Agostinjo Neto
Antonio Agostinjo Neto (port. António Agostinho Neto; Katete, 17. septembar 1922 — Moskva, 10. septembar 1979) je bio prvi predsednik Angole (1975—1979), pesnik i narodni vođa , osnivač marksističkog Narodnog pokreta za oslobođenje Angole (MPLA) i jedan od vođa borbe za nezavisnost Angole.
| Agostinjo Neto | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg) | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 17. septembar 1922. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Katete, Angola | ||||||||||||
| Datum smrti | 10. septembar 1979. (56 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Moskva, Sovjetski Savez | ||||||||||||
| Univerzitet | Univerzitet u Koimbri | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Narodni pokret za oslobođenje Angole | ||||||||||||
| |||||||||||||
Biografija
urediNeto je rođen u gradiću Katete u pokrajini Bengo u Angoli 1922. Bio je poznata ličnost od četrdesetih godina 20. veka, kad je postao značajan član pokreta koji je težio vraćanju tradicionalnoj angolskoj kulturi. Uprkos svom učešću u nacionalističkim pokretima, studirao je medicinu u Lisabonu.
Nakon što je diplomirao medicinu, vratio se u Angolu, gde je odmah zapažen kao problematičan od strane portugalskih kolonijalnih vlasti, zbog svog protivljenja kolonijalizmu. Hapšen je zbog svog delovanja, pa je pobegao u Maroko, i postao važan vođa angolskog pokreta otpora u egzilu. U nekoliko navrata mu je pomagala Komunistička partija Portugalije.
Borba za nezavisnost Angole
urediU decembru 1956. došlo je do spajanja Angolske komunističke partije i Partije ujedinjene borbe Afrikanaca u Angoli u jedinstvenu partiju pod nazivom Narodni pokret za oslobođenje Angole (MPLA) s Netom kao predsednikom i Virijatom da Kruzom kao generalnim sekretarom.[1][2] Neto se ubrzo našao na meti vlasti u Lisabonu (koja je tada još uvek držala Angolu), tako da je ponovo uhapšen već 1960. godine. Njegovi pacijenti i simpatizeri održali su protestnu povorku kako bi sprečili hapšenje, ali su ubrzo zaustavljeni od strane portugalske vojske koja je, pucajući na protestante, ubila 30 i ranila 200 ljudi. Taj se događaj danas pamti kao Masakr u Ikolo e Bengu.[2] Neto je prvobitno bio poslan na Zelenortska Ostrva, ali je kasnije odveden u Lisabon. Nakon nekog vremena, zbog pritiska javnosti, pušten je na kućni pritvor, ali je uspeo da pobegne, sakrivši se prvobitno u Maroku, a onda u Zairu.[3]
Godine 1962. posetio je Vašington i tražio pomoć od predsednika Kenedija, ali predsednikova se administracija okrenula i podršku pružila antikomunističkoj FNLA koju je predvodio Holden Roberto.[4] Godine 1965. upoznao je Čea Gevaru, a nakon nekoliko poseta Havani i Fidela Kastra koji mu je pružio otvorenu podršku.[5][6]
Predsednik Angole
urediNakon što je 1974. godine Karanfilskom revolucijom u Portugaliji s vlasti svrgnut Salazarov naslednik Marselo Kaitano, u Angoli je došlo do profilisanja triju struja koje su htele da preuzmu vlast. Netov MPLA je bio jedan od njih. Nakon 14 godina borbe za nezavisnost, Angola je zvanično proglašena nezavisnom 11. novembra 1975. godine, a Agostinjo Neto postao je njen prvi predsednik. Njegova vlada je uspostavila bliske veze sa Sovjetskim Savezom i drugim zemljama Istočnog bloka. Iako je njegova zvanična politika bila marksističko-lenjinistička, Netov režim bio je puno bliži socijalističkom, nego komunističkom sistemu. Rezultat toga bilo je represivno gušenje pokreta frakcionista 1977. godine prilikom pokušaja državnog udara.
Nakon dolaska na vlast, Neto je oboleo od karcinoma. Umro je 10. septembra 1979. godine, sedam dana pre svog 57. rođendana, tokom operacije u Moskvi, u Sovjetskom Savezu, dok je trajao Angolski građanski rat između MPLA vlade i Nacionalne unije za potpunu nezavisnost Angole (UNITA) Žonasa Savimbija. Na čelu države ga je nasledio Žoze Eduardo dos Santos koji je nastavio da vodi MPLA u građanskom ratu.
Dan njegovog rođenja danas se u Angoli slavi kao praznik, Dan nacionalnih heroja. Njegovo ime danas nosi univerzitet u Luandi. Pesnik Činua Ačebe je u njegovu čast napisao poemu nazvanu „Agostinjo Neto“.[7]
Reference
uredi- ^ Tvedten 1997, str. 29–30
- ^ a b Africa Year Book and Who's who 1977, str. 238–239
- ^ James 2004, str. 110
- ^ Walker 2004, str. 146–148
- ^ Abbott 1988, str. 10
- ^ Chazan 1992, str. 392–.
- ^ Achebe, Chinua. „Agostinho Neto”. Arhivirano iz originala 15. 10. 2012. g. Pristupljeno 31. 5. 2013.
Literatura
uredi- Tvedten, Inge (1997). Angola: Struggle for Peace and Reconstruction. str. 29–30.
- Africa Year Book and Who's who. 1977. str. 238—239.
- James, W. Martin (2004). Historical Dictionary of Angola. str. 110.
- Walker, John Frederick (2004). A Certain Curve of Horn: The Hundred-Year Quest for the Giant Sable Antelope of Angola. str. 146–148.
- Abbott, Peter; Manuel Ribeiro Rodrigues (1988). Modern African Wars: Angola and Mocambique, 1961-74. str. 10.
- Chazan, Naomi; Mortimer, Robert; Ravenhill, John; Rothchild, Donald (1992). Politics and Society in Contemporary Africa. Boulder, Colorado: Lynne Rienner Publishers Inc. ISBN 978-1-55587-283-0.
