Zoran Paunović

Za druge upotrebe, pogledajte Zoran Paunović (višeznačna odrednica).

Zoran Paunović (Bor, 1962) srpski je univerzitetski profesor, esejista i prevodilac. Paunović je profesor je engleske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Zoran Paunović
Zoran Paunović na filmskom festivalu Slobodna zona 2013.
Lični podaci
Datum rođenja	(1962-05-31)31. maj 1962.
Mesto rođenja	Bor, FNRJ
Naučni rad
Institucija	Filološki fakultet Beograd Filozofski fakultet Novi Sad

Biografija

Rođen je 31. maja 1962. godine u Boru. Nakon završene gimnazije otpočeo je studije engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu gde je i diplomirao 1985. godine. Magistarsku tezu pod nazivom Motiv hajke u zabavnim romanima Greama Grina odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1989. godine. Zvanje doktora književnih nauka stekao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1995. godine (naziv doktorske disertacije: Suočavanje pripovedača sa žanrovskim okvirima: američki romani Vladimira Nabokova). Danas u zvanju redovnog profesora predaje englesku književnost 19. i 20. veka na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde trenutno obavlja i funkciju prodekana za nauku i međunarodnu saradnju.

U oblasti interesovanja i istraživanja Zorana Paunovića ubrajaju se britanska književnost, američka savremena proza, prevođenje, kao i popularna kultura i kulturološke studije. Značajno je njegovo zalaganje na svim poljima, te je tako srpsku kulturu zadužio ne samo angažovanjem na brojnim uspešno realizovanim projektima, već pre svega kao izvrstan esejista, predavač i prevodilac. Autor je (između ostalog) studije o američkim romanima Vladimira Nabokova Gutači blede vatre (Prosveta, 1997), knjige eseja o anglo-američkoj književnosti Istorija, fikcija, mit (Geopoetika, 2006), publikacije Uliks Reload (sa Jelenom Đorđević; Narodna biblioteka Bor, 2012), knjige eseja o američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka Prozor u dvorište (Geopoetika, 2017), kao i knjige eseja o vezi rokenrola i književnosti Doba heroja (Geopoetika, 2018). Kulturu je obogatio i brojnim prevodima knjiga istinske literarne vrednosti od kojih se izdvaja prevod romana Uliks (CID, 2001; Geopoetika, 2003). Autor je i brojnih članaka, prikaza, naučnih i stručnih radova.

Na sastanku održanom 30. aprila 2015. godine, Zoran Paunović izabran je za novog člana NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine., a potom obavlja i dužnost predsednika NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine 2017. i 2018. godine.

Na izbornoj skupštini SANU novembra 2018. godine izabran je za dopisnog člana odeljenja jezika i književnosti.

Potpredsednik je Srpskog PEN centra.

Bibliografija

Zoran Paunović je autor studije o američkim romanima Vladimira Nabokova Gutači blede vatre (Prosveta, 1997), zbirke eseja iz angloameričke književnosti Istorija, fikcija, mit u izdanju Geopoetike (2006), publikacije Uliks Reload (sa Jelenom Đorđević) u izdanju Narodne biblioteke Bor (2012), knjige eseja o američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka Prozor u dvorište (Geopoetika, 2017), knjige eseja o vezi rokenrola i književnosti Doba heroja (Geopoetika, 2018), kao i brojnih naučnih i stručnih radova iz oblasti anglo-američke književnosti. Kao esejista prevashodno je okrenut predstavnicima modernizma i to najpre Džejmsu Džojsu, zatim Vladimiru Nabokovu, kao i američkom predstavniku postmodernizma Donu DeLilu. Objavio je veliki broj radova u kojima se bavi stvaralaštvom Džejmsa Džojsa, a kako roman Uliks navodi kao jednu od knjiga koje su značajno uticale na njega, treba izdvojiti pogovor tom romanu: Uliks Džejmsa Džojsa: mitska uzvišenost trivijalnog. Takođe je autor eseja Opora nostalgija Džejmsa Džojsa (prvobitno objavljen kao predgovor zbirci pripovedaka Dablinci), i Kažu da je Nora bila pekareva kći, oba objavljena u knjizi eseja Istorija, fikcija, mit. Kada je u pitanju Vladimir Nabokov, Zoran Paunović izdvaja Lolitu kao „najstrastvenije napisan roman o strasti“, a među njegovim esejima izdvaja se onaj kojim je obeležen pedeseti rođendan Nabokovljevog grešnog čeda - Tebi, moja Dolores, objavljen u knjizi Istorija, fikcija, mit. Kao književne uticaje izdvaja još i Bulgakova, i to roman Majstor i Margarita, kao „najpesničkiji roman o ljubavi i smrti“, zatim roman Zločin i kazna, kao i roman Kvaka 22 Džozefa Helera kao „najduhovitiju knjigu o ludilu pojedinca kao jedinom razboritom odgovoru na ludilo sveta kojim je okružen“.

Poezija takođe čini važan deo stvaralaštva profesora Paunovića. Od pesnika koji su uticali na njega možda najviše ističe čoveka koji je poeziju uveo u modernizam:

Eliot je pesnik koji me je naučio mnogim stvarima, ali jedna od najvažnijih, čini mi se, jeste to kako čitati poeziju.

Poeziju je nastavio da čita na sebi svojstven način, pa se tako u jednom od eseja objavljenih u zbirci Istorija, fikcija, mit bavi pesnikom koji „uprkos sporadičnim osporavanjima“, „ima svoje mesto u istoriji američke poezije“. Reč je o Džimu Morisonu, o kome Zoran Paunović govori kao o jednom od najboljih i najdoslednijih učenika pesnika i vizionara Vilijama Blejka. U eseju Gvozdena vrata percepcije kao da ispunjava poslednju želju Džima Morisona - da bude ozbiljno shvaćen kao pesnik, dok pesnik Džim Morison, čini se, potvrđuje ono o čemu govori Zoran Paunović - da je rokenrol "pre svega sloboda; sloboda da se bude i ostane svoj, drugačiji od svih - ako treba, i od samoga sebe“.. Autor je brojnih članaka prvobitno objavljenih u nedeljniku Vreme, a potom i u zbirci eseja Doba heroja, u kojima, između ostalog, govori o poeziji pesnika rokenrola- trubaduru i romantičaru Lenardu Koenu i još jednom Blejkovom sledbeniku, mrzovoljnom proroku Bobu Dilanu. Lua Rida stavlja rame uz rame sa Vorholom i Osterom, umetnicima koji su "uspeli da savremenoj Americi i svetu daju identitet i dušu“. Takođe govori i o pesniku koji je ujedno, „poput svakog istinskog umetnika, bio gospodar priče“, i koji je, prema njegovim rečima, za generaciju osamdesetih godina bio neizmerno dragocen, pre svega zato što je predstavljao "spoj posthipijevske čežnje sa nedoživljenom prošlošću i razbijačke, anarhističke, novotalasne energije." O poeziji ovog gospodara priče i o tome kako je Branimir Džoni Štulić stvarao naše snove od svojih košmara, govori u tekstu Poslednji tramvaj preko Trešnjevke, a kao recenzent Štulićeve stihovane autobiografije Smijurija u mjerama piše o istoj u kratkom prikazu objavljenom u nedeljniku Vreme pod nazivom Vrlo neobična knjiga.

Zoran Paunović u svojim esejima i člancima dokazuje sopstvenu tvrdnju da je rok kultura jedan osoben i celovit pogled na svet, i upravo se u tome ogleda njegov talenat - on uspeva da spoji ono naizgled nespojivo i time čitaocima pruža jedan pomalo drugačiji osvrt na angloameričku prozu i poeziju, a da pri tom svoje stavove ne nameće kao jedine ispravne, već uspeva da, krećući se kroz „lavirinte moderne i postmoderne književnosti“, uz stihove nekih od najvećih rok muzičara današnjice, otvori neke nove puteve za različita tumačenja pisaca i dela kojima se bavi.

Knjige

• Gutači blede vatre (američki romani Vladimira Nabokova), Prosveta, Beograd, 1997, 400 str.
• Istorija, fikcija, mit (eseji o angloameričkoj književnosti), Geopoetika, Beograd, 2006, 215 str.
• Uliks Reload (sa Jelenom Đorđević), Narodna biblioteka Bor, 2012, 43 str.
• Prozor u dvorište (knjiga eseja o engleskoj, američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka), Geopoetika, Beograd, 2017, 284 str.
• Doba heroja (knjiga eseja o suštinskoj vezi književnosti i rokenrola), Geopoetika, Beograd, 2018, 184 str.

Gutači blede vatre

korice knjige Gutači blede vatre

Gutači blede vatre je studija o američkim romanima Vladimira Nabokova, autora Zorana Paunovića, objavljena u izdanju izdavačke kuće Prosveta 1997. godine. Zoran Paunović svoju studiju temelji na tvrdnji da je promena jezičkog medijuma (nakon piščeve emigracije u SAD) morala imati uticaja na Nabokovljev pogled na svet, pa tako i na njegovo celokupno stvaralaštvo, i iz toga, prema rečima Zorana Paunovića, proističe nužnost odvojenog posmatranja i izučavanja njegovih ruskih i američkih romana, i ističe da je reč o dva potpuno različita imaginativna sveta, sa različitim ambijentima, pripovedačkim postupcima i stilskim osobenostima. Svoju tvrdnju dokazuje preciznom analizom osam američkih romana Vladimira Nabokova: Stvarni život Sebastijana Najta, U znaku nezakonito rođenih, Lolita, Pnin, Bleda vatra, Ada, Prozirne stvari, i Pogledaj arlekine!. Naučno-istraživački rad profesora Paunovića se i ovde prepliće sa njegovim prevodilačkim radom, te je tako preveo romane Pnin (Odiseja, 2010), Prozirne stvari (Plato, 2003; Dereta, 2015) i Pogledaj arlekine! (Prometej,1998; Dereta, 2019) za koji je dobio nagradu Društva književnika Vojvodine.

O studiji Gutači blede vatre iz recenzije Čedomira Mirkovića:

U ovoj izvanrednoj, metodski doslednoj a jezičko-stilski dinamičnoj studiji - o najznačajnijem stvaralačkom razdoblju Vladimira Nabokova (1899, Sankt Peterburg), jednog od najvećih romansijera dvadesetog veka - anglista Zoran Paunović tumači književne specifičnosti romana koji su (u razdoblju od 1940, pa do Nabokovljeve smrti 1977. godine)napisani u Americi, na engleskom jeziku. Iscrpnom analizom svakog od osam romana iz američkog razdoblja, Paunović dolazi do bogate ilustrativnosti za tvrdnju da se romani na engleskom jeziku razlikuju od romana (ima ih devet) koji su nastali u Evropi, na ruskom, pre svega po izmenjenom odnosu prema ulozi forme i po novom statusu pripovedačkog oblika, pa su, stoga, artificijelno raskošniji, smisaono bogatiji i originalniji. Uslovnim razdvajanjem dva razdoblja u književnom radu Vladimira Nabokova, na osnovu granice koja je nastala prelaskom s jednog jezičkog medijuma na drugi i kljiževnih modifikacija koje su iz takve promene proizašle, autor studije Gutači blede vatre, mnoštvom poređenja i književnoteorijskih reminiscencija, pruža argumentaciju za sintezu, za celovitu predstavu o romansijeru koji je, s razlogom, dobio epitet "svetskog pisca u najsuštinskijem značenju.

Istorija, fikcija, mit

korice knjige Istorija, fikcija, mit

Istorija, fikcija, mit je zbirka eseja o anglo-američkoj književnosti autora Zorana Paunovića koju je objavila izdavačka kuća Geopoetika 2006. godine. Eseji su objedinjeni u četiri celine: Iscrtavanje mapa, Izdanci puste zemlje, Ovo nije zemlja za starce, i On the road. Iscrtavanje mapa engleske književnosti 19. i 20. veka započinje engleskim piscem Džordžom Gordonom Bajronom, zatim prati puteve izgnanstva pisaca Džozefa Konrada, Vladimira Nabokova i Džejmsa Džojsa, a svoju priču privodi kraju krećući se drumom duhovnog eskapizma Blejkovog učenika Džima Morisona. Posao koji je započeo Džojs, čini se, završava DeLilo u svom nastojanju da mitske predele potpuno obesmisli, o čemu Zoran Paunović govori u eseju Don DeLilo: Buka u glavi, duh u vremenu, kojim ujedno i završava svoju prvu zbirku eseja. Kao već afirmisani prevodilac Džojsa, Nabokova, Barnsa, DeLila, Ostera, Trevora i ostalih, vešto čitaoce sprovodi kroz „lavirinte moderne i postmoderne književnosti“, otvarajući pri tom nove puteve za neka nova tumačenja.

Akademik Svetozar Koljević o knjizi Istorija, fikcija, mit:

Zoran Paunović se izuzetno pronicljivo književno-kritički i filozofski kreće kroz lavirinte moderne i postmoderne književnosti na engleskom jeziku, uvek vrlo precizno ukazujući na životnu sredinu u kojoj su pojedina dela ponikla, kao i na raznovrsne načine na koje ovi pisci preoblikuju svoje životno iskustvo u svojim fikcionalnim projekcijama, a zatim razmatra i dalje puteve i mogućnosti mitskih čitalačkih poimanja velikih modernih i postmodernih književnih ostvarenja. Ova studija, kako po svojoj razuđenosti, po bogatstvu svojih uvida u puteve novije književnosti na engleskom jeziku, tako i po koherentnosti svojih analiza i zaključaka, izuzetno je značajan doprinos srpskoj anglistici, kao i širem razumevanju optike književnih pojava u savremenom svetu. Džordž Gordon Bajron, Robert Luis Stivenson, Džozef Konrad, Grejam Grin, Kristofer Houp, Martin Ejmis, Ronald Harvud, Džejms Džojs, Džim Morison, Vladimir Nabokov, Kurt Vonegat i Don DeLilo samo su neka od imena autora kojima se Zoran Paunović bavi u ovoj knjizi.

Uliks Reload

Korice knjige Uliks Reload

Publikacija Uliks Reload objavljena je u okviru izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Bor 2012. godine, kao deo Edukatovnog programa upoznavanja sa najznačajnijim zavičajnim ličnostima. Ova publikacija naime predstavlja transkript predavanja Zorana Paunovića Uliks Džejmsa Džojsa, održanog u Narodnoj biblioteci Bor decembra 2010. godine, ilustrovanog strip crtežima autorke Jelene Đorđević.

O romanu Uliks iz publikacije:

U ovom romanu, na prvi pogled, nema ničeg sumnjivog, ili, još strože rečeno, u ovom romanu, na prvi pogled, nema ničeg. Zašto bi nas zanimali životi troje tako običnih, svakodnevnih ljudi u jednom tako običnom, trivijalnom danu? Ali, bilo je, u vreme kada je ovaj roman objavljen, i onih koji su videli dalje i bolje od drugih, i onih koji su u njemu prepoznali remek-delo, onih koji su u njemu prepoznali knjigu koja u sebi spaja prošlost, sadašnjost i budućnost, knjigu koja sažima ne samo taj trenutak u istoriji svetske književnosti i u istoriji sveta uopšte, nego i knjigu koja otvara puteve ka onome što će svetska književnost u dvadesetom veku tek postati.

Prozor u dvorište

korice knjige Prozor u dvorište

Prozor u dvorište je druga po redu zbirka eseja autora Zorana Paunovića objavljena u izdanju Geopoetike 2017. godine. Knjiga je podeljena u pet poglavlja, od kojih su četiri posvećena engleskoj, američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka, dok je jedno posvećeno prevodilaštvu. Za ovu zbirku eseja autor je dobio nagradu Inicijal za doprinos umetnosti i kulturi na Sajmu knjiga u Nišu 2018. godine.

Vladislav Bajac o knjizi Prozor u dvorište:

Paunović analizira anglo-saksonsku poeziju, prozu i dramu jednovremeno hirurški precizno i stvaralački slobodno sučeljavajući je (in)direktno sa ovdašnjom kroz stručni, ali lični duhovni prostor. Njegovo razmatranje pojedinih dela, autora, pokreta i književnih pravaca ne podrazumeva samo uočavanje njihovih uzroka i posledica, već pokriva globalni kontekst skoro proročkim uvezivanjem čitavih vremenskih razdoblja i različitih vekova. Paunovića krasi sintetičko mišljenje, izuzetna sposobnost za pronalaženje paralela u različitim književnim epohama suptilnim sistemom interpretacije od kog stvara novo originalno delo – sopstveno.

Doba heroja

korice knjige Doba heroja

Doba heroja je treća po redu zbirka eseja Zorana Paunovića objavljena u izdanju Geopoetike 2018. godine. Autor svojim osobenim stilom i ranije spomenutom sposobnošću da spaja nespojivo ukazuje na veze između rokentrola i književnosti.

Vladislav Bajac o knjizi Doba heroja:

Knjiga eseja o suštinskoj vezi rokenrola i književnosti nastala je iz mnogo skromnijih razloga no što su joj realni dometi. Naime, svaki od tekstova ima svoj konkretan povod; neku godišnjicu, gostovanje autora, objavljivanje knjige ili albuma/CD-a, koncert. Svi oni u zbiru govore o toj produženoj ruci muzike – stihu koji i da hoće nije samo ukras tonu, ili ravnopravni deo tog jedinstva – već samostalna vrednost koja nadilazi muziku i odlazi u trajanje. Paunović upravo piše o vrednostima koje su stečene u prošlosti, a nisu tzv. bolja prošlost. On ih besprekorno i duboko analizira, trezvenom i odmaknutom umnošću i zacementiranom osećajnošću.

Priređene knjige, predgovori i pogovori (izbor)

• Opora nostalgija Džejmsa Džojsa, predgovor zbirci pripovedaka: Džejms Džojs, Dablinci, Nolit, 1995.
• Dorijan Grej, sto godina kasnije, predgovor romanu: Piter Akrojd, Poslednji testament Oskara Vajlda, Klio, 1996.
• Trevor i Felisija, između Irske i Engleske, predgovor romanu: Vilijam Trevor, Felisijino putovanje, Nolit, 1997.
• Varljivi realizam Grinlenda, pogovor zbirci pripovedaka: Gream Grin, Osećanje stvarnosti, Klio, 1997.
• Rani jadi Dejvida Herberta Lorensa, predgovor zbirci pripovedaka: Dejvid Herbert Lorens, Pruski oficir, Nolit, 1997.
• Nestašna olovka Luisa Kerola, pogovor romanu: Alisa u zemlji čuda, Matica srpska, 1998.
• Jedanaesto poglavlje Barnsove istorije, pogovor romanu: Džulijan Barns, Bodljikavo prase, Nezavisni, 1999.
• Mobi Dik: Ep o neuhvatljivom, pogovor knjizi: Herman Melvil, Mobi Dik, Mono i Manjana, 2001.
• Tmina i svetlost Srca tame, pogovor knjizi Džozefa Konrada Srce tame, Stilos, 2002.
• Uliks, Džejms Džojs (prevod, komentari i pogovor Zoran Paunović), prvo izdanje CID, 2001; drugo izdanje Geopoetika, 2003.
• Čajld Harold, Džordž Gordon Bajron (prevod s engleskog Nataša Tučev; redaktura prevoda, predgovor, pogovor i biografske napomene Zoran Paunović) Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005.
• Pesme, Bob Dilan (preveli s engleskog Vladimir Kopicl i Muharem Bazdulj; autor propratnih tekstova Zoran Paunović; predgovor Vladislav Bajac), Geopoetika, 2019.

Naučni i stručni radovi (izbor)

• Uliks. Prevod?, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2002.
• Kako čitati prevod, poglavlje u knjizi: Kako čitati: o strategijama čitanja tragova kulture, Narodna biblioteka Srbije, 2005.
• Leopold Bloom's meagre meal: Food as metaphor in Joyce's Ulysses, Belgrade English Language and Literature Studies (Belgrade BELLS) Beograd, 2009.
• Izdavači i prevodi, Književni magazin, 2010.
• Miloš Crnjanski i engleska književnost, Anali ogranka SANU u Novom Sadu, 2013.
• Buker, prvih deset godina, Letopis Matice srpske, 2014.

Članci, prikazi (izbor)

• Pisac Gospodara muva, Dnevnik, Novi Sad, br. 16831, 1993. (povodom smrti Vilijama Goldinga)
• Sumnje i nade Tomasa Eliota (prikaz knjige TS Eliot, Pesme), Knjige, br. 1, 1998.
• Klanica XX veka (o stvaralaštvu Kurta Vonegata), Politika, dodatak Kultura, umetnost, nauka, broj 51, 1999.
• Kako sam prevodio Uliksa, Književni magazin, br. 4, 2001.
• Ko je ukrao Dolores Hejz (o Vladimiru Nabokovu i prevodu Ade na srpski), Vreme br. 656, 2003.
• Gvozdena vrata percepcije (o poeziji Džima Morisona), Vreme br. 674, 2003.
• Poslednji tramvaj preko Trešnjevke (o poeziji Branimira Štulića), Vreme br. 687, 2004.
• Susret na dan Leopolda Bluma, Vreme br. 702, 2004.
• Buka u glavi, duh u vremenu (o stvaralaštvu savremenog američkog romansijera Dona DeLila), Vreme br. 713, 2004.
• Snaga i nemoć pripovedanja (prikaz knjige Hjuga Hamiltona Pegavi ljudi), Vreme br. 748, 2005.
• Endi Vorhol i Lu Rid: zavodljive dubine baršunastog podzemlja, Vreme br. 792, 2006
• Vilijam Blejk, duh koji hoda (povodom 250 godina od rođenja Vilijama Blejka), Vreme br. 865, 2007.
• Pala je teška kiša (40 godina Vudstoka), Vreme br. 971, 2009.
• Kao ptica na žici (povodom dolaska Lenarda Koena u Beograd), Vreme br. 973, 2009.
• Pejzaži u magli (Ne daj mi nikada da odem, Kazuo Išiguro), Vreme br. 994, 2010.
• Beskrajna priča (uoči beogradskog koncerta Boba Dilana), Vreme br. 1013, 2010.
• Život je negde drugde (povodom 70 godina od smrti Virdžinije Vulf), Vreme br. 1054, 2011.
• Reče Gavran – „Nikad više“? (In memoriam, Lu Rid), Vreme br. 1191, 2013.
• Bluz, i druge priče (uoči beogradskog koncerta Hjua Lorija), Vreme br. 1227, 2014.
• Najlepše pevaju zablude (uoči beogradskog koncerta Džoan Baez), Vreme br. 1241, 2014.
• Vatra i ništa (45 godina od smrti Džimija Hendriksa), Vreme br. 1289, 2015.
• Dikens je izmislio londonsku maglu, magazin Elevate, februar 2017.

Predavanja

Čovek je, čak i ako je taj čovek nekakav predavač, uvek svoj ukoliko govori iskreno – ukoliko, dakle, govori ne ono što zna da bi trebalo da kaže, već ono što zaista misli. To podrazumeva neprestano preispitivanje utvrđenih i kanonizovanih vrednosti, u mom slučaju pre svega književnih. Kad o njima govorite iz malo promenjenog ugla i bez one smrtne uozbiljenosti koju govor o književnim klasicima obično podrazumeva, time makar stičete priliku da – u skladu sa svojim mogućnostima – o njima kažete i ponešto novo i sveže, ili makar zanimljivo, umesto da ponavljate odavno naučene lekcije i pohabane istine.

Profesor Paunović kroz predavanja na najbolji način objedinjuje svoj prevodilački i književni rad, i obrnuto – kako i sam često ističe, aktivno bavljenje akademskim radom mu u velikoj meri pomaže, bilo da je u pitanju pisanje ili prevođenje. U tom smislu, i kada su u pitanju predavanja, kao dominantne jasno se uočavaju figure trojice pisaca.

U okviru Edukativnog programa upoznavanja sa zavičajnim ličnostima u Narodnoj biblioteci Bor 2010. godine, profesor Paunović je održao predavanje na temu Džojsov Uliks. 2013. godine je u sklopu manifestacije Irski dani na Odseku za anglistiku Sveučilišta u Zadru održao predavanje pod nazivom Kako sam (i zašto) prevodio Uliksa a zatim je u Sijetlu (Simpson center for humanities, University of Washington) održao predavanje na temu Joyceing Ulysses into Serbian. U Zagrebu je 2018. godine u sklopu manifestacije Noć knjige održao predavanje na temu Uliks - knjiga budućnosti.

U Narodnoj biblioteci Srbije u periodu od 2002. do 2004. godine održao je niz predavanja i bio učesnik nekoliko tribina na temu američke i engleske književnosti i prevođenja, među kojima je i predavanje Šekspir i Uliks. Na Kulturnoj Olimpijadi u Londonu 2012. godine je u okviru programa posvećenog Lazi Kostiću kao prvom šekspirologu, održao predavanje Šekspir u Srbiji. U Zagrebu je aprila 2014. godine, povodom 450 godina od rođenja Vilijama Šekspira, održao predavanje na temu Hamlet kao politička i psihološka drama.

Kada je u pitanju Nabokov, u Narodnoj biblioteci Srbije održano je predavanje Nabokov i strast 2003. godine, a u Zagrebu 2015. godine realizovano je predavanje na temu Vladimir Nabokov: jedini svetski pisac.

Prevodilaštvo, kao i problemi sa kojima se suočavaju prevodioci nezaobilazna je tema i predavanja među kojima treba izdvojiti Kako čitati prevod održano u okviru ciklusa Kako čitati u Narodnoj biblioteci Srbije 2004. godine. Sa suprugom Ivanom Đurić Paunović bio je i učesnik tribine Savremena američka književnost i zašto je prevodim.

Prevodilački rad

Čini mi se da sam i u vreme dok se još nisam bavio prevođenjem, svaku knjigu na engleskom jeziku prilikom čitanja istovremeno prevodio u sebi (prevođenje se, dakle, nameće, ono se uvek nameće).

Stalnim zalaganjem, što sopstvenim primerom (jedan je od najboljih srpskih prevodilaca), što iscrpnim analizama i studijama o prevodilaštvu i srpskom izdavaštvu, Zoran Paunović je u velikoj meri doprineo podizanju svesti o potrebi za istinski ozbiljnim pristupom u oblasti prevođenja, ukazujući na to da je učinak loših prevoda često pogubniji nego što se pretpostavlja. Tokom angažovanja u okviru Radne grupe za analizu, profesionalni razvoj i permanentno obučavanje u izdavaštvu, koja je osnovana pri Ministarstvu kulture Republike Srbije, gde je bio zadužen za analizu kvaliteta prevoda i predlaganja standarda u oblasti izdavaštva ukazao je na suštinski problem nepostojanja jasnog kriterijuma izbora za objavljivanje književnih dela, kao i na problem manjkavosti prevoda. Tom prilikom je ukazao i na problem potcenjivačkog i nemarnog odnosa prema prevodiocima i prevodu, i istakao da izdavači i pojedini prevodioci često nisu svesni odgovornosti koja proističe iz činjenice da je prevod za većinu čitalaca "jedini medijum na osnovu kojeg stiču sliku ne samo o delu i autoru već i o nacionalnoj književnosti i kulturi kojoj autor i delo pripadaju“.

Svoje tvrdnje Zoran Paunović neretko potvrđuje u praksi. Višestruko je nagrađivan za svoj prevodilački rad. Svakako najznačajniji u njegovom prevodilačkom opusu je prevod romana Uliks Džejmsa Džojsa (Geopoetika, 2003) za koji je dobio nagradu Laza Kostić. Izdavačka kuća Geopoetika je 2012. godine je izdala saopštenje da je Zoran Paunović počeo da prevodi i Fineganovo bdenje Džejmsa Džojsa.

Prevod romana Uliks

srpsko izdanje romana Uliks

Profesor Aleksandar Jerkov je ocenio da je prevod romana Uliks najznačajniji prevodilački poduhvat novijeg doba:

Jedan od načina da čovek sebi za života podigne spomenik ukoliko se bavi prevođenjem jeste da prevede neki od svetih spisa, bilo koje religije, ili neki od najtežih i najizdržljivijih tekstova na kojima počiva čitav jedan civilizacijski krug... Dogodilo se srpskoj kulturi, posle mnogih decenija premišljanja i odustajanja onih u čijem se pravcu gledalo, da dobije novog, za naše prilike mlađeg čoveka dostojnog izazova kakav predstavljaju legenda zvana Džejms Džojs i sveti spis modernizma šire poznat kao roman Uliks. Zoran Paunović, o kome je reč, sa lakoćom koja iritira i šarmom koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim podario nam je prvi prevod veličanstvenog - da ga nazovem tako - romanoepskog dela XX veka.

Džojs je ovo remek-delo pisao u periodu od 1914. do 1921. godine. Zoranu Paunoviću je bilo potrebno oko dve godine za ovaj najznačajniji prevodilački poduhvat novijeg doba. Međutim, prema njegovim rečima, taj period od "dvadesetak meseci aktivnog rada" bio je samo završna etapa "jednog poodavno započetog posla“. Stoga je odgovor koji daje na pitanje koliko je dugo radio na prevodu Uliksa, prema njegovim rečima, samo prividno istinit, i smatra da je njegovo putovanje ka završnom "da" u monologu Moli Blum počelo ako ne još kada je u sedamnaestoj godini pročitao Portret umetnika u mladosti, onda svakako onog trenutka kada je otpočeo studije engleskog jezika i književnosti. Kako sam ističe, i desetak godina aktivnog akademskog rada u oblasti književnosti svakako je bilo od pomoći ("ako ništa drugo, makar mi nije nedostajalo svesti o tome u šta se upuštam"). Zahvaljujući tom predznanju, čitaocima je umnogome olakšano čitanje Uliksa, jer je ovaj prevod, za razliku od prethodnog, opremljen mnogobrojnim komentarima i napomenama. Za potrebe prevoda je korišćen reprint pariskog izdanja iz 1922. godine, uz ispravke koje je za tu verziju teksta dodao sam Džojs, a korišćene su desetine knjiga koje se bave Džojsovim remek-delom. Prvo izdanje je objavila izdavačka kuća CID iz Podgorice, dok je za objavljivanje drugog izdanja zaslužna izdavačka kuća Geopoetika.

Prvi primerak Uliksa (tj. nulti primerak, ručni rad) ugledao je svetlost dana baš na rođendan Džejmsa Džojsa. Kako ističe Zoran Paunović, taj gest sadrži u sebi finu simboliku jer se baš taj datum smatra za datum rađanja moderne umetnosti. Nešto kasnije, 1939. godine, svetlost dana ugledao je roman na kome je Džojs radio sedamnaest godina. Zoran Paunović je optimističan u svojoj proceni da će rad na prevodu tog romana biti gotov za nešto kraće vreme.

Fineganovo bdenje

Na prevodu sam, u izvesnom smislu, počeo da radim još prilikom prvog susreta s Fineganom, u nekom trenutku tokom studija.

Izdavačka kuća Geopoetika saopštila je da je Zoran Paunović počeo da prevodi Fineganovo bdenje na kome je Džojs radio sedamnaest godina a koje čeka više od 73 godine da dobije srpski prevod. Profesor Paunović je ocenio da je reč o najkompleksnijem i najrevolucionarnijem Džojsovom delu, kao i da delo obiluje lingvističkim eksperimentima, aluzijama i asocijacijama. Takođe naglašava da je Džojs od romana toka svesti ovde podigao formu za stepen više, "na nelinearni, ciklični narativ, čija je radnja smeštena u predele snova" i zaključuje da, ako Uliks govori o danu, Fineganovo bdenje govori o noći- "o snovima unutar snova, njihovom sopstvenom životu i međusobnom pretapanju koje tvori vlastiti jezik i mitove", i zato "ovo haotično, uzbudljivo i genijalno delo zapravo nije tekst o snu, ono je san“. Kada je reč o samom prevodu, Zoran Paunović je naglasio da će nastojati da zadrži 1001 slovo, kao i da će reči koje nisu anglofone ostati neprevedene. Takođe je naglasio da sinestezija smisaonih, zvučnih i vizuelnih aspekata spada u utiske koje će se posebno potruditi da prenese. Ovaj prevod će takođe biti opremljen komentarima i napomenama zahvaljujući čemu je i Uliks u znatnoj meri približen većem broju čitalaca:

Nastojaću da takozvani „prateći akademski aparat“ smestim u istu knjigu, zajedno s prevodom. A trudiću se, pre svega, da prevod bude dovoljno prohodan, odnosno da ne primorava čitaoca da prečesto poseže za dodatnim objašnjenjima – bila ona u dnu stranice, ili u dodatnoj knjizi. Za Uliksa sam imao napisanih nekih dve i po hiljade fusnota – u završnoj verziji prevoda ostalo ih je tek nešto više od hiljadu. Prevedenom delu – i čitaocu – treba ostaviti prostor za disanje.

Osim Džojsa, prevodio je i dela Dona DeLila, Džozefa Konrada, Džulijana Barnsa, Vilijama Trevora, Vladimira Nabokova, Pola Ostera i drugih. U tandemu sa suprugom Ivanom Đurić Paunović preveo je Felisijino putovanje Vilijama Trevora i za taj prevod im je uručena nagrada Miloš N. Đurić. Za prevod romana Podzemlje Dona DeLila (Geopoetika, 2007) dobio je nagradu Mihailo Đorđević za najbolji prevod književne proze sa engleskog jezika za 2007. godinu. U prevodu Zorana Paunovića objavljen je i roman Ovo liči na kraj Džulijana Barnsa (Geopoetika, 2011), za koji je britanski pisac dobio prestižnu nagradu Man Buker, kao i roman Sati Majkla Kaningema, dobitnika Pulicerove nagrade (upravo za ovaj roman). Njegov prevodilački doprinos vidljiv je i na polju popularne kulture. Preveo je knjigu Popularna kultura (Klio, 2001) Džona Fiska, jednog od vodećih stručnjaka u ovoj oblasti. Zaslužan je i za prevod knjige Dejvida Baučera Dilan i Koen - Pesnici rokenrola (Klio, 2008), a kao urednik izdavačke kuće Klio i za objavljivanje prevoda knjige Ijana Makdonalda Revolucija u glavi - Pesme Bitlsa i šezdesete (Klio, 2012).

Prevodi (izbor)

• Felisijino putovanje, Vilijam Trevor, Nolit, 1997. (sa Ivanom Đurić Paunović)
• Njujorška trilogija, Pol Oster, Geopoetika, 1998. (sa Ivanom Đurić Paunović i Svetlanom Spaić)
• Srce tame, Džozef Konrad, Nolit, 1999.
• Bodljikavo prase, Džulijan Barns, Nezavisni, 1999.

srpsko izdanje romana Podzemlje

• Popularna kultura, Džon Fisk, Klio, 2001.
• Pre no što me je srela, Džulijan Barnc, Geopoetika, 2002.
• Knjiga opsena, Pol Oster, Geopoetika, 2003. (sa Ivanom Đurić Paunović)
• Uliks, Džejms Džojs, CID, 2001; Geopoetika, 2003.
• Kosmopolis, Don DeLilo, Geopoetika, 2004.
• Podzemlje, Don DeLilo, Geopoetika, 2007.
• Padač, Don DeLilo, Geopoetika, 2008.
• Dilan i Koen - pesnici rokenrola, Dejvid Baučer, Klio, 2008.
• Tačka omega, Don DeLilo, Geopoetika, 2010.
• Ovo liči na kraj, Džulijan Barns, Geopoetika, 2011.
• Ljubavnici moje majke, Kristofer Houp, Geopoetika, 2012.
• Anđeo Esmeralda, Don DeLilo, Geopoetika, 2013.
• Hokus pokus, Kurt Vonegat, Klio, 1998; Dereta, 2014.
• Kako radi muzika, Dejvid Birn, Geopoetika, 2015. (sa Ivanom Đurić Paunović)
• Sakupljanje vune, Peti Smit, Geopoetika, 2015.
• Prozirne stvari, Plato, 2003; Dereta 2015.
• Nula K, Don DeLilo, Geopoetika, 2016.
• Šum vremena, Džulijan Barns, Geopoetika, 2016.
• Tarantula, Bob Dilan, Geopoetika, 2017.
• Život i pustolovine Džeka Engla, Volt Vitman, Geopoetika, 2017. (sa Ivanom Đurić Paunović)
• Jasmine and death, Jelena Lengold (nagrada čitalaca EU za najbolju evropsku priču), 2018.
• Sati, Majkl Kaningem, Arhipelag, 2018.
• Pogledaj arlekine!, Vladimir Nabokov, Prometej, 1999; Dereta, 2019.
• Čovek u crvenom kaputu, Džulijan Barns, Geopoetika, 2020.
• Tišina, Don DeLilo, Geopoetika, 2020.

Pozorišni komadi

Uvek mi je zanimljivo kad imam priliku da čujem kako je glumac, ili neki drugi profesionalni interpretator teksta naglas, doživeo i protumačio moj prevod. Tada obično uočim i pojedine nijanse značenja koje kod mene nisu bile u prvom planu.

Na Kulturnoj olimpijadi u Londonu 2012. godine uspešno je izvedena predstava Henri Šesti Narodnog pozorišta u Beogradu u režiji Nikite Milivojevića i prevodu Zorana Paunovića. Predstava je izvedena na sceni čuvenog Glob teatra i pobrala je niz pozitivnih kritika, kako londonske publike tako i kritičara. Tom prilikom Zoran Paunović je održao predavanje na temu Šekspir u Srbiji. Drama Henri Šesti izvedena je i na prvom Šekspir festivalu u Čortanovcima 2014. godine.

Dramski komad Hamlet u režiji i adaptaciji Ane Vukotić i u prevodu Zorana Paunovića premijerno je izveden na Velikoj sceni Crnogorskog narodnog pozorišta juna 2019. godine.

Prevodi dramskih komada (izbor)

• Henri Šesti, Vilijam Šekspir, u režiji Nikite Milivojevića (Narodno pozorište Beograd, 2012)
• The Silent Language, Miodrag Stanisavljević, u režiji Džeklin Stoun (TUTA Theatre Chicago, 2013)
• Getsimanski vrt, Dejvid Her, u režiji Ljiljane Todorović (Atelje 212, 2019)
• Hamlet, Vilijam Šekspir, u režiji Ane Vukotić (Crnogorsko narodno pozorište, 2019)

Nagrade

• nagrada Miloš N. Đurić za najbolji prevod godine za prevod romana Felisijino putovanje Vilijama Trevora (Nolit, 1997)
• Nolitova nagrada za najbolji prevod u 1997. godini za prevod romana Felisijino putovanje Vilijama Trevora (Nolit, 1997)
• nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolji prevod godine za roman Pogledaj arlekine! (Prometej, 1999)
• nagrada Laza Kostić za prevod romana Uliks (Geopoetika, 2003)
• nagrada Mihailo Đorđević za najbolji prevod književne proze sa engleskog jezika za 2017. godinu, za prevod romana Podzemlje Dona DeLila (Geopoetika, 2007)
• nagrada Inicijal za doprinos umetnosti i kulturi za knjigu Prozor u dvorište, Sajam knjiga u Nišu, 2018.

Članstvo

• potpredsednik Srpskog PEN centra
• član Udruženja književnih prevodilaca Srbije
• član Srpskog književnog društva
• član Društva književnika Vojvodine
• član NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine (2015, 2016)
• predsednik NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine (2017, 2018)
• dopisni član SANU od 2018. godine

Vidi još

• Istorija, fikcija, mit (eseji)

Spoljašnje veze

• Beleška o autoru na sajtu Geopoetike Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. decembar 2013)
• Istorija, fikcija, mit Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. decembar 2013)
• Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu
• Filozofski fakultet u Novom Sadu
• SANU
• Srpski PEN centar