Eliza Bonaparta
Marija Ana Eliza Bonaparta (*3. januar 1777, Ajačo, Korzika, † 7. avgust 1820, St. Andrea, Trst), francuska princeza, bila je sestra Napoleona Bonaparte.[1]
| Eliza Bonaparta | |
|---|---|
 portret Elize Buonaparte | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 3. januar 1777. |
| Mesto rođenja | Ajačo, Kraljevina Francuska |
| Datum smrti | 7. avgust 1820. (43 god.) |
| Mesto smrti | Trst, Austrijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Felice Pasquale Baciocchi |
| Roditelji | Karlo Bonaparta Letizia Ramallo |
| Dinastija | Bonaparta |
| Prethodnik | Ferdinand III, veliki vojvoda Toskane |
| Naslednik | Ferdinand III, veliki vojvoda Toskane |
Bila je princeza Kneževine Luka i Pjombino (1805.-1814. godina), velika vojvotkinja od Toskane (1809.-1814. godina) i grofica Kompinjana po imenovanju njenog brata.
Bila je najstarija ćerka Karla Bonaparte i Leticije Ramolino Bonaparta, a Napoleonova mlađa sestra. Imala je dva starija brata, Lucijana i Žozefa i mlađu braću i sestre Luja, Paulin, Karolinu i Žeroma.
Život i odrastanje
urediEliza je rođena u Ajaču, na Korzici 1777. godine. Kršteno ime joj je bilo Marija-Ana, ali je kasnije zvanično usvojila nadimak Eliza koji je dobila od njenog brata Lucijana sa kojim je bila veoma bliska u detinjstvu.
U junu 1784. godine dobila je stipendiju za elitnu žensku školu Mejson Rojal u Sent Luisu, koju su pohađale devojke iz plemićkih porodica i gde je često posećivao njen brat Napoleon. Nakon Francuske revolucije Zakonodavna skupština je 16. avgusta 1792. godine donela odluku o zatvaranju škole, pošto je zatvorila i druge institucije povezane sa aristokratijom. Nakon toga se Eliza vratila u Ajačo.
Oko 1795. godine porodica Bonaparta se preselila u Marselj. Tamo je Eliza upoznala Feliksa Baćiokija, Korzikanskog plemića i nekadašnjeg kapetana Kraljevske Korzike, koji je otpušten nakon izbijanja revolucije.
Ona se udala za Feliksa 1. maja 1797. godine na građanskoj ceremoniji u Marselju, a versku ceremoniju su imali u Mombelu gde je Napoleon imao vilu.[2] Sam Napoleon je bio zabrinut zbog Feliksove reputacije kao siromašnog kapetana i imao je rezerve prema izboru supružnika svoje sestre. Napoleon je 19. marta 1805. godine sestri dodelio Kneževinu Pjombino koja je nekoliko godina unazad bila vlasništvo Francuske i koja je bila od velikog strateškog značaja za Napoleona zbog svoje blizine Elbi i Korzici. Eliza je imala svu moć nad oblašću kojom je upravljala, dok je Feliks imao sporednu ulogu i donosio je samo vojne odluke. Sprovela je zakonodavnu reformu i donela novi krivični zakon, po ugledu na Napoleonov kodeks. Uvela je i besplatne medicinske preglede kako bi iskorenila bolesti koje su harale ovim područjem. Otvorila je i više nastavnih ustanova, kao i jedinu mušku srednju školu u kneževini.
U međuvremenu je Napoleon sa španskim dvorom potpisao ugovor kojim je Toskana prebačena u Francusku i donesen je dekret kojim je ustanovljeno Veliko vojvodstvo Toskana sa Firencom kao prestonicom.[3] Tad je Napoleon, 1809. godine imenovao Elizu za veliku vojvotkinju,[4] ali su uslovi dekreta zahtevali da Eliza sprovodi odluke Napoleona i njegovih ministara što je njoj uskraćivalo ovlašćenja i mogućnost da izmeni bilo koju od odluka, a isti dekret je unapredio feliksa u čin generala divizije.
Eliza je bila jedina žena kojoj je Napoleon poverio stvarnu političku odgovornost. Nije voleo politički aktivne žene i postavljao ih je na neke sporedne položaje, kao svoju ženu, koju je imenovao za regenta tokom svog odsustva, ali je funkcija bila samo formalna.
Narednih par godina je Eliza više puta imala neslaganja sa bratom oko raznih pitanja vezanih za sprovođenje zakona i odluka na teritorijama kojima je ona upravljala.
Pad i izgnanstvo
uredi1813. godine, kada se Napoleon suočio sa savezničkom koalicijom nakon njegovog napada na Rusiju, muž njegove sestre Karoline Žoašen Mira, kralj Napulja, pridružio se austrijskoj kampanji i poveo napolitance u Rim. U januaru 1814. godine je stigao do Firence, zbog čega je Eliza bila prinuđena da napusti Toskanu i vrati se u Luku, da bi zvanično 13. marta bila primorana da abdicira kao velika vojvotkinja Toskane u korist velikog vojvode Ferdinanda III.[5]
Nakon toga je neko vreme boravila u Austriji, pre nego se preselila u vilu u Trst.
Nakon što je Napoleon prognan na Elbu 13. aprila 1814. godine prema Ugovoru iz Fontenbloa Eliza je uhapšena 25. marta i smeštaju je u austrijsku tvrđavu Brun. Oslobođena je krajem avgusta i dozvoljeno joj je da ostane u Trstu sa titulom grofice od Kompinjana. Tad kupuje seosku kuću u Vila Vičentina oblasti gde je živela sve do svoje smrti. U međuvremenu je finansirala i nekoliko arheoloških iskopavanja u regionu.
Smrt
urediTokom obilaska nekog od arheoloških nalazišta čija je iskopavanja finansirala zarazila se tada nepoznatom bolešću od koje je i umrla par meseci kasnije, tačnije 7. avgusta 1820. godine u svojoj 43. godini života.
Sahranjena je u bazilici San Petronio u Bolonji.
