Aleksej Grigorijevič Orlov
Grof Aleksej Grigorijevič Orlov-Česmenski (rus.: Alekseй Grigorьevič Orlov-Česmenskiй; 5. oktobar 1737 — 5. januar 1808) je bio ruski vojnik, admiral i državnik, koji je postao istaknut za vreme vladavine Katarine Velike. Zajednička pobeda sa Grigorijem Spiridovim u Česmenskoj bici svrstala ga je u red odličnih ruskih pomorskih komandanata svih vremena.
| grof Aleksej Grigorijevič Orlov | |
|---|---|
 Aleksej Grigorijevič Orlov | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 5. oktobar 1737. |
| Mesto rođenja | Bežecki rejon, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 5. januar 1808. (70 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, Ruska Imperija |
| Vojna karijera | |
| Služba | Ruska Imperija |
| Vojska | Ruska imperatorska vojska |
| Čin | general, admiral |
| Učešće u ratovima | Sedmogodišnji rat Rusko-turski rat (1768—1774) Napoleonovi ratovi |
| Odlikovanja | Orden Svetog apostola Andreja Prvozvanog Orden Svetog Georgija |
Orlov je služio u carskoj ruskoj vojsci i preko svojih veza sa bratom postao je jedan od ključnih zaverenika u zaveri da se zbaci car Petar III i zameni na ruskom prestolu sa Katarinom. Zavera, izvedena 1762. godine, bila je uspešna, a Petar je bio zatvoren pod stražom Alekseja Orlova. Umro je ubrzo nakon toga pod misterioznim okolnostima, a u narodu se verovalo da je Orlov ili naredio, ili lično izvršio njegovo ubistvo. Bogato nagrađeni od Katarine nakon njenog stupanja na dužnost, Orlovi su postali moćni na dvoru. Aleksej je unapređen i učestvovao je u rusko-turskom ratu 1768–74, komandujući pomorskom ekspedicijom na Sredozemnom moru 1770, koja je uništila osmansku flotu u bici kod Česme. Za svoj uspeh dobio je počasni nadimak Česmenski. Ruska pobeda je ubrzo potom izazvala Orlovu pobunu na grčkim teritorijama Osmanskog carstva.
Orlov je ostao na Sredozemnom moru i dobio je neobičan nalog da zavede, a zatim i uhvati princezu Tarakanovu, pretendentu na ruski presto. Orlov je bio uspešan u tome i prevario ju je da se ukrca na ruski brod u Livornu, gde je uhapšena i odvedena u Rusiju. Aleksejev brat, Grigorij, Katarinin ljubavnik pre i posle puča kojim je svrgnut car Petar III, ubrzo je pao u nemilost, a moć Orlova na dvoru je opala. Aleksej je postao poznati odgajivač stoke na svojim imanjima, razvijajući rasu konja poznatu kao Orlov kasač i popularišući Orlof rasu pilića. Napustio je Rusiju nakon smrti Katarine i dolaska njenog sina, cara Pavla, ali se vratio posle Pavlove smrti i živeo u Rusiji do njegove smrti 1808.
Biografija
urediAleksej je rođen u plemićkoj porodici Orlov u Ljubini u Tverskoj oblasti 5. oktobra 1737, od Grigorija Ivanoviča Orlova, gubernatora Novgoroda.[1] Ušao je u Preobraženski puk i do 1762. dostigao čin narednika. Istakao se u Sedmogodišnjem ratu i ranjen u bici kod Cirndorfa. Opisan je kao džinovski čovek, visok preko dva metra, i proslavljeni duelista, sa ožiljkom preko obraza. Ožiljak mu je doneo nadimak lice sa ožiljkom.[2]
Zajedno sa bratom Grigorijem, Aleksej Orlov se uključio u dvorski puč za svrgavanje cara Petra i postavljanje njegove supruge Katarine na ruski presto. U prevratu, izvršenom u julu 1762. godine, Aleksej je otišao da se sastane sa Katarinom u palati Peterhof i zatekavši je u krevetu, objavio je „došlo je vreme da zavladate, gospođo“. Zatim ju je odvezao u Sankt Peterburg, gde su joj tamošnji gardijski pukovi izjavili svoju lojalnost. Car je uhapšen i zatvoren u Ropši, pod stražom Alekseja Orlova. Tamo je Petar umro pod misterioznim okolnostima 17. jula 1762. Narodno se pretpostavlja da ga je Orlov ubio, bilo na sopstvenu inicijativu ili po Katarininom naređenju. Jedan izveštaj kaže da mu je Orlov dao otrovano vino da popije što je izazvalo da plamen [prolazi] njegovim venama. To je izazvalo sumnju u svrgnutog cara i on je odbio sledeću čašu. Ali oni su upotrebili silu, a on se branio. U toj strašnoj borbi, da bi mu ugušili vapaje, bacili su ga na zemlju i uhvatili za vrat. Ali on se branio snagom koja dolazi iz konačnog očaja, a oni su pokušavali da ga izbegnu ranjavanje. Caru su stavili kaiš za pušku na vrat. Aleksej Orlov je kleknuo sa obe noge na grudima i blokirao mu disanje. Preminuo je u njegovim rukama.[3]
Mislili su da je Orlov napisao pismo Katarini nakon Petrove smrti, priznajući da je Petar ubijen u pijanoj tuči sa jednim od svojih tamničara, Feodorom Barjatinskim koji je prezeo krivicu za njegovu smrt.[4] Autentičnost ovog pisma dovedena je u pitanje danas. Saopšteno je da je car umro od napada hemoroidne kolike.[5]
Orlovi su nagrađeni nakon Katarininog pristupanja prestolu, a Aleksej je unapređen u čin general-majora i dobio je grofovsku titulu. On i njegov brat su dobili 50.000 rubalja i 800 kmetova.[6][2] Uprkos nedostatku formalnog obrazovanja i neznanju stranih jezika, on je zadržao interesovanje za nauku, patronizirajući Mihaila Lomonosova i Denisa Fonvizina i dopisujući se sa Žan Žakom Rusoom. Bio je jedan od osnivača Slobodnog ekonomskog društva i njegov prvi izabrani predsednik. Nagrađen velikim imanjima, zainteresovao se za uzgoj konja, razvijajući vrstu nazvanu Orlov kasač i popularizujući rasu pilića sada poznatu kao Orlof.[7]
Učestvovao je u vojnim operacijama tokom rusko-turskog rata 1768–1774, organizujući Prvu arhipelašku ekspediciju i komandujući eskadrilom carske ruske mornarice. Borio se i pobedio u Česmanskoj bici protiv osmanske flote 5. jula 1770, uz pomoć britanske pomorske ekspertize i dobio je pravo da svom imenu doda počasni 'Česmenski'.[8] Odlikovan je i Ordenom Svetog Georgija prve klase. Njegova ekspedicija je izazvala Orlovu pobunu u Grčkoj, kojoj je, uprkos početnim uspesima, nedostajala stalna ruska podrška, pa su je Osmanlije na kraju ugušile.[9] Orlov je poslat kao opunomoćenik na pregovore u Fokšanima 1772. godine, ali je zbog njegovog nestrpljenja došlo do prekida pregovora, što je dovelo do nezadovoljstva Carice.
Katarina je naredila Orlovu da stupi u kontakt sa princezom Tarakanovom, pretendentom na presto koja je tvrdila da je ćerka ruske carice Jelisavete i da je isporuči Rusiji.[10] Orlov je to učinio tako što se pretvarao da je njen pristalica, i uspešno ju je zaveo. Zatim ju je namamio na ruski brod u Livornu u maju 1775, gde ju je uhapsio admiral Semjuel Grejg i odveo u Rusiju, gde je bila zatvorena a kasnije je i umrla.[11] Ubrzo nakon ove akcije, Orlovi su pali u nemilost na dvoru, a Aleksej i Grigorij su otpušteni sa svojih položaja. Orlov se povukao u palatu Sans Enui u blizini Moskve i priređivao luksuzne balove i večere, čime je postao „najpopularniji čovek u Moskvi“.[12]
Nakon Katarinine smrti 1796. godine, novi vladar, car Pavle naredio je da se njegov otac, Petar III, ponovo sahrani na velikoj ceremoniji. Alekseju Orlovu je naređeno da nosi Carsku krunu ispred kovčega. Orlov je nakratko bio osumnjičen da je bio jedan od atentatora na Pavla. Orlov je napustio Rusiju za vreme vladavine Pavla ali se vratio u Moskvu posle njegove smrti i stupanja na vlast cara Aleksandra. Orlov je komandovao milicijom petog okruga tokom rata Četvrte koalicije 1806–1807, koja je gotovo potpuno o njegovom trošku stavljena na ratne noge.[7]
Aleksej Grigorijevič Orlov umro je u Moskvi 5. januara 1808. Ostavio je imanje od pet miliona rubalja i 30.000 kmetova. Iz njegovog braka sa Evdokijom Nikolajevnom Lopuhinom je izrodio kćerku Anu Orlovu-Česmensku (1785–1848) i sina Ivana (1786–1787). Evdokija je umrla dok je rodila Ivana 1786. godine. Veruje se da je Orlov imao i vanbračnog sina Aleksandra (1763–1820).
Reference
uredi- ^ Charles Knight, ed. (1857). The English Cyclopædia: A New Dictionary of Universal Knowledge. Vol. 4. Bradbury & Evans. str. 588
- ^ a b Moss, Walter (2002—2005). A history of Russia (2nd izd.). London: Anthem. str. 296. ISBN 1-84331-023-6.
- ^ Radzinsky, Edvard (2006). Alexander II : the Last Great Tsar. Riverside: Free Press. str. 11. ISBN 0-7432-8197-7.
- ^ Julicher, Peter (2003). Renegades, rebels and rogues under the tsars. Jefferson, N.C.: McFarland & Co. str. 140. ISBN 0-7864-1612-2.
- ^ Streeter, Michael (2007). Catherine the Great. London: Haus. str. 41. ISBN 978-1-905791-06-4.
- ^ Julicher, Peter (2003). Renegades, rebels and rogues under the tsars. Jefferson, N.C.: McFarland & Co. str. 142. ISBN 0-7864-1612-2.
- ^ a b Tull, Jethro; Brachfeld, Aaron; Choate, Mary. Horse Hoeing Husbandry (5 ed.). Coastalfields Press. str. 665
- ^ Reynolds, Clark G. (1998). Navies in history. Annapolis, Md.: Naval Institute Press. str. 77. ISBN 1-55750-715-5.
- ^ Papalas, Anthony J. (2005). Rebels and radicals: Icaria 1600-2000. Wauconda, Ill.: Bolchazy-Carducci Publishers. str. 26. ISBN 0-86516-605-6.
- ^ King, Greg (2011). The resurrection of the Romanovs: Anastasia, Anna Anderson, and the world's greatest royal mystery. Hoboken, N.J.: John Wiley & Sons. str. 5. ISBN 978-0-470-44498-6.
- ^ Ryt︠s︡areva, M. (2006). Eighteenth-century Russian music. Aldershot, England: Ashgate. str. 118. ISBN 0-7546-3466-3.
- ^ Tolstoy, Leo, graf (2010). War and peace ([Rev.] izd.). Oxford: Oxford University Press. str. 1321. ISBN 978-0-19-923276-5.
Literatura
uredi- Bain, Robert Nisbet (1911). „Orlov”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 20 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 293; see para 3. „Alexis Grigorievich Orlov, Count (1737-1808)”
- Black, Will (2003). The Chinese Palace at Oranienbaum: Catherine the Great's Private Passion. Bunker Hill Publishing, Inc. ISBN 1-59373-001-2.
- Julicher, Peter (2003). Renegades, Rebels and Rogues under the Tsars. McFarland. ISBN 0-7864-1612-2.
- King, Greg; Wilson, Penny (2010). The Resurrection of the Romanovs: Anastasia, Anna Anderson, and the World's Greatest Royal Mystery. John Wiley and Sons. ISBN 978-0-470-44498-6.
- Heinze, Karl G. (2003). Baltic Sagas: Events and Personalities That Changed the World!
. Virtualbookworm Publishing. ISBN 1-58939-498-4. - Charles Knight, ur. (1857). The English Cyclopædia: A New Dictionary of Universal Knowledge. 4. Bradbury & Evans.
- Moss, Walter (2005). A History of Russia: Since 1855. 2. Anthem Press. ISBN 1-84331-023-6.
- Murrell, Kathleen Berton (2001). Discovering the Moscow Countryside: A Travel Guide To the Heart Of Russia. I. B. Tauris. ISBN 1-86064-673-5.
- Papalas, Anthony J. (2005). Rebels and Radicals: Icaria 1600-2000. Bolchazy-Carducci Publishers. ISBN 0-86516-605-6.
- Radzinsky, Edvard (2005). Alexander II: The Last Great Tsar. Trans. Antonina Bouis. Simon and Schuster. ISBN 0-7432-8197-7.
- Reynolds, Clark G. (1998). Navies in History . Naval Institute Press. ISBN 1-55750-715-5.
- Ritzarev, Marina (2006). Eighteenth-century Russian Music. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 0-7546-3466-3.
- Streeter, Michael (2007). Catherine the Great. Haus Publishing. ISBN 978-1-905791-06-4.
- Tolstoy, Leo (2010). War and Peace. Trans. Louise Maude, Aylmer Maude (2 izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-923276-5.
- Tull, Jethro; Brachfeld, Aaron; Choate, Mary. Horse Hoeing Husbandry (5 izd.). Coastalfields Press.
