calamitous 14th Century. New York: Ballantine. ISBN 978-0-345-34957-6. .
  • Veenstra, Jan R. and Laurens Pignon. (1997). Magic and Divination at the Courts of Burgundy and France. New York: Brill. ISBN 978-90-04-10925-4

Spoljašnje veze

uredi
Francusko kraljevstvo
Upražnjeno
Poslednji nosilac titule:
Džoana Burbonska 		Francuska kraljica
1385–1422
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Изабела_Баварска&oldid=28414155”