Agroekosistem

Agroekosistemi su delovi kopna na kojima čovek gaji različite vrste kulturnih biljaka koje koristi u ishrani ili ih primenjuje u industriji. Pored kulturnih biljaka u ovim ekosistemima uvek žive i različite vrste divljih biljaka, životinja, gljiva i mikroorganizama.

Agroekosistemi su nastali na mestima prirodnih ekosistema. Zemljište je obrađeno, a na njega su posejane ili posađene kulture različitih biljaka. U zavisnosti od toga kakve se kulture gaje razlikujemo polja, vinograde i voćnjake. Na poljima se gaje zeljaste kulture: kukuruz, suncokret, pasulj, krompir, paradajz, paprika, duvan, pšenica, raž, pirinač, ovas, grašak, soja, sočivo, kupus... U vinogradima se gaje različite sorte vinove loze, a u voćnjacima drvenaste kulture.

Dok u prirodnim kopnenim ekosistemima klima ima presudnu ulogu na formiranje životnih zajednica, u agroekosistemima je čovek najznačajniji ekološki faktor. On bira koja će biljka biti osnovni proizvođač hrane u agroekosistemu. On navodnjava ili isušuje zemljište u skladu sa potrebama biljke koju gaji. On nedovoljno plodno zemljište obrađuje i obogaćuje. Osetljive biljke na mraz i hladnoću štiti (u stakleniku).

Agrobiocenoza

Ogroman napor i troškove koje čovek ulaže da bi sa svojih polja eliminisao sve druge biljke i životinje i formira potpuno čiste monokulture (polja na kojima se gaji samo jedna biljna kultura), gotovo da nema agroekosistema u kome pored kulturnih biljaka nema „nepoželjnih” pratećih stanovnika. Ipak, od jednog dela tih „nepoželjnih” stanovnika čovek ima veliku korist.

„Štetni“ članovi agrobiocenoze su: korovi, paraziti, biljojedi, insekti, ptice i glodari.

• Korovske biljke prave štetu uzimajući deo prostora, vode, mineralnih materija i svetlost od kulturnih biljaka, čime neminovno smanjuju ukupnu proizvodnju. Ako se čovek ne bori protiv njih mogu potpuno istisnuti kulturne biljke iz agroekosisema. Kod nas najčešće korovske biljke su: kukolj, bulka, palamida, pepeljuga, štir, štavelj, grahovica i čičak...
• Paraziti su organizmi koji žive na račun drugih. To su najčešće gljive, bakterije i virusi. Oni izazivaju zaostajanje u rastu i razvoju, smanjuju prinos sve do nestanka vrste. Najčešći paraziti na našim kulturama su: žitna rđa na pšenici, garka na kukuruzu i plamenjača na vinovoj lozi ili jabuci...
• Insekti se hrane različitim delovima gajenih biljaka i proizvode veliku štetu. Štetni insekti na našim poljima su: krompirova zlatica, žitni bauljar, sovica, rovac, biljne vaši, larve gundelja...
• Glodari predstavljaju pravu napast na žitnim poljima. To su: miševi, voluharice, zečevi, hrčci...
• Ptice koje žive u jatima i hrane se biljnom hranom ponekad mogu proizvesti štetu u agroekosistemima. U našim uslovima najbrojniji su: čvorci, garci, jarebice i prepelice. Međutim ptice takođe i uništavaju ostale štetočine (pre svega insekte i glodare), te je šteta od njih mnogo manja od koristi - čvorci se, na primer, hrane i rovcima.

„Korisni“ članovi agrobiocenoze – u agrobioceozama žive ili ih redovno posećuju i neke životinje od kojih čovek ima velike koristi.

• Gliste i drugi zemljišni organizmi veoma su korisni članovi agroekosistema. Kopajući kanale i hraneći se detritusom gliste obogaćuju i provetravaju zemljište, što pozitivno deluje na biljke koje se gaje.
• Insekti oprašivači kao što su pčele, bumbari i leptirovi ne može se zamisliti nijedna biocenoza, jer bez njih ne bi bilo ni korisnih plodova.
• Insekti mesožderi i ptice pevačice kao što su ose, stršljeni, bubamari, senice i njihove larve tokom jedne godine pojedu ogromnu količinu štetnih insekata, bez njih bi prinos na poljima bio izuzetno manji.
• Sove, ptice grabljivice i lisice su najkorisniji članovi agrobiocenoze, jer u proseku pojedu najviše štetnih članova agrobiocenoze.