Artur Sirk
Artur Sirk (est. Artur Sirk; Pruna, 25. septembar 1900 – 2. avgust 1937) je bio estonska politička i vojna ličnost. Veteran borbe za nezavisnost zemlje, Sirk je kasnije postao vodeća ličnost unutar desničarskog "Vaps" pokreta i otvoreni protivnik vlade.
Artur Sirk | |
|---|---|
 Artur Sirk 1933. | |
| Ime po rođenju | est. Artur Sirk |
| Datum rođenja | 25. septembar 1900. |
| Mesto rođenja | Pruna, Guvernorat Estonije, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 2. avgust 1937. (36 god.) |
| Mesto smrti | Ehternah, Luksemburg |
| Uzrok smrti | Pad sa prozora |
| Mesto ukopa | Helsinki, Groblje Hietaniemi |
| Državljanstvo | Rusija, Estonija |
| Zanimanje | Advokat |
| Delovanje | Političar, vojnik |
| Politička stranka | Pokret Vaps |
Rane godine
urediSirk je rodom iz ruralnog Jervena, bio je iz skromnog porekla, jer je bio sin farmera.[1] Kao student bio je među prvima koji su se dobrovoljno prijavili da se bore protiv mobilizirajuće Crvene armije u estonskom ratu za nezavisnost.[1]
Nakon rata Sirk je demobilisan i otišao je na Univerzitet u Tartu da studira pravo, pre nego što se 1923. prijavio u estonsku vojsku gde mu je dozvoljeno da završi studije.[1] Napuštajući vojsku 1926. otišao je da radi u pravnoj firmi Teodora Rouka, koji je nakratko bio ministar unutrašnjih poslova Estonije 1924.[1] Sirk se ubrzo uključio i u politiku, u početku sa Partijom naseljenika, desničarsku grupu koju je predvodio Ilmar Raamot. koga je Sirk poznavao i iz školskih i iz vojnih dana.[1]
Pokret Vaps
urediSirk se pridružio Ligi estonskih demobilisanih vojnika (est.. Eesti Demobiliseeritud Sõjaväelaste Liit) nakon njenog formiranja 1921. godine i njenom naslednom pokretu, Unija učesnika u estonskom ratu za nezavisnost (est.. Eesti Vabadussõjalaste Liit), bivajući imenovan za zamenika predsednika grupe na generalnom sastanku Generalnog skupa 10. oktobra 1926.[1] Obe ove grupe nisu imale mnogo ambicija osim da budu udruženja bivših vojnika, međutim Sirk je želeo centralizovaniju strukturu i u tom cilju je osnovao Vaps pokret (est. Eesti Vabadussõjalaste Keskliit), 1929. godine. Dok je predsedavajući nove grupe bio general Ernst Pider, Sirk je bio taj koji je izradio nacrt njegovog statuta, uključujući sadržanu obavezu rukovođenja omladinom u zemlji za pokret, a takođe je obezbedio mesto u izvršnoj vlasti od osam članova izabranoj na prvom Vaps nacionalnom kongresu 26. januara 1930. u Talinu.[1]
Sirkov govor na njihovoj konferenciji 1932. dao je podsticaj za promenu pravca jer je pozvao na stranku koja bi mogla da iskoristi inicijativu građana da obezbedi prelazak na autoritarizam.[2] Vaps je usvajao sve više paravojni stil koji je odražavao mnoge karakteristike fašističkih pokreta koji su rasli drugde u Evropi i Sirk, koji je bio talentovani govornik i harizmatični demagog, ubrzo je prepoznat kao pokretačka snaga pokreta.[3] Grupa je došla blizu vlasti 1933. pre nego što ju je sledeće godine zabranio Konstantin Pats.[2] Vlada je tvrdila da su Andres Larka, Sirk i druge vodeće ličnosti Vapsa spremale da pokrenu državni udar iako je u ovom slučaju bilo malo dokaza da su te optužbe tačne.[4] Bez obzira na to, Sirk je bio jedan od brojnih vođa Vapsa koje je uhapsio Patsov režim, ali je pobegao iz zatvora i pobegao u Finsku.[5]
Između 1934. i 1935. upravljao je aktivnostima Vapsa iz svoje finske baze i čak se uključio u zaveru za svrgavanje estonske vlade sa svojim saveznicima u Pokretu Lapua.[1] Planovi za oružanu pobunu protiv Patsa su napravljeni, ali ih je u decembru 1935. otkrila policija državne bezbednosti, a glavne kolovođe su uhapšene.[5] Sirk međutim nije bio među uhapšenima jer je ponovo uspeo da pobegne i ovog puta se nastanio u Luksemburgu.[2]
Smrt
uredi
irk je preminuo nakon pada sa prozora hotela u Ehternahu u okolnostima koje su za neke komentatore do danas ostale sumnjive.[2] Estonski istoričari, uključujući Pustu[6] i Tomingasa[7], tvrdili su da je smrt bila čin defenestracije od strane agenata Patsa, iako je lokalna policija u Luksemburgu navela da se radilo o samoubistvu.[2] Sirkova sahrana održana je u Helsinkiju 9. oktobra. Pohvalni govor je održao Elias Simojoki, dok je stotine članova Simojokijevog pokreta i Akademskog društva Karelije bili prisutni. August Jeger, prisutni estonski nacionalista, okrivio je za Sirkovu smrt estonsku vladu, pomažući da se otpočne istorijska debata o smrti.[1]
Izvori
uredi- ^ a b v g d đ e ž z Kasekamp, Andres (2000). „The Radical Right in Interwar Estonia”. doi:10.1057/9781403919557.
- ^ a b v g d Sobisch, Andreas; Rees, Philip (1992). „Biographical Dictionary of the Extreme Right Since 1890”. German Studies Review. 15 (2): 436. ISSN 0149-7952. doi:10.2307/1431222.
- ^ Wartime Diplomacy in London: How Britain Came to Partially Recognize the Soviet Annexation of Estonia, Latvia and Lithuania, Peter Lang, Pristupljeno 2022-03-26
- ^ Kasekamp, Andres (2008). „Review: Toivo Miljan, Historical Dictionary of Estonia, European Historical Dictionaries, No. 43, Scarecrow Press: Lanham, MD and Oxford, 2004; 624 pp.; 0810849046, $114 (hbk)”. European History Quarterly. 38 (1): 167—168. ISSN 0265-6914. doi:10.1177/02656914080380010431.
- ^ a b Smith, Graham, ur. (1996). „The Baltic States”. doi:10.1007/978-1-349-23492-9.
- ^ REITER, M.: Egerländer Tanzweisen, Geislingen 1963, De Gruyter, 1966-12-31, str. 147—148, Pristupljeno 2022-03-26
- ^ Pukk, A (1961). „EESTIS AJATAMISEKS SOBIVAST LÕIKEROOSIDE SORTIMENDIST”. Eesti NSV Teaduste Akadeemia Toimetised. Bioloogiline Seeria. 10 (1): 39. ISSN 0422-7093. doi:10.3176/biol.1961.1.05.
