Википедија

Пулсни оксиметар

Пулсни оксиметар је сонда са светлећим диодама (лигхт-емиттинг диодес –ЛЕДс) или детектор сонда која је преко кабела повезана са оксиметром, са којим чини систем за пулсну оксиметрију — намењен за процену засићења (сатурације) хемоглобина кисеоником. Заснива се на Беер-Ламбертовом закону који гласи: интензитет пропуштене светлости кроз медијум експоненцијално опада са порастом густине и дистанце коју пролази светлост.[1]

Пулсни оксиметар
Један од модела пулсног оксиметра који на дисплеју показује % засићења хемоглобина кисеоником (СпО2) и фреквенцију пулса (ПРбпм)

Историја

уреди

Немачки лекар Карл Маттхес (1905–1962) први је 1935. године развио двоталасни мерач засићења О2 са црвеним и зеленим филтерима (касније црвеним и инфрацрвеним филтерима). Његов мерач био је први уређај који је измерио засићење кисеоника (О2).[2]

Оригинални оксиметар конструисао је Гленн Аллан Милликан 1940-тих година.[3] Године 1949. Воод је овом апарту додао капсулу за притисак да би истиснуо крв из ува како би добио апсолутну вредност засићења кисеоника када је крв поново прочитана. Концепт који је био сличан данашњој конвенционалној пулсној оксиметрији, био је тежак за имплементацију због нестабилних фотоћелија и извора светлости; и зато се данас као метода више не користи клиничкој пракси, (након што је 1964. године конструисан први апсолутни очитавајући оксиметар, који је користио осам таласних дужина светлости).

Пулсни оксиметри који су радили на принципу различитог нивоа апсорпције црвених и инфрацрвених таласа иако су први пут конструисани 1972. године од стране Такуо Аоиаги и Мицхио Кисхи, биоинжињера код Нихон Кохдена. Сусуму Накајима, хирург, и његови сарадници први су тестирали овај уређај на пацијентима, и о резултатима теста поднели извештавај 1975. године.[4] Биок је комерцијализовао уређај 1980. године када је по први пут почео да се примењује сензор за вишеструку употребу.

У почетку пулсни оксиметар се начелно користио током оперативних захвата (као део стандардне опреме у операционим салама почев од 1986. године) у циљу превенције акциденталне смрти која је могла да настане као последица десатурације кисеоника. Пулсна оксиметрија временом је све више имала посебну вредност у неонаталној јединици у којој су са једне стране пацијентеи угрожени недовољном оксигенацијом, а са друге стране превише кисеоника и/или флуктуације концентрације кисеоника може довести до оштећења вида или слепила од ретинопатије превремености (РОП). Даље, добијање артеријске крви из тела неонаталног пацијента је јако болно и главни је узрок неонаталне анемије.[5] Међутим у почетку примене ових уређаја били су чести артефакти који су понекад били значајно ограничење надзора пулсне оксиметрије што резултирало честим лажним алармима и губитком података. Разлог томе је што током кретања и ниске периферне перфузије многи пулсни оксиметри не могу разликовати пулсирајућу артеријску крв од покретне венске крви што доводи до приказа ниже вредности засићености кисеоником. Бројне студије перформанси пулсних оксиметара током кретања субјекта јасно су откриле рањивост конвенционалних технологија пулсне оксиметрије на појаву артефакта.[6][7]

Масимо је 1995. увео технологију за екстракцију сигнала (СЕТ) која може тачно измерити оксигенацију и током кретања пацијента и слабу перфузију одвајањем артеријског сигнала од венског и других сигнала. Од тада су произвођачи пулсних оксиметара развили нове алгоритме за смањење неких лажних аларма током покрета,[8] попут продужавања просечних времена или замрзавања вредности на екрану, али не тврде да је вредност увек тачна у условеима током кретања и ниске перфузије. Дакле, још увек постоје важне разлике у перформансама пулсних оксиметра током захтевних услова. Такође 1995. године Масимо је увео перфузијски индекс, квантификујући амплитуду периферног таласа плетизмографа. Временом је кроз истраживања доказано да индекс перфузије помаже клиничарима да предвиде и открију:

  • тежину болести и ране негативне респираторне исходе код новорођенчади,[9][10][11]
  • нижи проток вене каве вене код новорођенчади са врло ниском порођајном тежином,[12]
  • промене код симпатиктомије након епидуралне анестезије,[13]
  • критичну урођену срчану болест код новорођенчади.[14]

До сада објављени радови који су упоређивали технологију издвајања сигнала са другим технологијама пулсне оксиметрије показали су константно повољне резултате применом технологије екстракције сигнала,[15][16][6] јер помагаже клиничарима у побољшању коначног исхода лечења пацијената. У једном истраживању, утврђено је да је ретинопатија новорођенчади (оштећење ока) смањена је за 58% чак и код новорођенчади са врло ниском порођајном тежином применом технологије екстракције сигнала, док није било смањења ретинопатије превремености у другом центру код истих клиничара који користе исти протокол али са технологијом екстракције сигнала.[17]

Друга истраживања су показала да пулсна оксиметрија помоћу технологије екстракције сигнала резултује мањим мерењима гаса у артеријској крви, скраћењу времена одлагања примене кисеоника, мањој употреби сензора и мањој дужини боравка у болници.[18] Године 2020. накнадна ретроспективна студија показала је да је током десет година коришћења пулсе оксиметрије технологијом за екстракцију сигнала, заједно са системом за надзор пацијента, било нулто умрлих пацијената, а ниједан пацијент није оштећен од респираторне депресије изазване опиоидима.

Данас се пулсни оксиметар примењује у скоро свим клиничким условима: од одељења ургентне медицине и јединицама интензивне терапије, на којима је саставни део вишефункционалног мониторинг система, до одељења опште неге. Примењује се и свакодневно у слуţбама хитне медицинске помоћи, током транспорта пацијената у болницу, у дијагностичким амбулантама као и у кућним условима.[19][20][21][22]

Опште информације

уреди

Пулсни оксиметар се до сада показао као веома добар неинвазивни уређај у пулсној оксиметрији због:

  • једноставности при употреби,
  • континуирани мониторинг сатурације хемоглобина кисеоником у артеријској крви, која се одређује са

сваким пулсним ударом (СпО2),[23][24]

  • отсуства биохемијске анализе крви, неинвазивности,
  • ненарушавања интегритета коже, неинвазивност,
  • отсуства додира са телесним течностима, смањује ризик од јатрогених болести,
  • брзе процене оксигенације пацијента, која омогућава рано откривање хипоксемије пре наступања знакова респираторног дистреса (тахикардије, тахипонеје, цијанозе, агитације и

летаргије) која у поређењу са физикалним налазом, има бројне предности обзиром да је цијаноза коже у хипоксији видљива тек када је сатурација кисеоником мања од 85%.[25][20] Наведен предности допринели су да пулсни оксиметар буде брзо прихваћена у клиничкој пракси.

Међутим иако се мерење сатурације кисеоника пацијента пулсним оксиметром чини прилично једноставном процедуром, тачна интерпретација резултата је значајно компликованија. Да би се избегле грешке у очитавању вредности СпО2 и унапредила безбедност пацијената, неопходно је добро познавање:

  • криве дисоцијације оксихемоглобина,
  • основних принципа функционисања пулсног оксиметра и
  • његових техничких карактеристика,
  • фактора који могу утицати на добијене тачних вредности.[26]

Индикације

уреди

Пулсни оксиметар се примењује за пулсну оксиметрију према препорукама Удружења за интензивну негу (енг. Тхе Социетy фор Цритицал Царе Медицине – СЦЦМ,) за:

  • континуирани мониторинг,
  • интермитентни мониторинг (чија учесталост мерења зависи од клиничког стања пацијента)

Континуирани мониторинг се препоручује:

  • код свих критично оболелих и повређених пацијента и пацијената са нестабилном плућном функцијом,
  • током и/или непосредно после оперативног захвата (мале интервенције које су изведене са минималном седацијом не морају увек имати континуирани мониторинг)
  • када пацијент прима седацију због дијагностичке процедуре као што је бронхоскопија, ендоскопија горњих или доњих партија дигестивног тракта, катетеризација срца, биопсија јетре или бубрега,
  • код пацијента са обструктивним апнеа синдромом или екстремно гојазних пацијената,
  • код пацијената са акутним болом који се третира аналгетицима који могу изазвати респираторну депресију,
  • код пацијената са ризиком од десатурације,
  • током интра и интерболничког премештаја пацијента,
  • током хемодијализе.

Пулсна оксиметрија требало би се користити када је пацијент или испитаник:

  • на оксигенотерапији,
  • током лечења у хипобаричној и хипербаричној комори,
  • током теста на центрифуги,
  • треахеостомисан,
  • на дуготрајној механичкој вентилацији.[27][28]

Контраиндикације

уреди

Мониторинг пулсним оксиметром не би се требао користити:

  • током кардиопулмонарне реанимације,
  • када је пацијент хиповолемичан,
  • за процену адекватности вентилаторне потпоре или детекцију погоршања плућне функције код пацијената на оксигенотерапији високим концентрацијама кисеоника.

Како сва ова стања захтевају гасне анализе крви или друга лабораторијска тестирања за дијагностику и праћење стања пацијената, примена пулсне оксиметрије је контраиндикована.[29]

Техничка ограничења

уреди

Техничка ограничења односе се на временско кашњење (енг. респонсе делаy), које је последица дужег трајања израчунавања вредности у компјутерској јединици монитора. Она се креће од 8 до 90 секунди и зависи од:

  • типа пулсног оксиметра,
  • места постављања сензора,[а]
  • стања перфузије,
  • благе хипотермије,
  • примене вазоактивних лекова.[29]

Галерија

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Уколико је сензор постављен на централном пољу, на пример, ушној шкољки, за детекцију хипоксемије довољно је до 10 секунди, док то време, уколико је сензор на јагодици прста, износи 30−60 секунди, а на палцу ноге 90 секунди.

Извори

уреди
  1. ^ Драгана Милутиновић, Бранимирка Аранђеловић, Гордана Репић, Пулсан оксиметрија – Клиничка примена и ограничења Инспиријум 2015. УДК: 616.15-008.7-072:546.21
  2. ^ Маттхес, К. (1935). „Унтерсуцхунген üбер дие Сауерстоффсäттигунг дес менсцхлицхен Артериенблутес”. Наунyн-Сцхмиедебергс Арцхив фüр Еxпериментелле Патхологие унд Пхармакологие. 179 (6): 698—711. С2ЦИД 24678464. дои:10.1007/БФ01862691. .
  3. ^ Милликан, Г. А. (1942). „Тхе Оxиметер, ан Инструмент фор Меасуринг Цонтинуоуслy тхе Оxyген Сатуратион оф Артериал Блоод ин Ман”. Ревиеw оф Сциентифиц Инструментс. 13 (10): 434—444. Бибцоде:1942РСцИ...13..434М. Проверите вредност параметра |бибцоде= ленгтх (помоћ). дои:10.1063/1.1769941. 
  4. ^ Северингхаус, Јохн W.; Хонда, Yосхиyуки (1987). „Хисторy оф блоод гас аналyсис. VII. Пулсе оxиметрy”. Јоурнал оф Цлиницал Мониторинг. 3 (2): 135—8. ПМИД 3295125. С2ЦИД 6463021. дои:10.1007/бф00858362. .
  5. ^ Лин, Јамес C.; Страусс, Роналд Г.; Кулхавy, Јефф C.; Јохнсон, Карен Ј.; Зиммерман, M. Бридгет; Цресс, Гретцхен А.; Цонноллy, Наталие W.; Wиднесс, Јохн А. (2000). „Пхлеботомy Овердраw ин тхе Неонатал Интенсиве Царе Нурсерy”. Педиатрицс. 106 (2): е19. ПМИД 10920175. С2ЦИД 7479205. дои:10.1542/педс.106.2.е19. .
  6. ^ а б Баркер, Стевен Ј. (2002). „"Мотион-Ресистант" Пулсе Оxиметрy: А Цомпарисон оф Неw анд Олд Моделс”. Анестхесиа & Аналгесиа. 95 (4): 967—72. ПМИД 12351278. С2ЦИД 13103745. дои:10.1213/00000539-200210000-00033. .
  7. ^ Баркер, Стевен Ј.; Схах, Нитин К. (1997). „Тхе Еффецтс оф Мотион он тхе Перформанце оф Пулсе Оxиметерс ин Волунтеерс (Ревисед публицатион)”. Анестхесиологy. 85 (4): 774—81. ПМИД 8873547. дои:10.1097/00000542-199701000-00014. .
  8. ^ Јоплинг, M. W.; Маннхеимер, П. D.; Бебоут, D. Е. (2002). „Иссуес ин тхе лабораторy евалуатион оф пулсе оxиметер перформанце”. Анестхесиа анд Аналгесиа. 94 (1 Суппл): С62—8. ПМИД 11900041. 
  9. ^ Фелице, Цлаудио Де; Леони, Лициа; Томмасини, Енрица; Тонни, Габриеле; Тоти, Паоло; Веццхио, Антонио Дел; Ладиса, Гразиа; Латини, Гиусеппе (2008). „Матернал пулсе оxиметрy перфусион индеx ас а предицтор оф еарлy адверсе респираторy неонатал оутцоме афтер елецтиве цесареан деливерy”. Педиатриц Цритицал Царе Медицине. 9 (2): 203—8. ПМИД 18477934. С2ЦИД 24626430. дои:10.1097/пцц.0б013е3181670021. .
  10. ^ Де Фелице, Цлаудио; Латини, Гиусеппе; Вацца, Паола; Копотиц, Роберт Ј. (2002). „Тхе пулсе оxиметер перфусион индеx ас а предицтор фор хигх иллнесс северитy ин неонатес”. Еуропеан Јоурнал оф Педиатрицс. 161 (10): 561—2. ПМИД 12297906. С2ЦИД 20910692. дои:10.1007/с00431-002-1042-5. .
  11. ^ Фелице, Цлаудио Де; Голдстеин, Митцхелл Р.; Паррини, Стефано; Верротти, Алберто; Црисцуоло, Марио; Латини, Гиусеппе (2006). „Еарлy дyнамиц цхангес ин пулсе оxиметрy сигналс ин претерм неwборнс wитх хистологиц цхориоамнионитис”. Педиатриц Цритицал Царе Медицине. 7 (2): 138—42. ПМИД 16474255. С2ЦИД 12780058. дои:10.1097/01.ПЦЦ.0000201002.50708.62. 
  12. ^ Такахасхи, С.; Какиуцхи, С.; Нанба, Y.; Тсукамото, К.; Накамура, Т.; Ито, Y. (2010). „Тхе перфусион индеx деривед фром а пулсе оxиметер фор предицтинг лоw супериор вена цава флоw ин верy лоw биртх wеигхт инфантс”. Јоурнал оф Перинатологy. 30 (4): 265—269. ПМЦ 2834357  . ПМИД 19907430. дои:10.1038/јп.2009.159. 
  13. ^ Гиносар, Y.; Wеинигер, C. Ф.; Мероз, Y.; Курз, V.; Бдолах-Абрам, Т.; Бабцхенко, А.; Нитзан, M.; Давидсон, Е. M. (2009). „Пулсе оxиметер перфусион индеx ас ан еарлy индицатор оф сyмпатхецтомy афтер епидурал анестхесиа”. Ацта Анаестхесиологица Сцандинавица. 53 (8): 1018—26. ПМИД 19397502. С2ЦИД 24986518. дои:10.1111/ј.1399-6576.2009.01968.x. .
  14. ^ Гранелли, А де-Wахл; Öстман-Смитх, I. (2007). „Нонинвасиве перипхерал перфусион индеx ас а поссибле тоол фор сцреенинг фор цритицал лефт хеарт обструцтион”. Ацта Паедиатрица. 96 (10): 1455—9. ПМИД 17727691. С2ЦИД 6181750. дои:10.1111/ј.1651-2227.2007.00439.x. .
  15. ^ Схах, Нитин; Рагасwамy, Хамса Б.; Говиндугари, Кавитха; Естанол, Лаверне (2012). „Перформанце оф тхрее неw-генератион пулсе оxиметерс дуринг мотион анд лоw перфусион ин волунтеерс”. Јоурнал оф Цлиницал Анестхесиа. 24 (5): 385—91. ПМИД 22626683. дои:10.1016/ј.јцлинане.2011.10.012. .
  16. ^ Хаy, Wиллиам W.; Родден, Донна Ј.; Цоллинс, Сханнон M.; Мелара, Диане L.; Хале, Катхy А.; Фасхаw, Луцy M. (2002). „Релиабилитy оф Цонвентионал анд Неw Пулсе Оxиметрy ин Неонатал Патиентс”. Јоурнал оф Перинатологy. 22 (5): 360—6. ПМИД 12082469. С2ЦИД 37542486. дои:10.1038/сј.јп.7210740. .
  17. ^ Цастилло, Армандо; Деулофеут, Рицхард; Цритз, Анн; Сола, Аугусто (2011). „Превентион оф ретинопатхy оф прематуритy ин претерм инфантс тхроугх цхангес ин цлиницал працтице анд СпО 2 тецхнологy”. Ацта Паедиатрица. 100 (2): 188—192. ПМЦ 3040295  . ПМИД 20825604. дои:10.1111/ј.1651-2227.2010.02001.x. 
  18. ^ Дурбин, Цхарлес Г.; Ростоw, Степхание К. (2002). „Море релиабле оxиметрy редуцес тхе фреqуенцy оф артериал блоод гас аналyсес анд хастенс оxyген wеанинг афтер цардиац сургерy: А проспецтиве, рандомизед триал оф тхе цлиницал импацт оф а неw тецхнологy”. Цритицал Царе Медицине. 30 (8): 1735—40. ПМИД 12163785. С2ЦИД 10226994. дои:10.1097/00003246-200208000-00010. .
  19. ^ Гиулиано, К. К.; Лиу, L. M. (2006). „Кноwледге оф пулсе оxиметрy амонг цритицал царе нурсес”. Дименс Црит Царе Нурс. 25 (1): 44−9. .
  20. ^ а б Цасеy Г. Пулсе оxиметрy – wхат аре wе реаллy меасуринг? Нурс Н З. 17 (3): 24−9. 2011.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  21. ^ Хернандез, L. (2001). „Пулсе оxиметрy мониторинг: цлиницал имплицатионс”. Цоннецт Wорлд Црит Царе Нурс. 1 (2): 59−60. .
  22. ^ Хоwелл M. „Пулсе оxиметрy: ан аудит оф нурсинг анд медицал стафф ундерстандинг”. Бр Ј Нурс: 2002. . 11  (3):  191−7.
  23. ^ Хернандез, L. (2001). „Пулсе оxиметрy мониторинг: цлиницал имплицатионс”. Цоннецт Wорлд Црит Царе Нурс. 1 (2): 59−60. .
  24. ^ Хоwелл M (2002). „Пулсе оxиметрy: ан аудит оф нурсинг анд медицал стафф ундерстандинг”. Бр Ј Нурс. 11 (3). :191−7
  25. ^ Гиулиано, К. К.; Лиу, L. M. (2006). „Кноwледге оф пулсе оxиметрy амонг цритицал царе нурсес”. Дименс Црит Царе Нурс. 25 (1): 44−9. .
  26. ^ Драгошев Г. Менаџмент континуиране медицинске едукације - мост до изузетности медицинске сестре јединице интензивног лечења. Инспириум. 2014; (10):237.
  27. ^ Валдез-Лоwе, Цлаудиа; Гхарееб, Самех А.; Артиниан, Нанцy Т. (2009). „Пулсе оxиметрy ин адултс”. Ам Ј Нурс. 109 (6): 52—9. ПМИД 19478607. дои:10.1097/00000446-200906000-00036. .
  28. ^ ДеМеуленаере С. „Пулсе оxиметрy: усес анд лимитатионс”. Ј Нурс Працт. 3 (5): 312−7. 2007. .
  29. ^ а б Валдез-Лоwе, Цлаудиа; Гхарееб, Самех А.; Артиниан, Нанцy Т. (2009). „Пулсе оxиметрy ин адултс”. Ам Ј Нурс. 109 (6): 52—9. ПМИД 19478607. дои:10.1097/00000446-200906000-00036. .

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Пулсни оксиметар на Викимедијиној остави


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Pulsni_oksimetar&oldid=28356136”