Vede

Vede (sanskrit: वेद [véda] – „vid”, „znanje”) su svete knjige brahmana u Indijikoje predstavljaju najstarije spomenike sanskritske književnosti. Vede su najstarija zabeležena književnost Indijaca, još sveža iz prapostojbine Arijevaca, nastala u vremenu od oko 15. veka p. n. e. Delo sadrži čitav pogled na svet vedskog čoveka i njegova znanja i nadanja. U Vedama se, pored ostalog, naslućuju prvi počeci filozofske misli. Vede su pisane starijim tipom sanskrta koji se naziva vedskim.

Rig-veda

Prema hinduističkoj tradiciji, Vede su apauruṣeya kompozicije neljudskog porekla, te se smatra da su neposredno obznanjene, i zato se nazivaju śruti („ono što se čulo”). Ove tekstove primili su ili „videli” drevni mudraci i potom ih preneli ljudima. Bramani su čuvali ove tekstove – to i danas čine – kao usmenu tradiciju recitovanja, koja je prenošena s jedne na drugu generaciju. Vedske mantre se recituju u hinduističkim molitvama, verskim obredima i sličnim prilikama. Ovi tekstovi su izuzetno važni za indijski identitet i presudno su uticali na različite indijske škole, obezbeđujući snažan osećaj kontinuiteta sa prošlošću.

Filozofije i sekte koje su se razvile na indijskom potkontinentu su zauzele različita stajališta o Vedama. Škole indijske filozofije koje citiraju Vede kao verski autoritet se klasificiraju kao „ortodoksne” (āstika). Dve druge indijske filozofije, budizam i džainizam, ne prihvaćaju autoritet Veda, te su evoluirale u posebne religije. U indijskoj filozofiji te se grupe nazivaju „heterodoksnima” ili „nevedskim” (nāstika) školama.

Četiri Vede

Postoje četiri dela: Rig-veda, Sama-veda, Ajur-veda i Atharva-veda. U užem smislu, pod Vedama se često misli samo na Rig-vedu.

Od ove četiri, prve tri pripadaju prvotnoj trojnoj podeli, poznatoj kao trayī, „trojka” Vidyā, odnosno, „trojna sveta nauka” recitovanja himni (RV), prinošenja žrtava (YV) i pevanja (SV). Takvo trojstvo je uvedeno u Brahmanama (ShB, ABr i ostalima), ali Rigveda je jedino originalno delo od tri, a sve druge od nje uglavnom pozajmljuju.

Tako postoje tri oblika mantri, 1. Ric, koje predstavljaju pohvalu u stihovima, i namenjene su glasnom recitiranju; 2. Yajus, koje su u prozi, i namenjene su tihom recitiranju prilikom žrtvovanja; 3. Sāman, koje su u prozi, te su namenjene pevanju na Soma ceremonijama. Jajurveda i Samaveda nisu toliko nezavisne zbirke molitvi i himni koliko posebne knjige molitvi i himni, odnosno priručnici za sveštenike Advarju i Udgatr.

Atarvaveda je konačno dodana kao četvrta Veda. Njen status verovatno nije bio potpuno prihvaćen sve do Manusmrtija, koji često govori o tri Vede, nazivajući ih trayam-brahma-sanātanam, „trojnom svetom Vedom”. Atarvaveda je kao i Rigveda zbirka originalnih himni pomešanih s pevanjem, posuđujući malo od Riga i nemajući mnogo veze sa žrtvovanjima, ali za koju se pretpostavlja da samim recitiranjem može proizvesti dug život, izlečiti bolesti ili proizvesti propast neprijatelja.

Svaka od četiri Vede se sastoji od mantri ili Samhite u stihovima te proznog dela zvanog Brahmana, koji daje detaljna uputstva o ceremenojima na kojima se mantre koriste i objašnjenje legendi vezanih uz mantre. Oba dela se zovu šruti, jer se za njih čulo, a nije ih izmislio ili napisao čovek. Svaka od četiri Vede je izgleda prošla kroz različite škole stvorivši tako različite recenzije teksta. Svaka ima indeks ili Anukramani, a glavno delo te vrste je opšti Indkes ili Sarvānukramaṇī.

Istorija

Vede su stvorili Arijci koji su se iz Persije preselili na severozapad Indije. Kao i sam hinduizam, i ovi sveti tekstovi imaju mnoge kulturološke i hronološke slojeve. Neke vedske misli toliko su stare da odražavaju iransko poreklo, što znači da potiču iz doba koje je prethodilo migraciji Arijaca u Indiju 1500. p. n. e. Ostale vedske ideje razvijale su se tokom boravka Arijaca u Dolini Inda. Sa početkom njihove prevlasti nad različitim kulturama ove oblasti, sadržaj ovih tekstova je apsorbovan. Veda je četiri i one su najstariji najbitniji spisi hinduizma. Prepune su istorijskih, socioloških, religijskih i lingvističkih informacija o ljudima koji su ih sastavili. Čine osnovu mnogih hinduističkih verskih koncepata. Značenje reči veda jeste „znanje”. Ono sadržano u Vedama smatra se božanskog porekla jer ga je bog stvaralac brahman otkrio grupi nadahnutih mudraca. ovi mudraci, rišiji, bili su odgovorni za prenošenje ovog božanskog dara čovečanstvu.

Prenošenje

Vekovima su Vede prenošene sa učitelja na učenika usmenim predanjem. Čak i kada je uvedeno pismo, postojao je snažan otpor njihovom zapisivanju. Brahmini (sveštenici) verovali su da moć svetih vedskih himni leži u tradiciji slušanja teksta, odakle i potiče naziv ovih himni – šruti, tj. ono što se čulo. Prema brahminima, pamćenje Veda preko pisane reči nema neku naročitu versku snagu. Ipak, vremenom su, radi očuvanja ove svete himne zapisane na starom obliku sanskrita, danas nazvanom vedskim jezikom.

Rig Veda

Rig Veda je daleko najstarija zbirka himni. Iako je nemoguće odrediti datum njenog nastanka, naučnici ga stavljaju u razdoblje od 5000 do 900. p. n. e. Za postojeći pisani tekst se pretpostavlja da postoji bar od 300. p. n. e. Rig veda sadrži himne i hvalospeve bogovima.

Jadžur Veda

Jadžur Veda sastavljena je oko 700. p. n. e. Sadrži varijantu teksta Rig Vede. Uz to, sadrži i pojedinosti o izvođenju žrtvenih obreda, gradnji oltara i izgovaranju obrednih izraza. U stvari, to je priručnik za brahmine.

Sama Veda i Athara Veda

Dve preostale vede – Sama Veda i Athara Veda – obuhvataju znatan deo Rig Vede, a daju i dodatne smernice za ponašanje sveštenika. Ipak među njima postoje i razlike. Delovi Sama Vede, na primer, usmereni su na žrtvovanja Somi, bogu ushićenja i pijanstva, čije se obožavanje razvilo iz neotkrivenog pića sličnog opijatu dobijenom iz jedne vrste divljih pečuraka. Himne Athara Vede mnogo više se bave činima, čarolijama i vradžbinama. Ovi magijski obredi mogu imati dvostruku namenu: za izlečenje, lekoviti, a tu spadaju ljubavni napici, lekovi za sve bolesti i blagoslovi, a mogu biti i negativne prirode, kada se koriste za prizivanje nesreće ili bolesti neprijateljima. Rana vedska religija usredsređena je na božansku moć. Bogovi nazvani deve sačinjavali su panteon božanskih moćnika. Nije bio važan broj bogova, već njihova uloga i način na koji su spojeni sa prirodnim događajima ili fenomenima. Deve su, prema mestu svog delovanja, podeljene na nebeske, vazdušne i zemaljske.

Vidi još

• Vedska civilizacija

Literatura

• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 27. ISBN 86-331-2112-3. 
• Madhu Bazaz Vangu, hinduizam, prevod: Jasna Jerbić, Čigoja štampa. 2002. ISBN 978-86-7558-042-3.
• Apte, Vaman Shivram (1965), The Practical Sanskrit Dictionary (4th revised & enlarged izd.), Delhi: Motilal Banarsidass, ISBN 978-81-208-0567-5 .
• Avari, Burjor (2007), India: The Ancient Past, London: Routledge, ISBN 978-0-415-35616-9 
• Coward, Harold G. (1990). Potter, Karl, ur. The Philosophy of the Grammarians, in Encyclopedia of Indian Philosophies. 5. Princeton University Press. ISBN 978-81-208-0426-5. 
• Filliozat, Pierre-Sylvain (2004). „Ancient Sanskrit Mathematics: An Oral Tradition and a Written Literature”. Ur.: Chemla, Karine; Cohen, Robert S.; Renn, Jürgen; et al. History of Science, History of Text (Boston Series in the Philosophy of Science). Dordrecht: Springer Netherlands. ISBN 9781402023200. 
• Flood, Gavin (1996), An Introduction to Hinduism, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-43878-0 
• Flood, Gavin, ур. (2003), The Blackwell Companion to Hinduism, Malden, Massachusetts: Blackwell, ISBN 978-1-4051-3251-0 
• Holdrege, Barbara A. (1995). Veda and Torah. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-1639-6. 
• MacDonell, Arthur Anthony (1900), A History of Sanskrit Literature, New York: D. Appleton and Co, OCLC 713426994  (full text online)
• Mahadevan, T.M.P (1952), Radhakrishnan, Sarvepalli; Ardeshir Ruttonji Wadia; Dhirendra Mohan Datta, ур., History of Philosophy, Eastern and Western, George Allen & Unwin, OCLC 929704391 
• Michaels, Axel (2004). Hinduism: Past and Present. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08953-9. 
• Monier-Williams, Monier, ур. (1851). Dictionary, English and Sanskrit. London: Honourable East-India Company. OCLC 5333096.  (reprinted 2006 as. ISBN 978-1-881338-58-1.)
• Muir, John (1861). Original Sanskrit Texts on the Origin and Progress of the Religion and Institutions of India. Williams and Norgate. 
• Müller, Max (1891). Chips from a German Workshop. New York: C. Scribner's sons. .
• Olivelle, Patrick (1999). Dharmasutras: The Law Codes of Ancient India. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283882-7. 
• Radhakrishnan, Sarvepalli; Moore, Charles A., ur. (1957). A Sourcebook in Indian Philosophy (12th Princeton Paperback izd.). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01958-1. 
• Staal, Frits (1986), The Fidelity of Oral Tradition and the Origins of Science, Mededelingen der Koninklijke Nederlandse Akademie von Wetenschappen, North Holland Publishing Company 
• Smith, Brian K. (1992), „Canonical Authority and Social Classification: Veda and 'Varṇa' in Ancient Indian Texts”, History of Religions, 32 (2): 103—125, JSTOR 1062753 
• Sullivan, B. M. (leto 1994), „The Religious Authority of the Mahabharata: Vyasa and Brahma in the Hindu Scriptural Tradition”, Journal of the American Academy of Religion, 62 (1): 377—401, doi:10.1093/jaarel/LXII.2.377 
• Wilke, Annette; Moebus, Oliver (2011). Sound and Communication: An Aesthetic Cultural History of Sanskrit Hinduism. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-018159-3. 
• Witzel, Michael (ed.) (1997), Inside the Texts, Beyond the Texts: New Approaches to the Study of the Vedas, Harvard Oriental Series, Opera Minora; vol. 2, Cambridge: Harvard University Press CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Zaehner, R. C. (1966), Hindu Scriptures, Everyman's Library, London: J. M. Dent 
• J. Gonda, Vedic Literature: Saṃhitās and Brāhmaṇas, A History of Indian literature. Vol. 1, Veda and Upanishads, Wiesnaden: Harrasssowitz. 1975. ISBN 978-3-447-01603-2..
• J.A. Santucci, An Outline of Vedic Literature, Scholars Press for the American Academy of Religion, (1976).
• S. Shrava, A Comprehensive History of Vedic Literature – Brahmana and Aranyaka Works, Pranava Prakashan (1977).
• M. Bloomfield (1907). A Vedic Concordance. 
• Vishva Bandhu, Bhim Dev, S. Bhaskaran Nair (eds.), Vaidika-Padānukrama-Koṣa: A Vedic Word-Concordance, Vishveshvaranand Vedic Research Institute, Hoshiarpur, 1963–1965, revised edition 1973–1976.
• Griffiths, Arlo and Houben, Jan E.M. (eds.), The Vedas : texts, language & ritual: proceedings of the Third International Vedic Workshop, Leiden 2002, Groningen Oriental Studies 20, Groningen : Forsten. 2004. ISBN 978-90-6980-149-0..

Dodatna literatura

• Arnold, Edward Vernon (1897). „Sketch of the Historical Grammar of the Rig and Atharva Vedas”. Journal of the American Oriental Society. 18: 203—353. JSTOR 592303. doi:10.2307/592303. 

Spoljašnje veze

• On the History and the Present State of Vedic Tradition in Nepal, Michael Witzel
• GRETIL etexts
• A Vedic Concordance, Maurice Bloomfield, Harvard University (an alphabetic index to every line, every stanza of the Vedas published before 1906)
• An Enlarged Electronic Version of Bloomfield's A Vedic Concordance, Harvard University
• The Vedas at sacred-texts.com