Vasil Mžavanadze

Vasil Pavlovič Mžavanadze (takođe Vasilij; gruz. ვასილ მჟავანაძე ; 20 septembar [po julijanskom 7 septembar] 1902. - 31. avgust 1988) je bio prvi sekretar Komunističke partije Gruzijske SSR u periodu od septembra 1953. do 28. septembra 1972. godine i član Politbiroa KPSS od 29. juna 1957. do 18. decembra 1972. godine. Otpušten nakon korupcijskog skandala, zamenio ga je Eduard Ševardnadze.

vasil mžavanadze
Lični podaci
Datum rođenja	(1902-09-20)20. septembar 1902.
Mesto rođenja	Kutaisi,
Datum smrti	29. jun 1957.(1957-06-29) (54 god.)
Mesto smrti	Moskva, Sovjetski savez
Porodica
Supružnik	Ana Janko, Viktorija Tereškevič
Delovanje
Učešće u ratovima	Rusko-finski rat, Drugi svetski rat
Čin	general potpukovnik
prvi sekretar KP Gruzijske SSR
Period	1953 - 1972

Mladost i rat

Rođen je u gradu Kutaisi u provinciji Kutaisi, u radničkoj porodici. 1937. je diplomirao na lenjingradskoj vojno-političkoj akademiji. Učestvovao je u ratu sa Finskom 1939 - 1940. Mžavanadze je služio u Crvenoj armiji kao politički komesar tokom Drugog svetskog rata. Od marta 1941. bio je vojni komesar 16. pešadijske divizije, od avgusta 1941. - vojni komesar 118. pešadijske divizije na Lenjingradskom frontu. Od novembra 1941. godine bio je šef političkog odeljenja. Od decembra 1942, bio je član Vojnog saveta 42. lenjingradske armije i 3. baltičkog fronta, od aprila 1944. član Vojnog saveta 2. udarne armije. Učestvovao je u odbrani Lenjingrada i u ofanzivnoj operaciji Lenjingrad -Novgorod. Od juna 1944. - član Vojnog saveta 21. armije. Rat je završio u Pragu 9. maja 1945.

Posle 2. svetskog rata

Nakon rata, postao je zamenik komandanta za politička pitanja u vojnom okrugu Harkova (1945-1946), Kijeva (od januara 1947) i u Ukrajinskoj SSR, pod upravom vođe Ukrajinske komunističke partije (i kasnije sovjetskog lidera) Nikite Hruščova.

Gruzijom su u to vreme vladale pristalice Lavrentija Berije, koji je bio prvi sekretar Gruzijske komunističke partije od 1931. do 1938. godine. U julu 1953. godine, nakon smrti sovjetskog lidera Josifa Staljina i hapšenja Berije, rukovodstvo Gruzijske komunističke partije pročišćeno je od Hruščoovih pristalica. Mžavanadze je unapređen da vodi partiju u Gruziji, zamenjujući Berijinog štićenika Aleksandra Mirčulava na mestu prvog sekretara 20. septembra 1953. U neviđenom prikazu vojnog prisustva na političkoj areni, Mžavanadzeu su se u Gruzijskom centralnom komitetu pridružili generali Aleksej Inauri i Aleksej Antonov. Kada je Hruščov 1957. postao vođa SSSR-a, Mžavanadze je imenovan kao kandidat (bez prava glasa) sovjetskog Politbiroa. Punopravni član je postao 1966. godine.

Oktobra 1964. godine aktivno je učestvovao u pripremi otpuštanja Hruščova, podržavajući L. I. Brežnjeva, sa kojim ga je povezivalo staro prijateljstvo iz vojske. Dekretom Predsedništva Vrhovnog Sovjeta SSSR-a od 21. septembra 1962. a u vezi sa njegovim šezdesetim rođendanom i uspesima u službi Komunističkoj partiji i sovjetskoj državi, Vasiliju Pavloviču Mžavanadzeu je dodeljena titula Heroja socijalističkog rada dodeljivanjem Ordena Lenjina i Zlatne medalje "Srp i čekić".

Dobitnik je 3 ordena Lenjina (15.11.1950, 21.09.1962, 02.02.1971), Ordena oktobarske revolucije (22.09.1972), 3 ordena Crvenog banera (5.9.1940, 02.02.1943, 11.11.1944), Ordenima Suvorova 2. stepena (04.04.1945), Kutuzova 1. (22.6.1944) i 2. (21.2.1944) stepena.

Skandal u vezi korupcije

Gruzija je napredovala tokom mandata Mžavanadzea u borbi protiv korupcije. Sam Mžavanadze postao je simbol korumpirane i neefikasne uprave. Optužen je da je prodavao aukcijske poslove, prisvajao državne fondove i upravljao ilegalnim fabrikama radi sopstvenog bogaćenja.

Sredinom 1972, Mžavanadze je javno optužen za korupciju i osudili su ga mediji pod kontrolom države. Podneo je ostavku na funkciju prvog sekretara 28. septembra 1972. godine, a zamenio ga je ambiciozni ministar unutrašnjih poslova Eduard Ševardnadze. Spekuliše se da je Ševardnadze imao udela u smeni svog šefa; on je sigurno bio očigledni kandidat koji će zameniti Mžavanadzea. Mžavanadze je 18. decembra otpušten sa mesta u Politbirou i u nemilosti se povukao u Gruziju. Umro je u Moskvi 1988. godine. Poslednje godine svog života živeo je u prigradskom selu Žukovka, blizu Moskve. Počastvovan je državnom sahranom u Tbilisiju.