Википедија

Ana Pavlova

Ana Matvejevna Pavlova (rus. А́нна Матве́евна Па́влова), takođe poznata kao Ana Pavlovna Pavlova[2] (rus. А́нна Па́вловна Па́влова), 31. januar/12. februar 1881 — 23. januar 1931) je bila vrhunska ruska igračica klasičnog baleta.[3] Pavlova je najpoznatija po stvaranju uloge Umirućeg labuda i, sa sopstvenom kompanijom, postala je prva balerina koja je obišla svet, uključujući nastupe u Južnoj Americi, Indiji i Australiji.[4]

Ana Pavlova
Ana Pavlova kao Žizela
Datum rođenja(1881-02-12)12. februar 1881.
Mesto rođenjaSankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti23. januar 1931.(1931-01-23) (49 god.)
Mesto smrtiHag, Holandija
Državljanstvo Ruska Imperija
Zanimanjebalerina
SupružnikViktor Danre (v. 1914)[1]

Biografija

uredi
 
Ana Pavlova kao Labud

Ana Pavlova se učila baletu u rodnom Sankt Peterburgu, gde se 1899. godine priključila ansamblu Marijinskog teatra. Igrala je uloge u baletima Krcko oraščić, Rejmonda, Žizela, Bajadera, Šopenijada i Egipatske noći, između ostalih.

Gostovanja tokom 1908. godine učinila su Pavlovu poznatu širom Evrope. Kada je Sergej Djagiljev 1909. godine osnovao „Ruski balet“ (Les Ballets Russes) u Parizu, glavne uloge u njemu su igrali Vaclav Fomič Nižinski i Ana Pavlova. Ova trupa je bila jedna od najpoznatijih i najuspešnijih baletskih trupa svoga vremena.

Od 1910. godine stalno se nastanila u Londonu. Sopstvenu trupu je oformila 1911. godine i sa njome gostovala na svim kontinentima.

Umrla je od zapaljenja plućne maramice 23. januara 1931. godine, tokom svoje oproštajne turneje, i par dana pre svoga 50. rođendana, u Hagu. Urna sa njenim pepelom je bila položena na groblje u Londonu, a 2001. godine je premeštena u Moskvu shodno Aninom zaveštanju.

Mladost

uredi

Ana Matvejevna Pavlova je rođena u bolnici Preobraženskog puka u Sankt Peterburgu gde je služio njen otac Matvej Pavlovič Pavlov.[5] Neki izvori navode da su se njeni roditelji venčali neposredno pre njenog rođenja, drugi — godinama kasnije. Njena majka, Ljubov Fjodorovna Pavlova, poticala je od seljaka i neko vreme je radila kao pralja u kući rusko-jevrejskog bankara Lazara Poljakova. Kada je Ana postala slavna, Poljakovljev sin Vladimir je tvrdio da je ona vanbračna ćerka njegovog oca; drugi su spekulisali da je sam Matvej Pavlov navodno došao od krimskih karaja (postoji čak i spomenik podignut u jednoj od kenesa u Jevpatoriji posvećen Pavlovoj), ali obe legende ne nalaze istorijski dokaz.[6][7] Ana Matvejevna je promenila svoje patronime u Pavlovna kada je počela da nastupa na sceni.[8]

 
Učenici Carske baletske škole, Sankt Peterburg, u Un conte de fées Marijusa Petipa. Desetogodišnja A Pavlova (kleči levo, drži kavez za ptice) pojavila se u svom prvom baletskom nastupu. 1891. godine.

Pavlova je bila nedonošče, redovno se osećala bolesnom i ubrzo je poslata u selo Ligovo gde ju je čuvala baka.[7] U Pavlovoj je strast za baletskom umetnošću uzela maha kada ju je majka odvela na predstavu Uspavana lepotica Marijusa Petipa u Carskom Marijinskom teatru. Raskošan spektakl ostavio je utisak na Pavlovu. Kada je imala devet godina, majka ju je odvela na audiciju za renomiranu Imperijalnu baletsku školu. Zbog svoje mladosti i onoga što se smatralo njenim „bolešljivim“ izgledom, bila je odbijena, ali je sa 10 godina, 1891. godine, prihvaćena. Prvi put se pojavila na sceni u Petipinoj Bajci (Un conte de fées), koju je baletski majstor postavio za učenike škole.[9]

Carska baletska škola

uredi

Godine obuke mlade Pavlove bile su teške. Klasični balet nije joj lako pao. Njena snažno zakrivljena stopala, tanki gležnjevi i dugi udovi sukobljavali su se sa malim, kompaktnim telom omiljenim za balerinu tog vremena. Njeni kolege studenti su joj se rugali nadimcima kao što su Metla i La petite sauvage. Nepokolebana, Pavlova je trenirala da poboljša svoju tehniku. Vežbala bi i vežbala nakon što bi naučila korak. Rekla je: „Niko ne može uspeti samo sa talentom. Bog daje talenat, rad pretvara talenat u genija.“[10] Uzela je dodatne lekcije od poznatih učitelja tog vremena — Kristijana Johansona, Pavela Gerda, Nikolaja Legata — i od Enrika Čeketija, koji se smatra najvećim baletskim virtuozom tog vremena i osnivačem metode Čeketi, veoma uticajne baletske tehnike koja se koristi do danas. Godine 1898, ušla je u klasu savršenstva Ekaterine Vazem, nekadašnje prima balerine carskih pozorišta u Sankt Peterburgu.

Tokom svoje poslednje godine u Carskoj baletskoj školi, odigrala je mnoge uloge u glavnoj kompaniji. Diplomirala je 1899. sa 18 godina,[11] izabrana da uđe u Carski balet u rangu ispred corps de ballet kao korifeja. Zvanično je debitovala u Marijinskom teatru u predstavi Les Dryades prétendues (Lažne driade) Pavela Gerta. Njena izvedba naišla je na pohvale kritike, posebno velikog kritičara i istoričara Nikolaja Bezobrazova.

Značaj

uredi

Pavlova je zauvek promenila sliku idealne balerine. Tokom 1890-ih, balerine u teatru Marinski su bile jaki tehničari, što je obično zahtevalo da imaju snažna, mišićava tela. Pavlova je bila vitka, lagana i izgledala je krhko, što je bio idealan izgled za romantične uloge poput Žizele. Koristila je parče tvrde kože u svojim baletskim patikama da bi olakšala ples na vrhovima prstiju, što je kasnije postala praksa u baletu.

Mihail Fokin je za nju, 1907. godine, inscenirao poznatu solo-scenu Umirući labud, na muziku Kamija Sen Sana.

Lični život

uredi

Viktor Dandre, njen menadžer i pratilac, tvrdio je da je on njen muž u svojoj biografiji plesačice 1932: Ana Pavlova: U umetnosti & životu.Dandré 1932, author's foreword Oni su se tajno venčali 1914. nakon prvog susreta 1904. (neki izvori navode 1900. godinu).[12] On je umro je 5. februara 1944. i kremiran je u krematorijumu Golders Grin, a njegov pepeo je stavljen ispod Aninog pepela.

Dandre je pisao o Aninim brojnim dobrotvornim plesnim nastupima i dobrotvornim naporima da podrži rusku siročad u Parizu posle Prvog svetskog rata

... koja je bila u opasnosti da se nađe doslovno na ulici. Oni su već trpeli strašne oskudice i izgledalo je kao da uskoro neće biti sredstava za dalje školovanje.[13]

Petnaest devojčica je usvojeno u dom koji je Pavlova kupila u blizini Pariza u Sen Kluu, pod nadzorom grofice de Gern, i izdržavane su njenim nastupima i sredstvima koje je Pavlova prikupljala, uključujući mnoge male donacije od članova Kamperskih devojaka Amerike, koji su je proglasili počasnim članom.[14]

Tokom svog života imala je mnogo kućnih ljubimaca, uključujući sijamsku mačku, razne pse i mnoge vrste ptica, uključujući i labudove.[15] Dandre je izjavio da je celog života volela životinje i o tome svedoče fotografski portreti za koje je pozirala, a koji su često uključivali životinju koju je volela. Formalni studijski portret napravljen je sa njom i Džekom, njenim omiljenim labudom.[15]

Zanimljivosti

uredi
  • Poslednja želja za života joj je bila da zagrli svoj kostim iz Umirućeg labuda. Po baletskoj tradiciji, predstava na kojoj je trebalo da učestvuje je održana, ali je reflektor obasjavao prazno mesto na sceni gde je ona trebalo da igra.
  • Omiljena poslastica u Australiji i na Novom Zelandu je veoma kalorična torta sa šlagom, pod imenom „Pavlova“. Torta je dobila ime po tome što je po hranljivosti u oštrom kontrastu sa vitkim stasom nekadašnje balerine.[16]

Galerija

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Lifar, Serge (1959). „The Three Graces: Anna Pavlova, Tamara Karsavina, Olga Spessivtzeva: The Legends and the Truth”. Books.google.com. 
  2. ^ „Ana Pavlova – Legenda ruskog baleta”. Patriot. Arhivirano iz originala 22. 01. 2019. g. Pristupljeno 21. 1. 2019. 
  3. ^ „Legenda ruskog baleta Ana Pavlova – Drugo ime za eleganciju”. Patriot. Arhivirano iz originala 22. 01. 2019. g. Pristupljeno 21. 01. 2019. 
  4. ^ Anna Pavlova's tours of Australia 1926 and 1929, Nla.gov.au
  5. ^ Vera Krasovskaya (1972). Russian Ballet Theatre at the Beginning of the XX Century. Dancers // A. P. Pavlova, birth certificate. – Leningrad: Iskusstvo, p. 229
  6. ^ Oleg Kerensky quotes Vladmir Polyakov—the son of Lazar Polyakov who claims that Anna was an illegitimate daughter of his father (Oleg Kerensky. Anna Pavlova. N-Y., Dutton Publ. 1973. ISBN 0-525-17658-6.)
  7. ^ a b Victor Dandré (2016). My Wife – Anna Pavlova. – Moscow: Algorithm. ISBN 978-5-906880-01-7. str. 5, 36..
  8. ^ Michel Fokine (1981). Against the Current. Memoirs of Ballet Master. – Leningrad: Iskusstvo, pp. 384–385
  9. ^ Andreeva 2019.
  10. ^ McDonough, Yona Zeldis (3. 11. 2016). „Yes, These Famous Ballerinas Are Jewish”. Lilith. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  11. ^ Bernatas & Vlasova 2006.
  12. ^ „Pavlova, Anna (1881–1931)”. Encyclopedia.com. Pristupljeno 14. 12. 2021. 
  13. ^ Dandré 1932, str. 248.
  14. ^ Dandré 1932, str. 251–259.
  15. ^ a b Dandré 1932, str. 329–349.
  16. ^ „Kako je nastala torta Pavlova (RECEPT)”. Mondo. Pristupljeno 21. 1. 2019. 
  17. ^ ©David Finn Archive, Department of Image Collections, National Gallery of Art Library, Washington, D.C.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Ana Pavlova na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Ана_Павлова&oldid=28541447”