Википедија

Зграда амбасаде Италије у Београду

Зграда амбасаде Италије у Београду саграђена је 1926. године по жељи краљице Елене (црногорске принцезе Јелене) по пројекту архитекте Флорестана ди Фауста, као здање које је на симболички начин требало да представи дугу и богату традицију односа између Рима и Београда. Од њене изградње, она је постала место за одржавање свих најважнијих тренутака током скоро једног века дуге дипломатске традиције која су се развијала кроз дипломатске односе Краљевине Југославије, СФР Југославије и данас Републике Србије са Италијом.[1]

Zgrada ambasade Italije u Beogradu
Опште информације
МестоBeograd
ОпштинаVračar
Држава Србија
Време настанка1926.
Тип културног добраSpomenik kulture
ВласникAmbasada Italije
beogradskonasledje.rs

Положај и намена

уреди

Зграда се налази у Бирчаниновој 11 (улици која је добила име по Илији Бирчанину (1764 — 1804), српском кнезу којег су турске власти погубиле на почетку Првог српског устанка), на Западном Врачару у централној зони Београда, у близини најзначајнијих државних институција Републике Србије (Председништва, Скупштине, Владе, Министарства спољних послова, Клиничког центра, Народне банке итд).

Према кратком техничком извештају уз пројекат о згради амбасаде, упућеном Техничком одељењу Општине града Београда, она је требало да служи за потребе посланства и становање.[1]

Историја

уреди
 
Јелена Савојска идејни покретач изградње нове зграде амбасаде у Београду

Идеја о изградњи нове зграде амбасаде јавила се с почетка 20-тих година 20. века у Министарству спољних послова Краљевине Италије, које је одлучило да се због недовољног капацитета постојећег посланства у Француској улици бр. 33. крене у процес изградње зграде нове амбасаде у Београду, чија би архитектура непосредније осликавала политички и културни идентитет савремене Италије.[2]

Главним иницијатором за подизање нове зграде сматра се краљица Јелена Савојска (1873 — 1952), кћер црногорског краља Николе I Петровића, супруга италијанског краља Виктора Емануела III. Краљица Јелена, се одмах максимално ангажовала, и не само да је извршила избор архитекте из државног апарата, већ је и одредила локацију, главне елементе програма грађевине, али избора одређених примерке намештаја за опремање унутрашњости амбасаде.[2]

За изградњу Нова зграда Италијанске амбасаде изабрана је падина Западног Врачара, у том периоду ободне четврти централне зоне престонице Краљевине Југославије. Одлука да се амабасада гради на пространом Врачару, извршен је с разлогом. Наиме у том раздобљу Врачар је био прва београдска четврт који је изграђена плански, у ортогоналном систему,[3] на великој површини између данашњег Булевара краља Александра, Улице кнеза Милоша и Мостарске петље, у једном од најстаријих урбаних делова Београда, још из предосманлијског периода.[2]

Пројектанти

За главног пројектанта амбасаде Краљевине Италије у Београду изабран је Флорестано ди Фаусто (1890 — 1965), угледни римски архитекта Флорестано Ди Фаусто који је оставио дубок траг у официјелној архитектури италијанске фашистичке државе.[4]

Ситуациони план зграде према нацртима Флорестана ди Фауста, накнадно је сачинио српски инжењер Никола Прапорчетовић (1886 — 1958), члан Удружења Југословенских инжењера и архитеката, који је вероватно, вршио и надзор при извођењу пројекта.

Како је уз зграду 1932. дозидан нови објекат, који се пружао у правцу Ресавске улице, назван „Палацина”, намењен карабињерима и конзуларним пословима, сачињен је нови пројекат. Њега је израдио Иван Белић (1887–1968), овлашћени београдски архитекта и предузимач,[5] чији су планови из 1930. године одобрени за извођење 10.9.1932. године, док је спрат изнад тог дела зграде пројектовао италијански архитекта Антон Колантони.

Обнова зграде

Како је током Другог светског рата зграда претрпела оштећења ратним дејствима, с краја 40-тик и почетком 50-тих година на њој су у неколко наврата извршени неопходни грађевински радови.

Ентеријер и екстеријер здања ревитализовани је током 2004. и 2005. године, у време амбасадора Антонија Занардија Ландија. Тих година оправљена је и реконструисана фасада, обновљена су купатила и унутрашњи зидови и сервисне просторије. Зграда је добила и специјалну расвету која упереним рефлекторима од сутерена навише ноћу дају посебну ефектност фасади и истиче њену архитектонску пластику.[6]

Архитектура

уреди
 
Приземни део фасаде уређен и наглашен као пиано нобиле (главни, отмени спрат), натпрозорном декорацијом и већом површином прозора, упадљиво се издваја од других етажа.[7]
 
Спада међу грађевине у Беогарду које су са једне стране узидане у структуру уличног блока, и тиме лишене разрађених претпростора.[8]
 
Придодати (нижи) део зграде, беорадског арх. Ивана Белића, стилски је прилагођен Ди Фаустовој концепцији

Флорестано ди Фаусто се у оликовању зграде одлучио за академистички стил у архитектури,[9] са еклектички усађеним реминисценцијама на ренесансу, маниризам, барок и неокласицизам, како би се палата Италијанске амбасаде што боље уклопила у амбијент Бирчанинове улице и надовезала на нововековне стилске предилекције српских архитеката.[4]

Оно што карактерише овај пројеат Флорестана ди Фауста (од пројакта из тог времна градње многих београдских амбасада), је та што у времену грађења она није била слободностојећа зграде на парцели...

Већ спада међу оне које су са једне стране узидане у структуру уличног блока, и које су лишене разрађених претпростора. Отуд је и њен визуелнореторички програм, ослоњен на архитектонску пластику и плитку фасадну декорацију, презентован на уличном прочељу.[8]

Зграда се састоји из — сутерена, приземља и два спрата, који су имали укупно 1.500 м² корисног простора. Зграда је изведен на неправилној, неравној правоугаоној парцели (на бочним странама дугачка 50 метара), нагнутој према савском делу града, тако да на уличној страни дугачак око 60 метара, а на бочним странама 20 и 45 метара.

Конструкција зидова и изглед фасаде

Носећи, преградни и фасадни зидови изграђени су од опеке, а затим обложени вештачким каменом. Дебљина коришћен опека у темељима била је већа него у сутерену. Површине око прозора на централном блоку прочеља додатно су обложене црвеним плочицама.

У приземном делу фасаде је, уређенна тако да је споља наглашена као пиано нобиле (главни, отмени спрат), натпрозорном декорацијом и већом површином прозора, која се упадљиво издваја од других етажа. Прозори спрата који су завршени лављим маскама, симболима моћи највише власти, одлучности и амбициозности садржали су и ненаглашени венац који раздваја примарну од последње, најуже зоне прочеља.[7]

Након завршетка Другог светског нове витраже на згради извео је истакнути српски сликар Предраг Милосављевић.[10]

Међуспратна конструкција

Међуспратна конструкција изведена је у систему сводова од трегера. Над главним улазом изведена је таваница од армираног бетона, од којег је саграђен и главни венац на фасади.

Ентеријер

Ентеријер амбасаде, према речима архитекте А. Кадијевић, изузетно хуманистички је конципован, прилагођен репрезентативној и свечаној намени, који је у приземљу, међусобно повезан широким отворима, стакленим и зидним парапетима, са декорисаним таваницама са којих висе лустери који су како у приземљу, тако и у читавој резиденцији, изведени од Мурано стакла.[11]

Спрат зграде који се састоји од десетак одељења – једним делом је стан амбасадора (неколико спаваћих соба, кухиња, трпезарија, гостинска соба, салон са камином и помоћне просторије) предвиђеним за шефа италијанске дипломатије, а другим делом централна галерија (украшене портретима италијанских кардинала).[11]

Други, спрат зграде, намењен администрацији амбасаде, чини неколико канцеларија, одвојених дугачким и функционалним ходником, а на једном крају ходника и радни кабинет амбасадора.[11]

Придодати део зграде

Придодати део зграде у правцу Ресавске улице, који је са старим делом зграде повезан засведеним ходником са колским путем који води у врт, нижи је за трећину од првобитног дела, и простире се на 226 м² грађевинске парцеле. Његово прочеље, стилски је прилагођено Ди Фаустовој концепцији, у дужини од око 18 метара.

Извори

уреди
  1. ^ а б Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 60.
  2. ^ а б в Историјски и урбани контекст У Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: стр.55-57.
  3. ^ Д. Ђурић-Замоло, Западни Врачар, у: Београд 1930. на фотографијама Јеремије Станојевића, Београд 1975, 14–15
  4. ^ а б Флорестано ди Фаусто – пројектант амбасаде Краљевине Италије у Београду У Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: стр.57-59.
  5. ^ В.: Белић Иван, у: Лексикон српских архитеката 19. и 20. века (ур. З. Маневић), Београд 1999, 17; Белић Иван, у: Лексикон српских неимара (ур. З. Маневић), Београд 2002, 15.
  6. ^ А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XИX–XX век), Београд 2005. стр. 63
  7. ^ а б Архитектура амбасаде Краљевине Италије у Београду, Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 60.
  8. ^ а б Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 64.
  9. ^ А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XИX–XX век), Београд 2005
  10. ^ D. Ацовић, D. Боргхесе, А.Кадијевић, Л’амбасциата д’Италиа а Белградо е гли едифици Италиани ин Сербиа е Монтенегро, Белградо 2005. стрр. 74–75
  11. ^ а б в Архитектура амбасаде Краљевине Италије у Београду, Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 61.

Спољашње везе

уреди
 
Зграда амбасаде Италије у Београду на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Zgrada_ambasade_Italije_u_Beogradu&oldid=28526470”