Vormski konkordat

Vormski konkordat (nem. Wormser Konkordat) je sporazum sklopljen 23. septembra 1122. godine u Vormsu između pape Kalista II i Hajnriha V kojim je završena borba za investituru.

Henrik IV i Grgur VII u Kanosi, slika Karla Emanuela

Uvod

Sukob između pape i evropskih monarha zaoštrio se u drugoj polovini 11. veka kada se na papskoj stolici nalazio klinijevski monah i žestoki pobornik reforme, Grgur VII Hildebrand, a na nemačkom carskom tronu Henrik V. Godine 1073. papa je objavio svoj program - Dictatus papae - u kome je istakao da je papa senior svih vladara. Sukob pape i cara kulminirao je 28. januara 1077. godine u zamku Kanosa. Car je ekskomuniciran iz crkve pa je morao pokajnički da traži papin oproštaj. Bio je to vešt Henrikov diplomatski oproštaj jer papa kao hrišćanin nije mogao da odbije pokajanje. Ipak, sukobi su nastavili još nekoliko decenija, proširili su se i na ostale evropske monarhije, posebno na Englesku gde se zaoštrio spor pape Paskala II i Henrika I, a završene su Vormskim konkordatom iz 1122. godine.

Konkordat

Vormskim konkordatom carevi su odustali od investiture, odnosno od prava na imenovanje biskupa, uključujući i samog papu. Time su ispunjeni zahtevi reformskog pokreta na čelu sa Grgurom koji je i pokrenuo sukob. Henrik se uspeo izboriti da bude prisutan prilikom izbora svih biskupa u Nemačkoj i presudi u slučaju spora, odnosno jednakog broja glasova između više kandidata. Vormski konkordat je sledeće godine potvrđen na Prvom lateranskom saobru.

Vidi još

• Londonski konkordat
• Prvi lateranski sabor
• Borba za investituru

Literatura

• Linč, Džozef H. (1999). Istorija srednjovekovne crkve. Beograd: Clio.