Реализам (филозофија)

У филозофији се појам реализам појављује у раном средњем вијеку у расправи о универзалијама, која се водила у теологији и филозофији, углавном на подручју западног (латинског) хришћанства. (Слична се расправа у исто вријеме водила и у исламској филозофији). Ријеч је о проблему онтолошког статуса општих појмова (идеја), односно врста и родова: да ли општи појмови, као "коњ", "троугао", "добро" и сл. постоје реално (да ли посједују супстанцијалност), сами по себи, изван појединачних ствари? Ако постоје, да ли су тјелесни или нетјелесни?

Проблем се појавио при тумачењу Аристотеловог списа Категорије, једног од ријетких Аристотелових списа који је био познат хришћанскоме свијету (и на западу и на истоку) након пада Римског царства. Неоплатоничар Порфирије указао је на тај проблем у својем Уводу у Аристотелове категорије, али није дао одговор. Боетије је тај спис превео на латински и тако је он постао познат и на западу.

Платонистички реализам

Надовезујући се на Платона и платонизам, реалисти сматрају да је одговор позитиван. Платон је сматрао да идеја не само да самостално постоји, него да је свијет идеја највиша стварност и узрок оне стварности, коју опажамо чулима: уопште не би могло постојати ништа добро да му онтолошки не претходи идеја "доброте", не би могао постојати појединачни коњ да не постоји општа идеја "коња" итд. Овакво схватање у филозофији се назива објективни идеализам, а средњовјековни реализам један је од његових облика.

Платону се супротставио његов савременик, други Сократов ученик, киник Антистен, који је рекао да види коња, али не може видјети "коњство". Антистен је тако формулисао гледиште које ће у средњем вијеку бити названо номинализам, наиме учење, да само појединачне ствари постоје реално (имају супстанцију), док су појмови само имена (номен) за низ сличних предмета. Платонов је одговор наравно гласио да се ради о "гледању" умом, до којег се појединац може довинути само кроз напорно образовање у филозофији.

Аурелије Августин, који се прије прихватања хришћанства добро упознао са неоплатонском филозофијом, прихватио је реалистички став, тумачећи га међутим у оквиру хришћанске теологије: идеје не творе самостално подручје, како је мислио Платон, него опстоје у Божјем уму. Идеје су мисли које Бог мисли, али за човјека оне су објективна стварност, која се схвата умом, уз посредовање вјере. Проучавање појединачних ствари, приступачних чулима, не може довести ни до какве вриједне спознаје.

Реалисти, настављајући се на Августина, гледају у општим појмовима (дакле, Божјим мислима) узроке појединачних ствари, у оквиру опште "Ријечи", Логоса, којом Бог ствара свијет. Логос је, одбацивањем аријанског учења дефинисан као богу истобитан и изједначен са Христом, као једна од особа божјег тројства.

Током слиједећих пет стољећа није било значајних дискусија на ту тему. Јован Скот Еријугена (810-880) доводи хришћански новоплатонски реализам до екстремног облика: оно што је општије, то је и реалније, а најреалније је оно најопштије: Бог, који све ствара а није створен, који све обухвата и који се не може појмити.

Номиналистички изазов

Тек у 11. стољећу, када на западу долази до раста учености (са средиштем у Паризу), обнавља се номиналистичко учење у дјелу Roscelina , (1050-1123), који је био проглашен јеретиком и његови списи уништени, па о његовом учењу знамо само из списа његових противника. Он је заступао екстремни номинализам: сваки појам, све оно опште, што нема подлогу у ономе што се чулима може запазити, само је празан звук (латински: flatus vocis), којим човјек даје скупно име некој групи ствари; та скупна имена корисна су за комуникацију међу људима, но она немају супстанцу, која припада само појединачним стварима. Своје је учење он примијенио и на хришћанску догму, доказујући да је концепција тројства у себи протурјечна, што је и довело до осуде за јерес.

Реалистички одговор

Најзначајнији представник реализма, у полемици са Roscelinom, био је Anselmo od Canterburyja, (1033-1109). Анселмо истиче првенство вјере над разумом: прво се мора вјеровати, да би се уопште смјело расправљати о Светом Писму, иначе примјена дијалектике доводи до јереси, као што се десило Roscelinu. Надовезујући се на Еријугену, Анселмо је сковао онтолошки доказ постојања Бога.

Други значајни реалист био је Vilim iz Champeauxa, (1070-1121). Он сматра да суштина (бит, битност) постоји само у општем (роду), а појединачне се ствари разликују само у акциденцијама. Иако је сам Вилим касније, под утјецајем Абелардове критике, одустао од радикалне формулације, а други реалисти тражили умјереније формулације, реализму је тешко избјећи пантеистичку консеквенцу, да у свим појавама свијета треба видјети само једну божанску супстанцију. Такво је учење, истичу критичари, сумњиво са гледишта хришћанске правовјерности. Црква је међутим генерално прихватала реализам, који даје филозофску позадину за наук о тројству и о насљедном гријеху.

Синтеза — концептуализам

Из старог издања збирке Абелардових дела

Најзначајнији мислилац у овом спору био је Абелар (1079-1142), који је био »живо, свестрано дјелујуће средиште борбе око универзалија« ( Windelband , стр. 343). Његови су учитељи били номиналист Roscelin и реалист Вилим. У полемици против обојице, он је развио своје "средње" учење, које је ипак ближе номинализму, названо концептуализам или сермонизам. Реално постоје само појединачне ствари, али појмови имају значај у интелекту и нису само "празан звук"; без њих, никаква људска спознаја не би била могућа. Његова концепција има битан значај за даљи развој филозофије, јер наглашава активну улогу људскога ума у стварању општих појмова.

Тиме је Абелард указао на пут из шупљег сколастичког формализма које не брине о односу својих спекулација према чулној стварности, иако је сам фактички још унутар тог формализма остао. Стољеће и пол касније, Тома Аквински поново прихваћа Аристотелову концепцију односа општег и посебног, која је садржајнија и даје виша потицаја за даља истраживања. (То је било омогућено чињеницом да су тек у 13. ст. главни Аристотелови списи постали поновно познати у хришћанским земљама, захваљујући хебрејским и арапским преводима.)

Стање данас

Ове расправе могу у 21. стољећу изгледати посве далеке и апстрактне. Оне су наравно биле уклопљене у теолошке дискусије које су тада, а и данас, биле посве неразумљиве великој већини хришћанских вјерника (али се због њих могло и на ломачи завршити), а камоли другима.

Међутим, опречна схватања о статусу општих појмова и данас постоје, како у филозофији, тако и ван ње, у политичким и другим расправама о појединим питањима, гдје се појављују "реалистичка" и "номиналистичка" схватања о појединим проблематичним појмовима.

Нпр. да ли нација (и други слични појмови) постоји реално, ван представе коју о томе имају појединци? У дискусијама о појмовима "хрватство", "српство", "југословенство", "Европа", "Балкан" и тсл. лако можемо уочити "реалистички" и "номиналистички" став, или барем начин говора (а такве дискусије наравно воде и сви други народи у свијету).

Други примјер су дискусије о појму пола и рода, које је подстакао феминизам. Постоје наравно биолошке разлике између мушкараца и жена, али до које мјере можемо говорити о постојању "мушкости" и "женскости" као посебних ентитета? Постоји радикално номиналистички став који све разлике у осјећајима, понашању и др. приписује само одгоју, и тврдокорно традиционалистички који сматра да су разлике урођене и непремостиве; а постоје наравно и умјерени ставови између та два екстрема, често у смислу "научног реализма" (види слиједећи одјељак).

Друга значења појма "реализам" у филозофији

Ван споменутог контекста расправе о универзалијама, појам "реализам" у филозофији се користи у различитим значењима.

Тако се понекад "реалистима" називају сви они филозофи који идејама приписују објективно постојање, односно, сви "објективни идеалисти".
Кантово се учење назива пак трансцендентални реализам, а учење неких његових настављача критички реализам, који се пак по смислу приближава "научном реализму" (види доље).
Потпуно другачије је значење када се "реализам" супротставља субјективном идеализму, као учење да вањски свијет постоји независно о свијести, односно независно о субјекту, који га спознаје. У том случају појам "реализам" може се користити као синоним за материјализам или као шири појам, који укључује и неке тзв. идеалистичке концепције.
Савремени научни реализам, као "природна филозофија" коју научници обично у својем раду слиједе, компромисни је (еклектички) став по којем неке особине предмета припадају њима самима, али друге зависе о односу према спознајном субјекту; које су првог, а које другог типа треба у сваком поједином случају истраживањима утврдити. Докле пак та релативност спознаје сеже и који су јој све облици, односно колико наука може претендирати на универзалност својих спознаја, предмет је значајних дискусија у филозофији науке и социологији спознаје 20. стољећа.
Такође се у филозофским дјелима, особито у савременој аналитичкој филозофији може наћи појам реализам у његовом свакодневном смислу.

Због те вишеструкости, ако се термин "реализам" користи, треба бити тачно назначено на које се значење мисли. Ако је могуће, треба га замијенити неким прецизнијим термином. Треба бити врло опрезан у томе да се разнолике концепције своде под неки општи појам, да се "етикетирају" (да се дакле поступа у смислу "реализма", сводећи врло различита разматрања и учења филозофа на неку општу "суштину").

Литература

Бошњак, Бранко: Филозофија од Аристотела до ренесансе и одабрани текстови филозофа, Загреб: Накладни завод Матице Хрватске, 1978. (2. издање; прво издање 1957), стр. 97-103
Хрватски енциклопедијски рјечник, свезак 9, Загреб 2004.
Опћа енциклопедија ЈЛЗ, свезак 7, Загреб 1981.
Windelband, Wilhelm : Povijest filozofije. Knjiga prva, Zagreb: Kultura, 1956, str. 334-346.