Gruzija u Ruskoj imperiji

Država Gruzija je postala deo Ruske imperije u 19. veku. Tokom ranog modernog perioda, muslimansko Osmansko i Persijsko carstvo su se borile oko različitih fragmentiranih gruzijskih kraljevstava i kneževina; do 18. veka, Rusija se pojavila kao nova imperijalna sila u regionu. Pošto je Rusija bila pravoslavna hrišćanska država poput Gruzije, Gruzijci su sve više tražili rusku pomoć. Godine 1783, Iraklije II iz istočnog gruzijskog kraljevstva Kartlija-Kahetija sklopio je savez sa Ruskom imperijom, čime je kraljevstvo postalo ruski protektorat i odreklo se svake zavisnosti od svog suverena Persije. Rusko-gruzijski savez je, međutim, doživeo suprotne rezultate jer Rusija nije bila voljna da ispuni uslove ugovora, nastavivši sa aneksijom problematičnog kraljevstva 1801. i svedeći ga na status ruskog regiona (Guvernorat Gruzije). Godine 1810. anektirano je i zapadno gruzijsko kraljevstvo Imeretija. Ruska vlast nad Gruzijom je na kraju priznata u različitim mirovnim ugovorima sa Persijom i Osmanlijama, a preostale gruzijske teritorije su "apsorbovane" od strane Ruske imperije na komadiće tokom 19. veka.

Do 1918. Gruzija je bila deo Ruske imperije. Ruska vladavina nudila je Gruzijcima sigurnost od spoljnih pretnji, ali je takođe često bila gruba i neosetljiva na lokalno stanovništvo. Do kraja 19. veka, nezadovoljstvo ruskim vlastima dovelo je do rastućeg nacionalnog pokreta. Period ruskog carstva je, međutim, doneo neviđene društvene i ekonomske promene u Gruziji, sa pojavom novih društvenih klasa: emancipacija kmetova oslobodila je mnoge seljake, ali malo je učinila da se ublaži njihovo siromaštvo; rast kapitalizma stvorio je urbanu radničku klasu u Gruziji. I seljaci i radnici našli su izraz svog nezadovoljstva kroz pobune i štrajkove, koji su kulminirali revolucijom 1905. Njihov cilj su zastupali socijalistički menjševici, koji su postali dominantna politička snaga u Gruziji u poslednjim godinama ruske vladavine. Gruzija je konačno stekla nezavisnost 1918. godine, manje kao rezultat napora nacionalista i socijalista, nego zbog raspada Ruske imperije u Prvom svetskom ratu.

Mapa Gruzije, 1823.

Pozadina

Do 15. veka, hrišćanska Kraljevina Gruzija je bila podeljena na niz manjih država za koje su se borila dva velika muslimanska carstva u regionu, Osmanska Turska i Safavidska Persija. Amasijskim mirom iz 1555. godine su zemlje južnog Kavkaza su formalno podeljene na odvojene osmanske i persijske sfere uticaja. Gruzijska Kraljevina Imeretija i Kneževina Samtshce-Saatabago, kao i zemlje duž obale Crnog mora na njegovom zapadu su pripale Osmanlijama. Na istoku, gruzijska kraljevstva Kartlija-Kahetija i razni muslimanski vlastodršci duž obale Kaspijskog mora bili su pod persijskom kontrolom.

Tokom druge polovine veka na severu se pojavila treća imperijalna sila, naime ruska država Moskovija, koja je delila gruzijsku pravoslavnu veru. Diplomatski kontakti između Gruzijske kraljevine Kahetije i Moskvovije počeli su 1558. godine, a 1589. godine car Fjodor I je ponudio da kraljevstvo stavi pod svoju zaštitu. Ipak, pomoć je bila mala, a Rusi su još uvek bili previše udaljeni od regiona južnog Kavkaza da bi uspešno osporili osmansku ili persijsku kontrolu i hegemoniju. Tek početkom 18. veka Rusija je počela da pravi ozbiljne vojne prodore južno od Kavkaza. Godine 1722. Petar Veliki je iskoristio haos i nemir u Safavidskom Persijskom carstvu da predvodi ekspediciju protiv njega, dok je sklopio savez sa Vahtangom VI, gruzijskim vladarom Kartlija i guvernerom regiona kojeg je imenovao Safavid. Međutim, dve vojske nisu uspele da se povežu i Rusi su se ponovo povukli na sever, prepuštajući Gruzijce na milost i nemilost Persijancima. Vahtang je završio svoje dane u izgnanstvu u Rusiji.

Pjotr Bagration, ruski general gruzijskog porekla

Vahtangov naslednik, Iraklije II, kralj Kartlije-Kahetije od 1762. do 1798. godine, okrenuo se Rusiji radi zaštite od osmanskih i persijskih napada. Kraljevi druge velike gruzijske države, Imeretija (u Zapadnoj Gruziji), takođe su kontaktirali Rusiju, tražeći zaštitu od Osmanlija. Ruska carica Katarina Velika preduzela je niz inicijativa za jačanje ruskog uticaja na Kavkazu i jačanje ruskog prisustva na terenu. To je uključivalo jačanje odbrambenih linija koje je ranije u veku uspostavio Petar Veliki, premeštanje više Kozaka u region da služe kao granična straža i izgradnju novih utvrđenja.

Rat je izbio između Rusa i Osmanlija 1768. godine, pošto su obe imperije nastojale da obezbede svoju vlast na Kavkazu. Između 1769–1772, nekoliko ruskih trupa pod generalom Totlebenom borila se protiv turskih osvajača u Imeretiju i Kartliji-Kahetiji. Put koji su Totleben i njegove trupe presekli dok su se kretale sa severa na jug preko centra Kavkaskih planina, postavio je osnovu za ono što će biti formalizovano kroz ruske investicije tokom sledećeg veka kao Gruzijski vojni autoput, glavni kopneni put kroz planine. Rat između Rusa i Osmanlija je završen 1774. godine Kučukkainardžijskim mirom.

Godine 1783. Iraklije II je potpisao Georgijevski mir sa Katarinom, po kome je Kartlija-Kahetija pristala da se odrekne vernosti bilo kojoj državi osim Rusiji, u zamenu za rusku zaštitu. Ali kada je 1787. izbio još jedan rusko-turski rat, Rusi su povukli svoje trupe iz regiona za upotrebu na drugim mestima, ostavljajući Iraklijevo kraljevstvo nezaštićenim. Godine 1795, novi persijski šah, Aga Muhamed-han, postavio je ultimatum Irakliju, naređujući mu da prekine odnose sa Rusijom ili se suoči sa invazijom. Iraklije je to ignorisao, računajući na rusku pomoć, koja nije stigla. Persijski šah je izvršio svoju pretnju i zauzeo i spalio glavni grad Tbilisi do temelja, dok je pokušavao da ponovo uspostavi vlast Persije nad regionom.

Aneksija

Uprkos tome što Rusija nije ispoštovala uslove Georgijevskog mira, gruzijski vladari su smatrali da nemaju kome drugom da se obrate. Persijanci su opljačkali i spalili Tbilisi, ostavivši 20.000 mrtvih. Aga Muhamed-han Kadžar je, međutim, ubijen 1797. u Šuši, nakon čega je iranski stisak nad Gruzijom omekšao. Iraklije je umro sledeće godine, ostavljajući presto svom bolesnom i neuspešnom sinu Đorđu XII.

Ulazak ruskih trupa u Tiflis, 26. novembar 1799, autora Franca Roubanda, 1886

Nakon smrti Đorđa 28. decembra 1800. godine, kraljevstvo je bilo rastrgano između potraživanja dvojice suparničkih naslednika, Davida i Julona. Međutim, ruski car Pavle je već odlučio da nijedan kandidat neće biti krunisan za kralja. Umesto toga, monarhija bi bila ukinuta, a zemlja pod upravom Rusije. Potpisao je ukaz o inkorporaciji Kartlija-Kahetija u sastav Ruskog carstva koji je potvrdio car Aleksandar I 12. septembra 1801. godine. Gruzijski izaslanik u Sankt Peterburgu Garsevan Čavčavadze reagovao je protestnom notom koja je uručena ruskom vicekancelaru Aleksandru Kurakinu. U maju 1801. ruski general Karl Hajnrih fon Knoring uklonio je sa vlasti gruzijskog prestolonaslednika Davida Batonišvilija i postavio privremenu vladu na čelu sa generalom Ivanom Petrovičem Lazarevim. Knoring je imao tajna naređenja da premesti sve muške i neke ženske članove kraljevske porodice u Rusiju. Deo gruzijskog plemstva nije prihvatio dekret sve do aprila 1802, kada je general Knoring držao plemstvo u tbilisijskoj katedrali Sioni i primorao ih da polože zakletvu na carskoj kruni Rusije. Oni koji se nisu slagali su uhapšeni. Kada je Rusija mogla da iskoristi Gruziju kao most za dalje širenje južno od Kavkaza, Persija i Osmansko carstvo su se osećali ugroženi. Godine 1804, Pavel Cicijanov, komandant ruskih snaga na Kavkazu, napao je Gandžu, izazvavši Rusko-persijski rat 1804–1813. Nakon toga usledio je rusko-turski rat 1806–1812 sa Osmanlijama, koji su bili nezadovoljni ruskom ekspanzijom u Zapadnoj Gruziji. Stavovi Gruzije su bili pomešani: jedni su se borili kao dobrovoljci pomažući ruskoj vojsci, drugi su se pobunili protiv ruske vlasti (došlo je do velikog ustanka 1804). Oba rata su završena pobedom Rusije, pri čemu su Osmanlije i Persijanci priznali carske pretenzije na Gruziju (Bukureškim mirom sa Turskom i Đulistanskim ugovorom sa Persijom).

Ruski Kavkaz, 1882.

Solomon II Imeretijski bio je ljut na rusku aneksiju Kartlije-Kahetije. Ponudio je kompromis: učinio bi Imeretiju ruskim protektoratom ako bi se obnovila monarhija i autonomija njegovog suseda. Rusija nije odgovorila. Godine 1803. , vladar Mingrelije, oblasti koja je pripadala Imeretiji, pobunio se protiv Solomona i umesto toga priznao Rusiju kao svog zaštitnika. Kada je Solomon odbio da i Imeretiju učini ruskim protektoratom, ruski general Cicijanov je izvršio invaziju i 25. aprila 1804. godine Solomon je potpisao ugovor kojim je postao ruski vazal. Međutim, Solomon je bio daleko od pokornosti. Kada je izbio rat između Osmanlija i Rusije, Solomon je započeo tajne pregovore sa Osmanlijama. U februaru 1810. ruski dekret je proglasio da je Solomon svrgnut sa prestola i naložio Imeretijancima da se zavetuju na vernost caru. Velika ruska vojska je izvršila invaziju na zemlju, ali su mnogi Imeretijci pobegli u šume da započnu pokret otpora. Solomon se nadao da će Rusija, ometena svojim ratovima sa Osmanlijama i Persijom, dozvoliti Imeretiju da postane autonomna. Rusi su na kraju slomili gerilski ustanak, ali nisu mogli da uhvate Solomona. Međutim, mirovni ugovori Rusije sa Osmanskom Turskom (1812) i Persijom (1813) prekinuli su kraljeve nade u podršku stranih zemalja (on je takođe pokušao da zainteresuje Napoleona). Solomon je umro u izgnanstvu u Trabzonu 1815. godine.

Godine 1829. završio se još jedan rusko-turski rat tako što je Rusija dodala veliku luku Poti i gradove-tvrđave Ahalcihe i Ahalkalaki svojim posedima u Gruziji. Od 1803. do 1878. godine, kao rezultat brojnih ruskih ratova sada protiv Osmanske Turske, nekoliko prethodno izgubljenih gruzijskih teritorija – poput Adžarije – takođe je uključeno u carstvo. Kneževina Gurija je ukinuta i uključena u sastav Carstva 1829. godine, dok je Svaneti postepeno pripojen 1858. Mingrelija, iako je pod protektoratom Rusije od 1803. godine, nije apsorbovana sve do 1867. godine.

Ruska vladavina

Etnički Gruzijci u ruskoj carskoj službi, kao što su Sergej Laškarev i Pavel Cicijanov, bili su aktivno uključeni u diplomatske i vojne aspekte dovođenja Gruzije pod rusku vlast

Tokom prvih decenija ruske vladavine, Gruzija je stavljena pod vojno gubernatorstvo. Zemlja je bila na prvoj liniji ruskog rata protiv Turske i Persije, a glavnokomandujući ruske vojske regiona je takođe bio guverner. Rusija je postepeno širila svoju teritoriju u Zakavkazju na račun svojih rivala, uzimajući velike površine zemlje u ostatku regiona, koji obuhvata čitavu današnju Jermeniju i Azerbejdžan od Kadžarske Persije do Rusko-persijskog rata (1826-1828) i rezultirajući Turkmenčajskim mirom. Istovremeno, ruske vlasti su imale za cilj da integrišu Gruziju u ostatak svog carstva. Rusko i gruzijsko društvo imale su mnogo toga zajedničkog: glavna religija je bilo pravoslavno hrišćanstvo i u obe zemlje zemljoposednička aristokratija je vladala populacijom kmetova. U početku se ruska vladavina pokazala visokom, proizvoljnom i neosetljivom na lokalne zakone i običaje. Godine 1811. autokefalnost (tj. nezavisni status) Gruzijske pravoslavne crkve je ukinuta, patrijarh Anton II je deportovan u Rusiju i Gruzija postaje egzarhat Ruske crkve. Ruska vlada je takođe uspela da otuđi mnoge gruzijske plemiće, što je navelo grupu mladih aristokrata da planiraju zaveru da zbaci rusku vlast. Bili su inspirisani događajima na drugim mestima u Ruskoj imperiji: pobunom decebrista u Sankt Peterburgu 1825. i poljskim ustankom protiv Rusa 1830. Plan gruzijskih plemića bio je jednostavan: oni će pozvati sve ruske zvaničnike u regionu i onda ih ubiti. Međutim, zaveru su otkrile vlasti 10. decembra 1832. godine i njeni članovi su uhapšeni i interno prognani drugde u Ruskoj imperiji. U Guriji je 1841. godine došlo do pobune seljaka i plemića. Stvari su se promenile imenovanjem Mihaila Semjonoviča Voroncova za namesnika Kavkaza 1845. Nova politika grofa Voroncova osvojila je gruzijsko plemstvo, koje je sve više usvajalo zapadnoevropske običaje i odeću, kao što je to činilo rusko plemstvo u prethodnom veku.

Slika Tbilisija Nikanora Černjecova, 1832.

Stari Tbilisi Oskara Šmerlinga, 1900.

Kada je počela ruska vladavina u ranom 19. veku, Gruzijom su još uvek vladale kraljevske porodice raznih gruzijskih država, ali su ih potom Rusi zbacili i poslali u unutrašnje izgnanstvo negde drugde u carstvu. Ispod njih su bili plemići, koji su činili oko 5 posto stanovništva i štitili svoju vlast i privilegije. Oni su posedovali najveći deo zemlje, koju su obrađivali njihovi kmetovi. Seljaci su činili najveći deo gruzijskog društva. Seoska ekonomija je postala ozbiljno depresivna tokom perioda osmanske i persijske dominacije i većina gruzijskih kmetova živela je u strašnom siromaštvu, podložna čestoj pretnji od gladi. Glad ih je često podsticala na pobunu, kao što je velika pobuna u Kahetiji 1812. godine.

Kmetstvo je bilo problem ne samo u Gruziji, već i u većem delu Ruske imperije. Do sredine 19. veka pitanje oslobađanja kmetova postalo je nemoguće ignorisati iako je Rusija bila reformisana i modernizovana. Godine 1861. car Aleksandar II je ukinuo kmetstvo u užoj Rusiji. Car je takođe želeo da oslobodi gruzijske kmetove, ali bez gubitka nedavno stečene lojalnosti plemstva čija su moć i prihodi zavisili od kmetskog rada. To je zahtevalo delikatne pregovore i zadatak da se pronađe rešenje koje bi bilo prihvatljivo za zemljoposednike povereno je liberalnom plemiću Dimitriju Kipijaniju. Dana 13. oktobra 1865. car je dekretom izrekao oslobođenje prvih kmetova u Gruziji. Proces ukidanja u svim tradicionalnim gruzijskim zemljama trajao bi do 1870-ih. Kmetovi su postali slobodni seljaci koji su se mogli kretati gde su želeli, venčavati se za koga su izabrali i učestvovati u političkom delovanju ne tražeći dozvolu svog gospodara. Plemići su zadržali pravo na svu svoju zemlju, ali je trebalo da bude podeljena na dva dela. Plemići su posedovali jedan od ovih delova (najmanje polovinu zemlje) potpuno, ali su drugi morali da iznajme seljaci koji su na njemu živeli i radili vekovima. Tokom godina, nakon što su izvršili dovoljna plaćanja za obeštećenje zemljoposednicima, ovo zemljište bi postalo njihovo privatno vlasništvo. U tom slučaju, reforme nisu zadovoljile ni plemiće ni bivše kmetove. Iako su sada bili slobodni seljaci, bivši kmetovi su i dalje bili pod teškim finansijskim teretom plaćanja kirije i obično su bile potrebne decenije pre nego što su mogli da kupe zemlju za sebe. Drugim rečima, oni su i dalje bili zavisni od plemića, ne pravno, već ekonomski. Plemići su prihvatili emancipaciju samo sa krajnjom neradom i, iako su bili povoljnije tretirani od zemljoposednika u većem delu ostatka carstva, ipak su izgubili deo svoje moći i prihoda. U narednim godinama, i seljačko i plemićko nezadovoljstvo će doći do izražaja u novim političkim pokretima u Gruziji.

Manifest emancipacije objavljen u Signahiju 1864.

Tokom vladavine Nikolaja II, ruske vlasti su podsticale migraciju različitih verskih manjina, kao što su Molokani i Duhoborci, iz provincija u srcu Rusije u Zakavkazje, uključujući Gruziju. Namera je bila i da se problematični neistomišljenici izoluju od pravoslavnih Rusa (koji bi mogli da budu „iskvareni“ svojim idejama), i da se ojača rusko prisustvo u regionu. Pošto je Gruzija služila kao manje-više ruska marševska kneževina kao baza za dalju ekspanziju protiv Osmanskog carstva, u 19. veku su tu naseljene druge hrišćanske zajednice iz regiona Zakavkazja, posebno Jermeni i kavkaski Grci. Oni su se kasnije često borili zajedno sa Rusima i Gruzijama u ruskoj Kavkaskoj vojsci u njenim ratovima protiv Osmanlija, pomažući u osvajanju teritorija na južnom Kavkazu koje su se graničile sa Gruzijom koje su postale pokrajine pod ruskom vojnom upravom, oblast Batumi i oblast Kars, gde su desetine hiljada Jermena, kavkaski Grci, Rusi i druge etničke manjinske zajednice koje žive u Gruziji su ponovo naseljene.

Carski ulazak na plemićku skupštinu u Tiflisu (29. septembar 1888.)

Godine 1881. ruski populisti su u Sankt Peterburgu ubili reformatorskog cara Aleksandra. Njegov naslednik Aleksandar III bio je mnogo autokratskiji i grozio se na svaki izraz nacionalne nezavisnosti kao pretnju njegovom carstvu. U nastojanju da uvede više centralne kontrole, ukinuo je Kavkasko vicekraljevstvo, smanjivši status Gruzije na status bilo koje druge ruske provincije. Izučavanje gruzijskog jezika je obeshrabreno, a sam naziv „Gruzija“ (ruski: Gruziя, gruzijski: საქართველო) je zabranjen u novinama. Godine 1886. gruzijski student ubio je rektora tbilisijske bogoslovije u znak protesta. Kada je ostareli Dimitri Kipijani kritikovao poglavara Crkve u Gruziji zbog napada na učenike Bogoslovije, proteran je u Stavropolj, gde je misteriozno ubijen. Mnogi Gruzijci su verovali da je njegova smrt delo carskih agenata i organizovali su ogromne antiruske demonstracije na njegovoj sahrani.

Revolucija

Godine između 1890-1900. obeležile su česti protesti širom Gruzije. I seljaci su i dalje bili nezadovoljni, a socijaldemokrate su pridobile seljake i gradske radnike za svoj protest. U ovoj fazi, gruzijski socijaldemokrati su sebe još uvek videli kao deo sveruskog političkog pokreta. Međutim, na Drugom kongresu Sveruske socijaldemokratske partije održanom u Belgiji 1903. godine, partija se podelila na dve nepomirljive grupe: menjševike i boljševike. Do 1905. godine, socijaldemokratski pokret u Gruziji se velikom većinom odlučio u korist menjševika i njihovog vođe Noe Žordanije. Jedan od retkih Gruzijaca koji su se opredelili za boljševičku frakciju bio je mladi Joseb Džugašvili, poznatiji kao Josif Staljin.

Ulični protesti u Tiflisu 1905.

„Pacifikacija“ zapadne Gruzije. Vojnici pale seljačke kuće.

U januaru 1905. godine, nevolje unutar Ruskog carstva su došle do vrhunca kada je vojska pucala na gomilu demonstranata u Sankt Peterburgu, ubivši najmanje 96 ljudi. Vest je izazvala talas protesta i štrajkova širom zemlje u onome što je postalo poznato kao Revolucija 1905. godine. Nemiri su se brzo proširili na Gruziju, gde su menjševici nedavno koordinirali veliku pobunu seljaka u regionu Gurije. Menjševici su ponovo bili na čelu tokom godine kada je došlo do niza ustanaka i štrajkova, koje su carske vlasti dočekale kombinacijom nasilne represije (koje su sprovodili Kozaci) i ustupaka. U decembru su menjševici naredili generalni štrajk i ohrabrili svoje pristalice da ubijaju Kozake, koji su odgovorili još krvoprolićem. Pribegavanje nasilju menjševika je otuđilo mnoge ljude, uključujući njihove jermenske političke saveznike, a generalni štrajk je propao. Svaki otpor carskim vlastima konačno je ugušen silom januara 1906. godine dolaskom vojske koju je predvodio general Maksud Alihanov.

Godine između 1906. i izbijanja Prvog svetskog rata bile su mirnije u Gruziji, koja je sada bila pod vlašću relativno liberalnog guvernera Kavkaza, grofa Ilariona Voroncova-Daškova. Menjševici su verovali da su otišli predaleko sa nasiljem krajem 1905. Za razliku od boljševika, oni su sada odbacili ideju o oružanoj pobuni. Godine 1906. održani su prvi izbori za nacionalni parlament (Dumu) u Ruskom carstvu i menjševici su ubedljivo osvojili mesta koja su predstavljala Gruziju. Boljševici su imali malu podršku osim u rudniku mangana u Čijaturi, mada su dobili publicitet oružanom pljačkom da bi stekli sredstva u Tbilisiju 1907. Nakon ovog incidenta, Staljin i njegove kolege su se preselili u Baku, jedino pravo boljševičko uporište u Zakavkazju.

Nezavisnost

Rusija je ušla u Prvi svetski rat protiv Nemačke u avgustu 1914. Rat je izazvao malo entuzijazma kod ljudi u Gruziji, koji nisu videli mnogo koristi od sukoba, iako je 200.000 Gruzijaca mobilisano da se bore u vojsci. Kada se Turska u novembru pridružila ratu na strani Nemačke, Gruzija se našla na prvoj liniji fronta. Većina gruzijskih političara je ostala neutralna, iako su među stanovništvom počeli da rastu pro-nemački osećaji i osećaj da je nezavisnost na dohvat ruke. Godine 1917, kada su ruski ratni napori propali, u Sankt Peterburgu je izbila Februarska revolucija. Nova Privremena vlada osnovala je ogranak za upravljanje Zakavkazjem pod nazivom Ozakom (Vanredni komitet za Zakavkazje). U Tbilisiju je bilo napetosti pošto su uglavnom ruski vojnici u gradu favorizovali boljševike, ali kako je 1917. odmicala, vojnici su počeli da dezertiraju i kreću ka severu, ostavljajući Gruziju praktično slobodnu od ruske vojske i u rukama menjševika, koji su odbili Oktobarsku revoluciju koja je dovela boljševike na vlast u ruskoj prestonici. Zakavkazje je bilo prepušteno samome sebi i kako je turska vojska počela da nadire preko granice u februaru 1918. godine, pitanje odvajanja od Rusije je stavljeno u prvi plan.

Proglašenje nezavisnosti u Parlamentu, 1918

Parlament Zakavkazja je 22. aprila 1918. izglasao nezavisnost, proglasivši se Zakavkaskom Demokratskom Federativnom Republikom. Trebalo je da traje samo mesec dana. Novu republiku su činile Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan, svaka sa svojom različitom istorijom, kulturom i težnjama. Jermeni su bili svesni genocida nad Jermenima u Turskoj, pa je za njih odbrana od invazione vojske bila najvažnija, dok su muslimanski Azeri bili naklonjeni Turcima. Gruzijci su smatrali da se njihovi interesi najbolje mogu garantovati sklapanjem sporazuma sa Nemcima, a ne sa Turcima. Dana 26. maja 1918. Gruzija je proglasila svoju nezavisnost i rođena je nova država, Demokratska Republika Gruzija, koja će uživati kratak period slobode pre nego što su boljševici izvršili invaziju 1921. godine.

Kultura i politički pokreti

Inkorporacija u sastav Ruske imperije promenila je orijentaciju Gruzije od Bliskog istoka ka Evropi, pošto su pripadnici inteligencije počeli da čitaju o novim idejama sa Zapada. U isto vreme, Gruzija je delila mnoge društvene probleme sa ostatkom Rusije, a ruski politički pokreti koji su se pojavili u 19. veku su takođe želeli da prošire svoje sledbenike u Gruziji.

Slika Tbilisija Mihaila Ljermontova

Tridesetih godina 19. veka romantizam je počeo da utiče na gruzijsku književnost, koja je doživela preporod zahvaljujući poznatim pesnicima kao što su Aleksandar Čavčavadze, Grigol Orbelijani i Nikoloz Baratašvili. Počeli su da istražuju prošlost Gruzije, tražeći izgubljeno zlatno doba koje su koristili kao inspiraciju za svoja dela. Jedna od najpoznatijih Baratašvilijevih pesama, Bedi Kartlisa („Sudbina Gruzije“), izražava svoju duboku ambivalentnost prema uniji sa Rusijom u frazi „kakvo zadovoljstvo dobija slavuj od časti ako je u kavezu?“

Ilija Čavčadaze, 1860.

Gruzija je postala tema i u ruskoj književnosti. Godine 1829, najveći ruski pesnik Aleksandar Puškin posetio je zemlju i njegovo iskustvo se ogleda u nekoliko njegovih tekstova. Njegov mlađi savremenik, Mihail Ljermontov, prognan je na Kavkaz 1840. Region se pojavljuje kao zemlja egzotične avanture u čuvenom Ljermontovljevom romanu Junak našeg doba, a takođe je slavio divlji, planinski pejzaž Gruzije u dugoj pesmi Mtsiri, o monahu koji beži od strogosti verske discipline da bi našao slobodu u prirodi.

Sredinom 19. veka, romantični patriotizam ustupio je mesto otvorenijem političkom nacionalnom pokretu u Gruziji. Ovo je počelo sa mladom generacijom gruzijskih studenata školovanih na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, koji su dobili nadimak tergdaleulnis (po reci Terek koja protiče kroz Gruziju i Rusiju). Najistaknutija ličnost daleko je bio pisac Ilija Čavčavadze, koji je bio najuticajniji gruzijski nacionalista pre 1905. Nastojao je da poboljša položaj Gruzijaca u sistemu koji je favorizovao govornike ruskog i usmerio svoju pažnju na pitanja kulture, posebno na lingvističku reformu i proučavanje folklora. Čavčavadze je postajao sve konzervativniji, videći kao svoj zadatak da sačuva gruzijske tradicije i osigura da Gruzija ostane ruralno društvo. Druga generacija gruzijskih nacionalista bila je manje konzervativna od Čavčavadzea. Više su se fokusirali na rastuće gradove u Gruziji, pokušavajući da osiguraju da urbani Gruzijci mogu da se takmiče sa ekonomski dominantnim Jermenima i Rusima. Vodeća ličnost ovog pokreta bio je Niko Nikoladze, koga su privlačile zapadne liberalne ideje. Nikoladze je verovao da je kavkaska federacija nacija najbolji format za otpor carskoj autokratiji, što mnogi njegovi savremenici nisu prihvatili.

Do 1870-ih, pored ovih konzervativnih i liberalnih nacionalističkih trendova, u Gruziji se pojavila treća, radikalnija politička snaga. Njeni članovi su se fokusirali na društvene probleme i težili da se udruže sa pokretima u ostatku Rusije. Prvi potresi su viđeni u pokušaju širenja ruskog populizma u regionu, iako su populisti imali malo praktičnog efekta. Socijalizam, posebno marksizam, pokazao se daleko uticajnijim na duge staze.

Industrijalizacija je došla u Gruziju krajem 19. veka, posebno u gradove Tbilisi, Batumi i Kutaisi. Sa njim su došle fabrike, železnica i nova, urbana radnička klasa. Tokom 1890-ih, oni su postali fokus „treće generacije“ gruzijskih intelektualaca koji su sebe nazivali socijaldemokratama, a među njima su bili Noe Žordanija i Filip Makharadze, koji su učili o marksizmu na drugim mestima u Ruskoj imperiji. Oni će postati vodeća sila u gruzijskoj politici od 1905. nadalje. Smatrali su da carsku autokratiju treba zbaciti i zameniti demokratijom, što bi na kraju stvorilo socijalističko društvo.

Literatura

• Suny, Ronald Grigor (1994). The Making of the Georgian Nation (2nd izd.). Indiana University Press. ISBN 0-253-20915-3. 
• D.M. Lang: A Modern History of Georgia (London: Weidenfeld and Nicolson, 1962)
• Anchabadze, George: History of Georgia: A Short Sketch, Tbilisi. 2005. ISBN 99928-71-59-8.
• Avalov, Zurab: Prisoedinenie Gruzii k Rossii, Montvid, S.-Peterburg 1906
• Gvosdev, Nikolas K.: Imperial policies and perspectives towards Georgia: 1760-1819, Macmillan, Basingstoke. 2000. ISBN 0-312-22990-9.
• Fisher, William Bayne; Avery, P.; Hambly, G. R. G; Melville, C. (1991). The Cambridge History of Iran. 7. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0521200954. 
• Kazemzadeh, Firuz (1991). „Iranian relations with Russia and the Soviet Union, to 1921”. Ur.: Avery, Peter; Hambly, Gavin; Melville, Charles. The Cambridge History of Iran (Vol. 7). Cambridge University Press. ISBN 978-0521200950. 
• Donald Rayfield, Edge of Empires: A History of Georgia (Reaktion Books, 2012)
• Nodar Assatiani and Alexandre Bendianachvili, Histoire de la Géorgie (Harmattan, 1997)