Dina (reljef)
Dina predstavlja akumulativni oblik reljefa koji nastaje usled delovanja eolskih sila (radom vetra).[1] Može se definisati kao peskovito uzvišenje u obliku kupastog brežuljka i izduženog bedema.[2] Najčešće su locirane u suvim i peščanim pustinjskim predelima (Sahara), ali postoje i u područjima sa umerenom klimom (Deliblatska peščara). Uglavnom imaju srpoliki oblik. Karakteristično za dine je da nisu statične i da se usled delovanja vetra „kreću“ („sele” ili „migriraju”) zbog čega ta područja često nazivaju i „zonama živog peska“. Kretanje njihove peskovite mase vrši se postupnim prebacivanjem peska preko grebena, sa spoljašnje na unutrašnju stranu, u pravcu duvanja vetra. Stvaranje dina vrši se na mestima gde se na topografskoj površini javljaju neravnine i prepreke u vidu uzvišenja koja izazivaju promene pravca i jačine vetra, odnosno vazdušnih strujanja. Na tim mestima transportna snaga vetra trenutno se smanjuje, pa se nošeni pesak nagomilava. To je embrionalni stadijum u stvaranju dina. Povod za stvaranje dina može biti i usamljen žbun oskudne pustinjske vegetacije. Pravac i jačina vetra su u granama žbuna delimično poremećeni.
Izgrađivanje dina prolazi kroz različite evolutivne stadijume pri čemu se javlja njihova upadljiva morfološka raznolikost. Ona je posledica promena fizičko-geografskih uslova prirodne sredine. U početnom stadijumu morfološke evolucije, dominantni vetar nagomilava pesak u obliku sočivastih uzvišenja. Ova uzvišenja se postupno morfološki preinačavaju i zadobijaju oblik štita. Na stranama se javljaju sitno zatalasane peskovite površine u obliku paralelnih rebrastih gredica. Tokom dalje evolucije, peskoviti brežuljak postupno narasta u pravu dinu, koja ima sve elementarne morfološke odlike. Spoljašnje strane okrenute su poprečno na pravac vetra, blago su nagnute i na njima se vrši akumulacija peska, a unutrašnje strane, okrenute niz vetar, strmo su nagnute. Teme dina nije uobljeno, već se spoljašnje i unutrašnje strane sučevaljaju se pod oštrim uglom, stvarajući ivicu u vidu grebena. Postupnim prebacivanjem peska preko grebena, sa spoljašnje na unutrašnju stranu, dolazi do laganog kretanja celokupne peskovite mase dina u pravcu duvanja vetra. To je seljenje ili migracija dina.[3]
Područje sa dinama naziva se sistem dina[4][5][6][7] ili kompleks dina.[[8] Veliki kompleks dina naziva se polje dina,[9] dok se široka, ravna područja prekrivena vetrom nanešenim peskom ili dinama sa malo ili nimalo vegetacije nazivaju ergovi ili peščana mora.[10][11][12] Dine se javljaju u različitim oblicima i veličinama, ali većina vrsta dina je duža na uzlaznoj strani, gde se pesak gura uz dinu, i imaju kraće klizno lice u zavetrini.[13] Dolina ili korito između dina naziva se lanac dina.[14]
Dine su najčešće u pustinjskim sredinama, gde nedostatak vlage ometa rast vegetacije koja bi inače ometala razvoj dina. Međutim, naslage peska nisu ograničene samo na pustinje, a dine se takođe nalaze duž morskih obala, duž potoka u semiaridnoj klimi, u oblastima glacijalnog ispiranja i u drugim oblastima gde se slabo cementirana podloga peščara raspada da bi proizvela dovoljno rastresitog peska.[15] Podvodne dine mogu se formirati usled dejstva toka vode (fluvijalni procesi) na peščana ili šljunkovita korita reka, ušća i morskog dna.[16][17]
Neka priobalna područja imaju jednu ili više dina koje idu paralelno sa obalom direktno od plaže. U većini slučajeva, dine su važne u zaštiti zemlje od potencijalnih pustošenja olujnih talasa sa mora.[18] Veštačke dine se ponekad grade da bi zaštitile priobalna područja.[19][20] Dinamično dejstvo vetra i vode ponekad može izazvati zanošenje dina, što može imati ozbiljne posledice. Na primer, grad Eukla, Zapadna Australija, morao je da bude izmešten 1890-ih zbog pomeranja dina.[21]
Moderna reč „dina“ došla je u engleski iz francuskog oko 1790. godine,[22] u koji je zauzvrat došala iz srednjeholandske reči dūne.[2]
Oblici dina
uredi- Inicijalna dina(nebhka)
- Čeona dina
- Zavetrinske dine
- Barhan
- Sif
- Pokretne dine
- Nepokretne dine
- Parabolične dine
- Uzdužne dine
- Piramidalne dine
Neposredno nagomilavanje peska na zavetrinskoj strani žbuna u vidu manje, peskovite kose, koja se sužava i snižava u pravcu duvanja vetra, predstavlja inicijalnu dinu ili nebkhu. Pri opadanju jačine vetra stvara se prvo niska, ovalna dina u obliku sočivastog uzvišenja - čeona dina. Ovo uzvišenje predstavlja prepreku na putu vetra, pa se zbog toga u njenom zaleđu, sa svake strane, akumulacijom peska formiraju zavetrinske dine. Kada na unutrašnjoj strani dine prestane direktan udar dominantnog vetra, javlja se kovitlasto kretanje vazduha ka središnjem delu zavetrinske strane dina. Zbog toga dina zadobija postupno lučan izgled. Tako postaje tipski oblik pustinjskih dina - barhan. Dina čiji greben ima oblik latinskog slova „Ѕ”, naziva se - sif. Sve dine kod kojih se zapaža seljenje u pravcu duvanja vetra, nazivaju se pokretne dine. Nasuprot njima, postoje nepokretne dine, koje su stabilne. Oblik dina, koji je potpuno suprotan obliku barhana, predstavlja parabolične dine. Kada središnji deo parabolične dine bude sasvim odnesen, onda u reljefu ostaju samo dugačke peskovite gredice, izdužene u pravcu duvanja vetra. Njihovo čelo predstavlja stabilizovani deo kraja nekadašnjeg srpastog bedema barhana, odnoso, parabolične dine. Tako postaju uzdužne dine. Poseban morfološski tip dina su piramidalne dine. One su složeni oblik akumulativnog reljefa.[3]
Područja dina
uredi
Kao oblik eolskog akumulativnog reljefa, dine nisu isključivo vezane za peskovita područja - pustinje. One se zapažaju svuda gde postoje prostranije peskovite površine, a gde duva jak vetar. To su peskovite obale mora i okeana, u vidu žala, peskovite aluvijalne ravni velikih reka, obodni delovi glacijalnih oblasti, peskovite površine litoralnih kordona, itd. Obalske dine zapažaju se na francuskim, holandskim i engleskim obalama. One su izgrađene od živog peska i sele se pod delovanjem vetra. Duž francuske obale seljenje dina iznosi i do 25 m godišnje.
Postoje dine u tropskim i suptropskim pustinjama i polupustinjama, u vlažnim podnebljima, hladnim pustinjama i tundrama, kao i pored plaža i obala mora i reka.
Najveća evropska dina je Pilat, u francuskom zalivu Arkašona, visoka 105 m, duga 2700 i široka 500 m.[23]
Takođe, veće dine u Evropi nalaze se u najmanjem nacionalnom parku Rusije – na Kuršskoj prevlaci. Peščano poluostrvo ima oblik uske sablje i dugo je skoro 100 km. Ono odvaja slatkovodni Kuršski zaliv od slanog Baltičkog mora. Pre 500 godina na poluostrvu su bile hrastove i grabove šume u koje su pruski kraljevi rado odlazili u lov. Međutim, ovdašnje drveće je spaljivano da bi se od njega pravio ćumur, tako da je već u 18. veku zeleno poluostrvo pretvoreno u pustinju. Lišćarske listopadne šume su žrtvovane radi industrijske revolucije kojoj je trebalo sve više goriva.
Efa je jedna od najpopularnijih kuršskih dina. Do njenog vrha vodi daščana staza, a na vrhu je daskama zaštićen tanki sloj trave. U podnožju dine vide se crepovi na kućama sela Morskog.[24]
Izuzetno velike dine iz paleo-perioda krase i Deliblatsku peščaru, "Saharu Evrope".
Pevajuće dine
urediPevajuće dine se javljaju na tridesetak lokacija u svetu. Prve su otkrivene pre više od 1500 godina na Bliskom istoku. Zvuk nastaje kao posledica lavina koje izaziva vetar ili hodanje po dinama.
Fosilne dine
urediFosilne dine su nepokretne, umrtvljene dine obrasle zelenim pokrivačem travne i šumske vegetacije. One se zapažaju u peščarama umerenih geografskih širina u kojima su klimatski uslovi različiti u odnosu na one koji vladaju u današnjim pustinjama. Njihova fosilizacija nastupila je uglavnom pod uticajem čoveka, u cilju širenja vegetacionog i šumskog pokrivača.
Dine koje su nastale u drugačijim paleogeografskim uslovima, u ranijim geološkim periodima, kada je eolska erozija bila dominatni geomorfološki proces nazivaju se „paleo-fosilne dine”. One se zapažaju u severnoj Nemačkoj, Poljskoj, Belorusiji i Polesju. Fosilne obalske dine zapažaju se u Landu, na atlantskoj obali Francuske, u široj okolini Arkašona.[3]
Reference
uredi- ^ Jackson, Julia A., ur. (1997). „Dune [geomorph]”. Glossary of geology. (Fourth izd.). Alexandria, Virginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349.
- ^ a b Fowler 1984
- ^ a b v Petrović D., Manojlović P., (2003): Geomorfologija, Geografski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd.
- ^ Pavlovic, Noel B. (2005). „Dune system”. Encyclopedia of Chicago. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ „Sand dunes”. Biology fieldwork. Field Studies Council. 2016. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ „Dune systems” (PDF). Michigan Department of Environmental Quality. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ „The dune system”. Restoconlife. Parco Nazionale Arcipelago Toscano. 2010. Arhivirano iz originala 25. 03. 2023. g. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ Jackson 1997, "Dune complex".
- ^ Jackson 1997, "Dune field".
- ^ „Erg Landforms”. WorldLandForms. Pristupljeno 13. 10. 2019.
- ^ Jackson 1997, "Erg".
- ^ Jackson 1997, "Sand sea".
- ^ Jackson 1997, "Slip face".
- ^ Allaby, Michael, ur. (2008). „Dune slack”. A dictionary of geology and earth sciences (Fourth izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199653065.
- ^ Thornbury, William D. (1969). Principles of geomorphology (2d izd.). New York: Wiley. str. 288—302. ISBN 0471861979.
- ^ Fowler, H.W.; Fowler, F.G. (1984). Sykes, J.B., ur. The Concise Oxford Dictionary of Current English (7th izd.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-861132-5.
- ^ Jackson 1997, "Dune [streams]".
- ^ McClelland, Mac (mart 2015). „Slip Sliding Away”. Audubon.
- ^ Rijckaert, Alix (20. 11. 2009). „Dutch construct dunes against rising seas”
. The Telegraph. Arhivirano iz originala 11. 1. 2022. g. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ „Artificial Sand Dunes and Dunes Rehabilitation” (PDF). UNET DTU Partnership. 14. 6. 2018. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ The intercolonial telegraph line at Eucla, accessed 1 April 2007.
- ^ „Dune—Define Dune”. Dictionary.com. Dictionary.com, LLC. Pristupljeno 1. 5. 2018.
- ^ „Worldwide Sand Dunes”. www.duneguide.com. Arhivirano iz originala 12. 02. 2012. g. Pristupljeno 17. 12. 2018.
- ^ Litvincev, Danil (14. 8. 2017). „Najveće u Evropi: Peščane dine Kuršske prevlake visoke kao soliteri”. rs.rbth.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 12. 2018.
Literatura
uredi- Fowler, F.G. (1984). Sykes, J.B.; H.W. Fowler, ur. The Concise Oxford Dictionary of Current English (7th izd.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-861132-5.
- Bagnold, Ralph (2012) [1941]. The Physics of Blown Sand and Desert Dunes. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-14119-0.
- Lorenz, Ralph; Zimbelman, James (2014). Dune Worlds: How Wind-blown Sand Shapes Planetary Landscapes. Springer. ISBN 978-3-540-89724-8.
- Parsons, Anthony J.; A. D. Abrahams, ur. (2009). Geomorphology of Desert Environments. Springer. ISBN 978-1-4020-5718-2.
- Pye, Kenneth; Tsoar, Haim (2009). Aeolian Sand and Sand Dunes. Springer. ISBN 978-3-540-85909-3.
- „Nouakchott, Mauritania”. NASA Earth Observatory. Arhivirano iz originala 30. 9. 2006. g. Pristupljeno 28. 4. 2006.
- Badescu, V.; Cathcart, R. B.; Bolonkin, A. A. (2008). „Sand dune fixation: A solar-powered Sahara seawater pipeline macroproject”. Land Degradation & Development. 19 (6): 676—691. S2CID 128961228. doi:10.1002/ldr.864..
- „Types of Dunes”. USGS. Pristupljeno 6. 10. 2010.
- „Summary: Dunes, Parabolic”. Desert Processes Working Group; Knowledge Sciences, Inc. Arhivirano iz originala 21. 10. 2010. g. Pristupljeno 6. 10. 2010.
- „Fighting wind erosion. One aspect of the combat against desertification”. Les dossiers thématiques du CSFD. Arhivirano iz originala 25. 7. 2011. g. Pristupljeno 4. 1. 2011.
