Antipapa Benedikt XIII
Pedro Martinez de Luna Perez de Gotor (25. novembar 1328 — 23. maj 1423), poznat kao el Papa Luna (doslovno „Mesečev papa“) ili papa Luna, bio je aragonski plemić koji je upravljao crkvom kao antipapa Benedikt XIII tokom Zapadne šizme.
| Antipapa Benedikt XIII | |
|---|---|
 Portret iz 15. veka (Huan Rešak) | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Pedro Martinez de Luna Perez de Gotor |
| Datum rođenja | 25. novembar 1328. |
| Mesto rođenja | Ilueca, Kraljevina Aragon |
| Datum smrti | 23. maj 1423. |
| Mesto smrti | Peniskola, Kraljevina Aragon |
| Narodnost | Španac |
| Papa | |
| Pontifikat | 28. septembar 1394 — 23. maj 1423. |
| Prethodnik | Antipapa Klement VII |
| Naslednik | Antipapa Klement VIII |
.svg) Grb antipape Benedikta | |
Rani život
urediPedro je rođen u Ilueci u Kraljevini Aragon (današnja Španija) 1328. godine. Pripadao je porodici Luna, koja je bila deo aragonskog plemstva. Studirao je prava na Univerzitetu u Monpeljeu, gde je doktorirao i kasnije predavao kanonsko pravo. Njegovo poznavanje kanonskog prava, plemenito poreklo i strog način života doneli su mu simpatije pape Grgura XI, koji ga je postavio za kardinala-đakona Santa Marije u Kosmedinu 20. decembra 1375. godine. [1]
Zapadna šizma
urediGodine 1377. Pedro se sa ostalim kardinalima vratio u Rim sa papom Grgurom, koji je odlučio da napusti svoj dvor u Avinjonu.[2] Nakon Grgurove smrti (27. marta 1378.) građani Rima plašili su se da će kardinali izabrati francuskog papu, te stolicu vratiti u Avinjon. Zbog toga su se pobunili, opseli kardinale i prisilili ih da izaberu italijanskog papu. Konklava od 9. aprila propisno je izabrala Bartolomea Prinjana, arhiepiskopa Barija, kao Urbana VI. Pokazalo se da je novi papa neprijateljski raspoložen prema kardinalima. Zbog toga se deo njih ponovo sastao u Frondiju i proglasilo raniji izbor pod prisilom nevažećim. Robert od Ženeve izabran je za papu Klementa VII, te je proglasio povratak stolice u Avinjon. [3]
Klement je poslao Pedra kao svog legata u Španiju, kako bi kraljevine Kastilju, Aragon, Navaru i Portugaliju pridobio na svoju stranu. Zahvaljujući Pedrovim porodičnim vezama, Klementov uticaj u Aragonu bio je veoma veliki. Godine 1393. Klement je imenovao Pedra za legata u Francuskoj, Brabantu, Flandriji, Škotskoj, Engleskoj i Irskoj. Pedro je uglavnom boravio u Parizu, ali svoje aktivnosti nije ograničio samo na zemlje koje su priznavale avinjonskog papu.[4] Posle Klementove smrti 16. septembra 1394. godine kardinali su se sastali u Avinjonu. Konklavu je činilo 11 francuskih kardinala, osmorica Italijana, četvorica Španaca i jedan iz Savoje. Svi su izrazili želju za ujedinjenjem. Kardinali su potom izabrali Pedra za novog papu, pod uslovom da on radi na suzbijanju raskola. Trebalo je da podnese ostavku kad god to učini rimski papa ili kolegijum kardinala to zahteva.
Nakon smrti Urbana 1389. godine, rimski kardinalski kolegijum izabrao je Bonifacija IX za novog papu. Na početku Benediktovog pontifikata za papu su ga priznali Francuska, Škotska, Sicilija, Kastilja, Aragon i Navara. Godine 1396. poslao je Sančeza Munjoza, jednog od najodanijih članova avinjonske kurije, za legata kod episkopa Valensije, kako bi ojačao podršku avinjonskom papstvu.
Avinjonski papa
uredi
Kraljevina Francuska je 1398. godine povukla priznanje avinjonskog papstva.[5] Benedikta su napustili sedamnaestorica kardinala, a samo petorica su mu ostala verna. Benediktov razlog za nastavak rivaliteta bila je činjenica da je on bio poslednji živi kardinal koga je imenovao papa Grgur XI, poslednji papa ujedinjenog zapadnog sveta. Kao jedini neupitni kardinal, Benedikt je tvrdio da po kanonskom pravu jedini je kvalifikovan za papsku funkciju. Sabor u Konstanci nije prihvatio njegovu logiku.
Vojska koju je predvodio Žofroa Busiko, brat Žana Busikoa, zauzela je Avinjon i započela petogodišnju opsadu papskog dvora. Ona se završila kada je Benedikt uspeo da 12. marta 1403. godine pobegne iz Avinjona. Potražio je zaštitu anžujskog vojvode Luja II. Avinjon mu se ubrzo ponovo potčinio, a njegovi kardinali takođe su ga prihvatili. Pošto je ponovo imao podršku naroda, za legitimnog papu priznale su ga Francuska, Škotska, Kastilja i Sicilija.
Nakon smrti rimskog pape Inoćentija VII (1406), novoizabrani rimski papa Grgur XII otpočeo je sa pregovorima sa Benediktom, sugerišući da bi obojica trebala podneti ostavke kako bi mogao biti izabran novi papa ujedinjene Rimokatoličke crkve. Razgovori su 1408. godine došli u ćorsokak. Francuski kralj Šarl VI je izjavio da je njegovo kraljevstvo neutralno prema obojici papa. On je pomogao da se 1409. godine organizuje sabor u Pizi. Ovaj sabor trebao je da obezbedi ostavke obojice papa, kako bi se izabrao novi - opštepriznati. Kako bi se tome suprotstavio, Benedikt je organizovao sabor u Perpinjanu, ali sa slabim usphom. I Benedikt i Grgur su odbili da abdiciraju, pa je u Pizi predložen treći kandidat: Petar Filargi, koji je poneo ime Aleksandar V. [6]
Da bi ojačao podršku svojoj strani, Benedikt je pokrenuo jednogodišnju Raspravu u Tortosi 1413. godine, koja je postala jedna od najistaknutijih hrišćansko-jevrejskih raspravi u srednjem veku.[7] Dve godine kasnije antipapa je izdao bulu "Etsi doctoribus gentium" koja je postala jedna od najkompletnijih srednjovekovnih zbirki antijevrejskih zakona. Sinagoge su zatvarane, jevrejskim zlatarima je zabranjeno da proizvode hrišćanske svete sasude, kao što su putiri ili raspeća, a jevrejskim knjigovescima bilo je zabranjeno da povezuju knjige koje su sadržale ime Isusa Hrista ili Marije.[8] Te zakone ukinuo je papa Martin V, nakon što je primio jevrejsku delegaciju koja je došla sa sinoda u Forliju (1418).
Sabor u Konstancu
uredi
Na saboru održanom 1415. godine u Konstanci okončana je Zapadna šizma. Rimski papa Grgur prihvatio je da podnese ostavku. Baltazar Kosa, koji je nasledio Filagrija na mestu pizanskog pape 1410. godine (kasnije ponevši ime Jovan XXIII) pokušao je da pobegne, te je svrgnut u odsustvu, a po povratku mu je organizovano suđenje. Benedikt je odbio da se povuče sa položaja.
Naposletku je car Žigmund Luksemburški održao savet u Perpinjanu, kako bi ubedio Benedikta da podnese ostavku i time okonča raskol. Dana 20. septembra 1415. godine car se sastao sa Benediktom u Palati kraljeva Majorke u pratnji kralja Ferdinanda I od Aragona, delegata grofova Foa, Provanse, Savoje i Lorene, ambasadora kraljeva Francuske, Engleske, Ugarske, Kastilje i Navare. Benedikt je ponovo odbio da podnese ostavku, sukobivši se sa carem, koji je napustio Perpinjan 5. novembra.[9]
Zbog Benediktove tvrdoglavosti, sabor u Konstanci je 27. jula 1417. godine doneo odluku kojom je on proglašen raskolnikom i ekskomuniciran iz Rimokatoličke crkve, a 11. novembra je izabran novi papa - Martin V. Benedikt, koji je od 1410. godine živeo u Perpinjanu, sada je pobegao u zamak Peniskola blizu Tortose (Kraljevina Aragon). I dalje je sebe smatrao legitimnim papom. Jedino je Aragon priznavao takav njegov položaj, gde je našao zaštitu kralja Alfonsa V. U Peniskoli je Benedikt živeo od 1417. godine do svoje smrti 23. maja 1423. godine. [10]
Nasleđe
uredi
Neposredno pred smrt, Benedikt je imenovao četvoricu kardinala dokazane lojalnosti koji su trebali izabrati njegovog naslednika i tako obezbediti opstanak avinjonskih papa. Trojica od ovih kardinala sastala su se 10. juna 1423. godine i izabrali Sančeza Munjoza za novog papu. On je poneo ime Kliment VIII. Kliment se održao do 1429. godine kada je, nakon sporazuma Rima i Aragona, abdicirao u korist Martina, time prekinuvši granu avinjonskih papa. Zauzvrat je postavljen za episkopa Majorke. [11]
Sahrana
urediBenedikt je sahranjen u zamku Peniskola. Njegovo telo je kasnije premešteno u rodnu Ilueku. Tokom Rata za špansko nasleđe njegovi posmrtni ostaci su uništeni. Spašena je samo njegova lobanja, koja se čuvala u palati grofova od Argilja u Sabinjanu. Aprila 2000. godine je ukradena iz danas porušene palate. Lopovi su poslali anonimno pismo gradonačelniku Ilueke tražeći milion španskih pezeta. Španska civilna garda utvrdila je da su lopovi dvojica braće koji su u novembru 2006. godine osuđeni na šest meseci zatvora, što je kasnije zamenjeno kaznom od 2190 evra.[12] Lobanja je pronađena septembra 2000. godine. Nakon antropološkog istraživanja smeštena je u Muzej Saragose gde je i danas izložena.[13]
Udruženje "Prijatelja pape Lune" je 21. decembra 2018. godine podnelo Kongregaciji za doktrinu vere peticiju da se Benedikt prizna za legitimnog papu. [14][15]
Reference
uredi- ^ Kirsch, Johann Peter. "Pedro de Luna." The Catholic Encyclopedia Vol. 9. New York: Robert Appleton Company, 1910.
- ^ McGinn, Bernard The Varieties of Vernacular Mysticism, (Herder & Herder, 2012), p. 561.
- ^ Kirsch, Johann Peter. "Pedro de Luna." The Catholic Encyclopedia Vol. 9. New York: Robert Appleton Company, 1910.
- ^ Kirsch, Johann Peter. "Pedro de Luna." The Catholic Encyclopedia Vol. 9. New York: Robert Appleton Company, 1910.
- ^ McBrien, Richard P., Lives of the Popes, (HarperCollins, 1997), p. 250
- ^ Brusher, Rev. Joseph Stanislaus (1980) [1959 Van Nostrand]. "The Great Schism". Popes through the Ages (3rd ed.). Neff-Kane. ISBN 978-0-89141-110-9.
- ^ Beinart, Haim (2008). "Tortosa, Disputation of". Jewish Virtual Library.
- ^ Wasserman, Henry (2008). "Goldsmiths and Silversmiths". Jewish Virtual Library.
- ^ Cárdenas, Fabricio (2014). 66 petites histoires du Pays Catalan [66 Little Stories of Catalan Country] (in French). Perpignan: Ultima Necat. ISBN 978-2-36771-006-8. OCLC 893847466.
- ^ Brusher, Rev. Joseph Stanislaus (1980) [1959 Van Nostrand]. "The Great Schism". Popes through the Ages (3rd ed.). Neff-Kane. ISBN 978-0-89141-110-9.
- ^ Pham, John-Peter. Heirs to the Fisherman: Behind the Scenes of Papal Death and Succession. Oxford: Oxford University Press, 2004. 331-332.
- ^ "El robo del cráneo del Papa Luna se queda en una multa". El Periódico de Aragón (in Spanish).
- ^ Campo, Ramón J. "El cráneo del Papa Luna: historia de un robo | Reportaje especial en Heraldo.es". www.heraldo.es (in Spanish).
- ^ La rehabilitación del Papa Luna. https://www.lasprovincias.es/comunitat/rehabilitacion-papa-luna-20190211232314-ntvo.html
- ^ Allen Jr., John L. "Push to rehabilitate past pope illustrates great truth about the present".
Bibliografija
uredi
„Luna, Pedro de”. The American Cyclopædia. 1879.- Herbermann, Charles, ur. (1913). „Pedro de Luna”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
- Chow, Gabriel. „Antipope Benedict XIII (1394–1423)”. GCatholic.org. Toronto. Pristupljeno 6. 12. 2010.
- Hughes, Philip E. (1. 1. 1947). A History of the Church:Volume 3: The Revolt Against the Church: Aquinas to Luther. London: Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-7220-7983-6.
