Enkaustika
Enkaustika je stara tehnika slikanja uz upotrebu boje koja se meša sa rastopljenim voskom. Rastvor boje i voska se sliku nanosi u toplom stanju. Jedna je od najstarijih slikarskih tehnika i još uvek se ne znaju svi detalji postupak slikanja,[1] jer je u upotrebi savremenih umetnika vrlo retko, i to u modifikovanom obliku.
Istorija i glavne karakteristike
urediVoštane boje su se upotrebljavale u starom Egiptu u Grčkoj i u Rimu a Grci su upotrebljavali vosak ne samo za umetničke slike već su njime impregnirali zidove, skulpture i brodove.[1]
Od Grka su ovu tehniku preuzeli Rimljani. Rimske enkaustike su otkrivene u zatrpanim gradovima u Pompeji i Herakleumu u enterijerima njihovih objekata. U srednjovekovnom slikarstvu je ova tehnika bila zaboravljena. Nagađa se kakav je mogao biti postupak. Slična je uljanoj tehnici, ali razlikuje se po tome što boje nisu sastavljane od ulja i ne mešaju se sa lanenim uljem ili terpentinom, i ne polažu se na platnenu podlogu četkicom, nego se, vezane voskom, postavljaju metalnim štapićem na drvenu podlogu, na mermernu ili pločicu od slonovače. Nakon slikanja verovatno je umetnik ohlađeni vosak ponovno zagrevao usijanim gvožđem da bi spojio površine različitih boja. Enkaustika je neobična tehnika. U Al Fajumu, u donjem Egiptu, bilo je vrlo popularno da se postavlja portret pokojnika na grobovima. Prikazan je jedan primer od tih portreta. Vidljiva je izvrsna očuvanost boja, a slika je stara 1800 godina. Te boje su neobično otporne. Nekada su bile korišćene i za slikanje Bogorodice sa Isusom Hristom - detetom u ranom Vizantijskom dobu. Nakon toga počinje da se koristi tempera. Kasnije, kada su vršena arheološka iskopavanja zidnih slika u Pompeji i Rimu i otkrivanja Fajumskih portreta u Egiptu počeo je ponovo da se rađa veliki interes za enkaustiku i to u 18. veku. U savremenom slikarstvu se povećava interes za ovu tehniku i ona se nalazi u centru pažnje mnogih umetnika u svetu zbog svoje stalnosti i kolorita kao i izražajnosti.
Tehnika enkaustike
urediZa enkaustiku se upotrebljava vosak koji proizvode pčele u košnicama. Najpre se kuva više puta da bi se oslobodio nepotrebnih sastojaka i nečistoća (koje padaju na dno posude). Čvrstoća voska nije velika, može se zaparati noktom, a najčvršći je egipatski. Kako je vosak relativno čvrst on se mora prevesti u razmazivo stanje. Može se slikati na svakoj podlozi koja je čvrsta i suva. Podloga se preparira voskom. Da bi se boje očuvale temperatura voska se mora regulisati a mora se zagrejevati i podloga. U enkaustici je moguće dobro korigovanje slika jer se vosak može ponovo zagrevati i dorađivati. Ovako nastala enkaustika ima mat-karakter i može se uglačati trljanjem (platnom) do sjaja.
Ovo je starinski način slikanja čiji su se tragovi izgubili u detaljima. U 6. veku je izgubljena svaka tradicija rada u ovoj tehnici.[1] Ovo je komplikovani način i može se sa voskom raditi i na hladni način. Ovo se postiže putem rastvarača. Vosak se razredi terpentinom, da postane pihtijast, meša se sa bojama-pigmentima i stavlja u konzerve. Tom masom se slika, a slika nije osušena sve dok terpentin ne izvetri, a u zidu ostanu samo pigment i vosak. Ovako dobijena slika se glača komadom zgužvanog platna da bi se postigao sjaj. Za ovaj postupak zid se preparira rastvorom voska, smole i terpentina.
