Anđeli (dinastija)

Dinastija Anđela je bila vizantijska vladarska dinastija. Prvi poznati član dinastije je bio Konstantin Anđel (Anđel), suprug Teodore, najmlađe kćerke cara Aleksija Komnina i Irine Duka, pa se Konstantin može smatrati rodonačelnikom dinastije.

Anđel
Država	Vizantijsko carstvo, Epirska despotovina, Tesalijska država (1268—1318)
Posjedi	od Vizantije
Osnivač	Manojlo Anđel
Vladavina	XI vek
Nacionalnost	grčko

Anđeli su vladali Vizantijom (1185–1204) i Epirom (1204–1318). Poznato je njihovo prezime Anđeo Duka Komnin, koje su dobili po ženskoj liniji.

Pre dolaska na presto

Prvi poznati pripadnik dinastije Anđela bio je Manojlo Anđel. Njegov sin Konstantin Anđel se pominje u napadu vizantijskog cara na srpske zemlje 1149. godine, gde se nije istakao kao po sposobnosti, jer nije bio sposoban vojskovođa. Ipak, on je bio postavljen za sremskog namesnika 1165. godine.

Vladavina Vizantijom

Dolazak na presto

Car Isak Anđel

Car Andronik Komnin (1182-1185) shvati da moć feudalne vlastele predstavlja opasnost za carstvo i surovo se obračuna sa njom: pobuna Isaka Anđela, Konstantinovog sina, u Vitiniji, bi ugušena u krvi (1185 g.). On preustroji administraciju, smanji rashode, olakša porezu, i bio je na dobrom putu da postane omiljen kada ga spoljni događaji počeše rušiti s prestola.

U leto 1185. krenula je i velika normanska ofanziva protiv Vizantije, koja je posredno pomagala i srpskim uspešnim pobunama. Normani uzeše Drač i Solun i spremahu se na sam Carigrad. Potom Ugari osvojiše Dalmaciju. U prestonici tada izbi buna, kojoj se stavi na čelo Isak Anđel, koji nije vredeo ništa više od svog dede Konstantina i koji je od od 12. septembra bio novi car, a time ubrzana propast carstva. Andronik bi uhvaćen i u strahovitim mukama ubijen. Normani, izgubivši u pljačkanju potrebnu disciplinu, biše u jesen poraženi na donjoj Strumi i izgubiše sve tekovine.

Feudalne pobune

U zemlji, carska vlast, uzdrmana ovim nizom buna i neprestanih zavera, bila je krajnje slaba. U prestonici, svetina je propisivala vladi zakone; u provincijama, plemstvo se ponovo bilo osililo i carstvo se počelo rasparčavati. Isak Komnin se beše proglasio nezavisnim na Kipru (1184 g.), Gavra u Trapezuntu; svuda velike feudalne porodice, Kantakuzin, Vrana, Zgur, stvarahu za sebe gospodarstva od poderanih delova monarhije. Svuda vladahu nered i beda: teret poreza je bio nepodnošljiv, trgovina upropašćena, državna riznica prazna. Svuda carevaše razvrat, čak i u crkvi, gde su kaluđeri održavali večiti nered i gde se preustrojstvo manastira činilo potrebnijim više nego ikada. Naročito jelinizam uzmicaše na svima linijama, a rodoljublje izumiraše.

Oslobođenje Srbije i Bugarske

Širenje oslobođene Bugarske

U vreme ovih opštih pokreta odmetnula se 1185/1186 g. ustali su Bugari i Vlasi (Rumuni) pod vođstvom bojara Petra (Teodor) i Asena (Asan Belgun). Ustanak je počeo na severu Bugarske u nepristupačnim balkanskim planinama i ubrzo zahvatio čitavu zemlju. Da bi se osigurali od Vizantije, koja je, pored svih unutrašnjih nezgoda, pokušala da ustanak uguši, Bugari uđoše u veze sa Kumanima preko Dunava i sa srpskim velikim županom Nemanjom preko Timoka. Bugari su uspeli da obnove svoju državu s prestonicom u Trnovu.

Nemanja je s planom širio svoju akciju prema Bugarskoj; osvojio je Niš i prodro u timočku dolinu. Tu je zauzeo i porušio gradove Svrljig, Ravno kod Knjaževca i Koželj. Pokušaj cara Isaka 1186/7. god., da pokori Bugare, nije imao uspeha; oni su za nepune dve godine već uspeli da prilično razviju svoju snagu. Car Isak je u ovoj teškoj situaciji za Carevinu pokazivao više energije nego što se od njega moglo očekivati. Da se oslobodi najopasnijeg protivnika, on se izmirio s Mađarima i oženio se ćerkom kralja Bele. Uz nju je trebalo da dobije i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Ali je Nemanja, ušavši u to područje kao osvajač, hteo tu i da ostane, osećajući i privredni i vojnički značaj moravske doline. Stoga je on, po svoj prilici, i pomagao bugarski ustanak i održavao veze s njima.

Treći krstaški rat

Na glas, da je 3. oktobra 1187. sultan Saladin osvojio grob gospodnji, krenu se moćni nemački car Fridrih Barbarosa na nov krstaški pohod. On, koji je vek proveo sporeći se sa Rimom i nosio žig nekadašnje crkvene kletve, hteo je, pred kraj života, da jednim velikim delom, idealom tadašnjeg viteštva, dade dokaza o svojoj dubokoj hrišćanskoj odanosti. Srbi su, izgleda, znali za nj. On je bio poznati protivnik Vizantije u Italiji. Kako je Nemanja došao s njim u vezu ne može se pouzdano tvrditi, ali čini se, da je posrednik bio istarski krajiški grof i titularni vojvoda Hrvatske i Slavonije, Bertold Andeks. Nemanjin brat Miroslav pregovarao je s njim da za svog sina Toljena uzme Bertoldovu kćer. O Božiću 1188. god. došli su Nemanjini poslanici u Nirnberg, caru Fridrihu, s porukom, da njihov gospodar rado očekuje krstaše u svojoj zemlji. Kad je u maju iduće godine car krenuo iz Regensburga poznatim putem preko Mađarske i stigao u moravsku dolinu, mogao je da vidi neposredno razliku između srpskog i grčkog ponašanja. Čitavim putem, do Nemanjine granice, napadali su grčki najamnici i drugi pljačkaši, ponajviše po zapovesti braničevskog zapovednika, prtljag i pozadinu krstaške vojske. Nemanja je, međutim, pozdravio cara, kad je 27. jula stigao u Niš, zajedno sa svojim bratom Stracimirom, najsrdačnije. Oni donesoše vojsci obilate ponude u vinu, ječmu i mesu. Nemanja je izložio caru svoju antigrčku aktivnost i ponudio mu svoju saradnju; da se oprosti grčke vlasti, on je pristajao da prizna Fridrihovu, jer je mogla biti svakako manje neposredno osetna. I Bugari su, isto tako u Nišu, po primeru svojih srpskih saveznika ponudili caru saradnju u borbi protiv Grka. Međutim, Fridrih sad nije išao kao neprijatelj Vizantije; naprotiv, on je čak imao s njom jednu vrstu prijateljskog ugovora o slobodnom prolazu. Car je stoga po svoj prilici u Nišu još bio uzdržan.

Car Fridrih Barbarosa

Grci su, naravno, bili obavešteni o svemu ovom. Na putu za Sofiju naiđoše krstaši na vizantijsku vojsku, koja je bila tobože upućena protiv Nemanje, ali u stvari sprečavala i prolazak krstaša i dolazila s njima do sukoba, u raznim klancima, a posebno sa njihovim odvojenim odeljenjima. Krstaši su imali naročitih teškoća sa snabdevanjem vojske, jer su im Grci pravili raznovrsne neprilike. Stoga u Trakiji dođe do pravog neprijateljstva. Ljutit, car Fridrih je pomišljao da izvede čak i napad na Carigrad. U Trakiji on se, u isto vreme, rešio i da primi ponude Srba i Bugara, koji su mu mogli biti od znatne vojničke koristi. Sam Nemanja cenio je svoju vojnu pomoć na 20.000 ljudi, a Bugari na dva puta toliko. Nemanja, iako već u godinama, — sada je mogao imati dve-tri godine preko sedamdeset, — nije malaksavao u svojoj delatnosti, da što bolje i što pre iskoristi sve momente. On je pošao za krstašima sve do Trajanovih Vrata, pa je odatle skrenuo na dalja osvajanja, a caru Fridrihu je poslao svoje izaslanike u Andrijanopolj. Pregovore je u ime carevo vodio s Nemanjom Berhtold Andeks, njegov novi prijatelj. Nemanja je osvojio ovom prilikom čitav niz gradova: Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stob i samo Skoplje.

U Adrijanopolju, 14. februara 1190. god., došlo je do mira između Grka i krstaša; Fridrih je svakako imao na umu više Saladina i pravi cilj svog pohoda, nego Isaka i njegove Grke. Čim se oslobodio te opasnosti, car Isak se reši da svu snagu obrne protiv Srba i Bugara. Brzo preduzeti pohod protiv Bugara nije uspeo i car je bio poražen u bici kod Verije (Stara Zagora); stoga se car za novi pohod protiv Srba spremi mnogo ozbiljnije. U jesen 1190. (ili možda 1191. god.) krenuo je on na Nemanju s dobro opremljenom vojskom. Nemanja se pred Grcima povukao s juga i negde na Moravi primi bitku. U toj borbi prošao je rđavo. Njegova vojska bi potučena, zemlja tog kraja opustošena, a njegov dvor, verovatno u Kuršumliji ili u njenoj blizini, popaljen. Ali Nemanja nije bio savladan; on je borbu mogao nastaviti i negde u svojim planinama Raške. Car Isak je stoga voleo, da se s njim nagodi i pristao je da bude vrlo popustljiv. Dobar deo Nemanjinih osvajanja ostade Srbima; tako sva Zeta, Kosovo s Lipljanom i Metohija do blizu Prizrena. Vizantija je gledala samo da rastavi Srbe od Bugara i da zadrži glavna mesta moravskog puta, kao Niš i Ravno. Srbi su, međutim, već u velikoj meri preplavili okolinu tih mesta i raširili se i prema istoku i prema severu, i to kao vrlo nepouzdani grčki podanici. Da obezbedi grčki uticaj u Srbiji, car Isak je ugovorio, da njegova bratičina Jevdokija, kći Aleksija Anćela, pođe za srednjeg Nemanjina sina Stevana, koji će imati da nasledi oca na prestolu. Takvi uslovi mira pokazuju najbolje koliko je Nemanja ojačao, koliko se Srbija digla, i kako se njena snaga i osetljivost Nemanjina sad, ipak, poštovala. Pri ranijim porazima srpski su župani bili srećni ako spasu glavu i održe presto; vizantijska milost bila je često čista milostinja i dobijala se s najvećim unižavanjem. Sad, međutim, sa Srbijom se pregovara, čine joj se ustupci i traži se njeno prijateljstvo. Istina, to se dešava u doba Isakovo, a ne u Manojlovo; u vreme kad Vizantija teško boluje od domaćeg rata.

Ovim mirom s Grcima završio je stari i već zamoreni Nemanja svoje ratničke podvige.

Pad cara Isaka

Oslepljivanje cara Isaka prikazano u jednoj francuskoj hronici.

Kad je vizantijski car Isak 1194. god. pokušao da suzbije bugarsku ekspanzivnost i u svom ratnom pohodu rđavo prošao i bio poražen u bici kod Arkadipolja, javi se protiv njega moćna opozicija, kojoj je bio jedan od vođa njegov brat Aleksije, tast srpskog prestolonaslednika Stefana.

Raskid sa Srbijom

Uplašen katoličkim savezom protiv njega, srpski veliki župan Stefana se pokušao približiti rimskom papi. On je, iz straha od katoličkog saveza, predusretljivo primio oba papina legata i u svom pismu papi, kao "svom duhovnom ocu", poručivao, da će uputiti svoje posebno poslanstvo u Rim. Ono je doista i došlo, i to sa naročitom molbom Stevanovom, da mu papa pošalje kraljevsku krunu. U papi, Stefan se nadao dobiti zaštitu od napada mađarskog suseda i svoga brata. Misli se, da ga je težnja da dokaže svoj raskid s Vizantijom opredelila, i da otera i svoju ženu, grčku princezu Evdokiju, navodeći, inače, kao razlog za taj postupak njenu šugu i, kako se pričalo u Carigradu, još i neverstvo. Mi, međutim, držimo da to neće biti. Stefan je Evdokiju oterao golu, samo u košulji, očevidno ljut radi njenih postupaka; tolika bezobzirnost može se tumačiti jedino velikom ličnom razdraženošću. Sami Grci, koji govore o tom događaju, nisu mu nikako pridavali političke motive.

Drugo bugarsko carstvo

Bugarska pod Kalojanom

Aleksije, koji je nešto više vredeo nego Isak, je pokušao da iskoristi nezadovoljstvo bugarskih bojara uzdizanjem Petra i Asena; bojari su 1197. godine, ubili oba brata, ali je njihovo mesto zauzeo treći brat Kalojan (Joanica, Jovanica ili Kalojovan) (1197-1207 g.), koji je vodio uspešne akcije protiv Vizantinaca u savezu s Kumanima i koji je svoje carstvo podigao na veliku visinu. Ugovorom od 1201 g. Aleksije III je morao da prizna bugarsku nezavisnost i sva bugarska osvojenja, od Beograda do Crnog Mora i Vardara, zajedno sa Mezijom, severnim delom Trakije, severnom Makedonijom i delom Srbije.

Padom Carigrada najviše se koristila Bugarska. Njen vladar, Kalojan, već je i nešto ranije bio stupio u veze s papskom kurijom, a sad ih je samo usrdnije razvio. U jesen 1204, 7. novembra, papin kardinal Lav posvetio je, posle bugarskog ugovora sa papom Inoćentijem III, trnovskog arhiepiskopa Vasilija za bugarskog primasa, a sutradan krunisao je Kalojovana za "kralja", ne "cara", Vlaha i Bugara (dominus Blacorum et Bulgarorum), ali Kalojan je počeo da se naziva carem. Kalojovan se za to, u ime svog naroda, podvrgao vrhovnoj vlasti rimske crkve i tako dobio papin blagoslov. Kalojovanovom primeru sledio je i srpski veliki župan. Njegovu volju da iz Rima dobije kraljevsku krunu pominje papa u jednom pismu iz iste 1204. god. Ali mađarski kralj, koji nije mogao sprečiti veza između pape i Bugara, uspeo je da spreči kraljevsku titulu za srpskog velikog župana.

Katolička najezda

Na Zapadu je vidik bio još tamniji. Pokolj od 1182 g., čije su žrtve bili Latini nastanjeni u Carigradu, za vreme bune koja je uzdigla na presto Andronika Komnina, izazvao je rat sa Normanima. Bez sumnje, zauzeće Carigrada od vojske sicilijanskog kralja značilo je samo trenutan uspeh i Isaku je bilo pošlo za rukom da suzbije napadače (1186 g.). Ali staro neprijateljstvo između zapadnih naroda i Vizantinaca bilo je povećano ovim događajima. Nespretna politika carstva prema Fridrihu Barbarosi u doba trećeg krstaškog rata (1189 g.) izazvala je slične posledice. U jednom trenutku nemački car je imao nameru, u saglasnosti sa Srbima i Bugarima, da zauzme Carigrad, i krstaši prođoše kroz Vizantiju kao ogorčeni neprijatelji. Henrik VI, Barbarosin sin, bio je još opasniji protivnik, naročito kada je nasledio zemlje i težnje normanskih kraljeva. On je snevao da osvoji Istok, zahtevao je od Aleksije da mu povrati sve oblasti koje su ranije bili pokorili Normani (119b g.) i primorao ga je da mu, u međuvremenu, plaća danak.

Car Aleksije III

Ali su naročito Mleci zadavali brigu. Oni su takođe tražili odmazdu za pokolj iz 1182 g., i Isak II, da bi ih stišao, bio je prinuđen 1187 g. da im prizna obilnu odštetu i široke povlastice. Aleksije III je morao 1198 g. da poveća ove ustupke, čije je dejstvo, uostalom, bio ublažio davši Đenovljanima i Pizancima slične naknade. Uprkos tome, Mlečići su osećali da su njihova trgovina i bezbednost ugrožene usled razdražene mržnje Grka, a uz to, otkako je Enriko Dandolo postao dužd (1193 g.), rađala se misao da će osvojenje vizantijskog carstva biti najbolje rešenje krize i najsigurnije sredstvo da se da zadovoljenje nagomilanoj latinskoj mržnji i da se osiguraju na Istoku interesi republike. Tako, kao nužna posledica papskog neprijateljstva, mletačkih težnji i mržnje svih latinskih naroda moralo je proizići menjanje smera četvrtog krstaškog rata; a Vizantija, iscrpena, oslabljena razvitkom slovenskih država, bila je nesposobna da se odupre strahovitom naletu Zapadnjaka.

Kraj Carstva

Zauzimanjem aktivnog i autoritativnog pape Inoćentija III došlo je početkom XIII veka do novog krstaškog rata. God. 1202. beše se u Mlecima i njihovoj okolici iskupila prilična krstaška vojska. Ali nezgoda za nju nastade u tom, što krstaši nisu imali da plate svu pogođenu sumu za prevoz, koja je iznosila 85.000 maraka srebra. Mleci iskoristiše te novčane neprilike krstaša i ponudiše im, posle izvesnih pregovora, da će pristati da ih prevezu na dug (suma duga iznosila je oko 34.000 maraka), ako im krstaši pomognu, da uz put savladaju odmetnuti Zadar. Stari dužde, Enriko Dandolo, kome je tad bilo na devedeset godina i koji beše slep, pođe sam sa krstašima, davši tako primer i svojim sugrađanima. Ali on je pošao na istok s drugim željama i mislima nego što ih je imalo njegovo krstaško društvo.

Car Aleksije IV

U isto vreme javila se i akcija vizantijskog princa Aleksija, sina 1195. godine oslepljenog cara Isaka. On je 1201. godine bio pobegao iz tamnice u kojoj je bio zatvoren i otišao na Zapad da traži pomoć protiv otmičara. Mladi Aleksije je preduzimao sve moguće samo da sruši svog strica imenjaka. U Rimu je nudio crkvenu uniju, a krstašima političke i ekonomske usluge, samo da mu pomognu povratiti izgubljeni očev presto. Mlečani su rado pristali na saradnju, jedno da izvuku štetu pričinjenu Latinima prilikom njihova pokolja u Carigradu, a drugo, da povrate izgubljena trgovačka tržišta i dobiju nove povlastice.

Car Aleksije V Duka Murzuflo

U jesen, 8. oktobra 1202, krenula je velika mletačka flota na istok s krstašima. 24. novembra pao je Zadar u mletačke ruke. Tamo stiže doskora i princ Aleksije. I pored protesta papina i otpora nekih krstaša, tu bi rešeno da krstaški pohod, mesto u sveta mesta, krene najpre na Carigrad. Krajem aprila 1203. uputila se krstaška vojska iz Zadra, sa novim grčkim carskim pretendentom kao Aleksijem IV. Kao svog novog cara pozdraviše Aleksija uz put Dubrovnik i Drač. 23. juna stigla je flota u San Stefano, pred Carigrad, i odmah 27. juna počela opsadu. Car Aleksije III, uplašen, pobeže iz prestonice u Bugarsku, a sam grad branio je njegov zet Teodor Laskaris. Posle Aleksijeva bekstva, u noći 17. jula, izgledalo je, da je cilj krstaša postignut. Slepi Isak izveden je sutradan iz zatvora i vraćen na presto, a 1. avgusta krunisan je Aleksije kao njegov savladar. Mlečani, kojima se nije napuštao Carigrad, zatražiše isplatu od 100.000 maraka srebra, koja je bila ugovorena kao cena za njihovu saradnju. U isto vreme traženo je i da se izvrši obaveza u pogledu crkvene unije.

Pritisak finansijskih organa na narod, da se iscedi onoliki novac za Mlečane, koji nije poštedeo ni crkve i njihovo blago, i ovi pregovori s Rimom uzbuniše sveštenstvo i ceo narod. I izbegli car Aleksije III, praveći se kao žrtva pravoslavlja i tuđinske obesti, razvi iz Adrijanopolja živu agitaciju protiv novog stanja u Carigradu. Videći, kako latinofobija u narodu uzima sve više maha i kako postaje neodoljiva, mladi car Aleksije menja svoju politiku i napušta svoje pomagače. "Bedno derle", rekao mu je tad razjareni Dandolo, "mi smo te digli iz blata i opet ćemo te u njega baciti!" Borba između Latina i Grka posta neizbežna. Ali i među samim Grcima nastadoše neredi i spletke. Oba cara, otac i sin, biše 25. januara 1204. svrgnuti s vlasti jednim narodnim ustankom. Isak, star i iznemogao, umre od straha, a Aleksije bi zadavljen. Dok se vodila borba oko njihova prestola, trulu i iskvarenu Vizantiju branilo je, u glavnom, nekoliko varoških najamnika i vojvoda Aleksije Murzuflo kao novi car Aleksije V, zet bivšeg cara Aleksija III. Ma kakav sporazum postao je nemoguć. Latini se u martu odlučiše da sruše vizantijsko carstvo. Poslednjeg dana, 12. aprila, kad su krstaši jurišajući već prodirali u Carigrad, pobegao je i taj novi car, a za njegova naslednika bi izvikan hrabri Teodor Laskaris. Ali on nije imao šta više da spasava. 13. aprila 1204. Latini su postali gospodari gorde vizantijske prestonice, u koju, od njenog osnivanja, ne uđe dotad nikad tuđin kao osvajač. Potom je grad strahovito opljačkan. Izgledalo je da je to kraj Vizantije; i, u stvari, događaj iz 1204 g. bio je za vizantijsko carstvo udar od koga se ono nikada više nije oporavilo.

„Ulazak krstaša u Carigrad“ (1840), Ežen Delakroa

U Carigradu je posle toga osnovano Latinsko carstvo. Želeći da pojača značaj Mletaka i njene privredne interese, stari Dandalo, duša celog ovog preduzeća, radio je na tom, da novi car ne bude jaka ličnost, ni nova carevina jaka država, jer će samo tako Mleci moći održati svoj prestiž i naturati svoju volju. Njemu samom niti je kruna bila potrebna niti ju je tražio, i kad mu je ponuđena, on je odbio. Ali njegovim uticajem Balduin Flandrijski bi izabran za carigradskog imperatora i 16. maja krunisan u opljačkanoj Aja Sofiji. Za patrijarha u Carigradu bi postavljen Mlečanin Toma Morozini i uza nj, za Sv. Sofiju, još trinaest mletačkih kanonika. Ali je za svakog poznavaoca prilika na Istoku bilo jasno, da takve mere neće dovesti do crkvene unije. Uz ranija nasilja pri zauzimanju Carigrada ovo otimanje Sv. Sofije beše samo razlog više, da se u dušama ortodoksnog grčkog sveštenstva razvija još dublja mržnja na zavojevača i stvori trajniji jaz između obe crkve.

Staro Vizantijsko carstvo raspade se u više delova. Pored Carigradskog, teritorijalno vrlo ograničenog, Latinskog carstva, dobi Bonifacije Monteferatski Maćedoniju sa prestonicom u Solunu. Peloponez, Epir, Ilirik i neka ostrva dobiše Mleci, koji posedoše i jedan deo Trakije i jedan deo samog Carigrada. Drugi francuski plemići podobijaše razne male knežine. I Grci sami, tamo gde su uspeli da se održe, razbiše se u više država. U Nikeji se obrazova novo grčko carstvo, kao nastavak carigradskog, pod poslednjim vladarem carigradskim, Teodorom Laskarisem. Nezavisno od njega razviše Komnini svoju vlast u dalekom Trapezuntu. Despotat Arte u Epiru držala je još jedna grana dinastije Anđela.

Dubrovačka republika, mesto dotadašnje vizantijske vrhovne vlasti, prima 1205. mletačku. Grad je zadržao svoje staro uređenje, ali mu je, radi kontrole, knez uvek imao biti Mlečanin. Knezovi su najpre bivali doživotni, a posle samo sa mandatom od dve godine. U svojim trgovačkim odnosima sa susedima Dubrovčani su i dalje imali slobodne ruke. Tako su, na primer, već 1206. god. tražili i dobili trgovačke povlastice od Mihajla Duke, epirskog despota.

Vladavina Epirom

Mihajlo Anđel Duka Komnin

Nove države nakon pada Carigrada

Epirski despot, Mihajlo I, unuk Konstantina Anđela, beše se za ovo vreme osetno ojačao. Pod njegovu vlast beše, usred pobune Dimitrija Progonovića protiv Mletačke vlasti, došla cela Albanija s Dračem i severna Makedonija sa Skopljem. Naročito zauzimanje Skadra, dovedoše Mihajla u sukob sa srpskim velikim županom Stefanom Nemanjićem. Ali do rata između njih nije došlo. Jedan sluga ubio je Mihajla u bračnoj postelji i tim rešio pitanje najkraćim načinom, verovatno 1215. godine.

Teodor Anđel Duka Komnin

Naslednik Mihajlov, njegov polubrat Teodor, brzo nađe načina da se izmiri sa Srbima. Mihajlov brat Manojlo uze za ženu jednu od srpskih princeza, a sam Stevan nameravaše da uzme Mariju, kćer poginulog despota Mihajla, udovicu Evstatija Flandriskog, brata prve dvojice latinskih careva, ali mu to ne dozvoliše crkvene vlasti grčke radi bliskog srodstva. Kasnije je, ne znamo tačno koje godine, Stefanov najstariji sin Radoslav uzeo za ženu Teodorovu kćer Anu. Njihov zaručni prsten očuvan je do danas, na kom, u grčkim stihovima, stoji napisano: "Verenički prsten Stevana, izdanka od loze Duka, primi rukama, Ano, rode Komnina." Mlečani uz pomoć novog latinskog cara Petra Kurtenejskog pokušaše da 1217. godine povrate Drač, ali su bili poraženi i Petar je negde oko Škumbe predusretoše i zarobiše, da bi 1219. godine bio pogubljen.

Teodor potom postade jedan od najmoćnijih vladara na Balkanu i on iskoristi to da bi proširio svoju državu, u savezu sa Srbima.

Radoslav je bio potpuno u senci svog moćnog tasta. Teodor Epirski beše 1223. god. osvojio Solun, proglasio se za cara i postao najsilniji vladar na Balkanu. Ali, ponesen velikim i naglim uspesima, on beše precenio svoju snagu i ušao u borbe sa mnogo protivnika, s Latinima, s Grcima Nikejskog carstva i najposle s Bugarima. Jedino je Srbe ostavio na miru. Radoslav, sin jedne grčke, a suprug druge grčke princeze, osećao se i sam kao Polugrk. Njegov zaručni prsten ima grčki tekst; grčki se potpisuje i na poveljama. On se ne ponosi imenom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka. Grčki je natpis i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on prvi počeo da kuje u Srba, po uzoru na novac svog deda cara Aleksija. Srpski letopisci pominju uticaj Teodorove kćeri na Radoslava, koju zovu "nova Dalida", kazujući bukvalno, da mu je ona zavrtela glavu. Čini se, da je Radoslav, pod uticajem Epiraca, popustio i pred protestima ohridske crkve protiv srpske crkvene avtokefalnosti; nesumnjivo je, da je s Grcima tamo opet uspostavio bliže veze. Pouzdano je, da ga je Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop, s kojim je bio u prepisci radi raznih teoloških pitanja, hvalio, i pisao je patrijarhu Germanu u Nikeji kako je Srbija pobožna zemlja, ukrašena "čašću valjanoga morala svake vrste". Homatijan je inače lično bio protivnik srpske samostalne crkve i protestovao je, kako znamo, kod Save kad je ona dobijena. Nezadovoljan takvim stanjem u Srbiji Sava je napustio zemlju i krenuo na istok, u sveta mesta, 1229. god. Na tom putu on se svratio na nikejski, Teodoru neprijateljski, dvor, kod cara Jovana Vataca.

Manojlo Anđel Duka Komnin

Epirska despotovina od 1230 do 1251

Kad je 1230. god. car Asen pobedio cara Teodora kod Klokotnice i zarobio ga, bio je uzdrman i Radoslavov položaj u Srbiji. Bugarski car smatrao je Srbiju, radi velikog Teodorova uticaja u njoj, kao neku njemu vazalnu državu, i zato je, posle ove pobede dovršivši u Trnovu svoju lepu crkvu u slavu Četrdeset Mučenika, hvaleći se postignutim uspehom, zapisao, kako je dobio celu Teodorovu zemlju "od Jedrena do Drača" i zemlje "grčku i još arbanasku i srpsku". I doista najveći deo Teodorove države dođe pod neposrednu vlast Asenovu; u Solunu samo, s Tesalijom i Epirom, osta na vlasti Asenov zet Manojlo. Srpski princ Vladislav, drugi sin Stevana Prvovenčanog, postade isto zet Asenov. On je, naskoro po padu Teodorovom sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji počeo borbu protiv Radoslava. Radoslav se držao jedno vreme, ali je pred moćnijim bratom morao najposle da pobegne iz Srbije, krajem 1233. god. Sklonio se u Dubrovnik. Taj mudri trgovački grad, koji je sve više širio svoj promet i od cara Asena dobio povlastice za svoje trgovce, primio je s pažnjom i dobeglog srpskog kralja. Iz zahvalnosti on im je, za slučaj da se vrati na presto, dao obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne plaćaju mogoriša i da su im slobodni vinogradi, koje su dotle zasadili po žrnovničkoj župi. Iz Dubrovnika je kralj Radoslav možda nešto pokušavao protiv brata, kralja Vladislava, jer je ovaj u to vreme počeo da uznemiruje malu republiku, koja se iz straha obraćala i bosanskom banu Ninoslavu da je po potrebi zaštiti. Zbog pažnje prema kralju Radoslavu dobili su Dubrovčani izvesne povlastice u zemlji despota Manojla, 1234. god., kamo je iz Dubrovnika otišao svrgnuti kralj sa ženom, verovatno s namerom da tamo traži energičniju podršku. U Draču, priča jedan stari srpski biograf, čekalo je Radoslava novo razočaranje. Tamo mu neki Franak ugrabi ženu, a njemu samom ugrozi život. Lišen krune i žene, kralj Radoslav se odrekao svetske sujete i primio je monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je u nekom manastiru po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen.

Mihajlo II Anđel Duka Komnin

Sredinom XIII veka počela je da se vrši velika promena političkih odnosa na Balkanskom poluostrvu. Grčki elemenat počinje ponovo da uzima maha. Nikejsko carstvo, za vreme Jovana Vataca, vodi energičnu i u glavnom sve uspešniju borbu za vaspostavljanje Vizantije i ortodoksije u Carigradu. Najpre u savezu s Bugarima, a posle bez njih i protiv njih, oni osvajaju postepeno izgubljene pozicije na Balkanu. Od Bugara su oteli celu istočnu Makedoniju oni, a zapadnu Grci iz Epira predvođeni novim vladarem Mihajlom (1241—1268), vanbračnim sinom onog prvog Mihajla. Kad je stari oslepljeni car Teodor, davno oslobođen iz bugarskih ropstva, pokušao iz svog Vodena jednu akciju protiv Nikejaca, u vezi sa Epircima, dalo je to Vatacu dobrodošao povod da skrha i Epirce kao mogućne takmace i da posedne dobar deo Makedonije i Arbaniju s gradom Krojom, 1253. god.

Iza smrti cara Jovana Vataca, 1254. godine pokušaše Bugari da povrate Makedoniju, ali nisu imali sreće. Neuspeh u tom ratu izazva u Bugarskoj meteže i pogibiju cara Mihajla II, a potom i građanski rat. Posle dugih kriza bi, najzad, za cara izabran Konstantin Tih, unuk Nemanjin verovatno po ženskoj liniji i posle zet nikejskog novog cara Teodora II Laskara. Svoju povelju manastiru Sv. Đorđa Gorga kod Skoplja Tih piše tako, da se vidi kako je vodio računa o svim svojim vezama; on radi kako su radili "sveti i pravoslavni carevi grčki i bugarski, i župani i knezovi i kraljevi srpske zemlje. Nešto više uspeha imao je u svojoj antinikejskoj politici posle Vatacove smrti epirski despot Mihajlo. On je iskoristio zaposlenost cara Teodora u Maloj Aziji i 1258. počeo je neprijateljstva u Maćedoniji i Albaniji. Da bi imao više sigurnosti on je ušao tokom događaja u savez sa franačkim knezovima Vilhelmom Vilarduenskim, gospodarem Ahaje i Manfredom kraljem Sicijlije. Ovom je, kao miraz uz svoju kćer, ustupio Krf, Drač, Valonu, Kaninu i Berat. Kao nekad za vremena Roberta Gviskara što su Normani iz Južne Italije zakoračili u Albaniju, smatrajući taj put kao najprirodniji da se odatle šire prema unutrašnjosti Balkana i zagospodare Jadranskim Morem, tako se imalo ponoviti i ovog puta. Albanija u brzo postaje domena franačkih gospodara.

Novčić sa likom Mihajla II

Srpski kralj Uroš je s početka imao izvesnih veza sa carem Vatacem. Kao neposredni, Bugari su mu bili opasniji i on je rado gledao njihovo potiskivanje od nikejskog gospodara. Ali posle Vatacove smrti Uroš hladni prema Nikejcima, možda zato što mu se činilo da su, posle mnogih uspeha, suviše ojačali svoju moć. Možda zbog kakvih rodbinskih veza on prilazi Mihajlovom savezu, u kom zapadnjaci imaju tako vidnog udela, a možda mu je izgledala sigurnija dobit u savezu malih. God 1258. počela su neprijateljstva. Epirci su osvojili najveći deo zapadne Makedonije, pomagani od Srba. Zapovednik vizantijske vojske i historičar Georgije Akropolita beše se povukao u prilepski grad i tu se zatvorio. I Srbi su preko Kičeva krenuli na taj grad i uzeli ga, razbivši jednu grčku vojsku koja im je bila pošla u susret, ali nisu mogli da osvoje samu prilepsku tvrđavu, odnosno onaj grad, koji se, na jednom strmom bregu, izdiže iznad varoši i koji je danas poznat pod imenom Markovo Kale. Srbi su krenuli posle toga na Skoplje i uzeli ga, a prilepska se tvrđava, na kraju krajeva, predala zajedno sa svojim zapovednikom, koga u okovima odvedoše u Artu. Usred ovih borbi umre car Teodor II, poremetivši pred kraj pameću; tek posle dužih kriza dođe za njegova naslednika vojskovođa Mihajlo Paleolog, čovek hrabar i sposoban, ali ličan i potpuno bezobziran. S njim dolazi na vlast nova vizantijska dinastija Paleologa, koja vlada sve do propasti Carigrada i grčke države.

Kad se učvrstio na prestolu, car Mihajlo prebaci odmah vojsku u Evropu, da primi borbu s tamošnjim neprijateljima. Njegov brat Jovan potuče kod Kostura udružene Epirce i Franke, pa odmah nastavi dalje prodiranje. Brzo padoše Ohrid, Debar i okolna mesta. "Takvi su stanovnici tih zapadnih oblasti", obrazlaže Akropolita sebi za opravdanje tu pojavu, da se u tim krajevima narod bez mnogo otpora miri sa promenama vlasti, "lako se podvrgavaju svima gospodarima". Samo s pomoću svog zeta Manfreda, koju mu ovaj posla u najteži čas, mogao je Mihajlo da se održi u svojoj oblasti Epira i severne Tesalije. Grci su zauzeli čitavu Maćedoniju, a potisli su i Srbe iz Skoplja. Izgleda, da je kralj Uroš, videći sudbinu Epiraca, sam povukao svoju vojsku iz Maćedonije i tako izbegao težoj borbi sa nikejskim trupama. Na srpsko područje one nisu prelazile.

Godine 1268. Mihajlo je umro, a država se podelila na dva dela: Epir i Tesaliju.

Vladavina ostacima Epira

Epir

U Epiru Mihajla nasledi sin Nićifor Komnin Duka, ali protiv njega se digao brat. To su iskoristili Anžujci iz južne Italije i 1271. godine su napali Epirsku despotovinu i osvojili glavne albanske gradove Drač, Valonu, Berat i Kroju i još neka mesta. Balkanski narodi, protivnici Grka, počeše se spremati da uhvate tešnje veze sa Karlom Anžujskim. U septembru 1271. god. očekivani su na anžujskom dvoru poslanici Srbije, Bugarske i Albanije, iako njegova vojska tek 1272. počinje svoje operacije u Albaniji. Tad su Anžujci stvorili prvi put posebnu albansku državu, "regnum Albaniae", na čijem je čelu, u njihovo ime, stajao kapetan-maršal, sa sedištem u Draču. Šest uglednih albanskih taoca sedelo je, međutim, na dvoru kralja Karla. U ovaj anžujski savez ulazi i tesalski gospodar, sevastokrator Jovan, koji se domalo orođava s Urošem i daje svoju kćer za njegova sina Milutina. Ispalo je, dakle, tako, da je grčki car, koji je prvi krenuo misao o savezu balkanskih država protiv nove latinske invazije dobio taj savez protiv sebe.

Car Mihajlo, i dovoljno mudar i dovoljno preduzetan, nije se zaustavio samo na diplomatskoj i verskoj akciji. Imajući izvestan oslonac kod Albanaca on je preduzeo i vojničke mere da suzbije Anžujce na Balkanu. S jeseni 1274. god. njegova vojska je posela Berat i prešla te i naredne godine i na bolja osvajanja u dračkoj oblasti potiskujući anžujske čete. Ove se održavaju, u glavnom, u Primorju, gde ih štiti i snabdeva kraljeva flota.

Ratovanje saveznika na albanskoj strani nije bilo mnogo srećno. Sami Albanci behu pretežno uz Grke i u dosta slučajeva čine neprilike i Srbima i anžujskim četama i ljudima. U jesen 1278. god. ima pomena o tom, kako Albanci napadaju srpske i dubrovačke karavane, koji idu iz Brskova u Kotor. U jesen 1279. predati su u Brindiziju, u zatvor, neki albanski prvaci kao izdajnici napuljskog kralja. U proleće 1281. god., posle izvesnog napredovanja u srednjoj Albaniji, do Berata čete kralja Karla bivaju tučene i potisnute s osetnim gubicima. Ljut, zbog toga, a pun planova, Karlo, pomoću svojih širokih veza uvlači u savez i Mletačku republiku; sprema veliko preduzeće protiv Grka; i ozbiljno se nosi mišlju da u najkraće vreme obnovi Latinsko carstvo, kome bi bio na čelu njegov zet Filip, sin Balduina II. Ali i car Mihajlo ne čeka skrštenih ruku da dođe udarac. On je protiv kralja Karla našao saveznika u aragonskom kralju Pereu, zetu kralja Manfreda, koga je 1266. srušio napuljski gospodar. Kao posledica grčko-aragonskog saveza došlo je 31. marta 1282. god. Sicilijansko Veče, pokolj Francuza na Siciliji, i opšti ustanak protiv njih. Vizantijski car bacio je ugarak u samu Napuljsku kraljevinu i onda nije nikakvo čudo, što kralj Karlo za jedno vreme nije mogao preduzimati ništa na Balkanskom poluostrvu.

Nićifor je bio u potpunosti pod uticajem supruge Ane, pa je postao čak i vazal Vizantijskog carstva, koje ga je potisnulo iz Albanije. Nićifor je na kraju prešao na Anžujsku stranu i svoju kćerku Tamaru je udao za napuljskog kralja, ali Vizantinci su ga pobedili i Anžujcima su oteli Drač. Usred toga Nićifor je umro 1297. godine, a nasledio ga je sin Toma

Tesalija

Dok je Epir propadao Tesalija je imala impozantnu moć, pa je njen vladar Jovan objavio rat Vizantiji i svom bratu Nićiforu i u borbi je imao uspeha, ipak na kraju se morao izmiriti sa carem Andronikom pri čemu je dobio titulu sevastokratora.

Jovana je, 1289. godine, nasledio sin Konstantin, koji je poveo rat protiv Epira i u tom ratu je pobedio.

Konstantina je 1303. godine nasledio sin Jovan II (1303—1318). Jovan je zbog svoje teške bolesti bio pod tutorstvom atinskog kneza Gvida II od La Roša, ali se posle Gvidove smrti okrenuo protiv Vizantije i verio se sa carevom nezakonitom kćerkom Irinom. Celom zemljom su vladali velikaši, a kao država, Tesalija je bila na izdisaju. Od impozantne moći, koju je imala pod Jovanom I ostala je tek bleda senka i nije se moglo ni pomisliti na pružanje otpora ratnicima Katalancima, koji su naišli sa severoistoka. Cela je družba čitavih godinu dana živela od bogatstva zemlje, a zatim je u proleće 1310. godine krenula, obogaćena tesalskim novcem, ka srednjoj Grčkoj.

Nakon Jovanove smrti Tesalije nestaje sa političke mape Evrope. Vizantijski car Andronik je na tu provinciju polagao pravo kao na upražnjen lenski posed, ali priznanje svoje vladavine uspeo je dobiti jedino na severnom delu zemlje te mu se taj deo pokorio čak nominalno. Najmoćniji tesalski magnati nastojali su se osamostaliti i osnovati vlastite pokrajinske kneževine, i to pre svih stara plemićka porodica Melisena. Tada su u Tesaliju upale silne mase Arbanasa. Najznačajniji je deo propale kneževine sa prestolnicom Neopatrasom prigrabila je katalonska kneževina Atina, dok je lučki grad Pteleon pripao Mlečanima.

Izumiranje Dinastije

Despot Toma je 1318. godine pao kao žrtva svog nećaka Nikole Orsinija od Kefalonije. Ovaj neprijatelj Anžujaca preobratio se u grčku pravoslavnu veru te je zavladao u Epiru kao naslednik ubijenoga, oženivši njegovu udovicu Anu, unuku vizantijskog cara. Godinu dana kasnije primio je od cara Andronika titulu despota.

Ovom smrću i smrću sevastokratora Jovana II, dinastija Anđela se gasi.

Literatura

• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4. 
• Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda

Mediji vezani za članak Anđeli na Vikimedijinoj ostavi