Википедија

Virus Zapadnog Nila

Glavni članak: Groznica Zapadnog Nila

Virus Zapadnog Nila (VZN) (lat. Encephalitis Nili occidentalis, engl. West Nile virus) je arbovirus (virus koji se prenosi artropodama) iz porodice flaviviridae (lat. Flaviviridae) i roda Flavivirusa (lat. Flavivirus), koji takođe uključuje i viruse žute groznice, denge, Sent Luisovog encefalitisa i viruse japanskog encefalitisa. Ovim virusom mogu da se zaraze ljudi, ptice, komarci, konji i drugi sisari, aligatori itd.[1] Na ljude i životinje VZN prenose tigrasti komarci koji se hrane krvlju zaraženih ptica, i drugih obolelih životinja. Nakon uboda komaraci unose virus u telo žrtve i kod nje izazivaju groznicu Zapadnog Nila, (infektivnu bolest iz grupe zoonoza), koja se karakteriše teškom kliničkom slikom sa znacima upale mozga (lat. encefalitis)[2] ili upale moždanica i kičmene moždine (lat. meningitis).[3]

Virus Zapadnog Nila
Mikrografija virusa u krvi
Klasifikacija virusa e
(nerangirano): Virus
Realm: Riboviria
Tip: incertae sedis
Porodica: Flaviviridae
Rod: Flavivirus
Vrsta:
Encephalitis Nili occidentalis

Ova arbovirusna infekcija, usko je povezana sa žutom groznicom, Sent Luisovim encefalitisom, denga groznicom i drugim zoonozama, čiji su vektori prenošenja komarci, i ima veliki potencijal u smanjenju populacije divljih ptica u nekim oblastima sveta[4] i stvaranju ozbiljnih zdravstvenih probleme kod drugih životinja i ljudi.[5]

Kako je osnovni način transmisije ubod zaraženog komarca, VZN se ne prenosi među ljudima putem kontakta. Međutim 2002, naučnici su otkrili da ljudi mogu biti zaraženi virusom Zapadnog Nila i na druge načine, uključujući transfuziju krvi i transplantaciju ljudskih organa ili tkiva,[6] mada je rizik zaraze na ovaj način jako mali. Takođe, postoje dokazi da se virus sa trudnica putem krvi može preneti na njihove nerođeno dete ili preko majčinog mleka na odojče. Pored toga, laboratorijski radnici koji nepažljivo rukuju zaraženim materijalom, mogu se zaraziti virusom Zapadnog Nila preko uboda igle ili posekotine na koži.[7][8]

Virus Zapadnog Nila prvi put je izolovan iz seruma jedne visoko febrilne žene 1937. u slivu Zapadnog Nila (po kome i nosi naziv), u oblasti Ugande.[9] Nakon prvobitne izolacije, virus je bio čest uzrok izbijanja sporadičnih manjih virusnih epidemija u Africi, Bliskom istoku, zapadnoj Aziji i Australiji (Kunjin podtip virusa).[10][11] Od 1990-ih, virus zapadnog Nila izaziva i povremene epidemije u Evropi i Severnoj Americi, koje su povezane i sa većom incidencom virusnog encefalitisa i pojavom drugih neuroloških simptoma.[12]

Etiologija

uredi
Glavni članak: Arbovirusi
 
Elektronski snimak VZN
 
Filogenetsko stablo VZN izolovanih u epidemijama od 1994—2006

Virus Zapadnog Nila (VZN) inficira ljude i životinje nakon što ih ujede neka od vrsta zaraženih komaraca. Virusom se uglavnom prvo zaraze ptice, ali se takođe, primarno, mogu zaraziti gmizavci pa i ljudi. Većina zaraženi osoba VZN nema simptome bolesti, ili te osobe najčešće nisu svesne svoje infekcije, čak i ako neke od njih imaju simptome i znake glavobolje ili ospe, koji ubrzo prolaze.[13][14]

VZN iz porodica flaviviridaea, iste one familije virusa koji izazivaju dengu, žutu groznicu, Luisov encefalitis, više vrsta encefalitisa kod konja. VZN je sferičnog oblik (vidi sliku) prečnika oko 50 nm. Sastoji se od jednog lanca RNK, koji ima svojstva RNK (+ lanac). Proteini virusa imaju svoju tipičnu lokaciju u proteinskom molekulu. Oni su raspoređeni u parovima suprotno razmešteni jedan prema drugom. Virus je veoma sličan onom koji izaziva dengu, ali su površinski proteini njegove kapsule specifičnog sastava. Uska povezanost virusa se drugim arbovirusima objašnjava se rodovskom povezanošću komplementa i aglutinirajućeg antigena.[15] U membrani virusa nalazi se nukleokapsid koji sadrži genetički materijal.[16][17][18]

Filogenetske studije su otkrile postojanje dva glavna roda sojeva VZN;[19]

Godine 1998, virulentni soj VZN iz roda „I“ identifikovan je kao uzrok umiranja domaćih gusaka sa kliničkim znacima encefalitisa i paralize u Izraelu. Skoro identičan VZN soj iznenada se pojavio i u Njujorku 1999, izazivajući smrt na hiljade domaćih ptica i nekoliko fatalnih slučajeve kod ljudi.[19]

  (jezik: engleski) Izgled partikula virusa Zapadnog Nila 4

Epidemiologija

uredi
 
Prvi slučaj razboljevanja VZN registrovan je 1937. u slivu Zapadnog Nila u oblasti Ugande.
 
Globalna distribucija virusa Zapadnog Nila (2006)
 
Područja Srbije u kojima je registrovana pojava groznice Zapadnog Nila (na dan 7.9.2012)

Virus Zapadnog Nila (VZN) prenet komaracima prvi put je izolovan 1937. godine u krvi jedne febrilne žene u slivu Zapadnog Nila u oblasti Ugande.[20] Groznica Zapadnog Nila, koja je prvobitno smatrana infekcijom izazvanom do tada poznatim arbovirusima, obično se kod ljudi manifestovala asimptomatski ili kao blagi oblik gripa, a u nekim slučajevima i lakšim encefalitisom sa smrtnim ishodom koji je npr zabeležen u Izraelu 1950. Približno kod jedne osobe na svakih pet slučajeva, virus je izazivao bolest, a kod manjeg broja obolelih ljudi (oko 0,75%) razvile su se komplikacije, koje su ponekad mogle biti opasne po život (fatalne). Otprilike jedna u 150 infekcija rezultuje teškim neurološkim oboljenjem.[21][22] Riziku razboljevanja najviše su bile izložene osobe starije životne dobi (preko 50 godina starosti) i ljudi sa oslabljenim imunskim sistemom.[23]

Od otkrića 1937. pa sve do 1999, VZN je smatran relativno nevažnim patogenom kako za ljude tako i za životinje. Virus su, u tom periodu, enzootski,[a] u vidu prirodno žarišnih infekcija, prenosili hematofagni insekti (komarci iz roda Culicoides, krpelji...), ptice i druge životinje, i on se postepeno širio Afrikom, Zapadnom i srednjom Azijom, Bliskim istokom i Mediteranom, sa povremenim „ekskurzijama“ u Evropu.[24] Zato je geografski gledano, VZN do druge polovine 20. veka „vladao“ samo u umerenim i tropskim oblastima, gde su se do 1994, epidemije groznice Zapadnog Nila javljale sporadično pre svega u regionu Mediterana, Afrike Azije i istočne Evrope. Podtip VNV (Kunjin) u tom periodu izolovan je i u Australiji. Epidemiološke karakteristike groznice Zapadnog Nila u periodu od 1937. do 1999. bile su; pojava sporadičnih epidemija ili infekcija kod ljudi, konja i ptica sa asimptomatskom ili blažom kliničkom slikom neurološke bolesti i izuzetno retkim smrtnim ishodom.[25] [26][27] Jedini izuzetak je bila infekcija VZN, manjeg obima, praćena teškim i fatalnim neurološkim oboljenjem u konja i ljudi u Francuskoj 1960.[28][29][30]

Dug interval između epidemija, i percepcija epidemiologa da VZN nije od velikog značaja za javno zdravlje, kao i nedostatak izveštavanja o pojavi epidemija i/ili epizootija u mediteranskom regionu uticalo je na to da je pojava infekcije i epidemije VNV povezivana sa teškim i fatalna neurološkim oboljenjima sve do 1990. godine. To je umnogome uticala na pojavu novih podtipova virusa sa većim potencijalom za epidemiju i većom virulencijom u ranim 1990-im godinama i omogućilo geografsku ekspanziju i širenje VZN. Ood 1994, epidemije se javljaju sa sve većom učestalošću, težom kliničkom slikom i izraženijim promenama na nervnom sistemu. Stručnjaci veruju da su infekcije VZN, na određenom području, prvo nastajale kao sezonska epidemija, najčešće s proleća, koje su svoj tok nastavlja u leto i jesen.[31]

VZN u severnoj hemisferi

uredi

Poslednjih godina 20. i početkom 21. veka virus se preselio na severne i zapadne delove zemljinih hemisfera. Nakon dve decenije, javljanja samo po nekoliko ljudskih i konjskih encefalitisa koji su se završili fatalno, bolest je prerasla u sve veći broj epidemija od 1996. do 2000. u Rumuniji, Maroku, Tunisu, Italiji, Rusiji, Izraelu i Francuskoj. U Rumuniji, nekoliko slučajeva encefalitisa izazvanog VZN kod ljudi javljalo se svake godine, a u Francuskoj, su otkrivene i infekcije VZN u posmatranim ostacima uginulih ptica u 2001. i 2002.[19] Poboljšan nadzor nad infekcijom VZN kod ljudi, konja, ptica i vektora prenošenja (komaraca) otkrio je prisustvo virusa na različitim lokacijama u Evropi (uključujući po prvi pu i Srbiju u 2012 godini). U epidemiologiji groznice Zapadnog Nila, u prvoj deceniji 21. veka u Evropi, imaju značaj, i novootkriveni načini prenosa infekcije putem transfuzije krvi, transplantacije organa,[32] i intrauterine transmisije virusa sa majke na fetus.[19][33]

Do 1. avgusta 2013. godine u Evropskoj uniji registrovano je 26 slučajeva razboljevanja u Grčkoj i po 1 slučaj u Italiji i Austriji. Van teritorije EU registrovano je 53 slučajeva razboljevanja u Ruskoj Federaciji, 26 slučajeva u Izraelu i jedan slučaj u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji.[34]

Virus zapadnog Nila u Srbiji

uredi
Glavni članak: Epidemije groznice Zapadnog Nila u Srbiji

Prema izveštaju Instituta za javno zdravlje Srbije[35] groznice Zapadnog Nila, prvi put je otkrivena u Srbiji, u leto 2012, tačnije 13. avgusta 2012, nakon izolacije VZN kod prve žrtve (žene stare 60 godina iz Pančeva), koja je toga dana preminula na Klinici za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije i kod još sedam osoba. Veterinari Veterinarskog instituta iz Kraljeva nakon analize prikupljenog materijala sa obala Save i Dunava u okolini Beograda u 150 zbirnih uzoraka ustanovili su prisustvo virusa Zapadnog Nila kod deset kućnih komaraca, čime je zvanično dokazano da su kućni komarci (Culex pipiens), osnovni prenosnici virusa Zapadnog Nila na prostoru Srbije.[36]

VZN u zapadnoj hemisferi

uredi
 
Prvi slučaj razboljevanja VZN na Zapadnoj hemisferi javio se u zooparku u Bronksu
 
Distribucija razboljevanja VZN u Zapadnoj hemisferi od 2002. do 2004

Od 1999, VZN se ubrzano širio i celim prostorom zapadne zemljine hemisfere, pre svega na prostore SAD, Kanade, Meksika, Kariba i delove Centralne i Južne Amerike. Tako se prva infekcija čoveka VZN na prostoru Severne Amerike dogodila u Njujorku 1999. godine. U naredne tri godine, infekcija se ubrzo proširila u celoj SAD i Kanadi, inficiranim pticama, komarcima, ljudima, i konjima. U 2002, centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), prijavili su više od 4.000 infekcija ljudi i 284 smrtnih slučajeva samo u SAD (u 44 država i Distriktu Kolumbija). U drugoj deceniji 21. veka, sve države SAD (osim Havaja i Aljaske), kao i mnogi delovi Kanade pogođeni su VZN. U Severnoj Americi, virus prvenstveno izazva meningitis, encefalitis, i poliomijelitis, što je na ovom prostoru dovelo do značajnog morbiditeta i mortaliteta.[19]

Južno od granice Sjedinjenih Država Virus zapadnog Nila prvi put je otkriven:

  Video:Prvi slučaj razboljevanja u Zooparku u Bronksu 4

Sjedinjene Države

uredi
 
Distribucija obolelih od VZN u SAD u 1999.

Krajem avgusta 1999, u Kvinsu, u Njujorku, po prvi put je uočena pojava većeg broja obolelih starijih pacijenata sa znacima virusnog encefalitisa.[41] Zbog starosne strukture i kliničke slike, bolest je prvobitno shvaćen kao Luisov encefalitis, da bi naknadne serološke i virusološke analize dokazale da se radi o infekciji izazvanoj VZN.[42] U ovoj epidemiji registrovano je 62 slučaja, sa neuroinvazivnim promenama kod 59 slučaja i 7 smrtnih ishoda (12%).[43] Naknadne epidemiološke studije, međutim, utvrdile su da je VZN bio široko rasprostranjen u Njujorku, sa hiljadama inficiranih.[44] Prema istraživanjima infekcija virusom je „uvezena“ sa Bliskog istoka,[42] preko zaraženih ljudi, ptica i komarca ali i namernim oslobađanjem virusa. Iako to nikada neće biti sasvim istraženo, epidemiolozi ukazuju na to da je virus uvezen u proleće ili početkom leta 1999, najverovatnije preko zaraženih ljudi koji su u Sjedinjene Države dolazili iz Izraela, u trenutku kada je u Tel Avivu vladala epidemija groznice Zapdnog Nila.[45]

 
Broj slučajeva obolelih od VZN u SAD
(na dan 28. avgust 2012.)

Na osnovu izveštaja Centra za kontrolu bolesti (CDC) Sjedinjenih Država od 4. septembara 2012. broj prijavljenih slučajeva inficiranih virusom Zapadnog Nila je 1.993 (među kojima je i 87 umrlih), i najviši je od 1999, kada je zaraza prvi put otkrivena u SAD. U 54% slučajeva (ili u 1.069 od 1.590 slučajeva) infekcija je klasifikovana kao neuroinvazivni oblik bolesti [b] a u 924 slučajeva, kao ne-neuroinvazivna bolest.[46] Četrdeset osam država u SAD prijavilo je slučajeve infekcije VZN u komaraca, ptica i ljudi. CDC veruje da će u 2012. biti premašen rekord iz perioda 2002—2003. godina, kada je registrovano preko 3.000 infekcija i prijavljeno preko 260 smrtnih slučajeva ljudi svake godine. Zaraza je najizraženija u Teksasu sa 45% svih slučajeva u SAD. Ukupno gledano, u Mičigenu, Luizijani, Oklahomi, Misisipiju, Južnoj Dakoti i Teksasu registrovano je 70% slučajeva. Jedine države u SAD bez infekcije ljudi do sada su Aljaska i Havaji.[23]

Perspektive

uredi

Zbog široke rasprostranjenosti domaćina i vektora prenošenja, virus je masovno prenošen i postao je jedna od značajnih zaraza u većem broju regiona širom Sveta, a postoji i mala verovatnoća da će biti eliminisan, jer je prenos VZN teško predvideti i još teže sprečiti i kontrolisati. Zato brojne epidemije groznice Zapadnog Nila ostaju nepredvidive, i nameću sve veću potrebnu za stalne pravilno koordinirane studije kako bi se bolje razumela ekologija i patogenost VZN.[19]

Putevi, načini prenošenja i rezervoari VZN

uredi
 
Životni ciklus VZN: Nakon vezivanja i apsorpcija virus se prvo spaja sa ćelijskom membranom, zatim oslobađa RNK genom u citoplazmi. Virusni genom služi kao RNK (iRNK) za prevođenje svih virusnih proteina i kao osnova za RNK replikaciju. Kopije su zatim smeštene unutar novih virusnih čestica koje se transportuju do vezikula na ćelijskoj membrani

Primarni rezervoar VZN su ptice. Većina infekcija kod ptica je asimptomatska. Ljudi, ali i neki drugi sisari mogu biti slučajni domaćini ovog virusa. Virus groznice Zapadnog Nila se ne prenosi među ljudima putem kontakta, već je osnovni način transmisije VZN ubod zaraženog komarca.

Rizik za lokalnu transmisiju virusa na humanu populaciju zavisi od istovremenog prisustva:

  • virusa (rezervoara infekcije),
  • kompetentnog domaćina,
  • vektora (prenosioca bolesti-komaraca, krpelja....),
  • osetljivih domaćina u ljudskoj i životinjskoj populaciji.

Najveći rizik za pojavu groznice Zapadnog Nila je u onim zemljama ili njenim delovima (pokrajinama) koji se nalaze na glavnim migratornim putevima ptica, ruralnim sredinama i područjima sa idealnim staništima za boravak i razvoj komaraca. Takođe treba imati u vidu i činjenicu, da neke naučne studije sprovedene u umerenom klimatskom pojasu, pokazuju da do većeg broja prenošenja virusa Zapadnog Nila na ljude dolazi prvenstveno u drugom delu letnje sezone, krajem avgusta i početkom septembra, kada je utvrđeno da komarci znatno češće u tom periodu menjaju domaćine i prelaze sa ptica na ljude.

 
Mogući rezervoari prenosioci i putevi prenošenja virusa Zapadnog Nila

Uloga komaraca u distribuciji VZN

uredi

Komarci su veoma rasprostranjena vrsta insekata, koja se javlja u svim regionima sveta, osim Antarktika. U svetu je opisano preko 3.500 vrsta komaraca.[47][48] Neki komarci koji ubadaju ljude rutinski deluju kao vektori za prenos nekoliko zaraznih bolesti (u koje spada i groznica Zapdnog Nila) koje utiču na zdravlje miliona ljudi godišnje.[49][50] Drugi komarci (koji rutinski mogu ubosti i ljude), su primarno vektori za bolesti životinja, i mogu biti uzročnici katastrofalnih zoonoza i drugih bolesti, kada je njihovo stanište poremećeno, npr nakon iznenadnih krčenja šuma.[51][52]

Komarci iz roda Culex su najčešći prenosioci VZN

U toplim i vlažnim tropskim regionima komarci su aktivni tokom cele godine, dok su u umerenim regionima oni u hibernaciji preko zime. Na Arktiku komarci mogu biti aktivni samo nekoliko nedelja. Tokom vremena intenzivne aktivnosti, komarci su prisutni u velikom broju i može da prikaupe i do 300 ml krvi dnevno od svake životinje u stadu.[53]

Jaja komaraca sojeva u umerenim zonama su tolerantniji na hladnoću od onih iz toplijih regiona.[54][55] Oni čak mogu biti otporni na sneg i temperature ispod nule, a odrasli komarci preživljavaju i tokom zime u odgovarajućim mikrostaništa.[56]

Širom sveta prenošenje raznih vrsta komaraca na veliker udaljenosti i u regione gde oni nisu autohtona vrsta omogućio je i čovek, pre svega pomorskim saobraćajem, kojim se prevoze jaja, larve i odrasli komarci u vodom napunjenim gumama i rezanom cveću. Međutim, osim pomorskog transporta, komarci se efikasno prenose i vozilima, kamionima za isporuku robe, vozom i avionom. Karantinske mere za suzbijanje prenosa komaraca pokazale su se teško primenljive zbog nedovoljne doslednosti.

 
Tipično, kako za muške tako i ženske komarace je da se oni hrane nektarom i biljnim sokovima, ali su mnoge vrste, među kojima dominiraju njihove ženke prilagođene da probiju kožu životinja i ljudi i sisaju krv kao ektoparaziti. Na slici je prikazana ženka azijskog tigrastog komarca (Aedes albopictus), koja rilicom probija epiderm i derm kako bi se hranila ljudskom krvlju iz kapilara kože. Komarac u toku ishrane krvlju, u ubodom stvorenu ranu ubrizgava pljuvačku koja u sebi sadrži anestetik i jednu vrstu antikoagulant, a kod zaraženog komaraca i VZN.

Većina infekcija virusom Zapadnog Nila (VZN) kod ljudi i drugih životinja, uzrokovana je prenosom virusa putem zaraženih komaraca, pa se oni smatraju glavnim prenosiocima VNV u prirodi. U junu 2005, VZN izolovan je u oko 60 vrsta komaraca, uglavnom iz roda Culex.[57] Dataljnije analize pokazale su da je u 80% slučajeva rizik za infekciju VZN uzrokuju dve vrste komaraca - Culex pipiens i Culex restuans.[58] Ovi komarci žive u blizini ljudi koji stvaraju idealne uslove za njihovu reprodukciju - ustajala voda u kanalizaciji, rovovi za navodnjavanje, voda u podmetačima ispod saksija sa cvećem, voda u odbačenim gumama, olucima, barama na okućnici i pojilicama za životinje i ptice, u ribnjacima koji se ne provetravaju, fontanama itd.

Prenos virusa preko jaja zaraženih komaraca na novu generaciju larvi (transovarijalni prenos) poznat je kod vrsta Culex tritaeniorhynchus, Aedes aegypti i Aedes albopictus.[59][60] Infekcija komaraca VZN je prvenstveno izražena u vlažnim područjima - gde se komarci tokom cele godine razmnožavaju i u zimski staništima, ptica selica.

U Africi i na Bliskom istoku, glavni prenosilac VZN je Culex univittatus. Takođe vrste Culex poicilipes, Culex neavei, Culex decens, Aedes albocephalus i Mimomyia splendens igraju važnu ulogu u nekim oblastima.

U Evropi, glavni prenosioci VZN su Culex pipiens, Culex modestus i Coquillettidia richiardii.[61]

Prenosioci VZN u Aziji su Culex quinquefasciatus, Culex tritaeniorhynchus, i Culex vishnui.

Ostali načini prenošenja VZN

uredi

Početkom 21. veka u SAD i drugim područjima prepoznato je i nekoliko drugih načina prenošenja VZN.

 
Krpelj Rhipicephalus sanguineusje je jedan od vektora VZN u područjima sa suvom i toplom klimom
 
U eksperimentima je dokazano da se mačke mogu inficirati jedući zaražene miševe
 
Prenos VZN sa majka na dete moguć je dojenjem, preko majčinog mleka.

Prema nekim istraživanjima dosta često se virus zapadnog Nila izoluje iz organizma raznih vrsta krpelja u Africi i Aziji, među kojima su najpoznatiji; Ornithodorus savignyi, Ornithodorus moubata, Ornithodorus maritimus, Ornithodorus erraticus, Rhipicephalus sanguineus, Rhipicephalus rossicus, Dermacentor reticulatus i Haemaphysalis leachii. Njihova uloga kao prenosioca je najčešće sekundarna i zato se oni ne smatraju prenosiocima VZN u pojedinim zemljama, kao što su npr SAD.

Međutim krpelji su jedan od značajnijih vektora virusa u epidemijama koje vladaju u zemljama i područjima Sveta sa suvom i toplom klimom. Iako VZN nije izolovan kod drugih vrsta zglavkara, teoretski je moguće, da oni zglavkari koji sisaju krv, mogu postati nosioci virusa.

Laboratorijskim istraživanjima je dokazano da se životinje iz grupe mesoždera, mogu inficirati VZN jedući meso zaraženih životinja.[62][63] Ovaj način prenosa dokazan je kod domaćih mačaka koje su se hranile zaraženim miševima.[64] Na sličan način VZN su se u Džordžiji zarazili uzgajani aligatori koji su hranjeni mesom bolesnih konja.[65]

U nekim studijama navodi se i mogućnost prenosa virus na potomstvo, preko reproduktivnog sistema, zaražavanjem ptičjih jaja iz kojih se izležu VZN inficirani pilići.[66]

Takođe, otkriven je i prenos VZN sa majka na dete preko majčinog mleka, koja je u toku laktacije deteta zaražena VZN nakon transfuzije krvi.[67]

Prvi slučaj unutarmaterične transmisije VZN zabeležen je u SAD 2002, kod trudnice koja je u drugom trimestru inficiran VZN, a potom taj isti virus prenela na fetus u materici.[68] Bolest se kod deteta manifestovala obostranim horioretinitisom, teškim promenama na mozgu, i pojavom u serum i cerebrospinalnoj tečnosti VZN specifičnih IgM i VZN-neutralisanih antitela .[69]

Intrauterina infekcija japanskim virusom encefalitisa (engl. Japanese Encephalitis virus (JEV)) ili denga virusom, neposredno je povezana sa spontanim pobačajem i teškom denga infekcijom-groznicom novorođenčeta.[70][71] Zato se kod trudnice u regionima sa visokim rizikom od VZN trebaju preduzimati preventivne mere u cilju smanjenja rizika od nastanka ove bolesti, međutim, s obzirom na nisku učestalost intrauterine transmisije, rutinski skrining trudnica se u ovom trenutku ne primenjuje u svetu.

U SAD, dokumentovano je i nekoliko slučajeva infekcije nakon profesionalnog izlaganja virusu Zapadnog Nila. U dva slučaja, koja su prijavljena Centru za kontrolu i prevenciju bolesti SAD u 2002, zaražavanje je nastalo nakon izlaganja mikrobiologa slučajnoj inokulaciji.[72] Takođe, opisani su i slučajevi zaražavanja, radnika koji su manipulisali zaraženim trupovima,[72] i slučajevi zaražavanja radnika u Ajdahu, uginulim aligatorima.[73]

Imajući u vidu sve moguće načine prenošenja VZN, kompleksna je i epidemiologija širenja ovim virusom izazvane bolesti, što može biti i od značajnog uticaja za kontrolu i suzbijanje infekcije. Zbog niske učestalosti VZN u svetu, nejasno je da li su novootkriveni mogući načini prenosa virusa oduvek bili prisutni, ali nisu odmah otkriveni zbog retkog javljanja, ili se epidemiologije virusa kroz njegovu evoluciju neprestano menjala? U Egiptu i Ugandi, gde je virusna groznice prvi put otkrivena, utvrđeno je da su ljudi na tom području tokom godina postepeno izgraditi prirodni imunitet protiv virusa. Uprkos ovoj činjenici, očekivanja zdravstvenih vlasti da se u SAD i drugim zemljama može dogoditi takav razvoj prirodnog imuniteta, za sada nisu opravdana.

Kako VZN nastavlja da se širi svetom, saznanja o mogućim dodatnim ili nestandardnim načinima prenosa VZN od ključnog su značaja za buduće efikasno praćenje i kontrolu VZN izazvane bolesti.[74]

Rezervoari VZN u prirodi

uredi
Rezervoari infekcije sa kojih komarci mogu preneti VZN na ljude i druge životinje
  •  
    Među pticama vrane su najosetljivije na zarazu VZN
  •  
    Zbog umerene viremije konji imaju značajnu ulog u širenju virusa
  •  
    Kao rezervoar infekcije ptice selice mogu preneti VZN na velika rastojanja
  •  
    Strvinari koji se hrane mesom bolesnih životinja mogu se zaraziti VZN.
  •  
    Aligatori, koji se hrane mesom obolelih konja i drugih životinja, takođe se mogu zaraziti VZN

Groznica izazvana virusom Zapadnog Nila

uredi
Glavni članak: Groznica Zapadnog Nila

Groznica Zapadnog Nila je virusno oboljenje koje se prenosi ubodom komaraca. Glavni vektor, odnosno prenosilac, je Culex pipiens, vrsta komarca koja je odomaćena i u Srbiji. Glavni rezervoar zaraze su različite vrste ptica, u kojima se virus održava, dok je čovek slučajni, odnosno tzv. slepi domaćin, jer se infekcija virusom Zapadnog Nila sa njega dalje ne prenosi.

Groznica Zapadnog Nila je sezonsko oboljenje, koje je najviše zastupljeno u periodu najveće aktivnosti komaraca (vektora virusa Zapadnog Nila). Imajući u vidu iskustva kako iz mnogih zemalja, tako i iz Srbije, prvi oboleli se obično registruju najčešće u drugoj polovini jula meseca, a najveće razboljevanje tokom avgusta i septembra meseca.

Većina osoba (80—90%) inficirana virusom Zapadnog Nila nema nikakve simptome i znake bolesti. Kod malog procenta zaraženih osoba (10—20%) simptomi podsećaju na oboljenje slično gripu, sa naglom pojavom povišene telesne temperature, glavoboljom, bolom u grlu, leđima, mišićima, zglobovima, umorom, blagim prolaznim osipom i limfadenopatijom. Međutim, kod pojedinih osoba dolazi do nastanka aseptičnog meningitisa ili encefalitisa (kod 0,2% obolelih mlađih od 65 godina, i kod 2% pacijenata preko 65 godina života), odnosno neuroinvazivnog oblika bolesti, koji zahteva hospitalizaciju. Simptomi neuroinvazivnog oblika bolesti su glavobolja, ukočen vrat, stupor (tupost), dezorijentisanost, koma, treme, konvulzije, slabost mišića i paraliza. Nakon preležane infekcije često dolazi do razvoja dugotrajnih sekvela, kao što su: umor, gubitak pamćenja, teškoće prilikom hodanja, mišićna slabost i depresija. Letalitet je veći kod starijih osoba, naročito kod osoba iznad 75 godina života.

Kako je infekcija izazvana virusom, za lečenje groznice Zapadnog Nila ne postoji specifična terapija. Kod težih slučajeva i osoba suspektnih na zarazu VZN, lečenje se sprovodi na odeljenjima intenzivne nege, uz obilnu primenu, infuzija tečnosti i hrane, regulisanje disanja (prema potrebi i respiratorom) i stabilizaciju funkcija kardiovaskularnog sistema.

U cilju sprečavanja komplikacija i sekundarne infekcije (upala pluća, mokraćnih kanala itd) u lečenju se primenjuje odgovarajuća simptomatska terapija, antibioticima, kardiotonicima, antiedematoznim lekovima, antiepilepticima i drugim lekovima.

Za sada ne postoji odgovarajuća vakcina za zaštitu ljudi od virusa Zapadnog Nila.

Prevencija

uredi

Najbolji način prevencije je izbegavanje zaražavanja virusom Zapadnog Nila tj. sprečavanje ujede komaraca. U svakodnevnoj praksi primenjuju se dva načina u prevenciji infekcije:

  • zaštitite od ujeda komarca,
  • eliminacija staništa i uslova za boravak i razmnožavanje komaraca oko kuće, poljoprivrednih dobara i prostora za odmora.

Zaštita od ujeda komarca

uredi

Preuzimanjem sledećih, jednostavnih mera predostrožnosti (zaštite), može se umanjila šansa da neka osoba bude ujedena od strane komaraca, a na taj način i šanse za infekciju VZN;

  • Za vreme boravka na otvorenom prostoru, potrebna je redovna upotreba repelenata protiv insekata, koji u sebi sadrže DEET ili druge odobrene sastojke.
  • Izbegavanje boravka na otvorenom u vreme perioda najintenzivnije aktivnosti komaraca - u sumrak i u zoru.
  • Izbegavanje područja sa velikim brojem insekata, kao što su šume i močvare.
  • Nošenjem zaštitne odeće kao što su košulje dugih rukava, duge pantalone, šeširi i svetlo obojene odeća najbolja su zaštita jer komarci imaju tendenciju da budu privučeni tamnim bojama.
  • Na vratima i prozorima treba ugraditi zaštitne mreže, koje trebaju da budu bez rupa i da čvrsto naležu uz podlogu kako bi omogućili komarcima da prodru u zatvoreni prostor.
  • Po mogućstvu boravak u klimatizovanim prostorima, jer je broj insekata u takvim uslovima značajno smanjen.

Eliminacija staništa i uslova za boravak i razmnožavanje komaraca

uredi

Komarci polažu jaja u stajaćoj vodi a ceo proces od polaganja jaja do stvaranja i prerastanja larvi u odrasle komarce, spremne da lete i prenose VZN traje oko četiri dana. Čak i male količine vode, na primer, u tacni pod saksijom za cveće, može biti pogodno i plodno stanište za boravak i razmnožavanje komaraca.

 
Jaja komaraca mogu da se izlegu i larve prežive, u samo nekoliko unci vode. Manje od polovine količine koja se može prikupiti u odbačenoj šolji od kafe. Neke vrste polažu jaja i na mokrom tlu ili drugim vlažnim površinama (poput tacni za saksije).[75]
 
Azijski tigrasti komarac i neke druge vrste, vole da borave u kontejnerima; poput starih guma, u kojima polažu jaja, koja na ovim staništima vrlo brzo napreduju i izležu veliki broj novih jedinki.[76][77]

Zato je važno da se u okolini kuća i drugih objekata i površina na kojima stalno borave ljudi i stoka eliminiše što više staništa sa stajaćom vodom. To se može postići:

  • Redovnom (dva puta nedeljno) zamenom stajaće vode svežom vodom u objektima i posudama kao što bazeni, posude za napajanje vodom životinja, podmetačima pod saksijama, i otpadu za reciklažu u za to namenjenim kantama, itd.
  • Redovnim uklanjanjem starih i nepotrebnih predmeta oko kuće i druge imovine (npr. stare gume) koji imaju tendenciju da prikupljaju atmosfersku vodu.
  • Promenom vode u bazenima za barske ptice i kućne ljubimce, kao i u tenkovima za kupanje stoke.
  • Redovnim čišćenjem oluka i drugih sabirnih kanala i slivnika za atmosfersku i otpadnu vodu, čime se sprečava stvaranje vlažne sredine za nastanjivanje i razmnožavanje komaraca.
  • Kupovinom aerator za ukrasne ribnjake, čime se stvaraju uslovi za neprestano kretanje (treperenje) vodenih površina, što će učiniti vodu negostoljubivom sredinom za boravak larvi komaraca.

Sredstva za suzbijanje komaraca

uredi

Biocidni proizvodi, u koje spadaju i insekticidi, su sredstva koja se danas najčešće koriste za suzbijanje komaraca. Njihovo stavljanje u promet usklađeno je sa Zakonom o biocidnim proizvodima, čije sprovođenje kontrolišu Agencije za hemikalije zemalja koje su taj zakon donele. Kako biocidi u sebi sadrže supstance koje imaju potencijalni rizik po zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu osnovni razlog je što ovi proizvodi, pre stavljanja u promet, podležu posebnoj proceduri u kojoj se njihov promet i korišćenje odobrava samo ako se utvrdi da predstavljaju prihvatljiv rizik po zdravlje ljudi, životinja i životnu sredinu.[78]

Sredstva za suzbijanje komaraca u otvorenom prostoru omogućavaju kontrolu populacije komaraca tako što uništavaju odrasle jedinke komaraca, odnosno redukuju njihov broj (adulticidi) ili tako što onemogućavaju razvoj komaraca iz larvi (larvicidi).

Biocidni proizvodi koji se koriste u mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, a koriste za adulticidni tretman komaraca iz vazduha najčešće su na bazi lambda-cihalotrina, dok se za adulticidni tretman sa zemlje koriste biocidni proizvodi koji su na bazi nekoliko hemijskih aktivnih supstanci iz grupe piretroida (lambda-cihalotrin, deltametrin i sl.). Za larvicidni tretman komaraca koriste se biocidni proizvodi koji mogu biti na bazi bioloških aktivnih supstanci tj. bakterija iz roda Bacillus[79] koje su pokazale veoma selektivno toksično dejstvo na larve komaraca, a bez štetnih efekata na druge organizme, ljude i životnu sredinu, ili na bazi hemijskih aktivnih supstanci (npr. diflubenzuron) koje deluju kao regulatori rasta larvi komaraca. U donjoj tabeli prikazani su najčešće primenjivani pesticidi širom Sveta u kontroli komaraca:

Insekticidi koji se koriste u kontroli komaraca
Insekticidi Vrste Mehanizmi dejstva
Adulticidi
sredstva za kontrolu odraslih komaraca

Organofosfati:
Malathion, Naled

Sintetički piretroidi:
Permethrin, Resmethrin, Sumithrin, Prallethrin, Etofenprox

Primenjuju se u obliku sprejova ultra niskog volumena (ULV).

Primenom finih kapljica, aerosola, adulticidi dugo ostaju u vazduhu i u kontaktu sa letećim komarcima izazivaju njihovu smrt.

U zavisnosti od veličine područja, primenjuju se u količinama manjim od 3 grama po hektaru, što minimizira štetni uticaj po ljude i životnu sredinu.

Larvicidi
sredstva za kontrolu larvi komaraca

Bakterijski insekticidi:
Bacillus thuringiensis,[79] Bacillus sphaericus[80]

Inhibitori rasta komaraca:
Methoprene

Organski insektidi:
Temephos

Ostala sredstva:
Mineralna ulja, Monomolekularni filmovi

Larvicidi su hemikalije tako dizajnirane da se njihovom primeniti na vodenim površinama onemogućava razvoj komaraca iz larvi.
Sinergisti

Piperonyl Butoxide,[81]

N-Octyl bicycloheptene dicarboximide[82]

Sinergisti nisu direktno toksični na komarce, ali njihova primena čini adulticide efikasnijim.

VZN kao biološko oružje

uredi

Zbog relativno brzog i jednostavnog načina distribucije u terorističkim i ratnim dejstvima, VZN je jedan od izazivača zaraznih bolesti koji je u laboratorijama nekih zemalja razvijen i kao biološko oružje, jer za prenos infekcije ne zahteva posebnu opremu i rakete.

Postoje brojni, ali nepotpuni, dokazi da su 80-ih godina 20. veka u SAD iz Iraka kao biološko oružje, u terorističkim dejstvima, primenjeni sojevi VZN zajedno sa drugim sojevima virusa izazivačima zaraznih bolesti. U SAD, se primena ovog virusa kao biološkog oružja pokušava dokazati činjenicom da u većini delova sveta gde se VZN pojavio, on obično izaziva blaži oblik bolesti nalik gripu, sa groznicom, glavoboljom, bolovima u mišićima i umorom - neprijatnim, ali retko fatalnim poremećajima. Takođe kao potvrda ovoj pretpostavki navodi se da nije dokazano da je virus smrtonosan kod svih ptica u drugim delovima sveta, dok se u SAD pojavio soj VZN skoro 100% fatalan za ptice (koje obično umiru u roku od pet dana). Zato se neki američki zdravstveni zvaničnici sve više pitaju zašto je u SAD soj virusa Zapadnog Nila smrtonosniji za ljude i ptice nego bilo gde drugde na planeti - sa izuzetkom Izraela? Jedna hipoteza koja pokušava da objasni veću virulenciju i povećanu učestalost razboljevanja VZN u SAD, činjenicom da je on korišćen protiv Amerikanaca od strane iračke vojske pre Iračkog rata 2003. Takođe postoje dokazi da je protiv iračkih izbeglica aprila 1999, Sadam Husein primenio (u Iraku, ili po nekim podacima na Kubi) razvijen soj virusa na osnovu soja „SV 1417" kao biološko oružje.[83][84] [85]

Napomene

uredi
  1. ^ Epizootija, panzootija, enzootija su termini vezani za zoonoze (ili antropozoonoze) i ekvivalentni su terminima epidemija, endemija i pandemija koji su vezani za humanu medicinu.
  2. ^ Neuroinvazivni oblik bolesti podrazumeva pojavu kliničke slike sa razvijenom formom encefalitisa, meningitisa ili akutnog oblika paraliza, koja je uglavnom posledica infekcije kičmene moždine virusom.[23]

Izvori

uredi
  1. ^ Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). „West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001.”. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5 (1): 82—89. ISSN 1530-3667. 
  2. ^ Batalis, N.I., L. Galup, S.R. Zaki, and J.A. Prahlow (2005). „West Nile virus encephalitis.”. American Journal of Forensic Medicine and Pathology. 26 (2): 192—196. .
  3. ^ Davis, L.E., R. DeBiasi, D.E. Goade, K.Y. Haaland, J.A. Harrington, J.B. Harnar, S.A. Pergam, M.K. King, B.K. DeMasters, and K.L. Tyler (2006). „West Nile virus neuroinvasive disease.”. Annals of Neurology. 60 (3): 286—300. .
  4. ^ Allison, A., N. Gottdenker, and D. Stallknecht (2005). „Wintering of neurotropic velogenic Newcastle disease virus and West Nile virus in double-crested cormorants (Phalacrocorax auritus) from the Florida keys”. Avian Diseases. 49 (2): 292—297. ISSN 0005-2086. 
  5. ^ Gould, L. Hannah; Fikrig, Erol (2004). „West Nile virus: A growing concern?”. Journal of Clinical Investigation. 113 (8): 1102—1107. PMC 385414  . PMID 15085186. doi:10.1172/JCI200421623. 
  6. ^ Anon (2006). West nile virus a looming deadly threat for liver transplantation. Transplantation 82(1 Suppl 2): 150.
  7. ^ (jezik: engleski) „Transmission through Blood - Health Canada's Role”. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  8. ^ (jezik: engleski) „Pregnancy & Breastfeeding, West Nile virus”. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  9. ^ Smithburn, J. S.; Hughes TP; Burke, A. W.; Paul, J. H. (1970). „A neurotropic virus isolated from the blood of a native of Uganda.”. American Journal of Tropical Medicine and Hygiene. 20: 471—492. .
  10. ^ Monath, T.P. 1990. Flaviviruses. In Virology. B.N. Fields and D.M. Knipe, editors. Raven Press. New York, New York, USA. 763–814.
  11. ^ Hayes, C.G. 1989. West Nile fever. In The arboviruses: epidemiology and ecology. T.P. Monath, editor. CRC Press. Boca Raton, Florida, USA. 59–88.
  12. ^ (jezik: engleski) Marfin AA, Gubler DJ. „West Nile encephalitis: an emerging disease in the United States”. Clinical Infectious Diseases. 33: 1713—1719. 2001. . „PubMed”. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  13. ^ Naides SJ. Arthropod-borne viruses causing fever and rash syndromes. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 405.
  14. ^ Bleck TP. Arthropod-borne viruses affecting the central nervous system. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 406.
  15. ^ Zoonozi bolesti obщi za životnite i čoveka, Zemizdat 1992 g.. str. 178.
  16. ^ De Beeck AO, Molenkamp R, Caron M, Younes AB, Bredenbeek P, Dubuisson J. „Role of the Transmembrane Domains of prM and E Proteins in the Formation of Yellow Fever Virus Envelope.”. Journal of Virology Jan. 2003: 813—820. 
  17. ^ Beasley DWC; Barrett ADT. „Identification of Neutralising Epitopes within Structural Domain III of the West Nile Virus Envelope Protein.”. Journal of Virology Dec. 2002: 13097—13100. 
  18. ^ Chu JJH, Choo BGH, Lee JWM, Ng ML (2003). „Actin Filaments Participate in West Nile (Sarafend) Virus Maturation Process.”. Journal of Medical Virology. 71: 463—472. 
  19. ^ a b v g d đ Zeller, H. G.; Schuffenecker, I. (2004). „West Nile virus: An overview of its spread in Europe and the Mediterranean basin in contrast to its spread in the Americas”. European Journal of Clinical Microbiology & Infectious Diseases : Official Publication of the European Society of Clinical Microbiology. 23 (3): 147—156. PMID 14986160. S2CID 24372103. doi:10.1007/s10096-003-1085-1. 
  20. ^ Smithburn, K. C.; Hughes, T. P.; Burke, A. W.; et al. (1940). „A neurotropic virus isolated from the blood of a native of Uganda.”. Am J Trop Med. 20: 71—92. .
  21. ^ Marfin, A. A.; Gubler, D. J. (2001). „West Nile encephalitis: An emerging disease in the United States”. Clinical Infectious Diseases : An Official Publication of the Infectious Diseases Society of America. 33 (10): 1713—1719. PMID 11595987. doi:10.1086/322700. 
  22. ^ Nash, D.; Mostashari, F.; Fine, A.; Miller, J.; O'Leary, D.; Murray, K.; Huang, A.; Rosenberg, A.; Greenberg, A.; Sherman, M.; Wong, S.; Layton, M. (2001). „The outbreak of West Nile virus infection in the New York City area in 1999”. The New England Journal of Medicine. 344 (24): 1807—1814. PMID 11407341. doi:10.1056/NEJM200106143442401. 
  23. ^ a b v (jezik: engleski) 1,590 West Nile Virus Infections And 66 Deaths, Says CDC „Medical News Today”. Pristupljeno 5. 9. 2012. 
  24. ^ Hayes C. West Nile fever. In: Monath TP, editor. The arboviruses: epidemiology and ecology. Boca Raton, FL: CRC Press; (1989). str. 59-88.
  25. ^ Murgue B, Murri S, Triki H, et al. West Nile in the Mediterranean basin: 1950–2000. In: White DJ, Morse DL, editors. West Nile virus, detection, surveillance and control. New York: New York Academy of Sciences; (2001). str. 117-26.
  26. ^ Murgue B, Zeller H, Deubel V. The ecology and epidemiology of West Nile virus in Africa, Europe, and Asia. In: MacKenzie JS, Barrett ADT, Deubel V, editors. Japanese encephalitis and West Nile viruses. Berlin: Springer-Verlag; (2002). str. 195-221.
  27. ^ Hall, A. J. (2000). „Editorial: First, do no harm”. Tropical Medicine & International Health. 5 (2): 79—80. PMID 10747264. doi:10.1046/j.1365-3156.2000.00518.x. 
  28. ^ Panthier, R.; Hannoun, C.; Oudar, J.; et al. (1966). „Isolement du virus West Nile chez un cheval de Camargue attaint d'encéphalomyélite.”. C R Acad Science Paris. 262: 1308—10. .
  29. ^ Panthier R. Épidémiologie du virus West Nile: étude d'un foyer en Camargue. I. Introduction. Ann Inst Pasteur (Paris). 114: 518—20. 1968.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). [Medline]
  30. ^ Joubert L, Oudar J, Hannoun C, et al. Épidémiologie du virus West Nile: étude d'un foyer en Camarque. IV. La méningo-encéphalomyélite du cheval. Ann Inst Pasteur (Paris). 118: 239—47. 1970.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).[Medline]
  31. ^ Hayes, Edward B.; Gubler, Duane J. (2006). „West Nile Virus: Epidemiology and Clinical Features of an Emerging Epidemic in the United States”. Annual Review of Medicine. 57: 181—194. PMID 16409144. doi:10.1146/annurev.med.57.121304.131418. 
  32. ^ Pealer, L. N.; Marfin, A. A.; Petersen, L. R.; et al. (2003). „Transmission of West Nile virus through blood transfusion in the United States in 2002.”. New England Journal of Medicine. 349 (13): 1236—45. .
  33. ^ Hinckley, A. F.; O’Leary DR; Hayes, E. B. (2007). „Transmission of West Nile virus through human breast milk seems to be rare”. Pediatrics. 119 (3): e666—71. .
  34. ^ IZJZ Srbije, Informacija o aktuelnoj epidemiološkoj situaciji groznice Zapadnog Nila u 2013, „Podaci od 20.8.2013.”. Pristupljeno 5. 9. 2013. 
  35. ^ „Groznica Zapadnog Nila-epidemiološka situacija u Srbiji, na dan 7.9.2012”. Pristupljeno 8. 9. 2012. 
  36. ^ U komi većina pacijenata zaraženih virusom Zapadnog Nila, Blic on line od 6.9.2012 Pristupljeno 7. septembar 2012.
  37. ^ Campbell, G. L.; Marfin AA; Lanciotti, R. S.; Gubler, D. J. (2002). „West Nile virus.”. Lancet Infect Dis. 2: 519—29. .CrossRefMedlineWeb of Science
  38. ^ Ulloa A, Langevin SA, Mendez-Sanchez JD; et al. (2003). „Serologic survey of domestic animals for zoonotic arbovirus infections in the Lacandón forest region of Chiapas, Mexico.”. Vector Borne Zoonotic Dis. 3: 3—9. . CrossRefMedlineWeb of Science
  39. ^ Komar, N.; Clark, G. G. (2006). „West Nile virus activity in Latin America and the Caribbean.”. Rev Panam Salud Publica. 19 (2): 112—7. 
  40. ^ Morales, M. A.; Barrandeguy, M.; Fabbri, C.; et al. (2006). „West Nile Virus isolation from equines in Argentina, 2006.”. Emerging Infectious Diseases. 12: 1559—61. . MedlineWeb of Science
  41. ^ Asnis, D. S.; Conetta, R.; Texiera, A. A.; et al. (2000). „The West Nile virus outbreak of 1999 in New York: the Flushing Hospital experience.”. Clinical Infectious Diseases. 30: 413—8. ://cid.oxfordjournals.org/content/30/3/413.abstract?ijkey=94540610880ed80bf4af76db4bfd995a28a11aba&keytype2=tf_ipsecsha Abstract/FREE Full Text]
  42. ^ a b Lanciotti, R. S.; Roehrig, J. T.; Deubel, V.; et al. (1999). „Origin of the West Nile virus responsible for an outbreak of encephalitis in the northeastern United States.”. Science. 286: 2333—7. ://www.sciencemag.org/content/286/5448/2333.abstract?ijkey=398762c05e6a38cd65b20fa2d25365c4d92db38b&keytype2=tf_ipsecsha Abstract/FREE Full Text]
  43. ^ Nash, Denis; Mostashari, Farzad; Fine, Annie; Miller, James; O'Leary, Daniel; Murray, Kristy; Huang, Ada; Rosenberg, Amy; Greenberg, Abby; Sherman, Margaret; Wong, Susan; Campbell, Grant L.; Roehrig, John T.; Gubler, Duane J.; Shieh, Wun-Ju; Zaki, Sherif; Smith, Perry; Layton, Marcelle (2001). „The Outbreak of West Nile Virus Infection in the New York City Area in 1999”. New England Journal of Medicine. 344 (24): 1807—1814. PMID 11407341. doi:10.1056/NEJM200106143442401. 
  44. ^ Mostashari, F.; Bunning, M. L.; Kitsutani, P. T.; Singer, D. A.; Nash, D.; Cooper, M. J.; Katz, N.; Liljebjelke, K. A.; Biggerstaff, B. J.; Fine, A. D.; Layton, M. C.; Mullin, S. M.; Johnson, A. J.; Martin, D. A.; Hayes, E. B.; Campbell, G. L. (2001). „Epidemic West Nile encephalitis, New York, 1999: Results of a household-based seroepidemiological survey”. Lancet (London, England). 358 (9278): 261—264. PMID 11498211. doi:10.1016/S0140-6736(01)05480-0. 
  45. ^ Weiss, D.; Carr, D.; Kellachan, J.; Tan, C.; Phillips, M.; Bresnitz, E.; Layton, M.; West Nile Virus Outbreak Response Working Group (2001). „Clinical findings of West Nile virus infection in hospitalized patients, New York and New Jersey, 2000”. Emerging Infectious Diseases. 7 (4): 654—658. PMC 2631758  . PMID 11589170. doi:10.3201/eid0704.010409. 
  46. ^ (jezik: engleski) West Nile Virus, Worst Year Ever Says CDC, USA [1], Pristupljeno 8. 9. 2012.
  47. ^ (jezik: engleski)„Biological notes on mosquitoes”. Arhivirano iz originala 05. 08. 2003. g. 
  48. ^ (jezik: engleski)„Taking a bite out of mosquito research, Author Paul Leisnham, University of Maryland”. Arhivirano iz originala 28. 07. 2012. g. 
  49. ^ Molavi, Afshin (12. 6. 2003). „Africa's Malaria Death Toll Still "Outrageously High"”. National Geographic. Pristupljeno 27. 7. 2007. 
  50. ^ „Mosquito-borne diseases”. American Mosquito Control Association. Arhivirano iz originala 9. 10. 2011. g. Pristupljeno 14. 10. 2008. 
  51. ^ (jezik: engleski) World Health Organisation. Flooding and communicable diseases fact sheet. [2]
  52. ^ (jezik: engleski) Wilcox, B.A. & Ellis, B. ; Forests and emerging infectious diseases of humans. Unasylva, Vol. 57 2006/2 Pub:Food and Agriculture Organization of the United Nations ISSN 0041-6436 available at: [3]
  53. ^ Fang, Janet (21. 7. 2010). „Ecology: A world without mosquitoes”. Nature. 466 (7305): 432—434. PMID 20651669. S2CID 4429837. doi:10.1038/466432a. 
  54. ^ Hawley, W. A., Pumpuni, C. B., Brady, R. H. & Craig, G. B. (1989). „Overwintering survival of Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs in Indiana”. Journal of Medical Entomology. 26 (2): 122—129. PMID 2709388. doi:10.1093/jmedent/26.2.122. 
  55. ^ Hanson, S. M.; Craig, G. B. (1995). „Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs: field survivorship during northern Indiana winters”. Journal of Medical Entomology. 32 (5): 599—604. PMID 7473614. doi:10.1093/jmedent/32.5.599.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  56. ^ Romi, R., Severini, F. & Toma, L. (2006). „Cold acclimation and overwintering of female Aedes albopictus in Roma”. Journal of the American Mosquito Control Association. 22 (1): 149—151. PMID 16646341. S2CID 41129725. doi:10.2987/8756-971X(2006)22[149:CAAOOF]2.0.CO;2. 
  57. ^ Centers for Disease Control and Prevention (CDC). West Nile virus: Entomology. (6/6/05)
  58. ^ Kilpatrick, A. M.; Kramer, L. D.; Campbell, S. R.; Alleyne, E. O.; Dobson, A. P.; Daszak, P. (2005). „West Nile virus risk assessment and the bridge vector paradigm.”. Emerging Infectious Diseases. 11 (3): 425—429. PMC 3298247  . PMID 15757558. doi:10.3201/eid1103.040364. 
  59. ^ Karabatsos N, editor. International catalogue of arboviruses, including certain other viruses of vertebrates. 3rd ed., and Supplements 1986-98. San Antonio: American Society of Tropical Medicine and Hygiene; 1985.
  60. ^ Hurlbut, H. S. (1956). „West Nile virus infection in arthropods.”. Am J Trop Med Hyg. 5: 76—85. .
  61. ^ „FACT SHEET WEST NILE FEVER” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 2. 2013. g. Pristupljeno 7. 9. 2012. 
  62. ^ Komar, N, R Lanciotti, R Bowen; et al. (2002). „Detection of West Nile virus in oral and cloacal swabs collected from bird carcasses”. Emerging Infectious Diseases. 8 (7): 741—742. . (6/13/05).
  63. ^ Komar, N, S Langevin, S Hinten; et al. (2003). „Experimental infection of North American birds with the New York 1999 strain of West Nile virus.”. Emerging Infectious Diseases. 9 (3): 311—23. . (6/13/05)
  64. ^ Austgen, LE; et al. (2004). „Experimental infection of cats and dogs with West Nile virus.”. Emerg. Infect. Dis. 10 (1): 82—86. . (6/13/05)
  65. ^ Miller, DL; et al. (2003). „West Nile virus in farmed alligators.”. Emerging Infectious Diseases. 9 (7): 794—799. . (6/13/05))
  66. ^ Marra, PP, SM Griffing, and RG McLean (2003). „West Nile virus and wildlife health.”. Emerging Infectious Diseases. 9 (7): 898—899. . (6/13/05)
  67. ^ Centers for Disease Control and Prevention (CDC) (2002). „Possible West Nile virus transmission to an infant through breast-feeding--Michigan, 2002”. Morb Mortal Wkly Rep. 51 (39): 877—878. PMID 12375687. 
  68. ^ O’Leary DR, Kuhn S, Kniss KL; et al. (2006). „Birth outcomes following West Nile virus infection of pregnant women in the United States: 2003-2004.”. Pediatrics. 117 (3): e537—45. .
  69. ^ „Intrauterine West Nile virus infection — New York, 2002.”. Morb. Mortal. Wkly Rep. 51: 1135—1136. 2002. .
  70. ^ Chaturvedi, U. C.; Mathur, A.; Chandra, A.; Das, S. K.; Tandon, H. O.; Singh, U. K. (1980). „Transplacental infection with Japanese encephalitis virus”. The Journal of Infectious Diseases. 141 (6): 712—715. PMID 6248601. doi:10.1093/infdis/141.6.712. 
  71. ^ Chye, J. K.; Lim, C. T.; Ng, K. B.; Lim, J. M.; George, R.; Lam, S. K. (1997). „Vertical transmission of dengue”. Clinical Infectious Diseases : An Official Publication of the Infectious Diseases Society of America. 25 (6): 1374—1377. PMID 9431381. doi:10.1086/516126. 
  72. ^ a b „Laboratory-acquired West Nile virus infections — United States, 2002.”. Morb. Mortal. Wkly Rep. 51: 1133—1135. 2002. .
  73. ^ ProMED-mail. West Nile virus, human – USA (Idaho). ProMED-mail 2003, November 14: 20031114.2825 (and related, previous postings). (6/13/05)
  74. ^ Interim Guidelines for the Protection of Persons Handling Wild Birds with Reference to Highly Pathogenic Avian Influenza H5N1 can be found at [4] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. avgust 2013)
  75. ^ Oklahoma State University: Mosquitoes and West Nile virus
  76. ^ University of Florida: Asian Tiger Mosquito, Aedes albopictus (Skuse) (Insecta: Diptera: Culicidae)[5]
  77. ^ Benedict, Mark Q.; Levine, Rebecca S.; Hawley, William A.; Lounibos, L. Philip (2007). „Spread of the Tiger: Global Risk of Invasion by the Mosquito Aedes albopictus”. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. 7 (1): 76—85. PMC 2212601  . PMID 17417960. doi:10.1089/vbz.2006.0562. 
  78. ^ „Biocidni proizvodi | Ministarstvo zaštite životne sredine”. Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-12-24. 
  79. ^ a b (jezik: engleski)Bacillus thuringiensis(General Fact Sheet)
  80. ^ (jezik: engleski)Bacillus sphaericus serotype H5a5b strain 2362 (128128) Fact Sheet
  81. ^ (jezik: engleski) Tozzi, A. A Brief History of the Development of Piperonyl Butoxide as an Insecticide Synergist. In Piperonyl Butoxide: The Insecticide Synergist; Jones, D. G., Ed.; Academic: San Diego, CA, (1998). str. 1.-5.What is piperonyl butoxide?
  82. ^ (jezik: engleski)Reregistration Eligibility Decision for N-Octyl bicycloheptene dicarboximide (MGK-264)
  83. ^ (jezik: engleski) Boяn Čukov, Prizrakъt ot Alamut
  84. ^ (jezik: engleski) IS WEST NILE VIRUS SADDAM'S REVENGE?
  85. ^ (jezik: engleski) Vermont Senator Wants Study Of Terror Link to West Nile Virus

Spoljašnje veze

uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Вирус_Западног_Нила&oldid=28423240”