Википедија

Dijalekt

Географски или друштвено детерминисана језичка разноликост
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Dijalekt (računarstvo).

Dijalekt (dijalekat; grč. διάλεκτος [diálektos] — dijalektos) jeste jezički varijetet koji koriste ljudi određene geografske oblasti.[1][2][3] Broj govornika, i veličina oblasti, može se znatno razlikovati. Dijalekt većeg prostranstva može da se sastoji iz posebnih govora, odnosno subdijalekata (ili poddijalekata) koji obuhvataju manje jezičke oblasti. Na drugoj strani, dijalekti koji imaju srodne osobine mogu se grupisati u posebna narečja, odnosno supradijalekate (ili naddijalekate).

Dijalekt je potpun sistem za govornu komunikaciju (ali ne neophodno i pisanu) sa svojim rečnikom i/ili gramatikom. Konceptualno, dijalekti mogu biti: sociolekti, varijeteta jezika kojim govori određena socijalna klasa, standardni jezici, koju su standardizovani radi upotrebe u javnosti (npr. pisani standard), žargoni, koji se razlikuju u rečniku, i sleng. Varijeteti jezika kao što su dijalekti, idiolekti i sociolekti mogu se razlikovati ne samo po rečniku i gramatici, već i po fonologiji (uključujući prosodiju). Ako su razlike samo u fonologiji, za ovakve dijalekte koristi se termin da su akcentski varijetet, umesto varijetet ili dijalekt.

Dijalekt se može odnositi na bilo koji od dva izrazito različita tipa lingvističkih fenomena:

  • Jedna upotreba se odnosi na raznovrsnost jezika koja je karakteristika određene grupe govornika tog jezika.[4] Prema ovoj definiciji, dijalekti ili varijeteti određenog jezika su usko povezani i, uprkos svojim razlikama, najčešće su međusobno razumljivi, posebno ako su bliski jedan drugom na dijalekatskom kontinuumu. Termin se najčešće primenjuje na regionalne govorne obrasce, ali dijalekt može biti definisan i drugim faktorima, kao što su društvena klasa ili etnička pripadnost.[5] Dijalekt koji je povezan sa određenom društvenom klasom može se nazvati sociolektom, dijalekt koji je povezan sa određenom etničkom grupom može se nazvati etnolektom, a geografski/regionalni dijalekat se može nazvati regiolektom[6] (alternativni termini uključuju 'regionalekt',[7] 'geolekt',[8] i 'topolekt'[9]). Prema ovoj definiciji, svaki varijetet datog jezika može se klasifikovati kao „dijalekat“, uključujući sve standardizovane varijante. U ovom slučaju, razlika između „standardnog jezika“ (tj. „standardnog“ dijalekta određenog jezika) i „nestandardnih“ (narodnih) dijalekata istog jezika je često proizvoljna i zasnovana na društvenim, političkim, kulturnim ili istorijskim razmatranjima ili rasprostranjenosti i istaknutosti.[10][11][12] Na sličan način, definicije pojmova „jezik“ i „dijalekt“ se mogu preklapati i često su predmet debate, pri čemu je diferencijacija između ove dve klasifikacije često zasnovana na proizvoljnim ili sociopolitičkim motivima.[13] Međutim, termin „dijalekt“ je ponekad ograničen na „nestandardnu raznolikost“, posebno u nespecijalističkim okruženjima i neengleskim lingvističkim tradicijama.[14][15][16][17]
  • Druga upotreba termina „dijalekt“, specifična za kolokvijalne sredine u nekoliko zemalja kao što su Italija[18] (vidi dijaleto[19]), Francuska (vidi patva), veći deo istočne centralne Evrope,[20] i Filipini,[21][22] nosi pežorativni prizvuk i podvlači politički i društveno podređen status nenacionalnog jezika jedinstvenom službenom jeziku zemlje. U ovom slučaju, ovi „dijalekti“ nisu stvarni dijalekti u istom smislu kao u prvoj upotrebi, jer ne potiču iz politički dominantnog jezika i stoga nisu jedan od njegovih varijeteta, već su evoluirali na poseban i paralelan način, i stoga mogu bolje odgovarati kriterijumima različitih stranaka za poseban jezik. Ovi „dijalekti“ mogu biti istorijski srodni i deliti genetske korene u istoj potporodici kao dominantni nacionalni jezik i mogu čak, u različitom stepenu, deliti neku zajedničku razumljivost sa ovim potonjim. Međutim, u tom smislu, za razliku od prve upotrebe, ovi „dijalekti“ se mogu bolje definisati kao odvojeni jezici od standardnog ili nacionalnog jezika, a standardni ili nacionalni jezik se sam po sebi ne bi smatrao „dijalektom“, jer je dominantan jezik u određenoj državi, bilo da se radi o jezičkom prestižu, društvenom ili političkom (npr. službenom) statusu, prevlasti ili rasprostranjenosti, ili svemu navedenom. Termin „dijalekt“ koji se koristi na ovaj način implicira političku konotaciju, koja se uglavnom koristi za jezike niskog prestiža (bez obzira na njihov stvarni stepen udaljenosti od nacionalnog jezika), jezike kojima nedostaje institucionalna podrška ili one za koje se smatra da su „neprikladni za pisanje”.[23] Oznaka „dijalekt“ se takođe popularno koristi za označavanje nepisanih ili nekodifikovanih jezika zemalja u razvoju ili izolovanih područja,[24][25] gde bi lingvisti preferirali termin „narodni jezik“.[26]

Standardni i ne-standardni dijalekt

uredi

Standardni dijalekt (takođe pod imenom „standardizovan dijalekt“, „standardni jezik“, „standardizovan jezik“, „književni jezik“ u nekim zemljama) je dijalekt koga podržava institucija. Ova podrška može da uključuje podršku od strane države; predstavljen kao „pravilan“ oblik jezika u školama; za koga postoje gramatike, rečnici, i udžbenici koji postavljaju „pravilan“ govorni i pisani oblik; česta formalna upotreba u literaturi korišćenjem ovog dijalekta (proza, poezija, itd.). Mogu da postoje standardni dijalekti povezani sa jezikom. Na primer, standardni američki engleski, britanski engleski, standardni indijski engleski mogu biti smatrani kao standardni dijalekti engleskog jezika.

Nestandardan dijalekt, kao i standardan dijalekt, ima potpun rečnik, gramatiku i sintaksu, ali ne i dobrobit institucije koja ga podržava.

„Dijalekt“ ili „jezik“

uredi

Ne postoje univerzalni kriterijumi za razlikovanje jezika od dijalekata; iako neki kriterijumi postoje, oni ponekad daju kontradiktorne rezultate. Tačno razlikovanje je stoga subjektivno, zavisno od mnogo faktora.

Jezički varijeteti najčešće se nazivaju dijalektima, više nego jezicima:

  • zato što nisu priznati kao književni jezici,
  • zato što govornici nemaju svoju državu, ili
  • zato što njihovom dijalektu nedostaje prestiž.

Izraz idiom koriste neki lingvisti umesto jezika ili dijalektakada ne postoji potreba da se razlikuju jedni od drugih.

Antropološki lingvisti definišu dijalekt kao poseban oblik jezika koji koristi jedna govorna zajednica. Drugim rečima, razlika između jezika i dijalekta je razlika među opštim i konkretnim. Iz ove perspektive, niko ne govori „jezik“, svi govore dijalektom jezika. One koje smatraju konkretan dijalekt kao „standardnu“ ili „pravilnu“ verziju jezika koriste ove termine da bi istakli socijalne razlike.

Često, standardni jezik je blizak ili isti kao i sociolekt elitne klase.

U sredinama gde prestiž standarda ne igra bitnu ulogu, „dijalekt“ može da bude naziv za regionalni varijetet u jezičkoj praksi koji je razumljiv sa drugim dijalektima, noseći informaciju odakle potiče njegov govornik (deo grada, selo, područje);

Moderna lingvistika priznaje da status jezika nije određen samo lingvističkim kriterijumima, već je i rezultat istorijskih i političkih dešavanja. Romanski je postao pisani jezik, i stoga je i prepoznat kao jezik, iako je veoma blizak dijalektu Lombardijskih Alpa. Suprotan primer ovome je kineski jezik čiji se varijeteti smatraju za dijalekte, a ne jezike, iako međusobno nisu razumljivi, jer dele zajednički pisani standard i zajedničko jezgro literature.

Jidiški lingvista Maks Vajnrajh je smislio i krilaticu „A shprakh iz a dialekt mit an armey un flot“ ("אַ שפראַך איז אַ דיאַלעקט מיט אַן אַרמײ און פֿלאָט", „Jezik je dijalekt koji ima vojsku i mornaricu“; časopis Yivo-bleter 25.1, 1945, pp. 13), čime je ilustrovao činjenicu da jezici nastaju kulturnom asimilacijom.

Politički faktori

uredi

Zavisno o politici i ideologiji, klasifikacija govornih varijeteta kao dijalekata ili jezika i njihova veza sa drugim varijetetima može da bude kontroverzna i nekonzistentna. Engleski i srpsko-hrvatski jezik ovo ilustruju. I engleski i srpsko-hrvatski imaju dve velike varijante britanski engleski i američki engleski, i srpski i hrvatski, sa mnogobrojnim sitnijim varijetetima. Iz političkih razloga, deklarisanje ovih varijeteta kao „dijalekte“ ili „jezike“ daje oprečne rezultate: britanski i američki engleski, kojim govore bliski politički i vojni saveznici, se skoro na svim mestima smatraju jednim jezikom, dok standardne jezike Srbije i Hrvatske, koji se jedan od drugog razlikuju slično kao britanski i američki engleski, mnogi lingvisti iz tih oblasti smatraju za različite jezike, zbog odnosa između ove dve zemlje koji osciliraju između bratstva i ljutih neprijatelja.

Makedonski jezik, iako razumljiv sa bugarskim i često smatran bugarskim dijalektom, u Makedoniji smatraju pravim jezikom. U Libanu, Čuvari kedara — linija desnog krila, hrišćanska politička partija koja se opire vezama ove zemlje sa arapskim svetom, traži da libanski bude priznat za različit jezik od arapskog, a ne kao dijalekt, čak i pokušava da zameni arapsko pismo starim fonetskim pismom.

Politički upliv kao jezički faktor imao je veze i sa drugim jezičkim varijetetima, koji su namerno menjani sa političkim ciljevima. Primer je moldavski jezik; takav jezik nije postojao pre Drugog svetskog rata, i većina nemoldavskih lingvista je skeptična prema pitanju njegovog klasifikovanja. Nakon što je Sovjetski Savez pripojio rumunsku provinciju Besarabiju i dao joj ime Moldavija, ponovo je uvedena ćirilica i u upotrebu su uvedene mnogobrojne slovenske reči, da bi se oslabila zajednička nacionalna svest sa Rumunijom. Nakon što je Moldavija stekla nezavisnost 1991. godine, vraćena je modifikovana latinica kao protest političkoj konotaciji koju je nosila ćirilica. Međutim, 1996. godine, moldavski parlament je odbio predlog predsednika Moldavije Mirsea Snegura da se ime jezika preimenuje u rumunski, zbog straha od rumunske ekspanzije, a 2003. godine je objavljen rumunsko-moldavski rečnik, s namerom da se pokaže da dve zemlje govore različite jezike. Rumunski lingvisti su reagovali tako što su proglasili sve moldavske reči i za rumunske. U Moldaviji, vođa Instituta za lingvistiku pri akademiji nauka, Ion Barbuta, za rečnik je rekao da je „politički motivisana apsurdnost“.

S druge strane, govorni jezik han-kineski se obično navodi kao glavni dijalekt kineskog, da bi se propagiralo nacionalno jedinstvo.

Važnost političkih faktora kada se traži odgovor na pitanje „šta je jezik?“ je dovoljno velika da baci sumnju na to da li je uopšte moguća bilo koja striktno lingvistička definicija, bez socio-kulturnog pristupa.

Pogled s tačke istorijske lingvistike

uredi

Mnogi istorijski lingvisti svaki govor posmatraju kao dijalekt starijeg medijuma za komunikaciju, iz kojeg se razvio. Uz ovakvu pretpostavku, moderni romanski jezici su dijalekti latinskog jezika, moderni slovenski jezici (srpski, bugarski, ruski, poljski itd.) dijalekti staroslovenskog itd. Posmatra se zajedničko nasleđe; „dijalekt“ jednog „jezika“ (koji i sam može da bude dijalekt nekog starijeg jezika) ne mora da bude razumljiv u odnosu na taj „stariji“ jezik. Štaviše, jezik-roditelj može da se izdeli na nekoliko „dijalekata“ koji se dalje dele na sitnije dijalekte, i gde se neke grane tih dijalekata menjaju brže od drugih. Zbog ovoga može da se dogodi da dva dijalekta (definisana u skladu s ovom paradigmom) koji su u daljim rođačkim odnosima mogu da budu međusobno razumljiviji nego što su to dijalekti koji su u bližem srodstvu. Ova šema je ustanovljena među modernim romanskim jezicima, gde su italijanski i španski međusobno u dobroj meri razumljiviji nego italijanski i francuski, t. j. španski i francuski, iako su oba jezika u bližem srodničkom srodstvu sa francuskim nego jedan sa drugim: francuski se brže vremenom brže menjao u odnosu na ova dva.

Koncepti u dijalektologiji

uredi

Međusobna razumljivost

uredi

Bilo je pokušaja, i još uvek ih ima, da se dijalekti od jezika razlikuju po tome što su dijalekti međusobno razumljivi, dok jezici to nisu. Ali ovaj kriterijum ne daje precizne rezultate, kako se možda sprva čini. Govornici italijanskog i španskog, mogu da se međusobno razumeju u priličnoj meri, dok govornici lombardskog i sicilijanskog, kao dijalekta italijanskog mogu da naiđu na velike barijere u međusobnom razumevanju.

Diglosija

uredi

Pojava da u jednom društvu postoje dva blisko povezana jezika, jedan sa visokim prestižom, koji koristi vlada i koji se koristi u formalnim tekstovima, i drugi bez prestiža, koji je uobičajeno govorni (vernekularni) jezik. Primer je standardni srpski, koji se smatra za pravilan način govora u Srbiji i torlački i kosovsko-resavski dijalekti koji su govorni jezici stanovnika južne, centralne i istočne Srbije.

Dijalekatski kontinuum

uredi

Dijalekatski kontinuum je splet dijalekata gde svaka dva susedna dijalekta su međusobno razumljiva, ali gde se razumljivost postupno smanjuje kako raste razdaljina među dijalektima. Dobar primer za ovo je dansko — frizijsko — nemački kontinuum, velika mreža da četiri prepoznata pisana jezika. Iako standardni danski i standardni nemački međusobno nisu razumljivi, povezani su lancem dijalekata. Slično je i sa istočnim slovenskim jezicima - ruski, beloruski i ukrajinski su standardni jezici, koje postupno povezuje mreža dijalekata. Slično je i sa srpskim, gde, idući od severa ka jugu, svaka dva susedna dijalekta su međusobno razumljiva, ali dijalekti krajnjeg severa i krajnjeg juga nisu.

Dijasistem

uredi

Pojam dijasistem se odnosi na jedan jezik koji ima dve ili više standardnih formi. Primeri su: Hindi-urdu sa dve pisane varijante Hindi i Urdu.

Pluracentrizam

uredi

Pluracentričan jezik je jezik sa više standardnih verzija.

Ausbausprache - Abstandsprache - Dachsprache

uredi

Paradigma koji su razvili profesionalni lingvisti poznata je kao ausbaušprahe — abštandšprahe — dahšprahe. Popularna je među lingvistima u kontinentalnoj Evropi, ali nije poznata u engleskom govornom svetu, naročito među lingvistima laicima. Iako jedna od mnogih paradigmi, njena prednost je to da su je razvili profesionalni lingvisti radi analiziranja i kategorizovanja govornih varijeteta, i ima možnost da zameni reči kao što su „jezik“ i „dijalekt“ nemačkim terminima ausbaušprahe, abštandšprahe i dahšprahe, rečima koje (još uvek) nisu opterećene političkim, kulturnim i emocionalnim konotacijama. Može se pokazati kao alat na pomoć ljudima da vide neke stare i poznate lingvističke kontroverze drugačijim pogledima.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 122. ISBN 86-19-00635-5. 
  2. ^ Ivić 1956.
  3. ^ „Dialecte : Définition simple et facile du dictionnaire”. www.linternaute.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 18. 1. 2022. 
  4. ^ Oxford Living Dictionaries – English. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. mart 2019) Retrieved 18 January 2019.
  5. ^ „Definition of DIALECT”. Merriam-webster.com. 
  6. ^ Wolfram, Walt and Schilling, Natalie. 2016. American English: Dialects and Variation. West Sussex: John Wiley & Sons, p. 184.
  7. ^ Daniel. W. Bruhn, Walls of the Tongue: A Sociolinguistic Analysis of Ursula K. Le Guin's The Dispossessed (PDF), str. 8 
  8. ^ Christopher D. Land (21. 2. 2013), „Varieties of the Greek language”, Ur.: Stanley E. Porter, Andrew Pitts, The Language of the New Testament: Context, History, and Development, str. 250, ISBN 978-9004234772 
  9. ^ „topolect”. The American Heritage Dictionary of the English Language (4th izd.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2010. 
  10. ^ Chao, Yuen Ren (1968). Language and Symbolic Systems. CUP archive. str. 130. ISBN 9780521094573. 
  11. ^ Lyons, John (1981). Language and Linguistics . Cambridge University Press. str. 25. ISBN 9780521297752. „language standard dialect.” 
  12. ^ Johnson, David (27. 5. 2008). How Myths about Language Affect Education: What Every Teacher Should Know. str. 75. ISBN 978-0472032877. 
  13. ^ McWhorter, John (19. 1. 2016). „What's a Language, Anyway?”. The Atlantic. Pristupljeno 19. 7. 2016. 
  14. ^ Benedikt Perak, Robert Trask, Milica Mihaljević (2005). Temeljni lingvistički pojmovi (na jeziku: srpskohrvatski). str. 81. 
  15. ^ Schilling-Estes, Natalies (2006). „Dialect variation”. Ur.: Fasold, R.W.; Connor-Linton, J. An Introduction to Language and Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. str. 311—341. 
  16. ^ Sławomir Gala (1998). Teoretyczne, badawcze i dydaktyczne założenia dialektologii (na jeziku: poljski). Łódzkie Towarzystwo Naukowe. str. 24. ISBN 9788387749040. 
  17. ^ Małgorzata Dąbrowska-Kardas (2012). Analiza dyrektywalna przepisów części ogólnej kodeksu karnego (na jeziku: poljski). Wolters Kluwer. str. 32. ISBN 9788326446177. 
  18. ^ «The often used term "Italian dialects" may create the false impression that the dialects are varieties of the standard Italian language.» Martin Maiden, M. Mair Parry (1997), The Dialects of Italy, Psychology Press, p.2
  19. ^ «Parlata propria di un ambiente geografico e culturale ristretto (come la regione, la provincia, la città o anche il paese): contrapposta a un sistema linguistico affine per origine e sviluppo, ma che, per diverse ragioni (politiche, letterarie, geografiche, ecc.), si è imposto come lingua letteraria e ufficiale». Battaglia, Salvatore (1961). Grande dizionario della lingua italiana, UTET, Torino, V. IV, pp. 321–322
  20. ^ Kamusella, Tomasz (2015). Creating languages in Central Europe during the last millennium. Houndmills, Basingstoke, Hampshire [England]. str. 10. ISBN 1-137-50783-7. OCLC 896495625. 
  21. ^ Peter G. Gowing, William Henry Scott (1971). Acculturation in the Philippines: Essays on Changing Societies. A Selection of Papers Presented at the Baguio Religious Acculturation Conferences from 1958 to 1968. New Day Publishers. str. 157. 
  22. ^ Maiden, Martin; Parry, Mair (1997). The Dialects of Italy. Routledge. str. 2. ISBN 9781134834365. 
  23. ^ Defenders of the Indigenous Languages of the Archipelago (2007). Filipino is Not Our Language: Learn why it is Not and Find Out what it is. str. 26. 
  24. ^ Fodde Melis, Luisanna (2002). Race, Ethnicity and Dialects: Language Policy and Ethnic Minorities in the United States (na jeziku: engleski). FrancoAngeli. str. 35. ISBN 9788846439123. 
  25. ^ Crystal, David (2008). A Dictionary of Linguistics and Phonetics  (na jeziku: engleski) (6 izd.). Blackwell Publishing. str. 142–144. ISBN 978-1-4051-5296-9. 
  26. ^ Haugen, Einar (1966). „Dialect, Language, Nation”. American Anthropologist. American Anthropologist New Series, 68  (4): (na jeziku: engleski). 68 (4): 927. JSTOR 670407. doi:10.1525/aa.1966.68.4.02a00040. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Dijalekt na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Дијалект&oldid=28832320”