Dvajt Ajzenhauer

Dvajt Dejvid „Ajk“ Ajzenhauer (engl. Dwight David "Ike" Eisenhower; Denison, 14. oktobar 1890 — Vašington, 28. mart 1969) je bio američki vojskovođa i političar, najpoznatiji po uspešnom komandovanju savezničkim snagama u Zapadnoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata, isto kao i po tome što je služio kao 34. predsednik SAD.

Dvajt D. Ajzenhauer
Zvanični predsednički portret, 29. maj 1959.
Puno ime	Dvajt Dejvid Ajzenhauer
Nadimak	Ajk
Datum rođenja	(1890-10-14)14. oktobar 1890.
Mesto rođenja	Denison, Teksas, SAD
Datum smrti	28. mart 1969.(1969-03-28) (78 god.)
Mesto smrti	Vašington, SAD
Državljanstvo	američko
Supružnik	Mejmi Ajzenhauer (v. 1916 —  njegova smrt 1969)
Deca	2
Politička karijera
Politička stranka	Republikanska (1952−)
Ostale stranke	Demokratska (1909)
Čin	general armije (pešadija)
Mandati 34. predsednik SAD 20. januar 1953 — 20. januar 1961. Izbori Predsednički izbori 1952. Reizbor(i) Predsednički izbori 1956. Potpredsednik Ričard Nikson Prethodnik Hari Truman Naslednik Džon F. Kenedi
Potpis
Vojna karijera
Obrazovanje	Vojna akademija SAD
Služba	SAD 1915−1953 1961−1969
Vojska	Armija Sjedinjenih Država
Rod	pešadija
Čin	general armije
Učešće u ratovima	Pančo Vilja Ekspedicija Prvi svetski rat Drugi svetski rat: Operacija Baklja Saveznička invazija Sicilije Operacija Overlord Ardenska bitka

Detinjstvo, mladost i karijera

Dvajt Dejvid Ajzenhauer je rođen u teksaškom gradu Denisonu, u porodici koja potiče od nemačkih doseljenika u Ameriku. Kada je imao šest godina, roditelji su mu postali članovi Društva Kule Stražare, koje će kasnije postati poznatije pod imenom Jehovini svjedoci.

Ajzenhauera je od vere više zanimao sport, pa je na temelju dobrih sportskih rezultata u srednjoj školi stekao potrebne preporuke za upis na Vojnu akademiju u Vest Pointu godine 1911. Ajzenhauer je diplomirao godine 1915. te sljedećih nekoliko godina proveo po garnizonima u Teksasu i Džordžiji. Godine 1916, se oženio Mejmi Ženev Daud koja će mu roditi dva sina.

Kada je izbio Prvi svetski rat, Ajzenhauer je privremeno unapređen u čin potpukovnika kako bi od 1918. mogao voditi novoformirani Tenkovski korpus SAD. Ta je jedinica u Pensilvaniji obučavala tenkovske posade prije odlaska na front u Francuskoj. Ajzenhauer je bio oduševljen novim oružjem, ali ga sam nije stigao primeniti u praksi, jer se rat u međuvremenu završio.

Ajzenhauer je vraćen u čin kapetana te je služio u garnizonima u Merilendu, a kasnije i u Zoni Panamskog kanala, gde je bio pomoćnik tamošnjeg komandanta, generala Foksa Konera. Pod Konerovim uticajem Ajzenhauer je postao sledbenik ideja Karla fon Klauzevica, a kasnije je pohađao i Generalštabnu školu u Fort Livenvortu.

Dvadesetih i tridesetih godina američka vojska je bila mala, slabo plaćena i zanemarivana od izolacionistički raspoloženih političara i javnosti. U to je doba Ajzenhauer uglavnom radio kao pomoćnik raznih ministara i generala. Na tim je položajima stekao ugled kao sposoban administrator i štapski oficir. Godine 1933, je imenovan za pomoćnika načelnika generalštaba Daglasa Makartura, a njega je 1935. sledio na Filipine gde je služio kao vojni savjetnik tamošnje vlade.

Ajzenhauer je 1936. unapređen u majora, a godine 1939, po povratku u SAD, i u potpukovnika. U septembru 1941. je unaprijeđen u čin brigadnog generala i imenovan načelnikom štaba Treće armije u Teksasu.

Ratna karijera

Nakon japanskog napada na Perl Harbor i ulaska SAD u Drugi svjetski rat, Ajzenhauer je u decembru 1941. doveden u Vašington kako bi u Generalštabu planirao ratne operacije protiv Japana i Nemačke. Tamo je ostavio snažan utisak na načelnika Generalštaba Džordža Maršala, koji ga je preporučio za najviše komandne položaje uprkos nedostatku bilo kakvog ratnog iskustva.

U junu 1942. Ajzenhauer je imenovan za komandanta svih američkih snaga u Evropi te je doputovao u London, gde će mu biti štab.

Kada je donesena odluka da se savezničke snage iskrcaju u sjeverozapadnoj Africi, Ajzenhauer je imenovan vrhovnim komandantom svih savezničkih snaga na tom ratištu. Nakon uspeha operacije Baklja, Ajzenhauer je u februaru 1943. pod svoju komandu preuzeo i britansku Osmu armiju generala Montgomerija i rukovodio operacijama za uništenje sila Osovine u Tunisu. Nakon toga je pod njegovim vođstvom izvršeno iskrcavanje na Siciliju, a potom i na italijansko kopno.

U decembru 1943. je Ajzenhauer imenovan za komandanta svih savezničkih snaga u Evropi te se sledećih nekoliko meseci posvetio konačnom planiranju i pripremama za normandijski desant - jednu od najsloženijih ratnih operacija u istoriji. Upravo je on doneo odluku da se desant izvrši 6. juna 1944. Nakon uspešnog iskrcavanja savezničkih snaga u Francuskoj, rukovodio je operacijama kojima su nemačke snage isterane iz zapadne Evrope te konačno prisiljene na kapitulaciju 8. maja 1945.

Ajzenhauer nikada nije imao prilike da se iskaže kao naročito hrabar, a većina drži da nije bio ni naročito nadahnut vojni komandant. Međutim, uživao je veliku popularnost među svojim potčinjenima, a pokazao je - za prirodu svog posla daleko važnije - diplomatske sposobnosti, na osnovu kojih su ogromne vojne snage pod njegovom komandom izvojevale pobedu uprkos uplitanju često suprotstavljenih političara kao što su Čerčil i De Gol, odnosno nezdravom suparništvu potčinjenih generala Montgomerija, Omara Bredlija i Džordža Patona.

Posleratna karijera

Ajzenhauer je nakon završetka neprijateljstava imenovan za komandanta američkih okupacionih snaga u Nemačkoj, te je bio de facto jedina vlast u američkoj okupacionoj zoni sa sedištem u Frankfurtu. Kada su američke snage otkrile postojanje i pravu svrhu nacističkih koncentracionih logora, Ajzenhauer je, zgrožen tim otkrićem, naredio da se u njih dovedu filmske kamere i dokumentuju tragovi ratnih zločina. Ajzenhaueru zbog toga takođe pripisuju nedostatak brige o nemačkim ratnim zarobljenicima, od kojih veliki broj njih umro od gladi i bolesti.

Godine 1945, Ajzenhauer se vratio u SAD kako bi postao načelnik generalštaba SAD. Na tom je mjestu ostao do 1948, a nakon što je osnovan NATO pakt, Ajzenhauer je u decembru 1950. postao komandant NATO snaga.

U to je doba Ajzenhauer služio i kao gostujući predavač na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, i napisao knjigu Krstaški pohod u Evropi (Crusade in Europe), koja se smatra jednim od najboljih vojnih memoara u istoriji.

Kao ratnog heroja i jednog od najpopularnijih ličnosti svog doba, Ajzenhauera su počeli obilaziti predstavnici Demokratske i Republikanske stranke kako bi ga nagovorili da se kandiduje za predsjednika SAD. Iako je Ajzenhauer cenio predsednika Ruzvelta i njegov Nju dil, isto kao i njegovog naslednika Trumana, držao je kako su SAD tokom dvadeset godina demokratske administracije previše skrenule ulevo, odnosno kako se mora uspostaviti ravnoteža izborom republikanskog predsjednika. Zbog toga je pred izbore 1952. godine podneo ostavku na vojne dužnosti i javno podržao republikance.

Liberalna frakcija republikanaca je, pak, bila uplašena da bi njihova stranka mogla otići previše udesno ukoliko predsednički kandidat postane uticajni konzervativni senator Robert A. Taft. Ajzenhaueru je, pak, kod Tafta smetao njegov izolacionizam. Zato je spremno prihvatio ponudu liberalnih republikanaca da se na njihovoj listi kandiduje za predsedničku nominaciju. Na kraju je s Taftom postignut kompromis, prema kome je Ajzenhauer dobio nominaciju i mandat da nakon eventualne pobede nastavi voditi aktivnu politiku SAD u svetu, dok se u unutrašnjim pitanjima morao upravljati po konzervativnim načelima.

Demokrate, demoralisani odlukom Harija Trumana da se ne kandiduje, kao i nizom korupcijskih skandala, su za kandidata nominovali Adleja Stivensona, liberalnog guvernera države Ilinois. Tokom kampanje kojom su dominirali Hladni rat, nezavršeni sukob u Koreji i antikomunistička histerija senatora Makartija, Ajzenhauer je vešto koristio kako svoju ogromnu popularnost tako i novi oblik masovne komunikacije, televiziju. Jedina stvar koja je mogla naškoditi Ajzenhaueru bila je kontroverza vezana za njegovog potpredsedničkog kandidata Ričarda Niksona. Međutim, Nikson se vešto iz nje izvukao, te je Ajzenhauer glatko izvukao jednu od najuverljivijih pobeda u istoriji američkih predsedničkih izbora.

Predsednik Ajzenhauer

Glavni članci: Predsednički izbori u SAD 1952. i Predsednički izbori u SAD 1956.

Ajzenhauer je svoj mandat započeo u skladu sa slikom gorljivog antikomunista, stvorenim u izbornoj kampanji. Za državnog sekretara je imenovao Džona Fostera Dalesa, jastreba i tvorca doktrine prema kojoj SAD ne samo da su imale dužnost svim sredstvima zaustaviti širenje komunizma po svijetu, nego obarati već postojeće komunističke države.

Međutim, iako je Ajzenhauer deklarativno podržavao ovu radikalnu retoriku, u praksi je, pre svega motivisan svojim ratnim iskustvima, bio nesklon potezima koji bi mogli eskalirati u otvoreni oružani sukob. Godine 1953. je, koristeći smrt Staljina, dogovorio primirje kojim je završen Korejski rat.

Umesto obaranja i suprotstavljanja komunizmu putem oružane sile, Ajzenhauer je preferirao diplomatiju, kao i tajne operacije CIA. Tako su SAD, po uzoru na NATO, stvorile Bagdadski pakt, SEATO, ANZUS, a u okviru tog sistema je kraće vrijeme bila i Titova Jugoslavija kao članica novog Balkanskog pakta.

Politika korišćenja CIA je takođe imala uspeha - 1953. je pučem u njenoj organizaciji srušen iranski nacionalistički premijer Mohamed Mosadik i instaliran proamerički raspoloženi šah Mohamad Reza Pahlavi. Godinu dana kasnije u Gvatemali je CIA uspešno srušila levičarski režim predsednika Hakoba Arbenza.

Iste je godine nakon poraza Francuza u bici kod Dien Bien Fua američka diplomatija sprečila da Vijetnam postane nezavisna država pod dominacijom Ho Ši Mina. Umesto toga je država podeljena, a južni deo, poznat kao Republika Vijetnam, postao je verni američki saveznik.

Ajzenhauer se nije toliko zanimao za unutrašnju politiku, iako se na početku mandata diskretno suprotstavio senatoru Mekartiju i iz senke orkestrirao kraj njegove političke karijere, držeći ga opasnošću za američku demokratiju i ugled u svetu.

Godine 1954, Ajzenhauer je, inspirisan auto-putevima koje je bio video u Nemačkoj, uspeo sprovesti zakone kojima je u SAD za nekoliko godina sagrađen prvi sveobuhvatni sistem auto-puteva.

U jesen 1956. godine, dok se Ajzenhauer oporavljao od srčanog udara i po drugi put naticao za predsednika, jedna za drugom su izbile suecka kriza te antikomunistička pobuna u Mađarskoj. Ajzenhauer je u oba slučaja nastojao smiriti tenzije - Britance i Francuze je ekonomskim pritiskom naterao da se povuku iz Sueca, a mađarskim pobunjenicima odbio pružiti pomoć nakon sovjetske prijetnje nuklearnom odmazdom.

Iste je godine Ajzenhauer na izborima za predsednika ponovno potukao Stivensona sa impresivnom većinom glasova. Njegov drugi mandat je bio obeležen nastojanjima da se smiri Hladni rat, ili barem stvore mehanizmi kojima bi se trajno spriječila njegova eskalacija u otvoreni oružani sukob. Sa Sovjetskim Savezom su vođeni pregovori o razoružanju, a sovjetski vođa Nikita Hruščov je na Ajzenhauerov poziv 1959. godine posjetio SAD. Uzvratni Ajzenhauerov poset Moskvi je, međutim, otkazan zbog afere sa špijunskim avionom U-2.

Hladni rat je, uprkos Ajzenhauerovim naporima, eskalirao. Sovjetsko lansiranje Sputnjika 1957. je protumačeno kao sovjetska pretnja, ali i kao povod da se sledeće godine osnuje NASA i započne svemirska trka između dve supersile. Godine 1959. je na Kubi revolucijom na vlast došao Fidel Kastro i tako u neposrednom susedstvu Amerike stvorio režim blizak Sovjetskom Savezu.

Na unutrašnjem planu je drugi Ajzenhauer mandat bio obeležen društvenim nemirima koje je izazvao pokret za građanska prava crnaca. Iako Ajzenhauer taj pokret nije podržavao, nije mu se ni suprotstavljao. Kada su se vlasti južnjačkih država pokušale odupreti presudama Vrhovnog suda kojima je ukinuta rasna segregacija u školama, Ajzenhauer je na njih 1957. godine poslao vojsku kako bi se neometano održavala nastava.

Pre nego što je Ajzenhauer postao predsednik, donesene su odredbe Ustava kojim je jednoj osobi dozvoljeno služiti samo dva predsednička mandata. Zato je Ajzenhauer 1960. godine bio prisiljen pripremati se za odlazak iz Bele kuće, odnosno na izborima podržati svog potpredsednika Niksona.

Nakon što je za predsednika izabran Kenedi, Ajzenhauer se početkom 1961. posljednji put iz Bijele kuće obratio naciji, pri čemu je ostala upamćena njegova tvrdnja kako SAD preti vojno-industrijski kompleks.

Ajzenhauerovo nasleđe

Nakon odlaska iz Bijele kuće Ajzenhauer se sa suprugom povukao na farmu u blizini Getisburga. Nije se u potpunosti odrekao politike, te je godine 1964. učestvovao na republikanskoj izbornoj konvenciji.

Umro je u bolnici Volter Rid nakon duge i teške bolesti u 78-oj godini života.

Ajzenhauer je u to doba, i nekoliko decenija nakon smrti imao reputaciju lošeg ili, u najboljem slučaju, osrednjeg predsednika. Danas su američki istoričari, pak, daleko skloniji Ajzenhauera proglašavati daleko boljim predsednikom od mnogih svojih prethodnika i naslednika.

Ajzenhauerova administracija je bila uglavnom lišena skandala, a sam Ajzenhauer se pokazao kao odgovoran državnik, neopterećen stranačkim prepucavanjem, te uspešan državnik koji je u najosjetljivijem trenutku očuvao svetski mir. U samim SAD su Ajzenhauerove godine, uprkos kraćim recesijama, ostale upamćene kao doba velikog ekonomskog buma i nezapamćenog prosperiteta koji je širokim masama omogućio da uživaju u dotada nezamislivim blagodatima potrošačkog društva.

Mnogi smatraju da je upravo to razlog Ajzenhauerove potcenjenosti, jer su percepciju o njemu stvorili „bejbi bumeri“, prva generacija odrasla u takvom društvu i nesvesna svega onoga što mu je prethodilo. Ajzenhauer je takođe bio zasenjen kultom koji je stvoren oko njegovog mladog naslednika Džona Kenedija.

Vidi još

• Prva inauguracija predsednika Dvajta D. Ajzenhauera
• Druga inauguracija predsednika Dvajta D. Ajzenhauera

Literatura

• Ambrose, Stephen (1983). Eisenhower: Soldier, General of the Army, President-Elect (1893–1952). I. Simon & Schuster. 
• Ambrose, Stephen (1984). Eisenhower: The President (1952–1969). II. Simon & Schuster. 
• Boyle, Peter G. (2005). Eisenhower. Pearson/Longman. ISBN 0582287200. 
• D'Este, Carlo (2002). Eisenhower: A Soldier's Life. Macmillan. ISBN 0805056866. 
• Krieg, Joann P. ed. (1987). Dwight D. Eisenhower, Soldier, President, Statesman. ISBN 0313259550. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza). 24 essays by scholars.
• Newton, Jim (2011). Eisenhower: The White House Years. Doubleday. ISBN 978-0-385-52353-0. , popular history.
• Parmet, Herbert S. (1972). Eisenhower and the American Crusades. OCLC 482017. 
• Smith, Jean Edward (2012). Eisenhower in War and Peace. Random House. ISBN 978-1400066933. 
• Wicker, Tom (2002). Dwight D. Eisenhower. Times Books. ISBN 0805069070. , popular history
• Ambrose, Stephen E. (17. 1. 2012). The Supreme Commander. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 9780307946638. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Ambrose, Stephen E. (15. 7. 1999). The Victors: Eisenhower and His Boys the Men of World War II. Simon & Schuster. ISBN 9780684864549. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Eisenhower, David (1986). Eisenhower at War 1943–1945. Random House. ISBN 0394412370. . A detailed study by his grandson.
• Eisenhower, John S. D. (2003). General Ike. ISBN 0743244745. . Free Press. , by his son.
• Hatch, Alden (1944). General Eisenhower.  online, early popular biography.
• Hobbs, Joseph Patrick (1999). Dear General: Eisenhower's Wartime Letters to Marshall. Johns Hopkins University Press. ISBN 0801862191. 
• Irish, Kerry E. "Apt Pupil: Dwight Eisenhower and the 1930 Industrial Mobilization Plan", The Journal of Military History 70.1 (2006) 31–61 online in Project Muse.
• Jordan, Jonathan W. (2011). Brothers Rivals Victors: Eisenhower, Patton, Bradley, and the Partnership that Drove the Allied Conquest in Europe. NAL/Caliber. ISBN 978-0451232120. 
• Jordan, Jonathan W. (2015). American Warlords: How Roosevelt's High Command Led America to Victory in World War II. NAL/Caliber. ISBN 978-0451414571. 
• Pogue, Forrest C. (1954). The Supreme Command. Office of the Chief of Military History, Dept. of the Army. OCLC 1247005. 
• Weigley, Russell (1981). Eisenhower's Lieutenants: the Campaign of France and Germany, 1944–1945. Indiana University Press. ISBN 0253133335. 
• Sixsmith, Major General E. K. G. (1973). Eisenhower as Military Commander. B. C. T. Batsford Limited. ISBN 978-0713412123. 
• Bowie, Robert R.; Immerman, Richard H. (12. 2. 1998). Waging Peace: How Eisenhower Shaped an Enduring Cold War Strategy. Oxford University Press. ISBN 9780199879083. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Chernus, Ira (2008). Apocalypse Management: Eisenhower and the Discourse of National Insecurity. Stanford University Press. ISBN 978-0804758079. 
• Cook, Blanche Wiesen (1981). The Declassified Eisenhower: A Divided Legacy. Doubleday. 
• Damms, Richard V (2002). The Eisenhower Presidency, 1953–1961. 
• David Paul T., ed. (1954). Presidential Nominating Politics in 1952. 5 vols., Johns Hopkins Press. OCLC 519846
• Divine, Robert A (1981). Eisenhower and the Cold War. .
• Gellman, Irwin F (2015). The President and the Apprentice: Eisenhower and Nixon, 1952–1961. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0300181050. .
• Greenstein, Fred I. (1991). The Hidden-Hand Presidency: Eisenhower as Leader. ISBN 0465029485. . Basic Books.
• Harris, Douglas B. "Dwight Eisenhower and the New Deal: The Politics of Preemption", Presidential Studies Quarterly, Vol. 27, 1997.
• Harris, Seymour E (1962). The Economics of the Political Parties, with Special Attention to Presidents Eisenhower and Kennedy. OCLC 174566. .
• Jacobs, Travis Beal (1993). „Eisenhower, the American Assembly, and the 1952 Elections”. Ur.: Warshaw, Shirley Anne. Reexamining the Eisenhower presidency. Greenwood Press. str. 17–32. ISBN 0313287929. 
• Jacobs, Travis Beal (2001). Eisenhower at Columbia. Transaction Publishers. ISBN 0-7658-0036-5. 
• Mason, Robert. "War Hero in the White House: Dwight Eisenhower and the Politics of Peace, Prosperity, and Party." in Profiles in Power (Brill, 2020) pp. 112–128.
• Medhurst, Martin J (1993). Dwight D. Eisenhower: Strategic Communicator. Greenwood Press. ISBN 0313261407. .
• Mayer, Michael S (2009). The Eisenhower Years. Facts on File. ISBN 0816053871. .
• Newton, Jim (2011). Eisenhower: The White House Years. ISBN 978-0385523530. 
• Pach, Chester J., and Richardson, Elmo (1991). Presidency of Dwight D. Eisenhower. ISBN 0700604367. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza). University Press of Kansas.
• Pickett, William B. (2000). Eisenhower Decides to Run: Presidential Politics and Cold War Strategy. Ivan R. Dee. ISBN 1-56-663787-2. 
• Pickett, William B. (1995). Dwight David Eisenhower and American Power. Harlan Davidson. ISBN 0-88-295918-2. 
• Watry, David M (2014). Diplomacy at the Brink: Eisenhower, Churchill and Eden in the Cold War. Louisiana State University Press. .
• Bundy, McGeorge (1988). Danger and Survival: Choices About the Bomb in the First Fifty Years. Random House. ISBN 0-394-52278-8. 
• Frum, David (2000). How We Got Here: The 70s The Decade That Brought You Modern Life – For Better Or Worse. Basic Books. ISBN 0-465-04196-5. 
• Grant, Rebecca (1. 6. 2001). „Deep Strife”. Air & Space Forces Magazine. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Owen, David (1999). The Making of the Masters: Clifford Roberts, Augusta National, and Golf's Most Prestigious Tournament. Simon and Schuster. ISBN 0684857294. 
• Young, Ken; Schilling, Warner R. (2019). Super Bomb: Organizational Conflict and the Development of the Hydrogen Bomb. Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-4516-4. 
• Boyle, Peter G., ed. (1990). The Churchill–Eisenhower Correspondence, 1953–1955. University of North Carolina Press.
• Boyle, Peter G., ed. (2005). The Eden–Eisenhower correspondence, 1955–1957. ISBN 0807829358. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza). University of North Carolina Press.
• Butcher, Harry C (1946). My Three Years With Eisenhower The Personal Diary of Captain Harry C. Butcher, USNR. , candid memoir by a top aide.
• Eisenhower, Dwight D (1948). Crusade in Europe. . his war memoirs.
• Eisenhower, Dwight D. (1963). Mandate for Change, 1953–1956. 
• Eisenhower, Dwight D (1965). The White House Years: Waging Peace 1956–1961. Doubleday and Co. .
• Eisenhower Papers 21-volume scholarly edition; complete for 1940–1961.
• Summersby, Kay (1948). Eisenhower Was My Boss. Prentice Hall. ; (1949) Dell paperback.

Spoljašnje veze

• White House biography
• Eisenhower Presidential Library and Museum
• Eisenhower National Historic Site
• Eisenhower Foundation
• Major speeches of Dwight Eisenhower
• „Prikuljene vijesti i komentari o članku Dvajt Ajzenhauer”. The New York Times. 
• Dwight D. Eisenhower: A Resource Guide from the Library of Congress
• Extensive essays on Dwight Eisenhower and shorter essays on each member of his cabinet and First Lady from the Miller Center of Public Affairs
• "Life Portrait of Dwight D. Eisenhower", from C-SPAN's American Presidents: Life Portraits, October 25, 1999
• Dwight David Eisenhower na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Dvajt Ajzenhauer na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Dvajt Ajzenhauer na sajtu C-SPAN (jezik: engleski)