Таласовод
Таласовод је структура која проводи таласе, попут електромагнетних таласа или звука, уз минималан губитак енергије ограничавајући пренос енергије на један смер. Без физичког ограничења таласовода, амплитуде таласа се смањују у складу са инверзним квадратним законом док се шире у тродимензионалном простору.
Постоје различите врсте таласовода за различите типове таласа. Првобитно и најчешће[1] значење је шупља проводна метална цев која се користи за пренос високофреквентних радио таласа, посебно микроталаса. Диелектрични таласоводи се користе на вишим радио фреквенцијама, а транспарентни диелектрични таласоводи и оптичка влакна служе као таласоводи за светлост. У акустици се ваздушни канали и рогови користе као таласоводи за звук у музичким инструментима и звучницима, а металне шипке посебно обликованог типа проводе ултразвучне таласе у ултразвучној обради.
Геометрија таласовода одражава његову функцију; поред чешћих типова који каналишу талас у једној димензији, постоје и дводимензионалне таласоводне плоче које таласе ограничавају на две димензије. Фреквенција трасмитованог таласа такође диктира величину таласовода: сваки таласовод има граничну таласну дужину одређену његовом величином и неће проводити таласе веће таласне дужине; оптичко влакно које проводи светлост неће преносити микроталасе који имају много већу таласну дужину. Неке природне структуре такође могу деловати као таласоводи. Канални слој СОФАР у океану може проводити звук китове песме на огромне даљине.[2] Било који облик пресека таласовода може да подржава ЕМ таласе. Неправилне облике је тешко анализирати. Таласоводи који се обично користе су правоугаоног и кружног облика.
Принципи
уредиТаласи се шире у свим правцима у отвореном простору као сферни таласи. Снага таласа опада са удаљеношћу Р од извора као квадрат раздаљине (закон инверзних квадрата). Таласовод ограничава талас да се шири у једној димензији, тако да у идеалним условима талас не губи снагу током ширења. Због потпуног одбијања на зидовима, таласи су ограничени на унутрашњост таласовода.
Употреба
уредиУпотреба таласовода за пренос сигнала била је позната и пре него што је овај појам скован. Феномен звучних таласа вођених кроз затегнуту жицу познат је одавно, као и звук кроз шупљу цев попут пећине или медицинског стетоскопа. Остале употребе таласовода су у преношењу снаге између компоненти система као што су радио, радар или оптички уређаји. Таласоводи су фундаментални принцип испитивања вођених таласима (енгл. Guided wave testing - GVT), једног од многих метода недеструктивне евалуације.
Конкретни примери:
- Оптичка влакна преносе светлост и сигнале на велике удаљености са малим слабљењем и широким употребљивим опсегом таласних дужина.
- У микроталасној пећи таласовод преноси снагу од магнетрона, где се стварају таласи, до коморе за кување.
- У радару, таласовод преноси енергију радио фреквенције до и од антене, где импеданса треба да се усклади ради ефикасног преноса снаге (погледајте испод).
- Правоугаони и кружни таласоводи обично се користе за повезивање улаyа параболичних посуђа са њиховом електроником, било пријемника са ниским нивоом шума или појачавача/предајника снаге.
- Таласоводи се користе у научним инструментима за мерење оптичких, звучних и еластичних својстава материјала и предмета. Таласовод се може довести у контакт са узорком (као у медицинској ултрасонографији), у ком случају таласовод осигурава очување снаге тестираног таласа, или се узорак може ставити унутар таласовода (као код мерења диелектричне константе[3]), тако да се могу тестирати мањи објекти са побољшаном тачношћу.
- Преносни водови су специфична врста таласовода, која се врло често користи.
Историја
уредиПрву структуру за вођење таласа предложио је Џ. Џ. Томсон 1893. године, а први пут ју је експериментално тестирао Оливер Лоџ 1894. године. Прву математичку анализу електромагнетних таласа у металном цилиндру извршио је Лорд Рејли 1897. године.[4] За звучне таласе, Лорд Рејли је објавио потпуну математичку анализу начина ширења у свом семиналном делу „Теорија звука”.[5] Јагадиш Чандра Бозе хе истраживао милиметарске таласне дужине користећи таласоводе, и 1897. године је описао Краљевској институцији у Лондону своја истраживања спроведена у Колкати.[6]
Проучавање диелектричних таласовода (попут оптичких влакана, видети испод) започело је још током 1920-их. На томе је радило неколико људи, од којих су најпознатији Рејли, Зомерфелд и Деби.[7] Оптичка влакна су почела да добијају посебну пажњу током 1960-их због свог значаја за индустрију комуникација.
Развој радио комуникације се у почетку одвијао на нижим фреквенцијама, јер су се оне могле лакше ширити на велике удаљености. Дуге таласне дужине учиниле су ове фреквенције неприкладним за употребу у шупљим металним таласоводима због неопходних непрактично великих цеви. Следствено томе, истраживање шупљих металних таласовода је застало, а рад Лорда Рејлија је био привремено заборављен, те су други морали да поново дођу до његових налаза. Практична истраживања наставили су током 1930-их Џорџ К. Саутворт у Беловим лабораторијама и Вилмер L. Бароу на МИТ-у. Саутворт је испрва преузео теорију из радова о таласима у диелектричним шипкама, јер му је рад лорда Рејлија био непознат. То га је донекле довело у заблуду; неки од његових експеримената су пропали, јер није био свестан феномена таласоводне пресечне фреквенције који је већ пронађен у раду Лорда Рејлија. Озбиљним теоријским радом бавили су се Џон Р. Карсон и Сали П. Мид. Овај рад довео је до открића да се за ТЕ01 режим у кружним таласоводима губици смањују са учесталошћу, и својевремено је ово био озбиљан кандидат за формат телекомуникација на велике даљине.[8]
Значај радара у Другом светском рату дао је велики подстицај истраживању таласовода, барем на страни савезника. Магнетрон, који су 1940. године развили Џон Рандал и Хари Бут на Универзитету у Бирмингхаму у Великој Британији, пружио је добар извор енергије и омогућио микроталасне радаре. Најважнији центар америчких истраживања био је у Радијационој лабораторији (Рад Лаб) на МИТ-у, мада су и многи други учествовали у САД и Великој Британији, попут Телекомуникационе истраживачке установе. Шеф Групе за фундаментални развој у лабораторији Рад Лабу био је Едвард Милс Персел. Међу његовим истраживачима били су Џулијан Швингер, Натан Маркувиц, Карол Греј Монтгомери и Роберт Х. Дике. Велики део рада Рад Лаба концентрисан је на проналажење модела са груписаним елементима таласоводних структура како би се компоненте у таласоводу могле анализирати помоћу стандардне теорије кола. Ханс Бете је такође накратко био у Рад Лабу, али док је биравио тамо произвео је своју теорију малог отвора која се показала важном за филтере шупљина таласовода, првобитно развијене у Рад Лабу. Супротно томе, немачка страна је углавном игнорисала потенцијал таласовода у радару до врло касно у рату. То је било изражено у тој мери да кад су радарски делови из обореног британског авиона послати на анализу у компанију Сиеменс & Халске, иако су препознати као микроталасне компоненте, њихова сврха није могла да се идентификује.
У то време су микроталасне технике биле веома запостављене у Немачкој. Уопштено се веровало да то није било од користи за електронско ратовање, а онима који су желели да се баве истраживачким радом у овој области то није било дозвољено.
— Х. Мајер, ратни потпредседник компаније Сиеменс & Халске
Немачким академицима је чак било дозвољено да наставе са јавним објављивањем својих истраживања у овој области, јер се то није сматрало важним.[9][10]
Таласовод је одмах након Другог светског рата био преферентна технологија у микроталасном пољу. Међутим, постојало је више проблема. Био је гломазан, скуп за производњу, а ефекат граничне фреквенције је отежавао производњу широкопојасних уређаја. Гребенасти таласовод може повећати ширину опсега изван октаве. Боље решење је употреба технологије која ради у ТЕМ моду (односно неталасоводу), као што су коаксијални проводници, јер ТЕМ немају граничну фреквенцију. Такође се може користити заштићени правоугаони проводник, који има одређене производне предности у односу на коаксијални и може се сматрати претечом планарних технологија (тракасти вод и микротрака). Међутим, планарне технологије су заиста почеле да се развијају тек када су уведена штампана кола. Ове методе су знатно јефтиније од таласовода и углавном су заузеле своје место у већини опсега. Међутим, таласовод је и даље омиљен у вишим микроталасним опсезима, од око Ку опсега и навише.[11][12]
Референце
уреди- ^ Институте оф Елецтрицал анд Елецтроницс Енгинеерс, “Тхе ИЕЕЕ стандард дицтионарy оф елецтрицал анд елецтроницс термс”; 6тх ед. Неw Yорк, Н.Y., Институте оф Елецтрицал анд Елецтроницс Енгинеерс, ц1997. ИЕЕЕ Стд 100-1996. ISBN 1-55937-833-6 [ed. Standards Coordinating Committee 10, Terms and Definitions; Jane Radatz, (chair)]
- ^ ORIENTATION BY MEANS OF LONG RANGE ACOUSTIC SIGNALING IN BALEEN WHALES, R. Payne, D. Webb, in Annals NY Acad. Sci., 188:110-41 (1971)
- ^ J. R. Baker-Jarvis, "Transmission / reflection and short-circuit line permittivity measurements", NIST tech. note 1341, July 1990
- ^ N. W. McLachlan, Theory and Applications of Mathieu Functions, p. 8 (1947) (reprinted by Dover: New York, 1964).
- ^ The Theory of Sound, by J. W. S. Rayleigh, (1894)
- ^ Emerson, D. T. (1997). „The work of Jagadis Chandra Bose: 100 years of MM-wave research”. 1997 IEEE MTT-S International Microwave Symposium Digest. IEEE Transactions on Microwave Theory and Research. 45. стр. 2267—2273. Bibcode:1997imsd.conf..553E. CiteSeerX 10.1.1.39.8748 . ISBN 9780986488511. S2CID 9039614. doi:10.1109/MWSYM.1997.602853. reprinted in Igor Grigorov, Ed., Antentop, Vol. 2, No.3, pp. 87–96.
- ^ Advanced Engineering Electromagnetics Архивирано 2009-05-14 на сајту Wayback Machine, by C. A. Balanis, John Wiley & Sons (1989).
- ^ Oliner, стр. 544–548
- ^ Oliner, стр. 548–554
- ^ Levy & Cohn, pp. 1055, 1057
- ^ Oliner, стр. 556–557
- ^ Han & Hwang, pp. 21-7, 21-50
Literatura
уреди- Han, C C; Hwang, Y, "Satellite antennas", in, Lo, Y T; Lee, SW, Antenna Handbook: Volume III Applications, chapter 21, Springer, 1993 ISBN 0442015941.
- Левy, Р; Цохн, С Б, "А Хисторy оф мицроwаве филтер ресеарцх, десигн, анд девелопмент", ИЕЕЕ Трансацтионс: Мицроwаве Тхеорy анд Тецхниqуес, пагес 1055–1067, волуме 32, иссуе 9, 1984.
- Олинер, Артхур А, "Тхе еволутион оф елецтромагнетиц wавегуидес: фром холлоw металлиц гуидес то мицроwаве интегратед цирцуитс", цхаптер 16 ин, Саркар ет ал., Хисторy оф Wирелесс, Wилеy, 2006 ISBN 0471783013.
- Harvey, A. F. (јул 1955). „Standard waveguides and couplings for microwave equipment”. Proceedings of the IEE - Part B: Radio and Electronic Engineering. 102 (4): 493—499. doi:10.1049/pi-b-1.1955.0095.
- Baden Fuller, A. J. (1969). Microwaves (1 изд.). Pergamon Press. ISBN 978-0-08-006616-5.
- J. J. Thomson, Recent Researches (1893).
- O. J. Lodge, Proc. Roy. Inst. 14, p. 321 (1894).
- Lord Rayleigh, Phil. Mag. 43, p. 125 (1897).
- George Clark Southworth, "Principles and applications of wave-guide transmission". New York, Van Nostrand [1950], xi, 689 p. illus. 24 cm. Bell Telephone Laboratories series. LCCN 50009834
- Lioubtchenko, Dmitri; Sergei Tretyakov; Sergey Dudorov (2003). Millimeter-Wave Waveguides. Springer. стр. 149. ISBN 978-1402075315.
- Shevgaonkar, R. K. (2005). Electromagnetic Waves. Tata McGraw-Hill Education. стр. 327. ISBN 978-0070591165.
- Rana, Farhan (јесен 2005). „Lecture 26: Dielectric slab waveguides” (PDF). Class notes ECE 303: Electromagnetic Fields and Waves. Electrical Engineering Dept. Cornell Univ. Приступљено 21. 6. 2013.
Spoljašnje veze
уреди- Waveguide A very basic explanation on what is a waveguide
- Waveguide basics Multiple pages giving detailed tutorial
- Electromagnetic Waves and Antennas: Waveguides Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2024) Sophocles J. Orfanidis, Department of Electrical and Computer Engineering, Rutgers University
- Bound States in Twisting Tubes, J Goldstone, R.L. Jaffe, MIT Department of Physics