Evstahija Arsić

Evstahija (takođe: Eustahija) Arsić (Irig, 14. mart 1776 — Arad, 17. februar 1843) bila je srpska književnica i veliki dobrotvor.

Evstahija Arsić
Evstahija Arsić
Datum rođenja	(1776-03-14)14. mart 1776.
Mesto rođenja	Irig, Habzburška monarhija
Datum smrti	17. februar 1843.(1843-02-17) (66 god.)
Mesto smrti	Arad, Austrijsko carstvo

Biografija

Rođena je 14. marta 1776. godine u Irigu od oca Gavrila Cinćića i majke Marte. Porodica se kasnije preselila u Arad. Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu polju spevala „Pohvalu knezu Lazaru“, u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. Onda je 1776. godine u fruškogorskoj prestonici Irigu svet ugledala Eustahija Arsić. Sve više poklonika književnosti i istorije nju uzimaju za istinsku pionirku među srpskim poetesama, pošto se srednjovekovna prethodnica nije služila perom, nego iglom i zlatnim koncem, slažući sitnim vezom stihove na pokrov palom vladaru. Eustahija je načinila i mnogo koraka dalje. Pošto se žestoko zalagala za savremeno vaspitanje žena, slovi i za našu Žorž Sand, čuvenu Francuskinju koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom.

Odrasla uz oca Gavrila Cinćića (1743-1812) i mati Martu (umrla 1828), od malih nogu je Eustahija vaspitana u duhu kosmopolitizma i prosvetiteljstva. Sa familijom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne godine u rodnoj varoši nalazi u odlomku njenog dela Poleznaja razmišljanja. Sa ponosom ističe da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, „oni koji su osim sveta“. Potvrdila je to i prošlost i budućnost, naročito kada je reč o Irižanima vičnim peru. Samo kod savremenika nije nailazila na razumevanje. Ova prva „slaveno — serbska spisateljica i književstva slavenoserbskogo ljubiteljica“ je u očima svog kolege Joakima Vujića "u supružestvu veoma neščasna bila“. Istina je, udavala se tri puta, a i nevera joj nije bila strana, ali samo zato što je udajom otvarala vrata koje su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom. Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, potom sa Tomislavom plemenitim Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića. Tu titulu je ponela i Eustahija. Udavala se tri puta, treći suprug je bio Sava Arsić (1760—1824), građanin i gradonačelnik aradski i dobrotvor srpske i rumunske prosvjete.

Interesovala se za prirodne nauke i bila je pobornica školovanja žena.

Tek kada se udala za Savu Arsića, (sin Petra Arsića (1721-1796)) senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospela je u visoko društvo. Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kenđelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića. Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj. Bilo je to u Budimu, 1814. godine. Svoje ime je sakrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da ravno jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu „od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik“. Knjiga „Sovjet matrnij“ bila je namenjena vaspitanju srpske omladine, i kod te omladine je autorka stekla i veliko uvažavanje, što se vidi i po tome da je popularni poeta onog doba Gligorije Jakšić ispevao odu „jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj“. Ona je prva srpska književnica koja je štampala svoje knjige. Bila je i prva žena koja je postala članica Matice srpske - 1838. godine. Za nju je urednik Letopisa Matice srpske (Budim, 1827, knj. 10 str. 18) Georgije Magarašević rekao, da je: »u srpskoj literaturi perva od svoga nežnoga pola izdanijem različni po većoj časti poetičeski djela vnimanije i počitanije sebi dobila«. Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi Mozaik žitelja iriških, Ladislav Varga, publicista i dramski pisac, posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila dosta traga, time i podataka, ali je autoru uporno nedostajao slikani portret. I, dogodilo se čudo. U zaostavštini Eustahijinog drugog supruga Tomislava Radovanovića naslednici su pronašli porcelansku šoljicu. Na njoj je austrijski majstor Bauer oslikao lik gospodarice trgovčevog dvora, a ona, ispijajući čaj u raskošnom salonu, sigurno nije ni sanjala koliko će taj portret biti dragocen dva veka kasnije.

Dugo istoričari nisu znali tačno ni gde je, ni kada je rođena Eustahija Arsić. Umrla je 1843. godine, a tek pola veka kasnije urednik časopisa Javor Ilija Ognjanović je našao da je „nauk ljubiteljica“ i „ljubiteljica muza“, kako su je slavili za života, rođena 1776. u Irigu. U članku koji je napisao o „visokoučenoj gospođi“, urednik je čitaoce najpre morao da pripremi na priču o ženi koja se bavi književnošću. U to doba, 1891. godine, i dalje se strogo vodilo računa šta je muški posao, a šta ženski. „Kao što ima u književnosti drugih, većih naroda, tako ima i u našoj malenoj literaturi i po gde koje žensko ime, koje se okušalo a bogme i radilo na polju na kojem inače samo muške glave rade“. Potom je Eustahiju stavio u red s pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom i kneginjom Ankom Obrenović.

U vreme Karađorđevog ustanka, u osvit 19. veka, Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju obilato pominju i stranci. Pruski oficir i radoznali putnik Oto Dubislav plemeniti Pirh je 1829. godine je u knjizi „Putovanje po Srbiji“ opisivao i stanje u kulturi među narodom. „Već se po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi“, piše Pirh i Eustahiji pripisuje da je prevodila Voltera, Vilanda, Džemsa Tomsona. Uz znanje nekoliko jezika, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. Njena pesma „Slovo nadgrobnoje“ ima svega pet stihova, ali je zaslužila mesto u mnogim antologijama

Manje učenjem u školi, a mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija plemenita Arsić obrazovanje iz opšte kulture svog vremena, na početku 19. veka. Za to je ponajpre mogla da zahvali svom trećem suprugu Savi Arsiću, senatoru u Aradu. Sava je upamćen kao ozbiljan, vredan, staložen i pronicljiv čovek, pa je ubrzo postavljen za nadzornika nad gradskim školama. Ne zna se kako se obogatio, ali je 1813. godine aradskoj opštini poklonio 24 jutra zemlje „za bašte koje će svake godine uživati šest učitelja nacionalnih škola, bez obzira koje su vere“. Zbog njegovog zanimanja za knjigu, predložen je austrougarskom caru Francu Prvom da mu podari plemstvo.

Pored ovakvog čoveka, Eustahija je još više razvijala ljubav prema književnosti. Pretplaćivala se na sve značajnije knjige, a od 1814. godine i sama je postala književnica, objavivši prvo delo, „Sovjeti maternij“. U njenoj biblioteci sabirala su se dela Dositeja Obradovića, istoričara Jovana Rajića, fizičara Atanasija Stojkovića, prvog slavenoserbskog romanopisca Milovana Vidakovića, francuskog prosvetitelja Voltera. Eustahija Arsić je bila i prva žena saradnik Letopisa Matice srpske i radila je na polju na kojem inače samo muške glave rade. Otac srpskog pozorišta Joakim Vujić, onaj isti koji joj je ranije prebacivao bračne brodolome, postao joj je privržen i „blagodaran do poslednago dihanija“, pošto mu je poklonila 450 forinti u srebru za izdavanje knjige „Životoopisanije“. Uvažavaju je i svi viđeniji ljudi s početka 19. veka. Eustahija je retko sakupljala pretplatu, ali je Vuk Karadžić uspeo da je na to nagovori. U pismu iz 1821. naziva je „blagodarnom i visokoučenom gospođom“ i navodi da mu je dobro poznata njena „revnost k našemu knižestvu“. Moli je da sama, ili preko svojih poznanika skupi pretplatnike za njegovu zbirku narodnih pesama. Eustahija mu je ubrzo poslala spisak od sto pretplatnika, i novac. Kasnije se ispostavilo da joj je od knjiga koje joj je Vuk poslao zapravo prodala samo šest, a da je ostale otkupila sama i razdeljivala ih najboljim srpskim đacima u Aradu i u Srbiji. Na taj način Eustahija je širila knjige među Srbima i potpomagala književnike. Isto je radila i sa svojim knjigama. Četiri stotine primeraka svog prvog dela poslala je školama, s uputstvom da se novac od prodaje stavi pod kamatu, i da se od tog novca svake godine nagradi „siromašan, a dobrog vladanja učenik srpske Preparandije (učiteljske škole) u Somboru“.

Poslednjih 30 godina života Eustahija nije ništa napisala. Veruje se da je razlog tome pritajena bolest koja ju je mučila još od 1816. godine. Kad je tridesetih godina 19. veka umro njen suprug, život joj nije bio nimalo lak. Potpuno je preuzela brigu oko imanja, morala je da se parniči oko salaša. U pismu iz tog vremena ona kaže: „Prilike u kojima se nahodim iziskuju mnogo truda. Mnogo misliti, rasuždivati i delati, avaj, više brinuti se, to je stanje moje sadašnje.“

Savremenici o prvoj Srpkinji među književnicima nisu mnogo pisali, što i nije za čuđenje. Muškarcu u to doba nije bilo svejedno da li će njegova žena da uzme u ruke pero ili varjaču. Tako se i Eustahijino ime pojavilo dva-tri puta u nekim časopisima i nestalo. Umrla je 1843. godine, gotovo zaboravljena. Trideset godina ranije, napisala je svoju poslednju želju u stihu, moleći pesnike da joj makar spomenu ime: „Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti“. Želja joj nije ispunjena. Niko je nije ožalio ni u stihu, ni u prozi. Nikoga nije bilo da joj makar upiše ime na nadgrobnoj ploči porodice Arsića u crkvi u Aradu. Potomaka nije imala, pa je oporukom imovinu ostavila prijateljima, dvema aradskim crkvama i crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj i srpskim školama u Aradu. Zaveštala je i fond od 3.000 forinti na upravu opštini crkve Save Tekelije tako da godišnju kamatu uživa pet siromašnih srpskih udovica. U drugoj i najpoznatijoj knjizi složenog naslova „Poleznaja razmišlenju o četireh godišnih, vremeneh, s osobenim pribavlenijem o trudoljubin čeloveka, i otudu prishodešćej vseobšćej polze“, Eustahija Arsić otkriva interesovanje za savremeni svet, koji ju je i uvrstio u društvo muškaraca. U jednom poglavlju piše: „Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto oživljavaju mramor i udahnjuju život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli traže nove svetove u nevidljivim atomima ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce“. Kao prava kosmopolitkinja, Eustahija Arsić se već u početku 19. veka bori za vaspitanje ženskinja, pa se ljuti na one „koi govore da ženskomu polu ne potrebujet učiti čitati i pisati, da pišu ljubavnikom pisma, za žensko e, veli, preslica“. Obraćajući se svojim „drugama i sestrama“ 1816. godine ona piše: „Kupujte knjižice, prenumerirajte se, upisujte imena dražajša vaša, da se spominjemo dokle smo žive zde v kratkom vremeni žizni. Naći će u knjigama imena naša potomci naši, i spominjaće, i videće da je i sadašnjega veka našeg pola čitatelnica bilo“ Govorila je više jezika: nemački, rumunski, latinski. Bila je pretplaćena na sva Dositejeva dela, kao i na većinu srpskih časopisa i knjiga. Pesnici su joj pevali ode, a Joakim Vujić posvetio joj je svoje Životoopisanije i priključenija. Ostaće upamćena i kao dobrotvor srpskih književnika, srpskih i rumunskih građanskih, verskih i obrazovnih institucija u Aradu.

Evstahija Arsić i Vuk Karadžić

Vuk Karadžić ju je izuzetno cenio. Nazivao ju je blagodarnom i visokoučenom gospođom. Godine 1821. zamolio je da skupi pretplatnike za treću zbirku njegovih pesama. Evstahija mu je brzo poslala spisak sa stotinak imena kao i novac. Ona je prodala samo 6 primeraka, a ostalo je otkupila i podelila vrednim učenicima.

Bibliografija

Od njenih brojnih radova najvažnije su dvije posebno štampane knjige.

• Sovjet maternji predragoj obojega pola junosti serpskoj i valahiskoj
• Poleznaja razmišlenija o četvereh godišnjih vremeneh, s osobenim pribavljenijem o trudoljubiji čelovjeka i otudu proishodivšej polze (Budim, 1816).
• Moralna poučenija . - U: Letopis Matice srpske. - ISSN 0025-5939. - God. 5, br. 19 (1829), str. 106-118.

Spoljašnje veze

• Dama s likom na porcelanu („Večernje novosti”, 10. jun 2016)
• [1]