Википедија

Vena

Vena je jedan od tri krvna suda, pored arterija i kapilara. Glavna joj je uloga da prenosi krv od svih delova tela do srca. Ta krv je uglavnom bogata ugljen-dioksidom i otpadnim materijama nastalim metabolizmom, a manje kiseonikom. Najveće dve vene su donja i gornja šuplja vena.[1][2]

Nazivi i oznake
MeSHD014680
TA98A12.0.00.030
A12.3.00.001
TA23904
FMA50723
Anatomska terminologija
Poprečni presek građe vene: tok krvi u venama (1) i venski zalisci (2)

Evolucija i građa

uredi

Vena je organ jedinstven samo za kičmenjake. To je organ plavo-zelene boje. Međutim, boja vena zavisi i od boje krvi, koja je tamnocrvena, jer je većinom redukovana. Ali, dokazano je da plavkasta boja vena dolazi od potkožnog masnog tkiva, koje apsorbuje samo plavu svetlost velike talasne dužine. Vene su građene od zalistaka, čija je uloga da usmere tok krvi put srca, a ne dozvole suprotan proces.

Vene su prisutne u celom telu kao cevi koje vraćaju krv u srce. Vene se klasifikuju na više načina, uključujući površinske nasuprot dubokih, plućne nasuprot sistemskim i velike naspram malih.

  • Površinske vene su one koje su bliže površini tela i nemaju korespondirajuće arterije.
  • Duboke vene su dublje u telu i imaju odgovarajuće arterije.
  • Perforatorske vene odvode krv iz površinskih u duboke vene.[3] To se obično odnosi na donje udove i stopala.
  • Komunikacione vene su vene koje direktno povezuju površinske vene sa dubokim venama.
  • Plućne vene su skup vena koje dovode kiseoničnu krv iz pluća u srce.
  • Sistemske vene isušuju tkiva tela i dopremaju deoksigenisanu krv u srce.

Vene su prozirne, te je boja vene koja se pojavljuje iz eksterijera organizma u velikoj meri određena bojom venske krvi, koja je obično tamnocrvena zbog niskog sadržaja kiseonika. Vene izgledaju plavo zbog niskog nivoa kiseonika u veni. Na boju vene mogu uticati karakteristike čovekove kože, koliko se kiseonika nosi u krvi i koliko su veliki i duboki sudovi.[4]

Venski sistem

uredi
 
Grane donje šuplje vene.

Najveće vene u ljudskom telu su venae cavae. To su dve velike vene koje ulaze u desnu pretkomoru srca odozgo i odozdo. Gornja šuplja vena prenosi krv iz ruku i glave u desnu pretkomoru srca, dok donja šuplja vena nosi krv iz nogu i stomaka u srce. Donja šuplja vena je retroperitonealna i ide desno i otprilike paralelno sa trbušnom aortom duž kičme. Velike vene napajaju ove dve, a manje vene njih. Zajedno ovo čini venski sistem.

Iako glavne vene imaju relativno konstantan položaj, položaj vena može pokazivati dosta varijacija od osobe do osobe.[5]

Mikroanatomija

uredi

Mikroskopski, vene imaju debeli spoljni sloj napravljen od vezivnog tkiva, koji se naziva tunica externa ili tunica adventitia. Tokom postupaka pri kojima je potreban venski pristup, poput venske punkcije, primećuje se suptilno iskakanje dok igla prodire u ovaj sloj. Srednji sloj, koji je svežanj glatkih mišića naziva se tunica media, generalno je mnogo tanji od arterija, jer vene ne funkcionišu prvenstveno kontraktilno i nisu podložne visokim pritiscima sistola, kao što je to slučaj kod arterija. Unutrašnjost je obložena endotelnim ćelijama zvanim tunica intima. Precizna lokacija vena varira od osobe do osobe mnogo više nego lokacije arterija.[6]

Podela

uredi

Postoji šest osnovnih tipova vena, a to su:

  • Gornja šuplja vena (velika vena koja prenosi redukovanu krv od glave, vrata, i gornjih ekstremiteta ka desnoj pretkomori srca).
  • Donja šuplja vena (velika vena koja prenosi redukovanu krv od karlice, abdomena i donjih udova ka desnoj pretkomori srca).
  • Plućne vene (vene koje prenose krv od pluća do leve pretkomore srca. Ima ih ukupno četiri).
  • Velike vene (vene koje povezuju male vene sa donjom i gornjom šupljom venom).
  • Male vene (vene koje povezuju velike vene i venule).
  • Venule (najmanje vene. Povezane su sa kapilarima i prenose redukovanu krv od njih do malih i velikih vena).

Bolesti

uredi
 
Proširene vene

Najpoznatija bolest vena su proširene vene, a najčešće oboljenje nastaje u nogama, prilikom velikog pritiska na krvni sud. Jako su izražene i vidljive na koži. Postoji još bolesti, poput suženih vena i proširenja venskih semenskih vrpca, koje su slične prirode.

Istorija

uredi
 
Anatomska karta krvnih sudova čoveka, uključujući srce, pluća, jetru i bubrege. Ostali organi su numerisani i raspoređeni oko nje. Pre nego što iseku slike na ovoj stranici, Vesalius predlaže čitaocima da zalepe stranicu na pergament i daje uputstva o tome kako da sastave delove i prenesu višeslojnu figuru na osnovnu ilustraciju „mišićavog čoveka“.[7]

Najraniji poznati spisi o cirkulatornom sistemu nalaze se u Ebers papirusu (16. vek pne), drevnom egipatskom medicinskom papirusu koji sadrži preko 700 recepata i lekova, kako fizičkih tako i duhovnih. U tom papirusu prepoznata je veza srca sa arterijama. Egipćani su mislili da vazduh ulazi kroz usta u pluća i srce. Iz srca je vazduh putovao do svakog organa kroz arterije. Iako je ovaj koncept cirkulacionog sistema samo delimično tačan, on predstavlja jedan od najranijih svedočanstava naučne misli.

U 6. veku pre nove ere, znanje o cirkulaciji vitalnih tečnosti kroz telo bilo je poznato ajurvedskom lekaru Sušruti u drevnoj Indiji.[8] Takođe postoje indikacije da on poseduje znanje o arterijama, koje su Dvivedi & Dvivedi (2007) opisali kao „kanale“.[8] Zaliske srca otkrio je lekar Hipokratove škole oko 4. veka p. n. e. Međutim, njihova funkcija tada nije bila pravilno shvaćena. Budući da se krv izliva u vene nakon smrti, arterije izgledaju praznim. Drevni anatomi su pretpostavljali su da one bile ispunjene vazduhom i da su za transport vazduha.

Grčki lekar Herofil je razlikovao vene od arterija, ali je smatrao da je puls svojstvo samih arterija. Grčki anatom Erazistrat je primetio da arterije koje su presečene tokom života krvare. On je tu činjenicu pripisao fenomenu da se vazduh koji izlazi iz arterije zamenjuje krvlju koja ulazi u vrlo male sudove između vena i arterija. Stoga je očigledno postulirao kapilare, ali sa obrnutim protokom krvi.[9]

Godine 1025, Kanon medicine persijskog lekara Avicene „pogrešno je prihvatio grčku predstavu o postojanju otvora u ventrikularnom septumu kojom je krv putovala između komora“. Iako je takođe usavršavao Galenovu pogrešnu teoriju pulsa, Avicena je pružio prvo tačno objašnjenje pulsiranja: „Svaki otkucaj pulsa sastoji se od dva pokreta i dve pauze. Dakle, proširenje: pauza: kontrakcija: pauza. [...] Puls je pokret u srcu i arterijama ... koji ima oblik naizmeničnog širenja i stezanja“.[10]

Godine 1242, arapski lekar Ibn al-Nafis postao je prva osoba koja je tačno opisala proces plućne cirkulacije,[11] zbog čega je opisan kao arapski otac cirkulacije.[12] Pored toga, Ibn al-Nafis je imao uvid u ono šta će postati veća teorija kapilarne cirkulacije. On je izjavio da „između plućne arterije i vene moraju postojati male komunikacije ili pore (na arapskom jeziku manafidh)“, što je predviđanje koje je prethodilo otkriću kapilarnog sistema za više od 400 godina.[13] Međutim, Ibn al-Nafisova teorija bila je ograničena na tranzit krvi u plućima i nije se protezala na celo telo.

Miguel Serveto je prvi Evropljanin koji je opisao funkciju plućne cirkulacije, iako njegovo dostignuće u to vreme nije bilo široko priznato iz nekoliko razloga. Prvo ga je opisao u „Pariskom rukopisu“ [14][15] (oko 1546), ali ovo delo nikada nije objavljeno. Kasnije je objavio ovaj opis, ali u teološkoj raspravi Christianismi Restitutio, a ne u knjizi o medicini. Preživela su samo tri primerka knjige, i oni su decenijama ostali skriveni, a ostali su izgoreli ubrzo nakon objavljivanja 1553. godine zbog progona Serveta od strane verskih vlasti.

Bolje poznato otkriće plućne cirkulacije je ono koje je postulirao Vezalijusov naslednik u Padovi, Realdo Kolombo, 1559. godine.

 
Slika vena iz Vilijam Harvijevog dela Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus

Konačno, Vilijam Harvi, učenik Đirolama Fabricija (koji je ranije opisao zaliske vena ne prepoznajući njihovu funkciju), izveo je niz eksperimenata i objavio delo Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus 1628, u kome je „pokazao da mora je postojati direktna veza između venskog i arterijskog sistema u celom telu, a ne samo plućima. Najvažnije je da je on tvrdio da otkucaji srca proizvode neprekidnu cirkulaciju krvi kroz sićušne veze na ekstremitetima tela. Ovo je konceptualni skok koji se prilično razlikovao od Ibn al-Nafisove rafinacije anatomije i krvotoka u srcu i plućima.“[16] Ovo delo je svojim suštinski ispravnim izlaganjem polako ubedilo medicinski svet. Međutim, Harvi nije uspeo da identifikuje kapilarni sistem koji povezuje arterije i vene; njih je kasnije otkrio Marčelo Malpigi 1661. godine.

Godine 1956, Andre Frederik Kurnand, Verner Forsman i Dikinson V. Ričards dobili su Nobelovu nagradu za medicinu[17] U svom nobelovskom predavanju, Forsman navidu Harvija kao začetnika kardiologije sa objavljivanjem njegove knjige 1628. godine.[18]

Sedamdesetih godina 20. veka, Dijana Makšeri je razvila računarski zasnovan sistem za stvaranje slika cirkulacionog sistema i srca bez potrebe za operacijom.[19]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Guyton & Hall 1999
  2. ^ Maton, Anthea; Hopkins, Jean; et al. (1993). Human Biology and Health. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. 
  3. ^ Albert, consultants Daniel (2012). Dorland's illustrated medical dictionary. (32nd izd.). Philadelphia, PA: Saunders/Elsevier. str. 2042. ISBN 978-1-4160-6257-8. 
  4. ^ Kienle, Alwin; Lilge, Lothar; Vitkin, I. Alex; Patterson, Michael S.; Wilson, Brian C.; Hibst, Raimund; Steiner, Rudolf (1. 3. 1996). „Why do veins appear blue? A new look at an old question”. Applied Optics. 35 (7): 1151. Bibcode:1996ApOpt..35.1151K. PMID 21085227. doi:10.1364/AO.35.001151. 
  5. ^ Sureka, Binit (15. 9. 2015). „Portal vein variations in 1000 patients: surgical and radiological importance”. British Journal of Radiology. 88 (1055): 1055. PMC 4743455  . PMID 26283261. doi:10.1259/bjr.20150326. 
  6. ^ Maton, Anthea; Hopkins, Jean; Charles William McLaughlin; Senckowski, Alexandra; Johnson, Susan; Maryanna Quon Warner; LaHart, David; Jill D. Wright (1993). Human Biology and Health . Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. 
  7. ^ "Epitome", fol.14a. HMD Collection, WZ 240 V575dhZ 1543.
  8. ^ a b Dwivedi, Girish & Dwivedi, Shridhar (2007). "History of Medicine: Sushruta – the Clinician – Teacher par Excellence" Arhivirano oktobar 10, 2008 na sajtu Wayback Machine, Indian J Chest Dis Allied Sci Vol.49 pp. 243-4, National Informatics Centre (Government of India).
  9. ^ Anatomy – History of anatomy. Scienceclarified.com. Retrieved 2013-09-15.
  10. ^ Hajar, Rachel (1999). „The Greco-Islamic Pulse”. Heart Views. 1 (4): 136–140 [138]. Arhivirano iz originala 2014-01-09. g. 
  11. ^ Loukas, M; Lam, R; Tubbs, RS; Shoja, MM; Apaydin, N (maj 2008). „Ibn al-Nafis (1210-1288): the first description of the pulmonary circulation.”. The American Surgeon. 74 (5): 440—2. PMID 18481505. S2CID 44410468. doi:10.1177/000313480807400517. 
  12. ^ Reflections, Chairman's (2004). „Traditional Medicine Among Gulf Arabs, Part II: Blood-letting”. Heart Views. 5 (2): 74–85 [80]. Arhivirano iz originala 2007-09-11. g. 
  13. ^ West, J. B. (2008). „Ibn al-Nafis, the pulmonary circulation, and the Islamic Golden Age”. Journal of Applied Physiology. 105 (6): 1877—1880. PMC 2612469  . PMID 18845773. doi:10.1152/japplphysiol.91171.2008. 
  14. ^ Gonzalez Etxeberria, Patxi (2011) Amor a la verdad, el – vida y obra de Miguel servet [The love for truth. Life and work of Michael Servetus]. Navarro y Navarro, Zaragoza, collaboration with the Government of Navarra, Department of Institutional Relations and Education of the Government of Navarra. ISBN 8423532666 pp. 215–228 & 62nd illustration (XLVII)
  15. ^ Michael Servetus Research Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2017) Study with graphical proof on the Manuscript of Paris and many other manuscripts and new works by Servetus
  16. ^ Pormann, Peter E. and Smith, E. Savage: Medieval Islamic medicine Georgetown University, Washington DC. Pormann, Peter E.; Savage-Smith, Emilie (2007). Medieval Islamic Medicine. Georgetown University Press. str. 48. ISBN 978-1589011618. .
  17. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1956”. Nobel Foundation. Pristupljeno 2007-07-28. 
  18. ^ „The Role of Heart Catheterization and Angiocardiography in the Development of Modern Medicine”. Pristupljeno 2017-10-08. 
  19. ^ Wayne, Tiffany K. (2011). American women of science since 1900 . Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. str. 677–678. ISBN 9781598841589. 

Literatura

uredi
  • Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 638705999 Proverite vrednost parametra |isbn=: length (pomoć). 
  • Maton, Anthea; Hopkins, Jean; et al. (1993). Human Biology and Health. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. 
  • Shoja, M. M.; Tubbs, R. S.; Loukas, M.; Khalili, M.; Alakbarli, F.; Cohen-Gadol, A. A. (2009). „Vasovagal syncope in the Canon of Avicenna: The first mention of carotid artery hypersensitivity”. International Journal of Cardiology. 134 (3): 297—301. PMID 19332359. doi:10.1016/j.ijcard.2009.02.035. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Vena na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Вена&oldid=27951728”