Википедија

Empirizam

Empirizam je u filozofiji, pravac prema kojem se celokupno saznanje zasniva na iskustvu.[4] Njegova osnovna gnoseološka teza jeste da nema urođenih ideja, već samo stečenih („Ništa ne postoji u razumu što pre toga nije bilo u čulima“).

Džon Lok (1632–1704), vodeći filozof britanskog empirizma[1][2][3]

U metodologiji nauke, pravac koji prikuplja, obrađuje i procenjuje empirijske činjenice i uopštava saznanja pomoću induktivnog zaključivanja. U psihologiji, prema ovom shvatanju, čovekovo mišljenje i ponašanje gotovo je u potpunosti rezultat ličnog iskustva, dok nasleđe ima sasvim nevažnu ulogu.[5] Međutim, empiričari mogu tvrditi da tradicija (ili običaji) nastaju zbog odnosa ranijih osećajnih iskustava.[6]

Empirizam kao filozofski pravac u svojim osnovnim saznajnoteoretskim stavovima smatra da je iskustvo (empirija) temeljni izvor saznanja i da ono određuje domet, mogućnosti i granice svekolikog znanja. Osnovna deviza empirizma: Nihil est in intellectu quod non pirus fuerit in sensu (Nema ničega u razumu, što pre nije bilo u čulima), želi da utvrdi da je svako razumsko saznanje uslovljeno čulnim, da u razumu nema nikakvih apriornih ni urođenih ideja i da je, nasuprot tvrdnjama racionalista, ljudski um u većoj ili manjoj meri ograničen samo na asocijativno kombinovanje raznih (spoljašnjih i unutrašnjih) utisaka, koje oni nazivaju idejama. Hume je npr. jedanput utvrdio da se zlatno brdo (dakle nešto što je u iskustvu ne postoji) može zamisliti samo zato što je pre viđeno i zlato i brdo, te su ta dva utiska mogla biti spojena.

Empirizam je uz racionalizam i kriticizam jedan od osnovnih smerova teorije saznanja, a u raznim varijantama i sa različitim modifikacijama njegovog klasičnog oblika (pre svega u engleskoj filozofiji), zadržao se u nekim savremenim filozofijama (empiriokriticizam, pozitivizam, neopozitivizam, pragmatizam i dr.)

Mnogi elementi empirističke orijentacije uočavaju se u nekim od antičkih filozofa. Tako su oni prisutni kod sofista Protagore i kod filozofa kirenske škole (posebno Aristipa).[7]

Etimologija

uredi

Engleski izraz empirizam potiče od starogrčke reči εμπειρια, empirija, koja se na latinski prevodi kao experientia, od koga potiče i reč eksperiment.

Pozadina

uredi

Empirizam zastupa stav da se sveukupnost građe ljudskog znanja izvodi iz iskustva (empirije), smatrajući da je novorođeno ljudsko biće kao još neispisani list papira (tabula rasa), bez ikakvih urođenih saznanja, odnosno naročito predodređenih mogućnosti za sticanje stanovitih znanja i navika.

Kao izrazito saznajnoteorijski filozofski pravac, empirizam nastoji, ne samo izvor nego i logičku vrednost naučnog saznanja, objasniti na osnovu iskustva, priznajući tek više manje ili nikako misaono sudelovanje i razrađivanju iskustvene građe. Ideal dosledno sprovedenog empirizma je čisto iskustvo koje se na kraju svodi na nesuvisle čulne podatke, po čemu empirizam često poprima obeležje senzualizma.

Ekstremni empirizam svodi na iskustvo ne samo naučnu spoznaju o stvarnim činjenicama, nego i logičke i matematičke principe i pojmove, pridajući im samo činjeničnu (ne nužnu i uopštenu), jedino psihološki uverljivu vrednost.

Umereni empirizam međutim, pridaje logičkim i matematičkim principima i zaključivanjima na osnovu njih apriorni značaj.

Kao načine sticanja znanja empirizam posebno ceni opažanje po mogućnosti uz pomoć eksperimenta, a s time u vezi indukciju, zanemarujući ulogu dedukcije.

S obzirom na različite moguće nijanse, empirizam se može ukrštavati s drugim spoznajno-teorijskim pravcima. Pored približavanja senzualizmu, empirizam se može približiti i svojoj suprotnosti, racionalizmu, pa poprimiti jedan kompromisni oblik racionalnog empirizma. Ukoliko se iskustvo isključivo shvati kao racionalna manifestacija na nižem nivou, tada se i empirizam može shvatiti kao „racionalizam odozdo”.

Ako je težište stavljeno na pozitivne podatke unutar mogućeg iskustva, empirizam se može ispoljiti kao pozitivizam. Polazeći od date stvarnosti stečenih iskustava o njoj, empirizam se orijentiše realistički, ali se može pretvoriti i u spoznajnoteorijski idealizam, gde su iskustveni podaci shvaćeni kao pojavni doživljaji koji predstavljaju neprekoračivi sadržaj svesti i koji spadaju u domen fenomenalizma.

S obzirom na svojstveni mu psihologizam, i poteškoće pri iskustvenom objašnjavanju logičke nužnosti i opštosti, empirizam se često približuje skepticizmu.

Empirizam ima posebno značenje u metodološkom pogledu kao princip da se stvarnost u njenim pojedinim manifestacijama spozna empirijskim metodama na njoj samoj, bez obzira na zasebnu problematiku o logičkim, odnosno metalogičkim pretpostavkama koje tek omogućavaju iskustvo i nauku o njemu.

Centralni koncept u nauci i naučnoj metodi je da zaključci moraju biti empirijski zasnovani na dokazima čula. I prirodne i društvene nauke koriste hipoteze koje se mogu testirati posmatranjem i eksperimentom.

Izraz polu-empirijski se ponekad koristi za opisivanje teorijskih metoda koje koriste osnovne aksiome, utvrđene naučne zakone i prethodne eksperimentalne rezultate kako bi se uključili u argumentovanu izgradnju modela i teorijsko istraživanje.

Filozofski empiričari nemaju nikakvo znanje koje bi se moglo pravilno zaključiti, osim ako nije izvedeno iz nečijeg čulnog iskustva.[8]

Ovo gledište je u suprotnosti s racionalizmom, koji kaže da znanje može biti izvedeno iz razuma nezavisno od čula. Na primer, Džon Lok je smatrao da se do nekih saznanja (npr. Saznanja o postojanju Boga) može doći samo kroz intuiciju i rezonovanje. Slično tome, Robert Bojl, istaknuti zagovornik eksperimentalne metode, smatrao je da imamo urođene ideje. [9][10] Glavni kontinentalni racionalisti (Dekart, Spinoza i Lajbnic) takođe su bili zagovornici empirijskog "naučnog metoda". [11][12]

Istorija i učenje

uredi

Rani empirizam

uredi

Između 600. i 200. godine pre nove ere

uredi

Između 600. i 200. godine pre nove ere, škola Vaišešika hinduističke filozofije, koju je osnovao drevni indijski filozof Kanada, prihvatila je percepciju i zaključak kao jedina dva pouzdana izvora znanja. [13][14] Ovo je nabrojeno u njegovom delu Vaišešika Sutra.

330 - 400 pre nove ere

uredi
 
Aristotel, grčki filozof

Najraniji zapadni proto-empiričar bila je empirijska škola drevnih grčkih lekara, osnovana 330. godine pre nove ere. [15] Njeni članovi odbacili su tri doktrine dogmatske škole, radije se oslanjajući na zapažanje fantazije (tj. Pojava). [16] Empirijska škola bila je usko povezana sa filozofskom školom pironika, zbog čega je filozofski slučaj postao njihov proto-empirizam.

Pojam tabula rasa („čista ploča“ ili „prazna tabla“) označava pogled uma kao prvobitno prazan diktafon (Lok je koristio reči „beli papir“) na kome iskustvo ostavlja tragove. Ovo poriče da ljudi imaju urođene ideje. Pojam datira od Aristotela, 350 godina pne:

Ono što um misli mora biti u njemu u istom smislu kao što su slova na tabli (grammateion) koji ne sadrži stvarno pisanje (grammenon); to se upravo dešava u slučaju uma. (Aristotel, o duši, 3.4.430a1).

Aristotelovo objašnjenje kako je to moguće nije bilo strogo empirijsko u savremenom smislu, već se zasnivalo na njegovoj teoriji potencijalnosti i stvarnosti, a iskustvo osećanja percepcije i dalje zahteva pomoć aktivnog nusa.

Ovi pojmovi bili su u suprotnosti s platonskim predodžbama o ljudskom umu kao entitetu koji je postojao negde na nebesima, pre nego što su poslati da se pridruže telu na Zemlji.

Smatralo se da Aristotel daje važniju poziciju čulnoj percepciji od Platona, a komentatori u srednjem veku sumirali su jednu od njegovih pozicija kao "nihil in intellectu nisi prius fuerit in sensu" (latinski za "ništa u intelektu, a da prethodno nije bilo u čulima").

Ova ideja je kasnije u drevnoj filozofiji razvijena od stoičke škole, otprilike od 330. godine pre nove ere. Stoička epistemologija uglavnom je isticala da um počinje prazan, ali stiče znanje pošto je spoljni svet utisnut na njega. [17] Doksograf Aecije rezimira ovo gledište kao "Kad se čovek rodi, kažu stoici, on ima zapovedni deo svoje duše kao list papira spreman za pisanje." [18]

Islamsko zlatno doba i renesansa (5. do 15. vek pne)

uredi

Tokom srednjeg veka (od 5. do 15. veka p. n. e.) Aristotelovu teoriju tabula rasa razvili su islamski filozofi počevši od El Farabija (oko 872 - 951. p. n. e.), prelazeći u razrađenu teoriju od Avikene (oko 980 - 1037). [19] i demonstriran kao misaoni eksperiment Ibn Tufaila. [20]

Na primer, za Avikenu (Ibn Sina) tabula raza je čista potencijalnost koja se aktuelizuje obrazovanjem, a znanje se stiče kroz "empirijsko upoznavanje sa objektima u ovom svetu iz kojih se apstrahuje univerzalni koncept", razvijen "silogističkim metodom obrazloženja u kojem zapažanja dovode do propozicionih izjava koje, kada su sastavljene, dovode do daljih apstraktnih koncepata ".

 
Ibn Sina, islamski persijski filozof

Sam intelekt se razvija iz materijalnog intelekta (al-'akl al-haiulani), koji predstavlja potencijal "koji može steći znanje aktivnom intelektu (al-'kl al-fa'il), stanju ljudskog intelekta u povezanost sa savršenim izvorom znanja ". [19] Dakle, nematerijalni "aktivni intelekt", odvojen od bilo koje pojedinačne osobe, još uvek je neophodan za razumevanje.

U 12. veku p. n. e. andaluzijski muslimanski filozof i romanopisac Ebu Bekr Ibn Tufail (poznat kao "Abubakar" ili "Ebn Tofail" na Zapadu) je u svoj arapski filozofski roman uključio teoriju tabula raza kao misaoni eksperiment, Hai ibn Iakdhan u koji je prikazao razvoj uma divljeg deteta "od tabula raze do uma odrasle osobe, u potpunoj izolaciji od društva" na pustinjskom ostrvu, kroz samo iskustvo.

Latinski prevod njegovog filozofskog romana pod naslovom „Philosophus Autodidactus“, koji je objavio Edvard Pokuk Mlađi 1671. godine, imao je uticaj na formulisanje tabula rasa u knjizi „Esej o ljudskom razumevanju“ Džona Loka. [20]

Sličan islamski teološki roman, Theologus Autodidactus, napisao je arapski teolog i lekar Ibn al-Nafis u 13. veku. Takođe se bavio temom empirizma kroz priču o divljom detetu na pustinjskom ostrvu, ali odstupio je od svog prethodnika prikazujući razvoj protagonističkog uma kroz kontakt sa društvom, a ne u izolaciji od društva. [21]

Tokom 13. veka Toma Akvinski zauzeo je aristotelovski stav da su čula od suštinskog značaja za skolastiku. Bonaventura (1221–1274), jedan od najjačih Akvinskih protivnika intelektualca, ponudio je neke od najjačih argumenata u korist platonske ideje uma.

Renesansna Italija

uredi

U kasnoj renesansi razni pisci su počeli da preispituju srednjovekovno i klasično razumevanje sticanja znanja na fundamentalniji način. U političkom i istorijskom pisanju Nikolo Makijaveli i njegov prijatelj Frančesko Gvičardini pokrenuli su novi realistični stil pisanja.

Makijaveli je posebno prezirao političke pisce koji su prosuđivali sve u odnosu na mentalne ideale i zahtevali da ljudi umesto toga proučavaju "efektivnu istinu". Njihov savremenik Leonardo da Vinči (1452–1519) rekao je: „Ako iz svog iskustva utvrdite da je nešto činjenica i da je u suprotnosti sa onim što je neki autoritet zapisao, onda morate napustiti autoritet i svoje razmišljanje bazirati na sopstvenim nalazima."[22]

Odlučni anti-aristotelov i antiklerikalni teoretičar muzike Vinčenzo Galilei (oko 1520 - 1591), otac Galilea i pronalazač monodije, koristio je metod u uspešnom rešavanju muzičkih problema, pre svega, u podešavanju kao što je odnos nagib do napete žice i mase u gudačkim instrumentima, i zapremina vazduha u duvačkim instrumentima; i drugo, kompoziciji, raznim sugestijama kompozitorima u njegovoj Dialogo della musica antica e moderna (Firenca, 1581).

Poznato je da je on bio suštinski pedagoški uticaj na mladog Galilea, njegovog najstarijeg sina, verovatno jednog od najuticajnijih empiričara u istoriji. Vinčenzo je svojim istraživanjem „“ pronašao istinu koja je u osnovi pogrešno shvaćenog mita o „Pitagorovim čekićima“ (kvadrat dotičnih brojeva dao je one muzičke intervale, a ne stvarne brojeve, kako se veruje), i kroz ovo i drugo otkrića koja su demonstrirala zabludu tradicionalnih vlasti, razvio se radikalno empirijski stav, preneo se na Galileo, koji je „iskustvo i demonstracije“ smatrao neophodnim za racionalno istraživanje.

Britanski empirizam

uredi

Stoičko, a još naglašenije epikurejsko učenje uglavnom tvrdi da svekolika naša spoznaja izvire iz iskustva.[8][9][10][23] Ali svi ovi začeci empirističkog filozofiranja, koji su došli do izražaja i kod nekih engleskih skolastičara XIII i XIV veka kao i kod renesansnih (naročito italijanskih) filozofa XV i XVI veka, bili su povezani u jedinstven sistem empirističke filozofije tek kod niza engleskih mislilaca XVI i XVII veka. Stoga je pojam empirizma u prvom redu povezan uz imena: Fransisa Bejkona, Tomasa Hobsa, Džona Loka, Džordža Berklija i Dejvida Hjuma. Međutim zajedničke empirističke polazne spoznajnoteoriske postavke ne znače istovetnost u zaključcima, pa ni u čitavom sistemu ovih filozofa. Dok se na primer za Bejkona i Hobsa može kazati da su materijalisti, i dok u Lok ima i materijalističkih i idealističkih konzekvencija, Berkli postaje prototip subjektivnog idealizma, a Hjum završava kao spoznajni skeptik i agnostik. Svaki se od njih bavio različitim specifičnim problemima i tumačio ih iz vlastitog aspekta i određenih ličnih filozofskih preokupacija.

Osim po svom učenju o raznim vrstama ljudskih zabluda (tzv. Idoae), Bejkon je poznat zbog kritike skolastičke logike i pokušaja zasnivanja induktivne metode. Hobs, značajni po svom učenju o prirodi i po nominalističkoj logici, osnovnu je pažnju u svom istraživanju posvetio učenju o čoveku i državi. Lok je svojom teorijom o sekundarnim i primarnim kvalitetima postao osnivač modernije materijalističke spoznajne teorije.

Paradoksalna je pozicija biskupa Berklija koji je na osnovu empirističkih polaznih pretpostavki pokušavao da opravda spiritualističku metafiziku. Ali dok Berkli, koji je odbacio mogućnost postojanja materijalne supstancije, tvrdi da postoje duhovne supstancije, Hjum na kraju tog razdoblja skeptički odbacuje svaki supstancijalitet i tvrdi da se čak kauzalnost ne može objektivno da utvrditi, i da je ona posledica puke subjektivne psihološke navike i pogreške da se zbog vremenskog sleda raznih pojava utvrđuje njihovu međusobna povezanost (uzročnost) (post hoc ergo propter hoc).

 
Džordž Berkli, zastupnik empirizma.

Svim tim filozofima, međutim, zajedničko je polaženje od iskustva, od osećaja spoznaje, negacija samosvesne i nezavisne funkcije uma, priznavanje opažanja kao osnove svakog mišljenja. Razlike pak između njih nisu samo rezultat tretiranja raznovrsne problematike kao i različitog tumačenja reči iskustvo, već su posledica i različitog stupnja doslednosti i domišljatosti samih tih filozofa (u tom pogledu čini se da je Hjum spoznajno najkonzervativniji).

Manje ili više kontinuirani razvoj empirističke misli najbolje pokazuje i domet i bit same te filozofije koja je u svojoj krajnjoj konzekvenciji dospeva - upravo zbog isključivosti, nedijalektičnosti, jednostranosti prvog, početnog empirijskog gnoseološkog filozofiranja koje ne vidi i aktivnu ulogu subjekta, svesti u spoznajnom procesu - do potpuno negativnog rezultata: bezizlazne spoznajne Hjumove skepse.

Tako je, metafizički razvijajući svoje polazne teze (u kojima je sadržana, u osnovi, ispravna tvrdnja da spoznaja izvire iz iskustva), engleski empirizam doveo do apsurda i neprekoračivih protivrečnosti koje su mestimično oštro suprotstavljene samim empirističkim polaznim pozicijama. Ali taj isti empirizam ima nesumnjivo i velikih zasluga za razvoj evropske misli. Hjum je Kanta (po vlastitim Kantovim rečima), probudio iz dogmatskog dremeža i tako posredno omogućio snažni polet filozofske misli u klasičnom nemačkom idealizmu (nemačka klasična idealistička filozofija).[12] S druge strane, kako kaže i Engels, Bejkon i Lok su očevi one sjajne škole francuskih materijalista, koji su učinili XVII vek francuskim vekom. Radikalni i specifični oblik empirizma je senzalizam.

Logički empirizam

uredi
Za više informacija pogledajte: Logički pozitivizam

Logički empirizam (takođe logički pozitivizam ili neopositivizam) bio je pokušaj ranog 20. veka da se sintetišu suštinske ideje britanskog empirizma (npr. Snažan naglasak na senzornom iskustvu kao osnovu znanja) sa određenim uvidima iz matematičke logike koji je razvio Gotlob Frege i Ludvig Vitgenštajn. Neke ključne ličnosti ovog pokreta bili su Oto Nojrat ostatak Bečkog kruga, zajedno sa A. J. Ajer, Rudolf Karnap i Hans Rejnbah.

Neopozitivisti su prihvatili pojam filozofije kao konceptualno pojašnjenje metoda, uvida i otkrića nauka. Oni su u logičkom simbolizmu koji su razradili Frege (1848–1925) i Bertrand Rasel (1872–1970) videli moćan instrument koji je mogao racionalno rekonstruisati sav naučni diskurs u idealan, logički savršen jezik koji bi bio oslobođen nejasnoća i deformacija od prirodnog jezika.

To je stvorilo ono što su smatrali metafizičkim pseudoproblemima i drugim konceptualnim konfuzijama. Kombinujući Fregeovu tezu da su sve matematičke istine logične sa ranom Vitgenštajnovom idejom da su sve logičke istine puka jezička tautologija, došli su do dvostruke klasifikacije svih propozicija: analitičke (a priori) i sintetske (a posteriori).[24] Na osnovu toga formulisali su snažan princip razgraničenja između rečenica koje imaju smisla i onih koje nemaju: takozvani princip verifikacije.

Svaka rečenica koja nije čisto logična ili je neproverljiva je bez značenja. Kao rezultat, većina metafizičkih, etičkih, estetskih i drugih tradicionalnih filozofskih problema smatrana je pseudoproblemima.[25]

U ekstremnom empirizmu neopozitivisista - barem pre 1930-ih - svaka istinski sintetička tvrdnja mora se svesti na krajnju tvrdnju (ili skup konačnih tvrdnji) koja izražava direktna zapažanja ili percepciju. U kasnijim godinama Karnap i Nojrat su napustili ovu vrstu fenomenalizma u korist racionalne rekonstrukcije znanja u jezik objektivne prostorno-vremenske fizike. To jest, umesto da se rečenice o fizičkim objektima prevode u podatke o osećaju, takve rečenice treba prevesti u takozvane protokolarne rečenice, na primer, „H na lokaciji Y i u trenutku T se primećuje takvo i takvo“. [26]

Centralne teze logičkog pozitivizma (verifikacionizam, analitičko-sintetička distinkcija, redukcionizam itd.) naišle su na oštre napade nakon Drugog svetskog rata od strane mislilaca poput Nelson Gudmana, Hilari Patnam, Karl Poper i Ričard Rorti.

Krajem šezdesetih godina većini filozofa postalo je očigledno da je pokret prilično napredovao, mada je njegov uticaj i dalje značajan među savremenim analitičkim filozofima, kao što su Majkl Damet i drugi antirealisti.

Pragmatizam

uredi

Krajem 19. i početkom 20. veka pojavilo se nekoliko oblika pragmatične filozofije. Ideje pragmatizma u raznim oblicima razvijale su se uglavnom iz razgovora između Čarlsa Sandersa Persa i Vilijama Džejmsa kada su oba muškarca bila na Harvardu 1870-ih.

Džejms je popularizovao pojam "pragmatizam", dajući Persu punu zaslugu za njegovu baštinu, ali je Pers kasnije izmakao tangenti koju je pokret preuzeo, i smanjio ono što je smatrao prvobitnom idejom nazvanom "pragmatizam". Uporedo sa svojom pragmatičnom teorijom istine, ova perspektiva objedinjuje osnovne uvide empirijskog (zasnovanog na iskustvu) i racionalnog (zasnovanog na konceptu) razmišljanja.

Čarls Sanders Pers

uredi

Čarls Sanders Pers (1839–1914) bio je vrlo uticajan u postavljanju osnova današnjeg empirijskog naučnog metoda. [27]Iako je Pers oštro kritikovao mnoge elemente Dekartovog racionalizma, on nije odbacio racionalizam u potpunosti. Zapravo se složio sa glavnim idejama racionalizma, najvažnije s idejom da racionalni pojmovi mogu biti smisleni i idejom da racionalni koncepti nužno nadilaze podatke dobijene empirijskim posmatranjem.

Među Persovim glavnim doprinosima bilo je postavljanje induktivnog rezonovanja i deduktivnog rezonovanja u komplementarni, a ne takmičarski način, koji je bio glavni trend među obrazovanim otkad ga je David Hjum napisao pre jednog veka.

Na to je Pers dodao koncept otmnog razuma. Kombinovana tri oblika rezonovanja služe kao primarna konceptualna osnova za empirijski zasnovanu naučnu metodu danas.

Persov pristup "pretpostavlja da su (1) objekti spoznaje stvarne stvari (2) likovi (svojstva) stvarnih stvari ne zavise od naše percepcije o njima, i (3) svi koji imaju dovoljno iskustva sa stvarnim stvarima složiće se o istini o njima. Prema Persovoj doktrini falsibilizma, zaključci nauke su uvek usmereni. Racionalnost naučne metode ne zavisi od izvesnosti njenih zaključaka, već od njenog samo-korektivnog karaktera: stalnom primenom nauka o metodama može otkriti i ispraviti sopstvene greške i na kraju dovesti do otkrića istine. "[28]

Vilijam Džejms

uredi

U svojim harvardskim „Predavanjima o pragmatizmu“ (1903) Pers je nabrojao ono što je nazvao „tri kotarne propozicije pragmatizma“, rekavši da one „stavljaju prednost na maksim pragmatizma“.

Prvo je među njima nabrojao gore spomenuto peripatetičko-tomsističko zapažanje, ali je dalje primetio da je ta veza između senzorne percepcije i intelektualne koncepcije dvosmerna ulica. Odnosno, može se reći da sve što pronađemo u intelektu inicijalno je i u čulima. Dakle, ako su teorije opterećene teorijom, tada postoje i čula, a sama percepcija može se posmatrati kao vrsta otmica, a razlika je u tome što je ona izvan kontrole, a prema tome i izvan kritike - jednom rečju, nepromenljiva.

To se ni na koji način ne sukobljava sa pogrešivošću i ponovnom upotrebom naučnih koncepata, jer je samo neposredna percepcija u njenoj jedinstvenoj individualnosti ili „ovojnosti“ - onako kako je Sholastika nazvala svojim oklevanjem - koja stoji izvan kontrole i korekcije.

Naučni koncepti su, s druge strane, opšte prirode, a prolazna osećanja u drugom smislu nalaze korekciju unutar njih. Ovaj pojam percepcije kao otmice povremeno je oživio u istraživanjima veštačke inteligencije i kognitivnih nauka, na primer nedavno u radu Irvina Roka o indirektnoj percepciji. [29][30]

Oko početka 20. veka, Vilijam Džejms (1842–1910) skovao je termin „radikalni empirizam“ kako bi opisao izdanak svog oblika pragmatizma, za koji je tvrdio da se može baviti odvojeno od njegovog pragmatizma - mada su u stvari ova dva koncepta prepliću se u Džejmsova objavljena predavanja.

Džejms je tvrdio da empirijski posmatrani „direktno obuhvaćeni univerzum ne treba... nema spoljne transempirijske konektivne podrške“, [31] kojom je želeo isključiti percepciju da postoji dodatna vrednost tražeći natprirodna objašnjenja prirodnih pojava. Džejmsov „radikalni empirizam“ stoga nije radikalan u kontekstu termina „empirizam“, već je, umesto toga, prilično u skladu sa modernom upotrebom termina „empirijski“.

Njegova metoda argumentacije za postizanje tog stava, međutim, i danas se lako nailazi na raspravu unutar filozofije.

Džon Djun

uredi

Džon Djun (1859–1952) modifikovao je Džejmsov pragmatizam da bi stvorio teoriju poznatu kao instrumentalizam. Uloga čulnog iskustva u Djievoj teoriji je presudna u tome što je on doživljavao kao jedinstvenu celokupnost stvari kroz koje je sve ostalo povezano.

Djuieva osnovna misao, u skladu s empirizmom, bila je da stvarnost određuje prethodno iskustvo. Prema tome, ljudi prilagođavaju svoja prethodna iskustva stvari kako bi izvodili eksperimente i testirali pragmatične vrednosti takvog iskustva. Vrednost takvog iskustva meri se eksperimentalno i naučno, a rezultati takvih testova stvaraju ideje koje služe kao instrumenti za buduće eksperimentisanje, [32] u fizičkim naukama, kao i u etici. [33] Stoga ideje u Djuievom sistemu zadržavaju svoj empirijski ukus po tome što su im poznate samo afere.

Predstavnici

uredi

Osnivačem empirizma se smatra Džon Lok, koji se protivio tadašnjem mišljenju da se ljudi rađaju sa urođenim idejama i principima, što se često uzimalo kao opravdanje feudalnog sistema, i tvrdio da sva saznanja dolaze iz iskustva.[13]

Prema njemu, čovekov um je po rođenju kao prazan papir, koji se postepeno ispunjava opažanjem ljudskih čula i čovekovim iskustvom.

Reference

uredi
  1. ^ , str.52, „Panorama”, Zagreb, 1967 god.
  2. ^ Sharma, Urmila & Sharma, S.K., Western Political Thought, Atlantic Publishers, Washington, 2006, p. 440
  3. ^ Korab-Karpowicz, W. Julian, A History of Political Philosophy: From Thucydides to Locke, Global Scholarly Publications, New York, 2010, p. 291
  4. ^ Psillos, Stathis; Curd, Martin (2010). The Routledge companion to philosophy of science (1. publ. in paperback izd.). London: Routledge. str. 129—38. ISBN 978-0415546133. 
  5. ^ Baird, Forrest E.; Kaufmann, Walter (2008). From Plato to Derrida. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-158591-1. 
  6. ^ Hume, David. Inquiry Concerning Human Understanding, 1748.
  7. ^ Prof. Grlić, Danko Filozofija, str.52, „Panorama”, Zagreb, 1967 god.
  8. ^ a b Markie, Peter J. (2016), „Rationalism”, Routledge Encyclopedia of Philosophy, Routledge, ISBN 978-0-415-25069-6, doi:10.4324/9780415249126-p041-1, Pristupljeno 2020-08-09 
  9. ^ a b Penton, Norman E. (1986). „From Descartes to Hume: Continental Metaphysics and the Development of Modern Philosophy by Louis E. Loeb”. The Thomist: A Speculative Quarterly Review. 50 (1): 161—163. ISSN 2473-3725. S2CID 172038952. doi:10.1353/tho.1986.0051. 
  10. ^ a b „Primärliteratur”, Wahrnehmung und Wahrnehmungsurteil, DE GRUYTER, 2013, str. 355—357, ISBN 978-3-11-033557-6, doi:10.1515/9783110335576.355, Pristupljeno 2020-08-09 
  11. ^ Buckle, Stephen (april 1999). „British Sceptical Realism: A Fresh Look at the British Tradition”. European Journal of Philosophy. 7 (1): 1—29. ISSN 0966-8373. doi:10.1111/1468-0378.00071. 
  12. ^ a b Anstey, Peter R.; Vanzo, Alberto (2016-04-29), Early Modern Experimental Philosophy, John Wiley & Sons, Ltd, str. 87—102, ISBN 978-1-118-66166-6, doi:10.1002/9781118661666.ch6, Pristupljeno 2020-08-09 
  13. ^ a b Bhawuk, Dharm P. S. (2011). Spirituality and Indian psychology : lessons from the Bhagavad-Gita. New York: Springer. ISBN 978-1-4419-8110-3. OCLC 719363212. 
  14. ^ Indian philosophy : a collection of readings. Perrett, Roy W. New York: Garland. 2000 [i.e.] 2001. ISBN 0-8153-3609-8. OCLC 44914158.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  15. ^ „Greek Medicine: Alexander the Great”. www.greekmedicine.net. Pristupljeno 2020-08-09. 
  16. ^ Leiro, Daniel Mariano (2014-04-01). „Book Review - Vattimo, Gianni – De la realidad. Fines de la filosofía”. Revista Portuguesa de Filosofia. 70 (1): 177—181. ISSN 0870-5283. doi:10.17990/rpf/2014_70_1_0177. 
  17. ^ Bardzell, Jeffrey (2010-07-01). Speculative Grammar and Stoic Language Theory in Medieval Allegorical Narrative. Routledge. ISBN 978-0-203-88651-9. doi:10.4324/9780203886519. 
  18. ^ Juliá, Victoria (1988-03-30). „A. A. Long - D. N. Sedley, The Hellenistic Philosophers vol. I. Translations of the principal sources with philosophical commentary, Cambridge 1987 (Cambridge University Press, XV + 512 págs.)”. Méthexis. 1 (1): 129—131. ISSN 0327-0289. doi:10.1163/24680974-90000019. 
  19. ^ a b „Ibn Sina, Abu Ali [known as Avicenna] (980?1037)”, The Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics, IOP Publishing Ltd, 2001, ISBN 0-333-75088-8, doi:10.1888/0333750888/3736, Pristupljeno 2020-08-09 
  20. ^ a b Laursen, John Christian. (1992). The politics of skepticism in the ancients, Montaigne, Hume, and Kant. Leiden: E.J. Brill. ISBN 90-04-09459-8. OCLC 26353339. 
  21. ^ Leaman, Oliver (2006). „Ibn Al-Nafis, 'Ali ibn Abi al-Haram (607–87/1210–88)”. The Biographical Encyclopedia of Islamic Philosophy: 211—212. ISBN 9781474219624. doi:10.5040/9781474219624-0142. 
  22. ^ Matuk, Camillia (2014), „Argumentation Environments”, Encyclopedia of Science Education, Springer Netherlands, str. 1—5, ISBN 978-94-007-6165-0, doi:10.1007/978-94-007-6165-0_71-3, Pristupljeno 2020-08-09 
  23. ^ Buckle, Stephen (april 1999). „British Sceptical Realism: A Fresh Look at the British Tradition”. European Journal of Philosophy. 7 (1): 1—29. ISSN 0966-8373. doi:10.1111/1468-0378.00071. 
  24. ^ Ackermann, Robert; Achinstein, Peter; Barker, Stephen (1970-06-11). „The Legacy of Logical Positivism.”. The Journal of Philosophy. 67 (11): 388. ISSN 0022-362X. JSTOR 2023958. doi:10.2307/2023958. 
  25. ^ Shea, William R. (decembar 1987). „Il Neopositivismo Logico. Francesco Barone”. Philosophy of Science. 54 (4): 615—616. ISSN 0031-8248. doi:10.1086/289412. 
  26. ^ Paramskas, D.M. (maj 1985). „Joseph, John. ed. Applied Language Study: New Objectives, New Methods. Papers from the 1983 Conference at Oklahoma State University. Lanham, Md: University Press of America, 1984Joseph, John. ed. Applied Language Study: New Objectives, New Methods. Papers from the 1983 Conference at Oklahoma State University.”. Canadian Modern Language Review. Lanham, Md: University Press of America. 41 (6): 1093. ISSN 0008-4506. doi:10.3138/cmlr.41.6.1093. 
  27. ^ „Stanford Encyclopedia of Philosophy – http://plato.stanford.edu/2015 287 Principal editor Edward N. Zalta Stanford Encyclopedia of Philosophy – http://plato.stanford.edu/ Stanford, CA Metaphysics Research Lab, Center for the Study of Language and Information (CSLI), Stanford University 1995–”. Reference Reviews. 29 (8): 14—16. 2015-11-09. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/rr-06-2015-0155.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  28. ^ Dever, Maryanne (2019), „Dark Archive”, Paper, Materiality and the Archived Page, Palgrave Macmillan UK, str. 75—100, ISBN 978-1-137-49885-4, S2CID 239284281, doi:10.1057/978-1-137-49886-1_4, Pristupljeno 2020-08-09 
  29. ^ Parks, Theodore E; Rock, Irvin; Anson, Richard (februar 1983). „Illusory Contour Lightness: A Neglected Possibility”. Perception. 12 (1): 43—47. ISSN 0301-0066. PMID 6646951. S2CID 30312241. doi:10.1068/p120043. 
  30. ^ Rock, Irvin (1997). Indirect Perception. ISBN 9780262282475. doi:10.7551/mitpress/3727.001.0001. 
  31. ^ James, William (1947), „Humanism and truth (From The Meaning of Truth).”, Selected papers on philosophy, J M Dent & Sons, str. 218—244, doi:10.1037/11316-011, Pristupljeno 2020-08-09 
  32. ^ „Studies in Logical Theory. John Dewey”. The Elementary School Teacher. 4 (2): 127. oktobar 1903. ISSN 1545-5858. doi:10.1086/453295. 
  33. ^ Weber, Eric Thomas (2011). „What Experimentalism Means in Ethics”. The Journal of Speculative Philosophy (na jeziku: engleski). 25 (1): 98—115. ISSN 1527-9383. S2CID 144868257. doi:10.1353/jsp.2011.0000. 

Literatura

uredi
  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  • Achinstein, Peter, and Barker, Stephen F. , (1969). The Legacy of Logical Positivism: Studies in the Philosophy of Science. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. .
  • Aristotle, "On the Soul" (De Anima), W. S. Hett (trans.), pp. 1–203 in Aristotle, Volume 8, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1936.
  • Aristotle, Posterior Analytics.
  • Barone, Francesco (1986), Il neopositivismo logico, Laterza, Roma Bari
  • Berlin, Isaiah (2004), The Refutation of Phenomenalism, Isaiah Berlin Virtual Library.
  • Bolender, John (1998), "Factual Phenomenalism: A Supervenience Theory"', Sorites, no. 9, pp. 16–31.
  • Chisolm, R. (1948), "The Problem of Empiricism", Journal of Philosophy 45, 512–17.
  • Cushan, Anna-Marie (1983/2014). Investigation into Facts and Values: Groundwork for a theory of moral conflict resolution. [Thesis, Melbourne University], Ondwelle Publications (online): Melbourne. [1]
  • Dewey, John (1906), Studies in Logical Theory.
  • Encyclopædia Britannica, "Empiricism", vol. 4, p. 480.
  • Hume, D., A Treatise of Human Nature, L.A. Selby-Bigge (ed.), Oxford University Press, London, UK, 1975.
  • Hume, David. "An Enquiry Concerning Human Understanding", in Enquiries Concerning the Human Understanding and Concerning the Principles of Morals, 2nd edition, L.A. Selby-Bigge (ed.), Oxford, UK: Oxford University Press, 1902. Gutenberg press full-text
  • James, William (1911), The Meaning of Truth.
  • Leavitt, Fred: "Dancing with Absurdity: Your Most Cherished Beliefs (and All Your Others) are Probably Wrong. (2015) Peter Lang Publishers.
  • Keeton, Morris T. (1962), "Empiricism", pp. 89–90 in Dagobert D. Runes (ed.), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
  • Leftow, Brian (ed., 2006), Aquinas: Summa Theologiae, Questions on God, pp. vii et seq.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Development of Aristotle's Thought". 1  153ff.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "George Berkeley", vol. 1, p. 297.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Empiricism", vol. 2, p. 503.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Mathematics, Foundations of". 5  188–89.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Axiomatic Method". 5  192ff.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Epistemological Discussion", subsections on "A Priori Knowledge" and "Axioms".
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Phenomenalism", vol. 6, p. 131.
  • Macmillan Encyclopedia of Philosophy (1969), "Thomas Aquinas", subsection on "Theory of Knowledge". 8  106–07.
  • Marconi, Diego (2004), "Fenomenismo"', in Gianni Vattimo and Gaetano Chiurazzi (eds.), L'Enciclopedia Garzanti di Filosofia, 3rd edition, Garzanti, Milan, Italy.
  • Markie, P. (2004), "Rationalism vs. Empiricism" in Edward D. Zalta (ed.), Stanford Encyclopedia of Philosophy, Eprint.
  • Maxwell, Nicholas (1998), The Comprehensibility of the Universe: A New Conception of Science, Oxford: Oxford University Press.
  • Mill, J.S., "An Examination of Sir William Rowan Hamilton's Philosophy", in A.J. Ayer and Ramond Winch (eds.), British Empirical Philosophers, Simon and Schuster, New York, NY, 1968.
  • Morick, H. (1980), Challenges to Empiricism, Hackett Publishing, Indianapolis, IN.
  • Peirce, C.S., "Lectures on Pragmatism", Cambridge, Massachusetts, March 26 – May 17, 1903. Reprinted in part, Collected Papers, CP 5.14–212. Published in full with editor's introduction and commentary, Patricia Ann Turisi (ed.), Pragmatism as a Principle and Method of Right Thinking: The 1903 Harvard "Lectures on Pragmatism". Albany, NY: State University of New York Press. 1997. . Reprinted, pp. 133–241, Peirce Edition Project (eds.), The Essential Peirce, Selected Philosophical Writings, Volume 2 (1893–1913), Indiana University Press, Bloomington, IN, 1998.
  • Rescher, Nicholas , (1985). The Heritage of Logical Positivism. Lanham, MD: University Press of America. .
  • Rock, Irvin , (1983). The Logic of Perception. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. .
  • Rock, Irvin (1997). Indirect Perception. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. .
  • Runes, D.D. (ed., 1962), Dictionary of Philosophy, Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ.
  • Sini, Carlo (2004), "Empirismo", in Gianni Vattimo (eds.), Enciclopedia Garzanti della Filosofia.
  • Solomon, Robert C., and Higgins, Kathleen M. (1996), A Short History of Philosophy, pp. 68–74.
  • Sorabji, Richard (1972), Aristotle on Memory.
  • Thornton, Stephen (1987), Berkeley's Theory of Reality, Eprint Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. septembar 2011)
  • Vanzo, Alberto (2014). „From empirics to empiricists” (PDF). Intellectual History Review. 24 (4): 517—538. S2CID 55463539. doi:10.1080/17496977.2014.914650. 
  • Ward, Teddy (n.d.), "Empiricism", Eprint.
  • Wilson, Fred (2005), "John Stuart Mill", in Edward N. Zalta (ed.), Stanford Encyclopedia of Philosophy, Eprint.
  • Mack, Eric (2008). „Locke, John (1632–1704)”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: Sage; Cato Institute. str. 305—07. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n184. 
  • Macpherson, C. B. (1962). The Political Theory of Possessive Individualism: Hobbes to Locke. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-881084-1. . Establishes the deep affinity from Hobbes to Harrington, the Levellers, and Locke through to nineteenth-century utilitarianism.
  • Moseley, Alexander (2007). John Locke: Continuum Library of Educational Thought. Continuum. ISBN 978-0-8264-8405-5. 
  • Pangle, Thomas, The Spirit of Modern Republicanism: The Moral Vision of the American Founders and the Philosophy of Locke (Chicago: University of Chicago Press, 1988; paperback ed., 1990), 334 pp.. Challenges Dunn's, Tully's, Yolton's, and other conventional readings.
  • Robinson, Dave; Groves, Judy (2003). Introducing Political Philosophy. Icon Books. ISBN 978-1-84046-450-4. 
  • Rousseau, George S. (2004). Nervous Acts: Essays on Literature, Culture and Sensibility. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-3453-6. 
  • Strauss, Leo. (1953). „5B”. Natural Right and History. Chicago: University of Chicago Press. . . Argues from a non-Marxist point of view for a deep affinity between Hobbes and Locke.
  • Strauss, Leo (1958), „Critical Note: Locke's Doctrine of Natural Law”, The American Political Science Review, 52 (2): 490—501, JSTOR 1952329, S2CID 147668882, doi:10.2307/1952329  A critique of W. von Leyden's edition of Locke's unpublished writings on natural law.

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Емпиризам&oldid=28863046”