Vladeta Tešić

Vladeta Tešić (Katići, 23. decembar 1922 — Beograd, 3. april 2019) je bio doktor pedagoških nauka, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predsednik Pedagoškog društva Srbije, član redakcije i glavni i odgovorni urednik časopisa Nastava i vaspitanje i odgovorni urednik časopisa „Pedagogija”.

Vladeta Tešić prof. dr
Datum rođenja	(1922-12-23)23. decembar 1922.
Mesto rođenja	Katići, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	3. april 2019.(2019-04-03) (96 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija
Zanimanje	Pedagog
Nagrade	Oktobarska nagrada grada Beograda Nagrada „Dositej Obradović” Nagrada Uprave fonda „Milica i Miloš V. Janković” na Filozofskom fakultetu Vukova nagrada Nagrada za životno delo „Dr Vićentije Rakić” Pedagoškog društva Srbije
Odlikovanja	Orden rada sa srebrnom zvezdom

Biografija

Obrazovanje

Rođen je 23. decembra 1922. u Ka­tići u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je završio u Joševi, a pet razreda gimnazije i učiteljsku školu u Užicu, jula 1943. godine. Oktobra 1946. je primljen na studije pedagogije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koje je kao stipendista Ministarstva prosvete Srbije završio 27. septembra 1950. sa srednjom ocenom 9,55. Kao stipendista Uneska je šest meseci bio na stručnom usavršavanju u Saveznoj republici Nemačkoj i učestvovao je na nekoliko međunarodnih skupova sa temama iz oblasti istorije pedagogije.

Doktorsku disertaciju „Moralno vaspitanje u školama Srbije (1830—1878)” je odbranio 15. juna 1963. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koja predstavlja prvi obimniji rad o tom pitanju napisan u pedagogiji na osnovu proučavanja arhivskog materijala, štampe i literature iz tog vremena. Koristio je i analizirao službene propise za određenu vrstu škole, arhivsku građu Državnog arhiva Srbije, Kneževe kancelarije, Državnog sovjeta, Ministarstva prosvete, Ministarstva unutrašnjih dela, Liceja, Velike škole i drugih u nastojanju da analizira i utvrdi teorijsko–pedagoške poglede koji su uticali na moralno vaspitanje učenika pojedinih škola. Razmatrao je konkretne oblike, metode i sredstva moralnog vaspitanja.

Kao posebno značajno u njegovoj disertaciji se izdvajaju opšti zaključci – sistem moralnog vaspitanja učenika u tom periodu u Srbiji se zasnivao na nepoverenju u učenike uprkos čestih neuspeha u praksi i progresivnih teorijskih pogleda na moralno vaspitanje, u školama se uporno održavao represivni karakter discipline i sistem moralnog vaspitanja koji se silom održavao u školama Srbije je tog vremena pretrpeo neuspeh.

Radno iskustvo

Nakon položenog diplomskog ispita je postavljen za profesora srednje škole, a januara 1951. je izabran za asistenta Istorija pedagogije na Katedri za pedagogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu vodeći samostalno seminarske vežbe i predavajući dve maturske godine u Školi za vaspitače u Beogradu. U zvanje docenta za opštu i nacionalnu istoriju pedagogije je izabran 1965. i 1971, u zvanje vanrednog profesora 1976. i 1981. i u zvanje redovnog profesora 1983. godine.

Tokom celokupnog rada na Filozofskom fakultetu je bio angažovan u rad Pedagoškog društva Srbije kao sekretar i predsednik, član redakcije i glavni i odgovorni urednik časopisa Nastava i vaspitanje, sekretar i potpredsednik Saveza pedagoških društava Jugoslavije i odgovorni urednik časopisa Pedagogija. Bio je sekretar Sekcije Udruženja nastavnika Filozofskog fakulteta, predsednik Komisije za nastavu Filozofskog fakulteta, član, zamenik predsednika i predsedavajući Saveta Filozofskog fakulteta, upravnik Odeljenja za pedagogiju i Opšteg pedagoškog seminara Filozofskog fakulteta.

U svojstvu honorarnog profesora je predavao Opštu pedagogiju s didaktikom na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Kragujevcu i Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. U istom svojstvu je učestvovao kao ispitivač Osnove pedagogije na stručnim (državnim) ispitima profesora pripravnika na nekoliko fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, sekretar OOSK nastavnika Filozofskog fakulteta, sekretar Komiteta SK Filozofskog fakulteta, član Univerzitetske konferencije SK, član Statutarne komisije UK SKS i član Predsedništva Stalne akcione konferencije SK Filozofskog fakulteta.

Penzionisan je 1. oktobra 1988. godine, a preminuo je 3. aprila 2019. u Beogradu.

Nagrade i odlikovanja

Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada među kojima su:

• Oktobarska nagrada grada Beograda 1974.
• Nagrada „Dositej Obradović” 1979.
• Nagrada Uprave fonda „Milica i Miloš V. Janković” na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1987.
• Vukova nagrada 1987.
• Orden rada sa srebrnom zvezdom 1988.
• Nagrada za životno delo „Dr Vićentije Rakić” Pedagoškog društva Srbije 1999.

Bibliografija

Posvetio se izučavanju pedagoško–školske prošlosti, autor je obimne bibliografije naučnih i stručnih priloga iz opšte istorije pedagogije i istorije pedagogije i školstva Srbije konstituišući je kao samostalnu nastavnu disciplinu studija pedagogije.

Autor je većeg broja predgovora i prikaza dela pedagoških pisaca i klasika:

• „Pedagoške ideje Džona Loka”, predgovor knjizi Loka „Misli o vaspitanju”
• „Doktrina Sen Simona” 1954.
• „Menotenjevi pedagoški pogledi” 1954.
• „O pohvali ludosti” E. Roterdamskog 1956.
• „Novi pogledi na društvo” R. Ovena 1958.
• „Izabrane pedagoške rasprave i članci” K. D. Ušinskog 1960.
• „Suština Rusoovog pedagoškog stvaralaštva”, povodom 250 godina od rođenja i 200 godina objavljivanja pedagoškog spisa Emil ili o vaspitanju 1962.
• „Makarenko i naša pedagoška savremenost” 1963.
• „Pedagoška ideja M. F. Kvintilijana” 1968.
• „Savremenost i aktuelnost pedagoškog mišljenja J. A. Komenskog” 1970.
• „Smisao pedagoškog pogleda V. I. Lenjina” 1970.
• „O Pariskoj komuni i vaspitanju” 1971.

Posebnu pažnju je posvetio proučavanju pedagoške delatnosti, ideja i praktičnog vaspitnog rada istaknutih pedagoga u Srbiji među kojima su Dimitrije Nešković, Stevanu Okanoviću, Vojislav Bakić i Vićentije Rakić.

Grupa njegovih radova je posvećena istoriji školstva u Beogradu i smatraju se značajnim doprinosom istoriji nacionalne pedagogije, među njima su „Škola u Beogradu pre sto godina, 1860—1870”, „Prilozi” objavljeni u knjizi „Istorija Beograda”, „Školstvo u Beogradu” (1815—1941) i „Osnovna škola u Beogradu od 1718—1918”.