Википедија

Državni udar

Državni udar (fr. coup d'état) ili prevrat, puč (nem. Putsch) predstavlja iznenadnu smenu vlasti u nekoj zemlji, i to protivustavnim sredstvima.[1][2][3] On može biti miran ili (ređe) nasilan, a najčešće ga izvodi politička frakcija, vojska ili neki visoki državni zvaničnik.[4][5][6] Mnogi naučnici smatraju da je državni udar uspešan kada uzurpatori preuzmu i drže vlast najmanje sedam dana.[4]

General Napoleon Bonaparta tokom Puča 18 brimera u Sen Kluu, detalj slike Fransoa Bušoa, 1840.
Mapa sveta sa uspešnim državnim udarima i pokušajima

Državni udar se razlikuje od revolucije po tome što ga izvode ljudi iz same vlasti, za razliku od revolucije koju izvode široke narodne mase.

Rasprostranjenost i istorija

uredi

Prema skupu podataka o državnim udarima Klejtona Tajna i Džonatana Pauela, bilo je 457 pokušaja puča od 1950. do 2010. godine, od kojih je 227 (49,7%) bilo uspešnih, a 230 (50,3%) neuspešnih.[4] Oni smatraju da su državni udari „najčešći u Africi i Americi (36,5% i 31,9%). Azija i Bliski istok su doživeli 13,1% odnosno 15,8% ukupnih globalnih državnih udara. Evropa je iskusila daleko najmanje pokušaji državnog udara: 2,6%.“[4] Većina pokušaja državnog udara dogodila se sredinom 1960-ih, ali je bilo i velikog broja pokušaja puča sredinom 1970-ih i početkom 1990-ih.[4] Od 1950. do 2010. godine, većina državnih udara je propala na Bliskom istoku i u Latinskoj Americi. Imali su nešto veće šanse za uspeh u Africi i Aziji.[7] Vremenom se smanjio broj uspešnih državnih udara.[4]

Ishodi

uredi

Uspešni državni udari su jedan od metoda promene režima koji onemogućava mirnu tranziciju vlasti.[5][6] Studija iz 2016. kategorizuje četiri moguća ishoda puča u diktaturama:[8]

  • Neuspeli državni udar
  • Bez promene režima, kao što je slučaj kada je vođa nezakonito izbačen sa vlasti bez promene identiteta grupe na vlasti ili pravila za upravljanje
  • Zamena aktuelne sa drugom diktaturom
  • Zbacivanje diktature praćeno demokratizacijom (koja se nazivaju i „demokratski udari“)[9]

Jedna studija je otkrila da oko polovine svih pučeva okončanih diktaturama — kako tokom i nakon Hladnog rata — postavlja nove autokratske režime.[8] Nove diktature koje su pokrenute državnim udarom uključuju više nivoe represije u godini koja sledi nakon puča nego što je to bilo u godini koja je dovela do puča.[8] Jedna trećina pučeva u diktaturama tokom Hladnog rata i 10% kasnijih prevrata rekonstruisali su rukovodstvo režima.[8] Demokratije su uspostavljene nakon 12% hladnoratovskih prevrata u diktaturama i 40% nakon hladnoratovske ere.[8]

Prevrati koji su se desili u periodu posle Hladnog rata su verovatnije rezultirali demokratskim sistemima nego državni udari pre hladnog rata,[10][8][11] iako državni udari i dalje uglavnom održavaju autoritarizam.[7] Državni udari koji se dešavaju tokom građanskih ratova skraćuju trajanje rata.[12]

Prediktori

uredi

Tipični primeri državnog udara su:[13][14]

Pregled literature u jednoj studiji iz 2016. uključuje pominjanje etničkog frakcionizma, podržavajuće strane vlade, neiskustvo lidera, spor rast, šokove cena robe i siromaštvo.[15]

Utvrđeno je da se državni udari pojavljuju u sredinama koje su pod velikim uticajem vojnih sila. Više od navedenih faktora je povezano sa vojnom kulturom i dinamikom moći. Ovi faktori se mogu podeliti u više kategorija, pri čemu su dve od ovih kategorija pretnja vojnim interesima i podrška vojnim interesima. Ako interesi idu u bilo kom smeru, vojska će se naći u poziciji ili da kapitalizuje tu moć ili će pokušati da je povrati.

Često je vojna potrošnja pokazatelj verovatnoće da će se državni udar desiti. Nordvik je otkrio da je oko 75% pučeva koji su se desili u mnogim različitim zemljama zasnovano na vojnim troškovima i neočekivanim prihodima od nafte.[13]

Zamka državnog udara

uredi

Kumulativni broj državnih udara je snažan prediktor budućih državnih udara.[14][16][17] Ova pojava se naziva zamka državnog udara.[17][18] Jedna studija iz 2014. o 18 zemalja Latinske Amerike otkrila je da uspostavljanje otvorene političke konkurencije pomaže da se zemlje izvuku iz „zamke državnog udara“ i smanjuje cikluse političke nestabilnosti.[18]

Tip režima i polarizacija

uredi

Hibridni režimi su podložniji državnim udarima nego što su to vrlo autoritarne ili demokratske države.[19] Studija iz 2021. godine pokazala je da demokratski režimi nisu imali veće šanse da dožive udare.[20] Studija iz 2015. otkriva da je terorizam snažno povezan sa reorganizacionim državnim udarima.[21] Studija iz 2016. otkriva da postoji etnička komponenta u državnim udarima: „Kada lideri pokušavaju da izgrade etničke armije ili demontiraju one koje su stvorili njihovi prethodnici, oni izazivaju nasilan otpor vojnih oficira.“[22] Druga studija iz 2016. pokazuje da protesti povećavaju rizik od puča, verovatno zato što ublažavaju prepreke u koordinaciji među zaverenicima i čine da je manje verovatno da će međunarodni akteri kažnjavati vođe puča.[23] Treća studija iz 2016. otkriva da državni udari postaju verovatniji nakon izbora u autokratijama kada rezultati otkriju izbornu slabost aktuelnog autokrate.[24] Četvrta studija iz 2016. otkriva da nejednakost između društvenih klasa povećava verovatnoću državnih udara.[25] Peta studija iz 2016. ne nalazi dokaze da su državni udari zarazni; jedan državni udar u regionu ne dovodi do drugih državnih udara u regionu koji će verovatno uslediti.[26] Jedna studija je pokazala da je veća verovatnoća da će se državni udari desiti u državama sa malom populacijom, jer postoje manji problemi koordinacije za zaverenike.[27]

Jedna studija iz 2019. je otkrila da kada su civilne elite polarizovane i izborna konkurencija niska, civilno regrutovani državni udari postaju verovatniji.[28]

U autokratijama, čini se da na učestalost državnih udara utiču pravila sukcesije, pri čemu su monarhije sa fiksnim pravilom sukcesije mnogo manje pogođene nestabilnošću nego manje institucionalizovane autokratije.[29][30][31]

Jedna studija iz 2014. o 18 zemalja Latinske Amerike u studiji 20. veka pokazala je da zakonodavna ovlašćenja predsedništva ne utiču na učestalost puča.[18]

Terminologija

uredi

Sam termin državni udar potiče od francuskog izraza coup d'état koji doslovno znači udar na državu i koji se koristi kao stručni termin za državni udar širom sveta. Nastao je od francuskih reči:

  • coup, što znači iznenadni udarac
  • État, što znači država

U upotrebi je i skraćeni, ali nepravilni oblik coup.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „coup d'état”. Merriam-Webster. Merriam-Webster. Pristupljeno 4. 4. 2022. 
  2. ^ Robertson, David (2004). The Routledge Dictionary of Politics (3rd izd.). London: Routledge. str. 125. ISBN 0-203-36206-3. OCLC 56551222. „Coup d’état describes the sudden and violent overthrow of a government, almost invariably by the military or with the help of the military. A coup d’état tends to occur during a period of social instability and political uncertainty, and is usually the work of right-wing elements determined to impose a social discipline and political order that is felt to be missing.” 
  3. ^ Brown, Garrett et al. A Concise Oxford Dictionary of Politics and International Relations (4 ed., Oxford University Press, 2018): “The sudden, forcible, and illegal removal of a government, usually by the military or some part thereof, often precipitated by more immediate grievances bearing directly on the military.”
  4. ^ a b v g d đ Powell, Jonathan M.; Thyne, Clayton L. (2011-03-01). „Global instances of coups from 1950 to 2010 A new dataset” (PDF). Journal of Peace Research (Preprint) (na jeziku: engleski). 48 (2): 249—259. ISSN 0022-3433. S2CID 9066792. doi:10.1177/0022343310397436. Pristupljeno 2022-06-20. 
  5. ^ a b „Orderly transfers of power occur less often than you might think”. The Economist. ISSN 0013-0613. 
  6. ^ a b Przeworski, Adam (januar 2015). „Acquiring the Habit of Changing Governments Through Elections”. Comparative Political Studies (na jeziku: engleski). 48 (1): 101—129. ISSN 0010-4140. S2CID 154441890. doi:10.1177/0010414014543614. „an entire sequence of elections may occur peacefully, with or without alternations, and then some exogenous event may lead to a coup, usurpation of power by the current incumbent, civil war, or some other constitutional irregularity.” 
  7. ^ a b Brooks, Risa A. (2019-05-11). „Integrating the Civil–Military Relations Subfield”. Annual Review of Political Science (na jeziku: engleski). 22 (1): 379—398. ISSN 1094-2939. doi:10.1146/annurev-polisci-060518-025407  . 
  8. ^ a b v g d đ Derpanopoulos, George; Frantz, Erica; Geddes, Barbara; Wright, Joseph (1. 1. 2016). „Are coups good for democracy?”. Research & Politics. 3 (1): 2053168016630837. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168016630837  . 
  9. ^ Varol, Ozan O. (20. 5. 2021). The Democratic Coup d'État. Oxford University Press. ISBN 9780190626020 — preko Amazon.com. 
  10. ^ Marinov, Nikolay; Goemans, Hein (1. 10. 2014). „Coups and Democracy”. British Journal of Political Science. 44 (4): 799—825. ISSN 1469-2112. S2CID 55915744. doi:10.1017/S0007123413000264. 
  11. ^ Miller, Michael K. (1. 10. 2016). „Reanalysis: Are coups good for democracy?”. Research & Politics. 3 (4): 2053168016681908. ISSN 2053-1680. doi:10.1177/2053168016681908  . 
  12. ^ Thyne, Clayton (25. 3. 2015). „The impact of coups d'état on civil war duration”. Conflict Management and Peace Science. 34 (3): 0738894215570431. ISSN 0738-8942. S2CID 19036952. doi:10.1177/0738894215570431. 
  13. ^ a b Nordvik, Frode Martin (1. 4. 2019). „Does Oil Promote or Prevent Coups? The Answer is Yes”. The Economic Journal. 129 (619): 1425—1456. S2CID 158738285. doi:10.1111/ecoj.12604. 
  14. ^ a b Belkin, Aaron; Schofer, Evan (1. 10. 2003). „Toward a Structural Understanding of Coup Risk”. Journal of Conflict Resolution. 47 (5): 594—620. ISSN 0022-0027. S2CID 40848052. doi:10.1177/0022002703258197. 
  15. ^ Bell, Curtis (17. 2. 2016). „Coup d'État and Democracy”. Comparative Political Studies. 49 (9): 0010414015621081. ISSN 0010-4140. S2CID 155881388. doi:10.1177/0010414015621081. 
  16. ^ Przeworski, Adam; Alvarez, Michael E.; Cheibub, Jose Antonio; Limongi, Fernando (2000). Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950–1990. Cambridge Studies in the Theory of Democracy. Cambridge University Press. ISBN 9780521793797. 
  17. ^ a b Londregan, John B.; Poole, Keith T. (1. 1. 1990). „Poverty, the Coup Trap, and the Seizure of Executive Power”. World Politics. 42 (2): 151—183. ISSN 1086-3338. JSTOR 2010462. doi:10.2307/2010462. 
  18. ^ a b v Lehoucq, Fabrice; Pérez-Liñán, Aníbal (2014). „Breaking Out of the Coup Trap”. Comparative Political Studies. 47 (8): 1105—1129. S2CID 154707430. doi:10.1177/0010414013488561. 
  19. ^ Hiroi, Taeko; Omori, Sawa (1. 2. 2013). „Causes and Triggers of Coups d'état: An Event History Analysis”. Politics & Policy. 41 (1): 39—64. ISSN 1747-1346. doi:10.1111/polp.12001. 
  20. ^ Kim, Nam Kyu; Sudduth, Jun Koga (2021-03-03). „Political Institutions and Coups in Dictatorships”. Comparative Political Studies (na jeziku: engleski). 54 (9): 1597—1628. ISSN 0010-4140. doi:10.1177/0010414021997161  . 
  21. ^ Aksoy, Deniz; Carter, David B.; Wright, Joseph (1. 7. 2015). „Terrorism and the Fate of Dictators”. World Politics. 67 (3): 423—468. ISSN 1086-3338. S2CID 154292179. doi:10.1017/S0043887115000118. 
  22. ^ Harkness, Kristen A. (1. 6. 2016). „The Ethnic Army and the State Explaining Coup Traps and the Difficulties of Democratization in Africa”. Journal of Conflict Resolution. 60 (4): 587—616. ISSN 0022-0027. S2CID 54538341. doi:10.1177/0022002714545332. hdl:10023/9391  . 
  23. ^ Johnson, Jaclyn; Thyne, Clayton L. (26. 6. 2016). „Squeaky Wheels and Troop Loyalty How Domestic Protests Influence Coups d'état, 1951–2005”. Journal of Conflict Resolution. 62 (3): 597—625. ISSN 0022-0027. S2CID 147707842. doi:10.1177/0022002716654742. 
  24. ^ Wig, Tore; Rød, Espen Geelmuyden (1. 8. 2016). „Cues to Coup Plotters Elections as Coup Triggers in Dictatorships”. Journal of Conflict Resolution. 60 (5): 787—812. ISSN 0022-0027. S2CID 17684023. doi:10.1177/0022002714553106. 
  25. ^ Houle, Christian (1. 9. 2016). „Why class inequality breeds coups but not civil wars”. Journal of Peace Research. 53 (5): 680—695. ISSN 0022-3433. S2CID 113899326. doi:10.1177/0022343316652187. 
  26. ^ Miller, Michael K.; Joseph, Michael; Ohl, Dorothy (26. 5. 2016). „Are Coups Really Contagious? An Extreme Bounds Analysis of Political Diffusion”. Journal of Conflict Resolution. 62 (2): 410—441. ISSN 0022-0027. S2CID 148514914. doi:10.1177/0022002716649232. 
  27. ^ Gassebner, Martin; Gutmann, Jerg; Voigt, Stefan (1. 12. 2016). „When to expect a coup d'état? An extreme bounds analysis of coup determinants”. Public Choice. 169 (3–4): 293—313. ISSN 0048-5829. S2CID 157580604. doi:10.1007/s11127-016-0365-0. hdl:10419/156099  . 
  28. ^ Kinney, Drew Holland (2019). „Politicians at Arms: Civilian recruitment of soldiers for Middle East Coups”. Armed Forces & Society (na jeziku: engleski). 45 (4): 681—701. ISSN 1556-0848. S2CID 149675838. doi:10.1177/0095327X18777983. 
  29. ^ Kurrild-Klitgaard, Peter (2000). „The constitutional economics of autocratic succession”. Public Choice. 103 (1/2): 63—84. ISSN 0048-5829. S2CID 154097838. doi:10.1023/A:1005078532251. 
  30. ^ Kurrild-Klitgaard, Peter (2004). „Autocratic succession”. Encyclopedia of Public Choice. 103: 358—362. ISBN 978-0-306-47828-4. doi:10.1007/978-0-306-47828-4_39. 
  31. ^ Escribà-Folch, Abel; Böhmelt, Tobias; Pilster, Ulrich (2019-04-09). „Authoritarian regimes and civil–military relations: Explaining counterbalancing in autocracies”. Conflict Management and Peace Science (na jeziku: engleski). 37 (5): 559—579. ISSN 0738-8942. S2CID 159416397. doi:10.1177/0738894219836285. hdl:10230/46774  . 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Državni udar na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Државни_удар&oldid=28819441”