Силикагел

Силикагел је аморфни облик силицијум диоксида SiO₂ и има веома порозну структуру.^[1] Добија се закисељавањем воденог раствора натријум силиката. Настаје желатинозни талог, који се испира да би се одстранио вишак електролита, и затим суши да се одстрани вода. Особине насталог производа зависе од начина припреме, али типични препарати имају величину пора 2200 – 2600 pm и активну површину 750 – 800 m²/g. Користи се као средство за упијање воде, катализатор, изолатор, у хроматографији за пуњење колона, итд. Силикагел може да прими количину воде већу од 40% своје масе. Хемијски је инертан и нетоксичан.^[2]

Синтеза

Додавањем киселине у раствор натријум силиката настаје желатинозни талог, чијом дехидратацијом настаје силикагел. Ако ће се силикагел употребљавати као индикатор за садржај влаге, додаје му се амонијум тетракобалтат(II) или кобалт(II) хлорид (NH₄)₂CoCl₄. Боја ће у том случају бити плава када је сув, а ружичаста у присуству влаге.

Референце

^ Јоллy, Wиллиам L. (1991). Модерн Инорганиц Цхемистрy (2нд изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ISBN 0-07-032768-8.
^ Греенwоод, Н. Н.; Еарнсхаw, А. (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (2. изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ISBN 0-7506-3365-4.

Литература

Греенwоод, Н. Н.; Еарнсхаw, А. (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (2. изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ISBN 0-7506-3365-4.

[1] Јоллy, Wиллиам L. (1991). Модерн Инорганиц Цхемистрy (2нд изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ISBN 0-07-032768-8.

[2] Греенwоод, Н. Н.; Еарнсхаw, А. (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (2. изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ISBN 0-7506-3365-4.

[1]

[2]