Википедија

Vitus Bering

Vitus Jonasen Bering (rus. Витус Ионассен Беринг ili Ivan Ivanovič Bering;[1] 1681. kod Horsensa na Jilandu — 19. decembra 1741)[2] je bio danski oficir i moreplovac u službi Ruskog carstva.[3]Po njemu je nazvano Beringovo ostrvo (ranije ostrvo Avatesča), Beringov moreuz, Beringovo more, Beringov glečer, kao i Beringov kopneni most.

Vitus Bering
Post mortem rekonstrukcija Beringovog lica
Datum rođenja(1681-08-05)5. avgust 1681.
Mesto rođenjaHorsens, Danska
Datum smrti19. decembar 1741.(1741-12-19) (60 god.)
Mesto smrtiBeringovo ostrvo, Ruska Imperija
PrebivališteRuska Imperija
ZanimanjeIstraživač
Aktivni period1704–1741

Vitus Bering, poreklom Danac, nakon stupanja u rusku mornaricu počeo je da istražuje za ruskog cara Petra Velikog. U okviru „Velike severne ekspedicije“ dokazao je da Amerika i Azija nisu jedno kopno.

Biografija

uredi

Mladost

uredi

Vitus Bering je rođen u lučkom gradu Horsensu u Danskoj u porodici Ane Pederdater i njenog muža Jonasa Svendsena („carinskog inspektora i crkvenog upravnika“) i kršten je u tamošnjoj luteranskoj crkvi 5. avgusta 1681. godine.[4] Ime je dobio po praujaku po majci, Vitusu Pedersenu Beringu, koji je bio hroničar na kraljevskom dvoru, i bio je preminuo nedugo pre rođenja Vitusa Jonasena Beringa. Porodica je uživala razumnu finansijsku sigurnost, sa dva Vitusova starija polubrata koji su pohađali Univerzitet u Kopenhagenu. Vitus, međutim nije, i umesto toga se prijavio sa 15 godina kao brodski dečak.[4] Između 1696. i 1704. Bering je putovao morima, stigavši do Indije i Holandske Istočne Indije, dok je takođe našao vremena da završi obuku za pomorske oficire u Amsterdamu.[4] Kasnije je takođe tvrdio (i, čini se, ne bez nekih potkrepljujućih dokaza) da je služio na danskim kitolovcima u severnom Atlantiku, posećujući evropske kolonije na Karibima i na istočnoj obali Severne Amerike.[5] U Amsterdamu je 1704. godine i pod vođstvom ruskog admirala Kornelija Krusa, rođenog u Norveškoj, Bering je dobio oficirsko mesto u ruskoj mornarici, sa činom potporučnika.[4] Više puta je bio unapređen u mornarici Petra Velikog koja se brzo razvijala, dostigavši čin drugog kapetana do 1720. U to vreme, izgleda da nije učestvovao ni u jednoj pomorskoj bici, ali je komandovao na nekoliko brodova u potencijalno opasnim misijama, uključujući transportni brod od Azovskog mora na južnoj obali Rusije do Baltika na njenoj severnoj obali.[4] Njegovim radom u kasnijim fazama Velikog severnog rata (okončanog 1721. godine), na primer, dominirala su lakša zaduženja.[6]

Bering se 8. oktobra 1713. oženio Anom Kristinom Pulse; ceremonija je održana u luteranskoj crkvi u Viborgu, tek nedavno pripojenom od Švedske. Tokom narednih 18 godina, imali su devetoro dece, od kojih je četvoro preživelo detinjstvo.[6] Tokom svog staža u ruskoj mornarici – posebno kao deo Velikog severnog rata – nije mogao da provede mnogo vremena sa Anom, koja je bila otprilike jedanaest godina mlađa od Beringa i ćerka švedskog trgovca. Po završetku rata 1721. godine, Bering nije unapređen kao mnogi njegovi savremenici.[6] Propust se pokazao posebno sramotnim kada ju je 1724. Anina mlađa sestra Eufemija premašila Anu udajući se za Tomasa Sondersa, koji je već bio kontraadmiral uprkos mnogo kraćem periodu službe. Da bi sačuvao obraz, 42-godišnji Bering je odlučio da se povuče iz mornarice, obezbeđujući dvomesečnu platu i formalno unapređenje u prvog kapetana. Ubrzo nakon toga, porodica – Bering, njegova supruga Ana i dva mlada sina – preselili su se iz Sankt Peterburga da žive sa Aninom porodicom u Viborgu. Međutim, nakon perioda bez posla koji je trajao pet meseci, Bering je (veoma svestan potreba svoje porodice) odlučio da se ponovo prijavi za Admiralitet. Istog dana primljen je na obnovljeni period aktivne službe.[6] Do 2. oktobra 1724, Bering (zadržavši čin prvog kapetana koji je obezbedio ranije u toku godine) vratio se na more, komandujući devedesetopuškom Lesno. Međutim, car će uskoro imati novu komandu za njega.[5]

Prva Kamčatska ekspedicija

uredi
Glavni članak: Prva Kamčatska ekspedicija

Sankt Peterburg do Ohotska

uredi

Dana 29. decembra 1724. godine [N.S. 9. januara 1725], Petar I od Rusije naredio je Beringu da komanduje putovanjem na istok, verovatno radi mapiranja zemalja (i možda mora) između istočne granice Rusije i kontinenta Severne Amerike.[7] Pripreme za put počele su nekoliko godina ranije, ali s obzirom da mu se zdravlje brzo pogoršavalo, car je naredio da se proces ubrza, a Bering je (sa svojim znanjem o Indijskom okeanu i o istočnoj obali Severne Amerike, dobrom personalnom veštinom i iskustvom u transportu robe) izabran je umesto iskusnog kartografa K. P. von Verda.[7] Njegovi poručnici na putu, koji će postati poznat kao Prva Kamčatska ekspedicija, bili su prekaljeni kolega Danac Martin Spangberg i dobro obrazovani, ali relativno neiskusni Rus Aleksej Čirikov, ugledni instruktor mornarice. Za vreme putovanja dobijali su godišnje plate od oko 180 rubalja; Bering je bio plaćen 480. Završni papiri od Petra pre njegove smrti 28. januara jasno su mu davali do znanja da treba da nastavi na poluostrvo Kamčatka, da tamo izgradi jedan ili dva broda i, držeći zemlju sa svoje leve strane, da plovi na sever dok se zemlja ne okrene ka zapadu, jasno stavljajući do znanja da između Azije i Severne Amerike postoji more. Ostavljena su uputstva o tome kako da postupi ako se tokom putovanja, koje je trebalo da traje tri godine, primeti Severna Amerika.[7] Prirodni put do Kamčatke bio je duž pritoka Lene; ali posle Nerčinskog mira (1689) ovo je izgledalo politički neizvodljivo. Umesto toga, odlučeno je da će Beringova partija putovati kopnom i rekama od Sankt Peterburga do Ohotska, malog lučkog grada na istočnoj obali Rusije, a zatim morem od Ohotska do poluostrva Kamčatka, gde bi mogli da započnu svoje istraživačko putovanje. Dana 24. januara, Čirikov je sa 26 od 34 članova ekspedicije krenuo dobro prohodnim putevima do Vologde, 411 mi (661 km) istočno. Sačekavši da se završi neophodna dokumentacija, Bering i preostali članovi ekspedicije su sledili 6. februara. Bering je dobio ono malo karata koje je Petar uspeo da pribavi u prethodnim godinama.[7]

 
Portret za koji se nekada verovalo da je Vitus Bering (prema kasnijim podacima, verovatno je njegov ujak)[8][9][nb 1]

Obe grupe su koristile sanke sa konjskom zapregom i dobro se napredovale na prvim deonicama putovanja. Dana 14. februara su se ponovo ujedinili u Vologdi, i sada putujući zajedno, krenuli su na istok preko planina Urala, da bi 16. marta stigli u mali grad Tobolsk (jedno od glavnih stajališta na putu). Već su putovali preko 1750 milja.[7] U Tobolsku, Bering je uzeo više ljudi da pomognu partiji na težem putu koji je pred nama. Tražio je još 24 od garnizona, pre nego što je povećao zahtev na 54 nakon što je čuo da će brodu koji je ekspedicija zahtevala u Ohotsku (Vostok) biti potrebna značajna radna snaga za popravku. Na kraju, guverner je mogao da izdvoji samo 39, ali je to ipak predstavljalo značajno povećanje broja za pohod. Uz to, Bering je želeo 60 stolara i 7 kovača; guverner je odgovorio da će polovina od toga morati da se preuzme kasnije, u Jenisejsku. Posle izvesnog kašnjenja u pripremi opreme i sredstava, 14. maja, sada znatno uvećana grupa, napustila je Tobolsk, krenuvši duž Irtiša. Putovanje do sledeće glavne tačke zaustavljanja u Jakutsku bilo je istraženo, ali retko od strane velikih grupa kao što je Beringova, koja je imala dodatnih poteškoća jer je trebalo da preuzme više ljudi kako je putovanje napredovalo. Kao rezultat toga, grupa je kasnila, stigavši do Surguta 30. maja i Makovska krajem juna pre nego što je ušla u Jenisejsk, gde su mogli da se pridruže dodatni ljudi; Bering je kasnije tvrdio da je „malo ko bio podesan“. U svakom slučaju, partija je napustila Jenisejsk 12. avgusta, očajnički nastojeći da nadoknadi izgubljeno vreme. Dana 26. septembra stigli su u Ilimsk, samo tri dana pre nego što se reka zamrznula. Nakon što je grupa završila put od osamdeset milja do Ust-Kuta, grada na Leni gde su mogli da prezime, Bering je otputovao u grad Irkutsk kako bi stekao uvid u uslove i tražio savet kako je najbolje da prebace svoju veliku grupu preko planina koje razdvajaju Jakutsk (njihovu sledeća stanica) i do Ohotska na obali.[10]

Nakon napuštanja Ust-Kuta kada se rečni led otopio u proleće 1726. godine, grupa je brzo putovala niz reku Lenu, stigavši u Jakutsk u prvoj polovini juna. Uprkos potrebi za žurbom i slanjem ljudi unapred, guverner je bio spor da im dodeli sredstva koja su im bila potrebna, što je podstaklo Beringa da mu pripreti. Dana 7. jula, Spangberg je otišao sa odredom od 209 ljudi i velikim delom tereta; 27. jula, šegrt brodograditelj Fjodor Kozlov je predvodio malu grupu na putu do Ohotska ispred Spangberga, kako bi pripremili zalihe hrane, kao i da započnu radove na popravci Vostoka i izgradnji novog broda (Fortuna) koji je bio potreban za prevoz grupe preko zaliva od Ohotska do poluostrvo Kamčatka. Sam Bering je otišao 16. avgusta, dok je odlučeno da će Čirikov slediti sledećeg proleća sa svežim zalihama brašna. Putovanja su bila teška kao što je Bering očekivao da će biti. Deo ljudi i konja je izginuo, dok su drugi ljudi (46 samo iz Beringove partije) dezertirali sa svojim konjima i delovima zaliha dok su se nastojali da izgrade puteve preko teškog močvarnog i rečnog terena.[10] Koliko god da je Beringova partija (koja je stigla u Okhotsk u oktobru) loše prošla, Spangbergova je prošla mnogo gore. Njegovi teško natovareni čamci mogli su da se vuku ne više od jedne milje dnevno - a morali su da pređu oko 685 milja. Kada su se reke zaledile, teret je prebačen u sanke i ekspedicija je nastavljena, trpeći mećave i sneg do pojasa. Čak ni namirnice koje je Bering ostavio kod Judoma Krosa nisu mogle da spreče glad. Dana 6. januara 1727. Spangberg i još dvojica ljudi, koji su zajedno formirali prethodnicu noseći najvažnije stvari za ekspediciju, stigli su do Ohotska; deset dana kasnije pridružilo im se šezdeset drugih, iako su mnogi bili bolesni. Grupe koje je Bering poslao nazad iz Ohotska spasile su sedmoro ljudi i veći deo tereta koji je bio ostavljen. Stanovnici Ohotska opisali su zimu kao najgoru koju pamte; Bering je zaplenio brašno od lokalnih seljana kako bi osigurao da njegova ekspedicija može da napreduje, ali zbog toga se celo selo ubrzo suočilo s prijetnjom gladi. Istraživač je kasnije izvestio da je samo dolazak prethodnice Čirikovljeve divizije u junu sa 27 tona brašna omogućio da se njegova grupa (do tada smanjenog broja) nahrani.[11]

Napomene

uredi
  1. ^ Rusko-danska ekspedicija je 1991. pronašla Beringov grob. Analiza Beringove lobanje je takođe pokazala da Bering nije mogao imati tako okruglo lice, kao što je prikazano na većini slika. Analiza je pokazala čoveka snažnog rasta i uglatijeg lica. Portret koji se najčešće pripisuje Beringu možda je pisac Vitus Pedersen Bering, koji je bio Beringov ujak.

Reference

uredi
  1. ^ Armstrong, Terence (1982). „Vitus Bering”. Polar Record (na jeziku: engleski). 21 (131): 161—163. ISSN 1475-3057. doi:10.1017/S0032247400004538. 
  2. ^ Frost, O. W. (2003). Bering : the Russian discovery of America. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-10059-0. OCLC 52208393. 
  3. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 134. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ a b v g d Frost 2003, str. 19–22 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrost2003 (help)
  5. ^ a b Frost 2003, str. 29–31 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrost2003 (help)
  6. ^ a b v g Frost 2003, str. 26–28 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrost2003 (help)
  7. ^ a b v g d Frost 2003, str. 30–40 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrost2003 (help)
  8. ^ Epishkin, Sergey. „Vitus Bering. Question of biography” (na jeziku: ruski). Kamchatsky region science lubrary. Pristupljeno 15. 3. 2018. 
  9. ^ PULENKOVA, Юlianna. KAMČATSKIE ЭKSPEDICII (PDF) (na jeziku: ruski). Pristupljeno 15. 3. 2018. 
  10. ^ a b Frost 2003, str. 41–44 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrost2003 (help)
  11. ^ Frost 2003, str. 44–47 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFrost2003 (help)

Literatura

uredi
  • Armstrong, Terence (1982), „Vitus Bering”, Polar Record, United Kingdom, 21 (131): 161—163, doi:10.1017/s0032247400004538 
  • Debenham, Frank (1941), „Bering's last Voyage”, Polar Record, United Kingdom, 3 (22): 421—426, doi:10.1017/s0032247400064342 
  • Frost, Orcutt William, ur. (2003), Bering: The Russian Discovery of America , New Haven, Connecticut: Yale University Press, ISBN 0-300-10059-0 
  • Lauridsen, Peter (1885), Bering og de Russiske Opdagelsesrejser (na jeziku: danski), Copenhagen 
  • Müller, Gerhard Friedrich (1758), Sammlung russischer Geschichten (na jeziku: nemački), iii, St Petersburg: Kayserl. Academie der Wißenschafften 
  • Oliver, James A. (2006), The Bering Strait Crossing, United Kingdom: Information Architects, ISBN 978-0-9546995-7-4 
  • Lind, Natasha Okhotina; Møller, Peter Ulf, ur. (2002), Under Vitus Bering's Command: New Perspectives on the Russian Kamchatka Expeditions, Beringiana (1), Aarhus, Denmark: Aarhus University Press, ISBN 87-7288-932-2 
  • Egerton, Frank N. (2008), „A History of the Ecological Sciences, Part 27: Naturalists Explore Russia and the North Pacific During the 1700s”, Bulletin of the Ecological Society of America, 89 (1): 39—60, doi:10.1890/0012-9623(2008)89[39:AHOTES]2.0.CO;2   
  • Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Bering, Vitus”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 3 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 775.  This further cites:
    • G. F. Müller, Sammlung russischer Geschichten, vol. iii. (St Petersburg, 1758)
    • P. Lauridsen, Bering og de Russiske Opdagelsesrejser (Copenhagen, 1885).

Spoljašnje veze

uredi
 
Vitus Bering na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Витус_Беринг&oldid=28561553”