Borba za investituru

Borba za investituru je najznačajniji konflikt između sekularne i crkvene vlasti u srednjovekovnoj Evropi. Počeo je u 11. veku kao spor između cara Svetog rimskog carstva i pape Grgura VII oko toga ko kontroliše postavljanje (investitura) viših sveštenika (biskupa). Taj spor dovodi do gotovo 50 godina građanskog rata u Nemačkoj u kome pobeđuju velike vojvode i opati, a Nemačko carstvo se raspada i ne oporavlja se do ujedinjenja Nemačke u 19. veku.

Henrik IV i Grgur VII u Kanosi, slika Karla Emanuela

Počela je kao borba za vlast između pape Grgura VII i Henrika IV (tada kralja, kasnije cara Svetog rimskog carstva) 1076. godine. Sukob je okončan 1122. godine, kada su se papa Kalist II i car Henrik V dogovorili oko Vormskog konkordata. Sporazum je zahtevao da biskupi daju zakletvu na vernost sekularnom monarhu, koji je imao vlast „kopljem“, ali je izbor prepustio crkvi. To je potvrđivalo pravo crkve da episkopima daje svetu vlast, koju simbolizuju prsten i žezal. U Nemačkoj (ali ne u Italiji i Burgundiji) car je takođe zadržao pravo da predsedava izborima igumana i episkopa od strane crkvenih vlasti i da sudi u sporovima. Carevi Svetog rimskog carstva odrekli su se prava da biraju papu.

Poreklo

Pre borbe za investituru, postavljanje biskupa je samo teoretski bio zadatak Crkve, ali u praksi su ih postavljale sekularne vlasti (carevi, kraljevi i vojvode). Sa biskupskom ili opatskom službom dolazilo je dosta zemlje i bogatstva, tako da su se crkveni položaji često kupovali, iako je to bio greh. Prodaja crkvenih položaja postaje značajan izvor prihoda sekularnih vladara. Osim toga biskupi su bili zbog svoje pismenosti deo sekularnih vlada. Vladaru je bilo veoma korisno da na položaj dovede biskupa ili opata koji će biti odan.

Pored svega ostalog car Svetog rimskog carstva imao je mogućnost da postavlja papu, a papa je postavljao i krunisao cara Svetog rimskog carstva.

Gregorijanska reforma

Papa Grgur VII

Kriza je započela kada je jedna grupa biskupa, predložila da se sprovede „gregorijanska reforma crkve“. Osnovni razlog reforme je prodaja crkvenih položaja. Zato je predloženo da crkva postavlja sveštenike. Gregorijanski reformisti su znali da to neće moći izvesti, dok god car može postavljati papu. Prvi korak je zato bio da car ne postavlja papu.

Šansa se pokazala, kad je na vlast došao 1050-ih car Henrik IV. Pošto je car bio još dete reformatori proglašavaju 1059. na crkvenom koncilu u Rimu da sekularni vladari neće više birati pape. U tu svrhu su formirali kolegijum kardinala, koji bira papu. Taj način biranja papa se održao do danas. Kad je Rim uspio da kontroliše izbor pape, krenuo je na ukidanje prava vladara na investituru ostalih sveštenika.

Henrik IV smenjuje papu

Papa Grgur VII je 1075. tvrdio da je Rimska crkva osnovana od boga i da je papska vlast univerzalna i da jedino papa može postavljati biskupe i sveštenike. To je bio otklon od srednjovekovne ravnoteže snaga i Grgur VII po tome eliminiše investituru, po kojoj je božanski postavljeni monarh imao pravo da postavlja prelate, koji bi opet imali i sekularnu i duhovnu moć. Kada je Henrik IV prestao biti dete, poslao je Grguru VII pismo, kojim smenjuje papu i saziva izbor novog pape.

Grgur VII ekskomunicira Henrika IV

Grgur VII odgovara 1076. pismom, kojim ekskomunicira kralja i svrgava ga kao kralja i cara. To je bilo prvi put da je car svrgnut od 4. veka. Faktički i papa i car su jedan drugog svrgli. Nemačka aristokratija je bila sretna da čuje da je car svrgnut. Oni su koristili religiju kao pokriće za nastavak pobune, koja je ranije započela. Aristokratija je prigrabila carska ovlašćenja, pa je počela polagati pravo vlasti nad seljacima i posedima. Gradili su zamkove, tamo gde je pre bilo zabranjeno i gradili su lokalne feude da bi se odvojili od carstva.

Henrik IV i njegovi pratioci na vratima Kanose

Put u Kanosu

Henrik IV je bio suočen sa pobunama, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da se izvini papi. Pokajnički putuje u Kanosu 1077. i tu se izvinjava papi. Kao dokaz da se kaje za svoje grehe došao je bos usred zime i u košulji od grube oštre dlake. Grgur VII mu oprašta i skida ekskomunikaciju sa njega. Ali nemačke aristokrate ne prestaju sa pobunom. Izabrali su rivalskog kralja Rudolfa Rajnfeldskog.

Henrik IV ponovo pokušava smeniti papu

Henrik ubija 1081. Rudolfa i iste godine napada Rim sa ciljem nasilne smene Grgura VII i postavljanja novog pape. Grgur VII je pozvao u pomoć svoje prijatelje Normane, koji su bili u južnoj Italiji. Normani su spasili papu od Nemaca. Normani su pri tome opljačkali Rim, pa su građani Rima ustali protiv pape Grgura VII. Grgur je pobegao južno Normanima i ubrzo je umro.

Sukob oko investiture se nastavio još nekoliko decenija i svaki sledeći papa je nastojao da potakne pobunu u Nemačkoj protiv Henrika. Henrika IV je 1106. nasledio sin Henrik V, koji je nastavio sa sukobom oko investiture.

Sukob oko investiture u Engleskoj (1103—1107)

Vilijam Osvajač je prihvatio blagoslov Grgura VII kad je izvršio invaziju Engleske. Međutim Vilijam Osvajač odbija papin zahtev da dođe u Rim i da prihvati dokument pod imenom Konstantinova darovnica, po kojima bi papa imao puna prava postavljanja, a ne kraljevi.

Biskupi i opati Engleske ostali su lojalni Vilijemu Osvajaču, iako je papa 1075. tvrdio da samo papa postavlja biskupe. Tokom vlasti Henrika I bilo je dosta prepirki između Rima i Vestminstera, pa nadbiskup Anselmo Kenterberijski podnosi ostavku i povlači se u manastir. Bio je ekskomuniciran Henrikov ključni savetnik, ali papa se nije usuđivao da ekskomunicira Vilijema Osvajača. Papi je bila potrebna engleska podrška tokom problema sa Henrikom IV. Osim toga i za krstaški rat bila je potrebna engleska podrška.

Kompromisni Londonski konkordat (1107)

U Engleskoj je postignut kompromis, zvan Londonski konkordat 1107, koji je kasnije poslužio kao uzor za Vormski konkordat u Nemačkoj. U Engleskoj su se razlikovali sekularne i duhovne moći visokih sveštenika. Engleski kralj je predao papi pravo postavljanja biskupa i opata, ali zadržao je pravo da se biskupi njemu zakunu kao sekularni vazali, jer su posedovali zemlju, koju im je kralj udelio.

Konkordat iz Vormsa

Posle 50 godina rata sklopljen je kompromis 23. septembra 1122, poznat kao konkordat iz Vormsa. Dogovoreno je da se ukine investitura, tj da kraljevi ne postavljaju biskupe. Međutim sekularni vladari su zadržali neslužbeni bitan uticaj na proces postavljanja.

Značaj

Pre sukoba za investituru Nemačka je bila vrlo moćno i ujedinjeno kraljevstvo. Tokom 50 godina rata smanjila se moć Nemačke, a proces raspada je uzeo maha. Lokalno plemstvo je povećalo svoja prava na račun seljaka, pa se povećalo kmetstvo. Povećali su se lokalni porezi i dažbine, a kralj je dobijao sve manje. Sudstvo je postalo lokalizovano i nije odgovaralo kraljevskom autoritetu. Smanjenje carskih moći je držalo podeljenu Nemačku sve do 19. veka.

Pape su dobile mnogo veću moć. Međutim sukob se nije time okončao. Ponovo će izbiti sukobi papa i svetih rimskih careva, sve dok Italija ne bude izgubljena za Sveto rimsko carstvo.

Literatura

• Henry IV, Holy Roman Emperor (1076). „Henry IV.'s Answer to Gregory VII., Jan. 24, 1076”. Ur.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Prevod: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (objavljeno 1903). str. 372—373. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• VII, Pope Gregory (1076). „First Deposition and Banning of Henry IV. by Gregory VII., February 22, 1076”. Ur.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Prevod: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (objavljeno 1903). str. 376—377. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Slocum, Kenneth, ur. (2010). „The Investiture Controversy”. Sources in Medieval Culture and History. Boston: Prentice Hall. str. 170—175. ISBN 978-0-13-615726-7. 
• Blumenthal, Uta-Renate (1988). The Investiture Controversy: Church and Monarchy from the Ninth to the Twelfth Century. University of Pennsylvania Press. 
• Cantor, Norman F. (1958). Church, Kingship, and Lay Investiture in England, 1089–1135. Princeton University Press. 
•  ———  (1993). The Civilization of the Middle Ages. HarperCollins. 
• Cowdrey, H. E. J. (1998). Pope Gregory VII, 1073–1085. Oxford University Press. 
• Floto (1891). „Gregory VII”. Ur.: Schaff, Philip. Religious Encyclopedia: or Dictionary of Biblical, Historical, Doctrinal, and Practical Theology. 2 (3rd izd.). New York: Funk & Wagnalls Company. str. 910—912. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Fuhrmann, Horst (1986). Germany in the High Middle Ages c. 1050–1200. Prevod: Reuter, Timothy. Cambridge, England: Cambridge University Press (objavljeno 2001). ISBN 978-0-521-31980-5. 
• Hearder, H.; Waley, D. P., ur. (1963). A Short History of Italy: From Classical Times to the Present Day. 
• Jolly, Karen Louise (1997). Tradition & Diversity: Christianity in a World Context to 1500. ME Sharpe. 
• Löffler, Klemens (1910). „Conflict of Investitures”. Ur.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 8. New York: Robert Appleton Company. str. 84—89. 
• McCarthy, T. J. H. (2014). Chronicles of the Investiture Contest: Frutolf of Michelsberg and His Continuators. Manchester: Manchester Medieval Sources. ISBN 978-0-7190-8470-6. 
• Metz, René (1960). What Is Canon Law?. The Twentieth Century Encyclopedia of Catholicism. 80. Prevod: Derrick, Michael. New York: Hawthorn Books. 
• Morrison, Karl F., ur. (1971). The Investiture Controversy: Issues, Ideas, and Results. Holt McDougal. 
• Rubenstein, Jay (2011). Armies of Heaven: The First Crusade and the Quest for Apocalypse. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01929-8. 
• Tellenbach, Gerd (1993). The Western Church from the Tenth to the Early Twelfth Century. Cambridge University Press. 
• Thompson, James Westfall; Johnson, Edgar Nathaniel (1937). An Introduction to Medieval Europe, 300–1500. 
• Halsall, Paul, ur. (2007). „Selected Sources: Empire and Papacy”. Internet Medieval Sourcebook. New York: Fordham University. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Henderson, Ernest F., ur. (1122). „Concordat of Worms, Sept. 23, 1122”. Select Historical Documents of the Middle Ages. Prevod: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (objavljeno 1903). str. 408—409. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• VII, Pope Gregory (1078). „Decree of Nov. 19th, 1078, Forbidding Lay Investiture”. Ur.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Prevod: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (objavljeno 1903). str. 365. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
•  ———  (1080). „Second Banning and Dethronement of Henry IV., through Gregory VII., March 7th, 1080”. Ur.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Prevod: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons (objavljeno 1903). str. 388—391. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
•  ———  (1903). „The Dictate of the Pope”. Ur.: Henderson, Ernest F. Select Historical Documents of the Middle Ages. Prevod: Henderson, Ernest F. London: George Bell and Sons. str. 366—367. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Blumenthal, Uta-Renate (2016). „Investiture Controversy”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• „Investiture”. The Columbia Encyclopedia (6th izd.). New York: Columbia University Press. 2007. Arhivirano iz originala 21. 2. 2009. g. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Nelson, Lynn H. „The Owl, the Cat, and the Investiture Controversy”. Lectures for a Medieval Survey. On-line Reference Book for Medieval Studies. Arhivirano iz originala 15. 2. 2015. g. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Schroeder, H. J. (1937). „The Ninth General Council (1123)”. Disciplinary Decrees of the General Councils: Text, Translation, and Commentary. St. Louis, Missouri: B. Herder Book Co. str. 177—194. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
• Van Hove, Alphonse (1910). „Canonical Investiture”. Ur.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 8. New York: Robert Appleton Company. str. 84.