Đurađ III Crnojević

Đurađ Đurašević Crnojević (umro posle 1435) je bio srpski velikaš, prvak Paštrovića u Zeti i vojvoda Srpske despotovine, zajedno sa svojim bratom Aleksom.

Đurađ Đurašević Crnojević
Lični podaci
Datum rođenja	sredina 14. veka
Datum smrti	posle 1435.
Mesto smrti	Srpska despotovina
Grob	Manastir Kom
Porodica
Potomstvo	Gojčin, Đurašin i Stefan
Roditelji	Radič Crnojević Jelena
Dinastija	Đuraševići
vladar Paštrovića
Period	prva polovina 15. veka
Prethodnik	Radič Crnojević

Porodica

Đurađ je bio sin Radiča Crnojevića. On i njegov brat Aleksa vladali su teritorijom Paštrovića (Luštica i brda iznad Kotora i Budve) tokom vladavine Balše III Balšića (1403-1421). Porodica Đurašević ogranak je porodice Kalođurađ. Njeni pripadnici zauzimali su visoke položaje na dvoru Balše III. Đurađ je bio glava porodice. U izvorima ga po prvi put srećemo 1413. godine kada je osnovao crkvu Praskvica. Đurđev sin i Aleksa Paštrović takođe su prisutni.

Drugi skadarski rat

Đurađ je uzeo učešća u Drugom skadarskom ratu u Zeti. Balša je rešio da državu ostavi svome ujaku, Stefanu Lazareviću. Otišao je u Srbiju i tamo proveo ostatak života na Stefanovom dvoru. Umro je 28. aprila 1421. godine. Despot ga je ožalio i svečano sahranio. Pripajanjem Zete konačno su ujedinjene oblasti Lazarevića, Brankovića i Balšića. Borbe nastupile nakon smrti cara Dušana konačno su završene. Sve zemlje bile su u rukama jednog gospodara. Na vest o smrti Balše Mletačka republika je započela sa osvajanjem njegovih gradova. Prvi se predao Drivast, samo 12 dana nakon Balšine smrti, a pet dana kasnije i Ulcinj. Stanovništvo Drivasta oslobođeno je nameta za dve, a Ulcinja za tri godine. Poništene su Balšine povelje i vraćeno je stanje od 1405. godine, ali učesnici Drugog skadarskog rata na Balšinoj strani nisu proganjani. Mlečani su Ulcinj držali punih 150 godina, do 1571. godine. Uskoro se Veneciji potčinio i Bar. Mletačka je zauzela sve Balšine gradove. Novonastale okolnosti iskoristili su i Đuraševići koji su se znatno proširili u Gornjoj Zeti. Sredivši odnose sa Muratom II Stefan se sa vojskom uputio u Zetu. Mlečani su Đurđu nudili Bar i Gornju Zetu ukoliko bi stao na njihovu stranu. Braća Đuraševići stala su na stranu srpskog despota i postali su njegove vojvode. Momčilo Spremić je smatrao da su se nadali da će delovati samostalnije pod Stefanom, nego pod Balšom. Nakon neuspešnih pregovora, Stefan je najpre osvojio Drivast, a Đuraševići zauzimaju Grbalj i Svetomiholjsku metohiju. Nakon zauzeća Bara novembra 1421. godine Stefan je zaključio šestomesečno primirje sa Mlečanima.

Drugi skadarski rat

Nakon neuspešnih pregovora između vojvode Vitka, predstavnika Stefana Lazarevića, i Mletačke republike, rat je nastavljen krajem juna ili početkom jula 1422. godine. Ključne borbe vođene su oko Skadra. Srpska vojska ga je uporno opsedala. Mlečani su zato pokušali da pridobiju arbanašku vlastelu, uključujući i Đuraševiće. Stanje u Zeti se popravilo po Mlečane nakon pobede koju su izvojevali decembra 1422. godine pod Skadrom. Srpska vojska, na čelu sa vojvodom Mazarekom, razbežala se pred Mlečanima u Danj i Kroju. Nakon ove pobede, deo arbanaške vlastele prešao je na stranu Venecije. Republika je odlučila da više Đurđu ne nudi Bar i Gornju Zetu. Nastojala je da privuče Ivana Kastriota koji je tada pomagao despota. Pregovarala je i sa Dukađinijima.

Mir

Na leto 1423. godine Đurađ Branković je sa 8000 konjanika pred Skadrom. Republika je bila spremna na pregovore. Sa Frančeskom Bembom Đurađ se sastao kod Svetog Srđa. Sklopljen je tzv. Skadarski mir. Veneciji je ostao Kotor, Ulcinj i Skadar; Srbima Bar, Drivast, a obećana im je Budva i skadarska provizija. Predviđena je razmena zarobljenika. Mirom su zadovoljene obe strane, ali Zeta nije bila spokojna. Bilo je spornih pitanja: oblast severno od Skadra, Luštica, grbljanske solane i Ratačka opatija. Takođe, srpska strana tražila je Paštroviće. Vojvoda Nikola je na leto 1425. godine u Veneciji gde pregovara sa Republikom. Mlečani nisu želeli plaćati danak za Kotor koga su ranije davali Balšićima, odugovlačili su sa predajom Budve i nisu se slagali sa predajom Paštrovića. Konačan mir sklopljen je 1426. godine u Vučitrnu. Republika nije bila dužna da plaća danak za Kotor, dobila je Paštroviće, Grbalj, 100 kuća Andrije Humoja u skadarskom distriktu, kotorske solane, utvrđene prelaze na Bojani. Despotovina je dobila solane Balšića, opatiju Svetog Nikole na Bojani, Budvu i Ratačku opatiju. Poslednje obaveze izvršene su 1434. godine. Regulisano je pitanje trgovine solju u Budvi. Sporazumom je određeno da se ubuduće u Budvi može prodavati so despota i njegovih podanika, proizvedena na njihovoj teritoriji. Tako je u sastav srpske države ponovo ušla obala od Kotora do Bojane, sem Ulcinja i Paštrovića. Stefanov vojvoda Altoman stalno je boravio u Baru. Brdoviti kraj iza Kotora i Budve u kome su živeli Đuraševići (koji su se uskoro počeli nazivati Crnojevićima) je takođe bio u sastavu despotovine. Stefan je pokušao da svoju sestru Jelenu Balšić Hranić izmiri sa Mlečanima. Sandalj se 1423. godine odrekao prava na Kotor. Đuraševići su kontrolisali deset solana u Grblju u blizini Kotora. Đurađ i Aleksa sagradili su manastir Kom između 1415. i 1427. godine. Đurađ je imao četvoricu sinova: Đurašina Đuraševića, Gojčina Crnojevića, Stefana Crnojevića i četvrtog sina čije ime nije poznato.

Porodično stablo

16. Ilija

8. Đuraš Ilijić

4. Crnoje Đurašević

2. Radič Crnojević

1. Đurađ Đurašević Crnojević

3. Jelena

Literatura

• Božić, Ivan (1979). Nemirno Pomorje XV veka. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miloš Ivanović; Vlastela države srpskih despota, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd (2013)
• Istorija srpskog naroda 2, grupa autora, Srpska književna zadruga, Beograd (1982)