Википедија

Duša

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Duša (višeznačna odrednica).

Duša (grč. psihe lat. anima) pojam kojim prednaučno mišljenje daje supstanciju, odnosno svodi na posebno, od tela različito biće, sveukupnost životnih, a posebno psihičkih pojava. Sama reč duša etimološki je povezana sa „disanjem”, jednim od najočiglednijih znakova kod čoveka i životinja. Duša je entitet za koji se, u mnogim verskim i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima.[1] Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće.[2] Postoje različita verovanja o postojanju duše, o njenom odnosu prema tvari, o tome da li se radi o jednoj sveopštoj duši ili ih ima više, o tome kako se duša odnosi prema telu i psihološkim procesima, o poreklu i sudbini ljudske duše, uključujući i njeno prethodno postojanje i besmrtnost.[3] Neke tradicije ne prave razlikovanje između ljudske duše i duha, pa se ta dva termina često koriste kao sinonimi.

Vaganje duša umrlih u egipatskoj mitologiji
Slika duše u alhemijskoj raspravi iz 16. veka Filozofska brojanica.

Razumevanje duše kao vitalnog principa („entelehije tela”) nastalo je u antičkoj filozofiji (Aristotel), i još uvek pretpostavlja različite vitalističke pretpostavke u biologiji, a u mnogim religijama, njen nezavisni, skoro materijalni bitak, označava samu suštinu religiozne misli i takođe je uticao na formiranje različitih idealističkih shvatanja i kretanja u filozofiji.

Duša je u mnogim religioznim, filozofskim i mitološkim tradicijama, bestelesna esencija živog bića.[4] Duša ili psiha (starogrčki jezik: ψυχή psūkhḗ, od ψύχειν psū́khein, „disati”) su mentalne sposobnosti živog bića: razum, karakteri, osećaji, svest, sećanja, percepcije, razmišljanja itd. U zavisnosti od filozofskog sistema, duša može biti ili smrtna ili besmrtna.[5] U judeo-hrišćanstvu, samo ljudska bića imaju besmrtne duše (iako se besmrtnost osporava unutar judaizma i možda je to proizašlo iz uticaja Platona).[6] Na primer, katolički teolog Toma Akvinski je pripisivao „dušu” (anima) svim organizmima, ali je tvrdio da su samo ljudske duše besmrtne.[7]

Druge religije (ore svega hinduizam i đainizam) smatraju da su sva živa bića, od najmanjih bakterija do najvećih sisara, duše same po sebi (atman, điva) i da imaju svoje fizičke reprezentacije (telo) u svetu. Stvarno biće je duša, dok je telo samo mehanizam da se doživi karma tog života, npr. ako se razmatra tigar onda postoji samosvesni identitet koji se nalazi u njemu (duša) i njegova fizička reprezentacija u svetu (celo telo tigra koje se može videti). Neki smatraju da čak i nebiološki entiteti (kao što su reke i planine) poseduju duše. Ovo verovanje se zove animizam.[8] Grčki filozofi, kao što su Sokrat, Platon, i Aristotel, smatrali su da duša (ψυχή psūchê) mora imati logičku sposobnost, ispoljavanje koje je najbožanskije od ljudskih akcija. Na svom suđenju, Sokrat je u svojoj odbrani čak sumirao svoje učenje kao ništa drugo do podsticaj svojim sugrađanima Atinjanima da nadmaše sami sebe u stvarima psihe, jer su sva telesna dobra zavisna od takve izvrsnosti (Izvinjenje 30a–b).

Duša u religiji

uredi

Hrišćanstvo uzima u obzir da je na početku sve stvoreno kao „dobro”, dakle duša (duh) je dobra, besmrtna i učestvuje u spasenju. Ljudske duše nakon smrti idu u raj ili pakao. Rimokatolička crkva veruje i u postojanje čistilišta.[3]

Čovek se, prema učenju Svetog pisma, sastoji iz tela i duše (Post. 2,7 ; Mt. 10,28), koja oživljava telo, nadahnjuje ga. Zato dušu u Bibliji često nazivaju dahom života, duhom života ili duhom. Duša ne potiče od tela, već predstavlja posebnu snagu, koja ima svoj izvor u Bogu. Dušu imaju i životinje. Dušu životinja stvorio je Bog iz onih početaka koji su bili u samoj tvari, mada su predstavljali nešto različito od nje (Post. 1, 20, 24). Dušu čoveka Bog je stvorio načinom koji je nazvan udahnućem Božijim (Post. 2, 7). Za razliku od životinja, duša čovekova imala je posebne osobine, jer je jedino čovek bio stvoren po liku i prilici Božijoj. Posebne osobine ljudske duše su jedinstvo, duhovnost, besmrtnost, sposobnost razuma, slobode i dar govora.

Temeljni kriterijum svetosti je spasenje duše.

Drevni Bliski istok

uredi
Glavni članci: Drevni egipatski koncept duše i Religije drevnog Bliskog istoka
 
Duše Pea i Nehena vuku kraljevsku baržu na reljefu hrama Ramzesa II u Abidosu.

U drevnoj egipatskoj religiji, verovalo se da je pojedinac sastavljen od različitih elemenata, neki od kojih su fizičkih i neki duhovni. Slične ideje nalaze se u drevnoj asirskoj i vavilonskoj religiji. Kutamuva, jedan kraljevski zvaničnik iz Samala u 8. veku p. n. e., naručio je da se podigne stela sa natpisom nakon njegove smrti. U natpisu je zatraženo da njegovi ožalošćeni obožavaju njegov život i zagrobni život putem gozbi „za moju dušu koja je u ovoj steli”. To je jedna od najranijih referenci na dušu kao zaseban entitet od tela. Bazaltna stela je 800 lb (360 kg) teška, 3 ft (0,91 m) visoka i 2 ft (0,61 m) široka. Otkrivena je u trećoj sezoni iskopavanja Nojbauerove ekspedicije Orijentalnog instituta u Čikagu, Ilinois.[9]

Bahai vera

uredi

Bahai vera tvrdi da je „duša znak Boga, nebeski dragulj čiju realnost ni najcenjeniji među ljudima nisu uspeli da dokuče, i čija misterija koliko god da je akutna, neće nikada moći da bude razotkrivena”.[10] Bahaula je smatrao da duša ne samo da nastavlja da živi posle fizičke smrti ljudskog tela, već da je zapravo i besmrtna.[11] Raj se delimično može posmatrati kao stanje bliskosti duše Bogu; a pakao kao stanje odvojenosti od Boga. Svako stanje sledi kao prirodna posledica individualnih napora, ili njigovog odsustva, da se ostvari duhovni razvoj.[12] Bahaula je učio da individue nemaju postojanje pre njihovog života ovde na zemlji i da je evolucija duše uvek usmerena prema Bogu i daleko od materijalnog sveta.[12]

Budizam

uredi

Budizam uči da su sve stvari u konstantnom stanju fluksa: sve se menja, i permanentno stanje ne postoji samo po sebi.[13][14] To se odnosi na ljudska bića, koliko god i na sve drugo u kosmosu. Stoga, ljudsko biće nema permanentnu suštinu.[15][16] Prema ovoj doktrini anata (pali, sanskrit: anātman) – „odsustvo sebe” ili „odsustvo duše” – reči „ja” ili „meni” se ne odnose na bilo koju fiksnu stvar. One su jednostavno pogodni izrazi koji dozvoljavaju da se pozove na neprestano menjanje entiteta.[17]

Doktrina „anata” nije vid materijalizma. Budizam ne poriče postojanje „nematerijalnih” entiteta, i po njemu se (bar tradicionalno) razlikuju telesna stanja od mentalnih stanja.[18] Stoga, konvencionalni prevod termina anatta kao „bez duše”[19] može da bude zbunjujući. Ako se reč „duša” jednostavno odnosi na nematerijalnu komponentu u živim stvarima koja može da nastavi s postojanjem nakon smrti, onda budizam ne poriče postojanje duše.[20] Umesto toga, Budizam poriče postojanje permanentnog entiteta koji ostaje konstantan iza promenljivih telesnih i netelesnih komponenti živog bića. Kao što se telo menja od trenutka do trenutka, kao što misli dolaze i odlaze, tako ne postoji stalno stanje koje je u osnovi uma, i koje doživljava te misli, kao u kartezijanstvu. Svesna mentalna stanja jednostavno se pojavljuju i nestaju, bez „mislioca” iza njih.[21] Kad telo umre, budisti veruju da se bestelesni mentalni procesi nastavljaju i da se ponovo rađaju u novom telu.[20] Budući da se mentalni procesi neprekidno menjaju, biće koje je ponovo rođeno nije ni potpuno različito od, niti potpuno isto sa, bićem koje je umrlo.[22] Međutim, novo biće je kontinuacija bića koje je umrlo – na isti način na koji je osoba ovog momenta kontinuacija te osobe iz prethodnog momenta, uprkos činjenice da se ona konstantno menja.[23]

Budističko učenje smatra da je pojam permanentnog, stalnog sebe zabluda, koja je jedan od uzroka ljudskih sukoba na emocionalnim, društvenim i političkim nivoima.[24][25] Oni dodaju da razumevanje anate daje tačan opis ljudskog stanja, i da nam to razumevanje omogućava da usmerimo naše svakodnevne želje.

Razne škole budizma imaju različite ideje o tome šta se nastavlja nakon smrti.[26] Škola svesti u mahajanskom budizmu smatra da postoje stanja svesti koja nastavljaju sa postojanjem nakon smrti.[27] U nekim školama, a posebno u tibetanskom budizmu, ustaljeno je gledište da postoje tri forme uma: veoma suptilan um, koji se ne dezintegrira nakon smrti; suptilan um, koji se dezintegrira nakon smrti i koji je „sanjajući um” ili „nesvesni um”; i ukupan um, koji ne postoji kad osoba spava. Stoga je ukupan um manje permanentan od suptilnog uma, koga nema nakon smrti. Veoma suptilan um, međutim, se nastavlja, a kada se „shvati”, ili kad se ponovo poklopi sa pojavama, nastaje novi suptilni um, sa svojom ličnošću/pretpostavkama/navikama, i taj entitet doživljava karmu u sadašnjem kontinuumu.

Smatra se da su biljke neosetne (無情),[28] mada su budistički monasi obavezni da ne presecaju, niti pale drveće, jer su neka osetna bića zavisna od njih.[29] Neki mahajanski monasi smatraju da neosetna bića kao što su biljke i kamenje imaju Budinu prirodu.[30][31]

Pojedini moderni budisti, posebno u Zapadnim zemljama, odbacuju ili bar zauzimaju agnostičku poziciju u pogledu koncepta ponovnog rođenja ili reinkarnacije. Stiven Bečelor diskutuje tu temu u svojoj knjizi Budizam bez verovanja. Drugi ukazuju na istraživanja koja su bila sprovedena na Univerzitetu u Virdžiniji kao dokaz da su neki ljudi ponovo rođeni.[32]

Duša u filozofiji

uredi

Kod prvih grčkih filozofa nije bilo jasnog razlikovanja pojmova duše (psihe) i duha (nus).[2] Platon je smatrao dušu za jedno bez delova i, prema tome, nepropadljivo. Pošto je još u antičko doba bilo očigledno da se organske materije razlažu, Platon je smatrao da nematerijalnost duše predstavlja fundamentalni uslov za njenu besmrtnost.[33]

Ni Platon ni Aristotel nisu mislili da samo ljudska bića posjeduju dušu.[34] Aristotel je razlikovao:

  • razumsku dušu, koju poseduje samo čovek,
  • čulnu dušu, koju poseduju i životinje i koja je osnova čulne osetljivosti, i
  • vegetativnu dušu, koju imaju i biljke i koja je osnova nagona za hranom i uzrok rasta i razmnožavanja.[2]

Ipak, za razliku od Platona, Aristotel je odbacivao seobu duše iz jedne vrste u drugu, poslije smrti. Takođe je bio skeptičan prema mogućnosti da duša opstane i funkcioniše bez tijela.[35] Grčki atomisti Demokrit i Epikur su dušu zamišljali kao supstanciju složenu iz najljepših atoma, te prema tome propadljivu (propadanje je isto što i razlaganje).[2]

Za Dekarta, duša je deo duhovne supstancije (lat. res cogitas) i po svojoj prirodi je neprostorna i bez ikakvih drugih svojstava materije. Dekart je smatrao da samo ljudska bića posjeduju dušu i da njena nematerijalna priroda omogućava slobodu, iako je ljudsko tijelo uslovljeno determinističkim fizičkim zakonima.[36] Po Dekartovom shvatanju, životinje su mašine bez duše.[2]

Fransis Bejkon je pretpostavljao da i životinje imaju dušu, ali samo u obliku onoga što je nazvao anima sensibilis:


Dualisti su argumentovali da duša i tijelo moraju biti različiti entiteti, kako bi se objasnila svijest kod ljudskih bića, kao i mogućnost postojanja besmrtnosti.[37] Materijalisti pak tvrde, da svijest nije ništa drugo do rezultat složenih fizičkih procesa organizma, odbacujući mogućnost bilo kakvog dualizma ili besmrtnosti.[38]

Reference

uredi
  1. ^ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica soul. Audi, Robert (1995). Diccionario Akal de Filosofía. Cambridge University Press. ISBN 978-84-460-0956-6. 
  2. ^ a b v g d Duša, Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
  3. ^ a b Duša, duh. Enciklopedija živih religija, Nolit. Enciklopedija živih religija. Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
  4. ^ "soul."Encyclopædia Britannica. 2010. Encyclopædia Britannica 2006 CD. 13 July 2010.
  5. ^ „Soul (noun) - Oxford English Dictional (online full edition)”. Oxford English Dictionary (OED). Oxford English Dictional (OED). Pristupljeno 1. 12. 2016. 
  6. ^ „IMMORTALITY OF THE SOUL - JewishEncyclopedia.com”. www.jewishencyclopedia.com. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 14. 12. 2016. 
  7. ^ Peter Eardley; Carl Still (2010). Aquinas: A Guide for the Perplexed. London: Continuum. str. 34—35. 
  8. ^ "Soul", The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. 2001–07. Pristupljeno 12 November 2008.
  9. ^ „Found: An Ancient Monument to the Soul”. The New York Times. 17. 11. 2008. Arhivirano iz originala 24. 4. 2009. g. Pristupljeno 18. 11. 2008. „In a mountainous kingdom in what is now southeastern Turkey, there lived in the eighth century B.C. a royal official, Kuttamuwa, who oversaw the completion of an inscribed stone monument, or stele, to be erected upon his death. The words instructed mourners to commemorate his life and afterlife with feasts "for my soul that is in this stele."” 
  10. ^ Bahá'u'lláh (1976). Gleanings from the Writings of Bahá'u'lláh. Wilmette, Illinois, USA: Bahá'í Publishing Trust. str. 158—163. ISBN 978-0-87743-187-9. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 23. 2. 2016. 
  11. ^ Bahá'u'lláh (1976). Gleanings from the Writings of Bahá'u'lláh. Wilmette, Illinois, USA: Bahá'í Publishing Trust. str. 155—158. ISBN 978-0-87743-187-9. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 23. 2. 2016. 
  12. ^ a b Taherzadeh, Adib (1976). The Revelation of Bahá'u'lláh, Volume 1. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 978-0-85398-270-8. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 23. 2. 2016. 
  13. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 25. 
  14. ^ vol. 1, ed. Theodore de Bary . Sources of Indian Tradition. NY: Columbia University Press. 1958. str. 92—93. 
  15. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 55—57. 
  16. ^ vol. 1, ed. Theodore de Bary . Sources of Indian Tradition. NY: Columbia University Press. 1958. str. 93. 
  17. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 55. 
  18. ^ vol. 1, ed. Theodore de Bary . Sources of Indian Tradition. NY: Columbia University Press. 1958. str. 93—94. 
  19. ^ for example, in Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 51—66. 
  20. ^ a b vol. 1, ed. Theodore de Bary . Sources of Indian Tradition. NY: Columbia University Press. 1958. str. 94. 
  21. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 26. 
  22. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 34. 
  23. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 33. 
  24. ^ Conze, Edward (1993). A Short History of Buddhism. Oneworld. str. 14. ISBN 978-1-85168-066-5. 
  25. ^ Walpola Rahula (1962). What the Buddha Taught. NY: Grove. str. 51. 
  26. ^ „六朝神滅不滅論與佛教輪迴主體之研究”. Ccbs.ntu.edu.tw. Arhivirano iz originala 13. 3. 2012. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  27. ^ „佛教心理論之發達觀”. Ccbs.ntu.edu.tw. Arhivirano iz originala 13. 3. 2012. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  28. ^ „植物、草木、山石是无情众生吗？有佛性吗？”. Bskk.com. Arhivirano iz originala 9. 10. 2011. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  29. ^ „從律典探索佛教對動物的態度（中）”. Awker.com. Arhivirano iz originala 21. 11. 2011. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  30. ^ „無情眾生現今是不具有神識，但具有佛性！”. Dharma.com.tw. Arhivirano iz originala 30. 12. 2011. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  31. ^ 无情有佛性
  32. ^ B. Alan Wallace, Contemplative Science. University of Columbia Press. 2007. str. 13. 
  33. ^ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica Platon. Audi, Robert (1995). Diccionario Akal de Filosofía. Cambridge University Press. ISBN 978-84-460-0956-6. 
  34. ^ Stanford Encyclopedia of Philosophy - odrednica Aristotle's Psychology
  35. ^ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica Aristotle. Audi, Robert (1995). Diccionario Akal de Filosofía. Cambridge University Press. ISBN 978-84-460-0956-6. 
  36. ^ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica René Descartes. Audi, Robert (1995). Diccionario Akal de Filosofía. Cambridge University Press. ISBN 978-84-460-0956-6. 
  37. ^ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica dualism. Audi, Robert (1995). Diccionario Akal de Filosofía. Cambridge University Press. ISBN 978-84-460-0956-6. 
  38. ^ Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica materialism. Audi, Robert (1995). Diccionario Akal de Filosofía. Cambridge University Press. ISBN 978-84-460-0956-6. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Душа&oldid=28816935”