Википедија

Jovan Kursula

српски јунак из Првог српског устанка

Jovan Kursula (Donja Gorevnica, 1768 – Deligrad, 1813) bio je srpski junak iz Prvog srpskog ustanka.

Jovan Kursula
Puno imeJovan Petrović
Datum rođenja1768.
Mesto rođenjaDonja Gorevnica, Čačak, Osmansko carstvo
Datum smrti16. avgust 1813.(1813-08-16) (44/45 god.)
Mesto smrtiCvetke, Kraljevo, Ustanička Srbija

Biografija

uredi
 
Kursulina ulica

Jovan Kursula je rođen 1768. godine u Donjoj Gorevnici kod Čačka, kao Jovan Petrović, od oca Velimira i majke Magdalene. Posle očeve smrti majka se preudala u selo Cvetke kod Kraljeva i sa sobom je povela i Jovana. Kao mladić Jovan je stupio u službu kod bega u Mrčajevcima, a njegov brat kod bega u Bresnici. Nakon osvete begu koji mu je ubio brata u Bresnici, Kursula se pridružio hajducima na Kotleniku. Tu se brzo istakao hrabrošću, a nakon pogibije harambaše hajduci su Kursulu izabrali za novog vođu.[1][2][3]

Kursula je uvek nosio dugu i smeđu kosu, lice mu je bilo belo, a obrazi puni. Bio je krupan, u plećima širok i malo pognut. Uvek je nosio gunj i čakšire od grubog sukna, na nogama opanke i bele čarapaluke (vunene čarape). Na glavi je nosio šubaru od jagnjeće kože. On se dosta kasno oženio Bosiljkom iz Pajsijevića, sa kojom je imao sina Petra.[2][3]

Kada je počeo Prvi srpski ustanak, Kursula se pridružio srpskoj vojsci koja je opsedala Karanovac (Kraljevo) i Čačak. Pokazao je veliku hrabrost kada su Lazar Mutap i 250-300 ustanika 5. aprila 1805. razbili tursku posadu Čačka i zauzeli ga. Iako se borio uz ustanike pod komandom Lazara Mutapa, Kursula je često istupao samostalno, vodeći sa sobom nekoliko momaka. Najviše se isticao u megdanima. Zbog velike hrabrosti koju je ispoljavao Karađorđe ga je svrstavao među vojvode. U vreme zatišja Kursula je sa svojim momcima obilazio puteve oko Karanovca, štiteći narod od pljačke.[1][2][4][5]

Postoje dve verzije priče o tome kako je Kursula dobio svoj nadimak. Prema jednoj, 1805. godine, tokom borni sa Turcima na Ljubiću, Turci su isturili svog megdandžiju, tražeći od Srba da pošalju jednog svog borca koji bi se sa njim mogao boriti. Kursula je odlučio da prihvati borbu, iako su ga Lazar Mutap i Arsenije Loma odvraćali. Kada je išao ka Turcima, oni su počeli da izvukuju reč kursula. Saznavši da ovo znači megdandžija, ustanici su ovaj nadimak dali Jovanu. PO drugoj verziji, njegov nadimak potiče od izraza kusurati se sa Turcima.[6]

Godine 1809. Kursula je bio među srpskim ustanicima koji su se suprotstavili Aliji Gušancu u boju na Crnom vrhu. Uz Kursulu je bio i Tanasko Rajić. Iako su Turci bili brojčano nadmoćniji, srpski ustanici su im postavili zasedu. Opisujući potpuni poraz koji je Gušanac pretrpeo Sima Milutinović Sarajlija u svojoj Serbijanki veliča junaštvo Rajića i Kursule.[2][5]

U vojsci se Kursula zbog svoje hrabrosti istakao kao megdandžija. Najpoznatiji megdan je vodio 1810. godine tokom bitke na Varvarinskom polju, koji je Jovan Dragošević, profesor zemljopisa na Velikoj školi, opevao u pesmi Kursula. Kursulin protivnik u ovom boju nazvan je „Crni arapin“. Kursula se ovom turskom junaku suprotstavio jašući svoju najdražu kobilu „Strinu“. Kao što je bio slučaj i sa drugim megdanima koje je vodio, Kursula je boj započeo mirno, pušeći svoju lulu sa duvanom. Za razliku od svojih protivnika, Kursula nikada nije koristio vatreno oružije, već samo sablju. Kursulina pobeda u megdanu na Varvarinskom polju zadivila je ne samo srpske ustanike, već i tursku vojsku.[4][5][7]

Umro je u avgustu 1813. godine od rana zadobijenih u turkom napadu na ustanički šanac u Deligradu. U rano jutro 6. avgusta (po starom kalendaru) Kursula je napustio veliki šanac i otišao u manji šanac u kom su bile predstraže, gde je razgovarao sa vojvodama Novačićem i Parezanom, kada je otpočeo turski napad. U metežu koji je usledio Kursulina kobila „Strina“ se zagubila. Bez konja, Kursula se borio sa Turcima zadobivši je 17 rana. Jedan od turskih vojnika ga je ranio otrovnim kopljem, koje se potom zalomilo u rani. Tako ranjen Kursula je tražio da ga odnesu nazad u njegovo selo Cvetke, gde je i preminuo 16. avgusta (po starom kalendaru). Odgovarajući na pitanje da li za nečim žali, Kursula je izrekao svoje poslednje reči: „Vala sam se dobrih konja najahao, oružja se krasna nanosio, neprijateljskih se glava nasekao; ničega već nisam željan; ali mi je žao moje stare majke, i žalim što mi se ne desi „Strina“ da se pasjaka sit nasečem!“. Sahranjen je u grob svoje majke kod stare cvetačke crkve brvnare sa zapadne strane gde se i danas nalazi njegov nadgrobni spomenik.[5][8]

 
Bista u Pljakinom šancu

Kursula je učestvovao u sledećim bojevima:

Po njemu su nazvane OŠ „Jovan Kursula” Varvarin i OŠ „Jovo Kursula” Kraljevo. Postoji inicijativa da se autoput Preljina — Pojate nazove po njemu.[9]

Reference

uredi
  1. ^ a b Tošić, Vladimir (1978). Mrčajevci i okolina. Mrčajevci: Mesna zajednica Mrčajevci. 
  2. ^ a b v g „Dimitrije Jovanović: JOVO KURSULA – SLOVENSKO DRUŠTVO” (na jeziku: srpski). 2023-11-03. Pristupljeno 2023-11-08. 
  3. ^ a b Matijević, Milan (2020). Jovo Kursula (1768-1813): spomenica. Kraljevo. str. 11—12. ISBN 978-86-912885-2-5. 
  4. ^ a b Gavrilović, Andra, ur. (1903). Znameniti Srbi XIX. veka, godina II. Zagreb: Srpska štamparija. str. 88. 
  5. ^ a b v g Srpski biografski rečnik. Knj. 5, Kv-Mao. Novi Sad: Matica srpska. 2011. str. 449—450. ISBN 978-86-7946-085-1. 
  6. ^ Matijević, Milan (2020). Jovo Kursula (1768-1813): spomenica. Kraljevo. str. 19. ISBN 978-86-912885-2-5. 
  7. ^ Dragašević, Jovan (1863). „Kursula”. Danica. List za zabavu i književnost. 4 (5): 65—66. 
  8. ^ Gavrilović, Andra, ur. (1903). Znameniti Srbi XIX. veka, godina II. Zagreb: Srpska štamparija. str. 89. 
  9. ^ Ćirović, G. (22. 3. 2023). „KAKO ĆE SE ZVATI DEONICA AUTO-PUTA OD POJATA DO PRELjINE: Koridoru Kursulino ime?”. Večernje novosti. Pristupljeno 25. 3. 2023. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Јован_Курсула&oldid=28615258”