Džejms Maknil Visler
Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. |
Džejms Abot Maknil Visler (engl. James Abbott McNeill Whistler, 1834 — 1903) bio je britanski slikar. Bavio se grafikom i litografijom.
| Džejms Maknil Visler | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 11. jul 1834. |
| Mesto rođenja | Louel, SAD |
| Datum smrti | 17. jul 1903. (69 god.) |
| Mesto smrti | London, Velika Britanija |
| Umetnički rad | |
| Pravac | simbolizam i esteticizam |
| Uticao na | američke impresioniste |
| Najvažnija dela | Kompozicija u sivom i crnom, br.1: Portret umetnikova majke |
Biografija
urediDžejms Visler je pohađao vojnu školu Vest Pointu, ali je ubrzo napustio vojsku i posvetio se umetnosti. Godine 1855. došao je u Pariz da studira slikarstvo i usvojio je dendijevski način života. Izlagao je sa Maneom u Salonu odbijenih 1863. godine.
Godine 1863. prešao je u London, gde je postigao znatan uspeh i postao poznat širom zemlje zbog svoje duhovitosti i sjajnog javnog nastupa.
Tokom 60-ih i 70-ih godina 19. veka počeo je da koristi muzičke termine za naslove svojih slika, kao što su „Simfonija” ili „Harmonija”, jer je verovao u prožimanje različitih umetnosti. Tokom ovog perioda, počeo je da slika svoje noćne scene Londona, naročito Čelsija, koje su imale snažan poetski naboj. Zbog njih je razvio specijalnu tehniku kojom je boju, veoma razređenu, nabacivao na platno brzim potezima četke, donekle u stilu japanske kaligrafije.
Od 70-ih godina 19. veka bio je zaokupljen problemima portretnog slikarstva, i stvorio je nekoliko remek-dela, kao što je Kompozicija u sivom i crnom, br.1 (1871 — 1872), poznatija kao Vislerova majka. U slici je posmatraču uskratio čak i nagoveštaj sentimentalnosti. Brižljiva uravnotežeost jednostavnih oblika slici daje odliku spokojnosti, a njeni prigušeni tonovi „sivog i crnog”, počev od staričine kose i haljine, do zidova i odaje, pojačavaju izraz pomirene usamljenosti koja sliku i čini privlačnom. Slika je danas u Muzeju Orse u Parizu.
Tužba protiv Raskina
urediNjegova navika da slikama daje nazive koji su zapanjivali ljude kao nastrani, njegovo zanemarivanje akademskih konvencija, navukli su gnev Džona Raskina, velikog britanskog kritičara koji je slavio delo Vilijama Tarnera i prerafaelite. Godine 1877. Visler je podneo tužbu zbog klevete i uvrede njegovih slika noćnih prizora u japanskom stilu koje je nazvao „Nokturna”. Visler je dobio parnicu, ali je odšteta bila minimalna, a cena parnice ogromna, pa je privremeno bankrotirao. Iako je spadao u vodeće slikare svoga vremena, nakon smrti slava mu je opala. Tek pred kraj 20. veka započinje ponovno priznavanje vrednosti Vislerovog dela.
Video sam i čuo mnogo koknijevske drskosti i ranije; ali nikada nisam očekivao da će kormilar tražiti dvesta gvineja da baci lonac boje javnosti u lice.
— Džon Raskin, 1877.
Ovom uvredom, Džon Raskin je izazvao vatrenu oluju u staloženom svetu umetnosti kasne viktorijanske Britanije. Raskin je tada bio najuticajniji britanski likovni kritičar. Cilj ovog njegovog napada je bila Vislerova slika, Nokturno u crnom i zlatu: Raketa koja pada. Raskinova kisela kritika — u kojoj je on u suštini optužio slikara da je šarlatan čiji je jedini cilj bio da kolekcionarima umetničkih dela ukrade njihov novac — isprovocirala je Vislera da tuži kritičara za klevetu. Slučaj je dospeo na sud 1878. Suđenje je privuklo mnogo pomatrača, željnih da vide kako se eminentni kritičar bori sa čuvenim duhovitim umetnikom. Nekoliko posmatrača je bilo razočarano: prema novinskim izveštajima Vislerovo svedočenje je bilo puno ironije i sarkazma. Na primer, kada je Raskinov advokat Džon Holker doveo u pitanje uspešnost slike Nokturna u crnom i zlatu, pitajući Vislera: „Misliš li da bi mogao da me nateraš da vidim lepotu na toj slici?” Visler je suvo odgovorio: „Ne... Bojim se da je nemoguće, jer bi bilo isto kao da muzičar sipa svoje note u uho gluvog čoveka”.
Visler je imao sasvim drugačije shvatanje uloge umetnosti od tadašnje britanske publike. Bio je pristalica doktrine „umetnost radi umetnosti” (engl. art for art’s sake), i verovao da prava umetnost nema nikakvu društvenu svrhu. Sledbenici ove doktrine su smatrali da je društvena korisnost umetnosti pod velikom sumnjom, verujući da preti da umanji njegovu čisto estetičku ulogu. „Umetnost”, objasnio je Visler, „na glup način se brka sa vaspitanjem”. Za pristalice „umetnosti radi umetnosti”, lepota je prosto mera sposobnosti dela da proizvede ugodan estetski osećaj. Suđenje „Visler protiv Raskina” ne samo da je suprotstavilo dva čoveka, već i otvorilo forum za raspravu između onih koji su umetnost smatrali suštinskom za društveni napredak i drugih koji su insistirali da umetnost prevazilazi sve društvene uloge i nema odgovor na njegove probleme. Rasprava se nastavila dugo nakon završetka suđenja, sa raznim modernističkim pokretima koji su se vezali za jednu ili drugu tačku gledišta.
