Bulimija (lat. bulimia nervosa) je patološka potreba za hranom, nekontrolisana proždrljivost, praćena osećanjem nezasite gladi. To je poremećaj u ishrani kod koga se patološki prekomeran apetit smenjuje sa epizodama pražnjenja – samoizazvane mučnine laksativima, pilulama za dijetu i sl. Bulimija obično počinje kao vrsta dijete.[1] Podtipovi uključuju bulimiju sa pražnjenjem ili bez njega ili druga neprilagođena kompulzivna ponašanja.[2]
Bulimija
Latinski
Bulimia nervosa
Gubitak gleđi sa unutrašnje strane gornjih prednjih zuba kao rezultat bulimije.
Bulimične osobe su najčešće normalne telesne težine ili gojazne, ali postoji i jedan broj mršavih bulimičnih osoba.[3] Oko 95% bulimičnih osoba pati od depresije, anksioznosti i drugih psihijatrijskih poremećaja.[4] Utvrđena je i povezanost između pojave bulimije i zavisnosti od psihoaktivnih supstanci.[5]Neurotransmiteri koji se otpuštaju u prisustvu hrane vežu se za receptore i aktiviraju iste regione mozga kao i psihoaktivne supstance. Zavisnici koji ne mogu da pribave psihoaktivne supstance često se prejedaju, dok su izgladnele osobe sklonije uzimanju psihoaktivnih supstanci.[6]
Bulimija obično uključuje brzo i nekontrolisano jedenje, koje može prestati kada osobu prekine druga osoba ili je stomak boli od prekomernih ekstenzija, nakon čega sledi samoizazvano povraćanje ili drugi oblici pražnjenja. Ovaj ciklus se može ponavljati nekoliko puta nedeljno ili, u ozbiljnijim slučajevima, nekoliko puta dnevno i može direktno izazvati:
Kao i kod mnogih psihijatrijskih bolesti, iluzije se mogu pojaviti, zajedno sa drugim znacima i simptomima, ostavljajući osobu sa lažnim uverenjem koje drugi obično ne prihvataju.[13]
Ljudi sa bulimijom nervozom takođe mogu da vežbaju do tačke koja isključuje druge aktivnosti.[13]
Ljudi sa bulimijom ispoljavaju nekoliko interoceptivnih deficita, u kojima se javlja oštećenje u prepoznavanju i razlikovanju unutrašnjih senzacija, osećanja i emocija.[14] Ljudi sa bulimijom takođe mogu negativno reagovati na somatska i afektivna stanja.[15] Što se tiče interoceptivne osetljivosti, hiposenzitivne osobe možda neće detektovati osećaj sitosti na normalan i blagovremen način, pa su stoga sklone da jedu više kalorija.[14]
Ispitivanje sa neuronske osnove takođe povezuje elemente interocepcije i emocije; primetna preklapanja se javljaju u medijalnom prefrontalnom korteksu, prednjem i zadnjem cingulatu i prednjem kortiksu insula, koji su povezani i sa interocepcijom i sa emocionalnom ishranom.[16]
Ovo su najranjivija mesta za osobu koja ima bulimiju.
Ljudi sa bulimijom imaju veću verovatnoću od ljudi bez bulimije da imaju afektivni poremećaj, kao što je depresija ili opšti anksiozni poremećaj. Jedna studija je otkrila da je 70% imalo depresiju u nekom periodu svog života (za razliku od 26% odraslih žena u opštoj populaciji), popevši se na 88% za sve afektivne poremećaje zajedno.[17] Druga studija Kraljevske dečje bolnice u Melburnu na kohorti od 2.000 adolescenata na sličan način je otkrila da oni koji ispunjavaju najmanje dva kriterijuma DSM-IV za bulimiju ili anoreksiju imaju šestostruko povećanje rizika od anksioznosti i udvostručenog rizika od zavisnosti od supstanci.[18]
Neki sa anoreksijom nervozom pokazuju epizode bulimičnih tendencija kroz čišćenje (bilo kroz samoizazvano povraćanje ili laksative) kao način da brzo uklone hranu iz svog sistema.[19] Može postojati povećan rizik za dijabetes melitus tipa 2.[20] Bulimija takođe ima negativne efekte na zube osobe zbog kiseline koja prolazi kroz usta od čestog povraćanja i izaziva kiselu eroziju, uglavnom na zadnjoj površini zuba.
Istraživanja su pokazala da postoji veza između bulimije i narcizma.[21][22] Prema studiji Australijskog nacionalnog univerziteta, ljudi sa poremećajima u ishrani su u pozitivnoj korelaciji sa ranjivim narcisima. Ovo može biti uzrokovano detinjstvom u kome su roditelji minimizirali unutrašnja osećanja i misli, što je dovelo do „visokog fokusa na dobijanje validacije od drugih kako bi se održao pozitivan osećaj sebe“.[23]
Studija Psihofarmakološkog istraživačkog programa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sinsinatiju „ne ostavlja nikakvu sumnju da su bipolarni poremećaji i poremećaji u ishrani – posebno bulimija nervoza i bipolarni poremećaj II – povezani“. Istraživanje pokazuje da većina kliničkih studija ukazuje da pacijenti sa bipolarnim poremećajem imaju veću stopu poremećaja u ishrani, i obrnuto. Postoji preklapanje u fenomenologiji, toku, komorbiditetu, porodičnoj anamnezi i odgovoru na farmakološko lečenje ovih poremećaja. Ovo se posebno odnosi na „poremećenu regulaciju u ishrani, disregulaciju raspoloženja, impulsivnost i kompulzivnost, žudnju za aktivnošću i/ili vežbanjem“.[24]
Studije su pokazale vezu između uticaja bulimije na brzinu metabolizma i unosa kalorija sa disfunkcijom štitne žlezde.[25]
Tačne cifre prevalencije je teško utvrditi zbog broja onih koji ne traže medicinsku pomoć, nedostatka podataka specifičnih za zemlju i ukrštanja sa poremećajem prejedanja (BED).[28][29]
Porodična istorija poremećaja u ishrani (prikazana visoka heritabilnost).
Istorija teških životnih stresova i mogućeg seksualnog ili fizičkog zlostavljanja.
Roditeljski i premorbidni psihijatrijski poremećaj ili zloupotreba supstanci.
Roditeljski problemi, kao što su visoka očekivanja, niska briga i preterana zaštita, i poremećaji u detinjstvu, kao što su smrt roditelja i zavisnost od alkohola.
Rana iskustva kritika u vezi sa navikama u ishrani ili telesnom težinom.
Pritisak da je tanak (iz kulturnih ili porodičnih izvora).
Rekreativni pritisak (manekenke, džokeji, baletski igrači, sportisti).
Kao i kod anoreksije nervoze, postoje dokazi o genetskim predispozicijama koje doprinose nastanku ovog poremećaja u ishrani. Pokazalo se da su abnormalni nivoi mnogih hormona, posebno serotonina, odgovorni za neka poremećena ponašanja u ishrani. Neurotrofni faktor izveden iz mozga (BDNF) se istražuje kao mogući mehanizam.[30]
Postoje dokazi da polni hormoni mogu uticati na apetit i ishranu kod žena i na pojavu bulimije. Istraživanja su pokazala da žene sa hiperandrogenizmom i sindromom policističnih jajnika imaju poremećaj regulacije apetita, zajedno sa ugljenim hidratima i mastima. Ova disregulacija apetita se takođe primećuje kod žena sa bulimijom. Pored toga, studije gena na miševima su pokazale da miševi koji imaju gen koji kodira estrogenske receptore imaju smanjenu plodnost zbog disfunkcije jajnika i disregulacije androgenih receptora. Kod ljudi, postoje dokazi da postoji povezanost između polimorfizama u ERβ (receptor estrogena β) i bulimije, što sugeriše da postoji korelacija između polnih hormona i bulimije nervoze.[31]
Bulimija se poredi sa zavisnošću od droga, iako je empirijska podrška za ovu karakterizaciju ograničena.[32] Međutim, ljudi sa bulimijom nervozom mogu da dele ranjivost vezanu za dopamin D2 receptor sa onima sa poremećajima upotrebe supstanci.[33]
Dijeta, uobičajeno ponašanje kod bulimičara, povezana je sa nižim nivoima triptofana u plazmi.[34] Smanjenje nivoa triptofana u mozgu, a samim tim i sinteza serotonina, kao što je akutna iscrpljenost triptofana, povećava bulimične nagone kod trenutno i ranije bulimičnih pojedinaca u roku od nekoliko sati.[35]
Abnormalni nivoi peptida u krvi važnih za regulaciju apetita i energetskog balansa primećeni su kod osoba sa bulimijom, ali ostaje nepoznato da li je to stanje ili osobina.[36]
Poslednjih godina, evoluciona psihijatrija kao naučna disciplina u nastajanju proučava mentalne poremećaje iz evolucione perspektive. Da li poremećaji u ishrani, a posebno bulimija, imaju evolucionu funkciju ili su novi moderni problemi „životnog stila“ i dalje se raspravlja.[37]
Do 80% ljudi sa bulimijom se potpuno oporavi tretmanom, iako se brojke uveliko razlikuju. Ako se oporavak ne dogodi u roku od pet godina, veća je verovatnoća da će preći u hronični tok. Rizik od smrti je znatno manji od onog kod anoreksije nervoze i procenjuje se na oko 0,4%, što je posledica blagog porasta samoubistava.
^Hoebel, B. G., Rada, P. V., Mark, G. P., & Pothos, E. (1999). Neural systems for reinforcement and inhibition of behavior: Relevance to eating, addiction, and depression. In D. Kahnemen, E. Diener & N. Schwartz (Eds.), Well-being: Foundations of hedonic psychology.
^Joseph, A. B.; Herr, B. (1985). „Finger calluses in bulimia”. American Journal of Psychiatry. 142 (5): 655a—655. PMID3857013. doi:10.1176/ajp.142.5.655a..
^Carlson, N.R., et al. (2007). Psychology: The Science of Behaviour – 4th Canadian ed. Toronto, ON: Pearson Education Canada.
^Nieto-Martínez, Ramfis; González-Rivas, Juan P.; Medina-Inojosa, José R.; Florez, Hermes (2017). „Are Eating Disorders Risk Factors for Type 2 Diabetes? A Systematic Review and Meta-analysis”. Current Diabetes Reports. 17 (12): 138. PMID29168047. S2CID3688434. doi:10.1007/s11892-017-0949-1..
^Maples, Jessica; Collins, Brittany; Miller, Joshua D.; Fischer, Sarah; Seibert, Alana (2011). „Differences between grandiose and vulnerable narcissism and bulimic symptoms in young women”. Eating Behaviors. 12 (1): 83—85. PMID21184981. doi:10.1016/j.eatbeh.2010.10.001..
^Sivanathan, Danushika; Bizumic, Boris; Rieger, Elizabeth; Huxley, Elizabeth (2019). „Vulnerable narcissism as a mediator of the relationship between perceived parental invalidation and eating disorder pathology”. Eating and Weight Disorders - Studies on Anorexia, Bulimia and Obesity. 24 (6): 1071—1077. PMID30725304. S2CID73416090. doi:10.1007/s40519-019-00647-2.
. PMID 16815322. doi:10.1016/j.biopsych.2006.03.040..
