Википедија

Остеомијелитис

Остеомијелитис (ОМ) или инфекција кости је акутни или хронични инфламаторни процес који укључује кост и њене структуре секундарно након инфекције пиогеним микрорганизмима, укључујући бактерије, гливице и микобактеријеи,[2] или неспецифични узрочници. Кроз историју медицине различити термини су коришћени за описивање инфициране кости све док Нелатон није смислио термин остеомијелитис 1844. године.[3]

Остеомијелитис
СинонимБоне инфецтион
Остеомијелитис 1. прста
Специјалностиортопедија
Симптомибол у одређеној кости, црвенило, грозница, слабост
Компликацијеампутација
Време појавемлади или стари
Трајањекраткотрајно или дуготрајно
Узроцибактерије, гљивице
Фактори ризикашећерна болест, интравенска терапија, претходно уклањање слезине, траума тог подручја
Дијагностички методтестови крви, сликовне методе, биопсија кости
Слична обољењаШаркоова артропатија, реуматоидни артритис, гнојни артритис,целулитис
Лечењеантибиотици, хирургија
Прогнозанизак ризик од смрти уз лечење[1]
Фреквенција2.4 на 100.000 годишње

Иако је болест описао Хипократ још 300-тих година пре нове ере, занимљиво је да су археолошки налази показали животињске фосиле са доказима о инфекцији костију, што ову болест чини јако старијом.[3]

Симптоми ОМ могу укључивати бол у одређеној кости праћен црвенилом, грозницом и слабошћу.[2] Док су дуге кости руку и ногу најчешће захваћене код деце (нпр. бутна кост и надлактица),[4][5] стопала, кичма и кукови најчешће су захваћени код одраслих.[6]

Пре увођења пеницилина 1940-их, лечење остеомијелопатиса се одвајало. дренажом, и паковањем ране након чега се заштићено подручје остављало да зацели секундарним процесом,[3] што је резултовало високим морталитетом од сепсе. Од доступности антибиотика, стопа смрти од остеомијелитиса, укључујући стафилококни остеомијелитис, значајно се побољшала.[4][6]

ОМ може настати ширењем инфекције из крви или околног ткива. Ризици за развој остеомијелитиса укључују дијабетес, интравенску употребу лекова, претходно уклањање слезине и трауму оболелог подручја.[2]

Дијагноза се обично поставља на основу симптома и основних лабораторијских тестова као што су C-реактивни протеин (ЦРП) и брзина седиментације еритроцита (ЕСР), јер радиографски налази обично нису упечатљиви у првих неколико дана након акутне инфекције.[6][4] Код потпуно развијене клиничке слике дијагноза се потврђује тестовима крви, медицинским снимањем или биопсијом кости.[6]

Исходи лечења бактеријског остеомијелитиса су генерално добри када је стање присутно само кратко време.[6][4] Код људи са слабим протоком крви може бити потребна ампутација оболелог дела тела.[6] Лечење релативно ретког гљивичног остеомијелитиса као инфекције мицетомом подразумева употребу антифунгалних лекова.[7] За разлику од бактеријског остеомијелитиса, ампутација или ресекције великих костију су чешћи код запуштеног гљивичног остеомијелитиса (мицетома) где инфекције стопала представљају већину случајева.[7][8]

На глобалном нивоу око 2,4 особе на 100.000 људи оболи од остеомијелитиса сваке године. Млади и стари су чешће погођени ОМ.[2][4] Мушкарци су чешће погођени него жене. Пре доступности антибиотика, ризик од смрти је био значајан.[9]

Епидемиологија

уреди

Укупна инциденција остеомијелитиса у Сједињеним Америчким Државама је углавном непозната, али извештаји показују да је региистрован 1 случај на 675 хоспитализација у САД сваке године или око 50.000 случајева годишње.[10]

Друге студије показују укупну инциденцу остеомијелитиса од 21,8 случајева на 100.000 случајева-година.[11]

Инциденција је већа код мушкараца из непознатих разлога. ОМ расте са годинама, углавном због повећања преваленције коморбидних фактора као што су дијабетес мелитус и периферна васкуларна болест.[11] Такође, повећање доступности осетљивих имиџ тестова, као што су магнетна резонанца (МР) и сцинтиграфија костију, побољшало је дијагностичку тачност и могућност карактеризације инфекције.[12]

Врсте коштаних инфекција

уреди

Све коштане инфекције (остеомијелитис) у зависности од узрочника деле се на:[13]

I. Неспецифичне инфекције коштаног ткива

уреди
1. Акутни облик
уреди

1.1. Хематогени остеомијелитис

1.2. Егзогени остеомијелитис (остеитис)

2. Хронични облик
уреди

2.1. Секундарно хронични остеомијелитис

2.2. Примарно хронични остеомијелитис

  • Абсеесус Бродие
  • Остеомyелитис сцлеросанс - Гарре

II. Специфичне инфекције коштаног ткива

уреди

1. Туберкулозни остеомијелитис

2. Луетични остеомијелитис

3. Вирусни остеомијелитис

Етиологија

уреди

Здрава нетакнута кост је отпорна на инфекције. Кост постаје подложна обољењима под дејством различитих етиолошких фактора, као што су:[14]

  • поремећаји циркулације,
  • дејство физичких и хемијских фактора.
  • уношењем великог инокулума бактерија који узрокују инфективно запаљење кости (остеомијелитис).

Патогени микроорганизми који узрокују инфективно запаљење кости (остеомијелитис) најчешће продиру у кост на два начина и то:

  • Хематогеним путем из неког удаљеног жаришта у организму (фурункул), или они делови тела који су најбоље васкуларизовани. Код деце то су метафизарни делови дугих костију. Овако настали остеомијелитис назива се хематогени остеомијелитис.
  • Егзогеним путем, након директног уношења микроорганизама у кост у току повреда, након отеосинтеза затворених прелома, уградња вештачких зглобова). Егзогени остеомијелитис може настати и из жаришта меких ткива у близини кости, одакле се инфекција директно шири на кост.

За егзогене форме остеомијелитиса употребљава се и израз остеитис, док се за хематогене форме коштане инфекције употребљава искључиво израз остеомијелитис. На тај начин терминолошки се прави разлика према етиологији настанка коштане инфекције

Одређене бактерије као што је Стапхилоцоццус ауреус приањају на кост експресијом рецептора, названих адхезини, за неке компоненте коштаног матрикса, укључујући ламинин, колаген, фибронектин и коштани сиалогликопротеин. С. ауреус експримира адхезин који везује колаген, што омогућава његово везивање за коштану хрскавицу, док је улога адхезина који везује фибронектин у везивању бактерија за хируршки имплантиране уређаје у кости недавно откривена.[9] Такође је занимљиво приметити да С. ауреус може преживети интрацелуларно након што је интернализована култивисаним остеобластима. Неке бактерије стварају заштитни слој биофилма око себе и испод површине. Ова карактеристика неких бактерија да се приањају за кост и хируршки имплантиране уређаје након чега изражавају фенотипску резистенцију на антибиотску терапију и њихову способност да преживе интрацелуларно може објаснити перзистентност коштаних инфекција и високе стопе неуспеха краћих курсева антимикробног третмана.[9]

Патофизиологија

уреди

Кост се може инфицирати хематогеним путем инфекције путем бактеремичне сетве кости из удаљеног извора инфекције, суседног ширења из околног ткива и зглобова, или директног инокулације кости од трауме или операције.[5][9] Хематогени остеомијелитис се чешће јавља код деце у односу на одрасле, а најчешће су захваћене дуге кости.[5] Код одраслих, хематогени остеомијелитис најчешће погађа пршљенове. Континуални остеомијелитис код младих одраслих обично се јавља у условима трауме и повезаних операција, док је код старијих особа инфекција типично повезана са декубитусним улкусима и инфицираним артропластикама зглобова.[5] Остеомијелитис повезан са васкуларном инсуфицијенцијом често се јавља у присуству основног дијабетес мелитуса.

Код пацијената са дијабетесом, остеомијелитис обично настаје услед компромитованог снабдевања крвљу доњих екстремитета, што доприноси смањењу локалног имунитета и зарастања коже, промовишући ширење инфекције. Сензорна неуропатија у окружењу дијабетес мелитуса предиспонира формирању кожних улцерација на местима притиска и трауме, што још више компликује ствари.[5][9]

Континуални остеомијелитис се често развија код ослабљених пацијената који су у инвалидским колицима или везани за кревет и који су предиспонирани за улцерације коже узроковане притиском, посебно на сакруму, задњици, куковима и пети. Ови чиреви су типично колонизовани полимикробном флором из коже и гастроинтестиналног тракта, тако да се инфекција меког ткива може брзо проширити на основну кост.[5] Други извори континуалног остеомијелитиса су трауме које доводе до инфициране, изложене коже и меког ткива. Остеомијелитис са директном инокулацијом бактерија може се јавити у условима отворених прелома, реконструктивне хирургије костију или приликом постављања ортопедског хардвера.[5][9]

Клиничка слика

уреди

Клиничка слика остеомијелитис може имати ток акутног, фулминантног запаљења, ако је проузрокован пиогеним микроорганизмима, субакутни ток или ток хроничног грануломатозног запаљења, акутног негнојног остеомијелитиса (туберкулозни остеомијелитис, луетични остеомијелитис, вирусни остеомијелитис, гљивични остеомијелитис).[15]

Акутни хематогени остеомијелитис (ендогени остеомијелитис)

уреди

Болест почиње нагло са грозницом, главобољом и повраћањем. Обично у току ноћи пацијенте се буди са врло високом температуром која се креће око 40°Ц. Постоји изразито убрзање пулса и преко 120/мин. Мали болесник врло често показује делирантно стање са прострацијом или без ње. Присутни су полиартикуларни болови због септикемије. Ускоро се бол локализује у једном сегменту метафизе. Бол у екстремитету је доминантан локални знак. Локални бол је сталан, неиздржив и појачава се на најмањи додир.[15]

Егзогени остеомијелитс (остеитис)

уреди

Код посттрауматских инфекција кости, некротична кост услед трауме, контаминирана микроорганизмима је место почетка болести. У том пределу инфекција је слична хроничном остеомијелитису. У клиничкој слици присутна је температура, дрхтавица, малаксалост и изостанак инфламације, као што су супурација, хиперемија и оток. Све је то праћено појачаним болом на месту прелома и оперативног захвата.[15]

Дијагноза

уреди
 
Компјутеризована томографија десног доњег екстремитета 21-годишњег пацијента, показује формирање апсцеса поред неспајања прелома десне бутне кости.

Постављање дијагнозе остеомијелитиса је кључно за пружање брзог и адекватног лечења. Различите технике снимања играју кључну улогу у раној дијагнози и праћењу, јер симптоми остеомијелитиса могу бити слични симптомима многих других болести костију. Скенирање костију и биопсија костију су тестови који помажу у дијагностици овог поремећаја тако да се лечење може започети одмах.

 
Бродијев апсцес као посебан облик субакутног остеомијелитиса

Дијагноза остеомијелитиса се обично поставља коришћењем бактеријске културе из коштане биопсије, у комбинацији са маркерима из хистолошког извештаја и налазима запаљења и/или остеонекрозе. Хемокултуру треба узети код сваког болесника, код кога се сумња на акутни хематогени остеомијелитис. Хемокултура је позитивна у висе од 50% случајева. Хемокултура може потврдити узрочника већ у току 24 сата. Седиментација еритроцита је обично убрзана. Број леукоцита је повећан, као и проценат полиморфонуклеара.

У условима позитивне бактеријске културе траже се радиографски налази који указују на остеомијелитис, и у том случају биопсија кости можда неће бити потребна.

Дијагностиковање хроничног остеомијелитиса може се показати као изазов када је присутан протетски материјал, улцерација коже или меког ткива или васкуларна инсуфицијенција. Међутим, дренажни синусни тракт је скоро увек дијагностика хроничног остеомијелитиса. Додатни прикази хроничног остеомијелитиса укључују преломе који не зарастају и Бродијев апсцес (посебан облик хроничног остеомијелитиса који прати акутни напад организма чија је вируленција равномјерно усклађена са отпором пацијената). Бродијев апсцес се такође назива посебан облик субакутног остеомијелитиса.

Клинички приступ пацијената са сумњом на остеомијелитис, укључујући добијање одговарајуће историје и физичког прегледа, врши се процена свих предиспонирајућих фактора, укључујући дијабетес, васкуларне патологије, било коју историју недавних процедура, употребу дрога убризгавањем и све повезане трауме. Ако се сумња на остеомијелитис на основу клиничке историје и других физичких налаза, могу се наручити обични радиографи захваћених костију, лабораторијска процена упале и хемокултуре. Ако је пацијент дијабетичар и има симптоме који се односе на стопало, или ако пацијент има симптоме који се односе на кичму, онда је магнетна резонантна томографија (МРТ) тест избора.

Радиографски налази не указују на потребу за биопсијом кости осим ако су хемокултуре позитивне на бактерије као што су Стапхилоцоццус ауреус или Псеудомонас аеругиноса . Бактеријска култура из биопсије кости се затим може користити за усмеравање антимикробне терапије. У недостатку било каквих доказа пронађених на МРТ или компјутеризованој томографији, остеомијелитис је мало вероватан.

Диференцијална дијагноза

уреди

У диференцијалној дијагнози на првом месту долазе друге могуће инфекције, као што су септични артритис, целулитис, апсцеси меких ткива. Потом следе леукемију, Евингов сарком и друге неоплазматске формације.

Терапија

уреди

Лечење остеомијелитиса зависи од обима инфекције. Можда ће бити потребно прво хируршки дренирати и очистити заражено подручје, а затим наставити лечење антибиотском терапијом. У неким случајевима може бити потребно пресађивање кости.

Да би се спречио остеомијелитис код одраслих након отворене трауме, профилактичке антибиотике треба давати интравенозно (путем IV) да би се смањио ризик од инфекције меког ткива. Ако је могуће, антибиотска терапија треба да буде прилагођена налазима културе ткива. Међутим, ако пацијент није стабилан, а резултати културе нису доступни, онда треба дати антибиотике широког спектра. Ако и након што је инфективни организам идентификован, остеомијелитис се обично лечи великим дозама одговарајућих антибиотика. Лечење интравенским давањем антибиотика није неуобичајено, иако су неки од новијих антибиотика ефикасни када се дају орално.

Лечење антибиотицима може трајати од неколико дана до неколико недеља, али трајање терапије није извесно и обично је индивидуализовано на основу напретка датог пацијента. Антибиотска терапија остеомијелитиса обично захтева продужени режим узимања лекова, обично у облику амбулантних IV антибиотика. Многи стручњаци фаворизују IV антимикробну терапију до 6 недеља од тренутка када је место инфекције исушено и хируршки очишћено. Ово се посебно односи на пацијенте са васкуларним обољењима, јер антибиотици теже доспевају до кости, па се фаворизује продужени режим.

Најважније је да се дијабетичари и они са васкуларним поремећајима лече што је пре могуће због сумње на остеомијелитис. Ако се не лечи, овај поремећај може довести до уништења кости и околног ткива и може довести до ампутације захваћених прстију или стопала. Други третман је симптоматски и подржавајући. Свака инфекција протетског зглоба мора се лечити тренутним уклањањем протезе и поновном имплантацијом.

Додатне терапије укључују хипербарични кисеоник и терапију рана под негативним притиском (затварање уз помоћ вакуума). То је зато што кисеоник може помоћи имунолошким ћелијама да функционишу, пошто је остеомијелитис повезан са смањеним протоком крви и ограниченим приступом кисеонику у инфицираном коштаном ткиву.

Компликације

уреди

Најчешћа компликација акутног хематогеног остеомијелитиса представља рецидив инфекције. Хронични остеомијелитис је јавља у око 20% случајева. Септични артритис, са тешким оштећењем зглоба, деструкцијом епифизне површине и застојем раста представљају веома тешке компликације акутног хематогеног остеомијелитиса.

Најчешће компликације хроничног остеомијелитиса су патолошке фрактуре, амилоидоза и планоцелуларни карцином у пределу отвора фистулозног канала.

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Беннетт, Јохн Е.; Долин, Рапхаел; Бласер, Мартин Ј. (2014). Принциплес анд Працтице оф Инфецтиоус Дисеасес (на језику: енглески). Елсевиер Хеалтх Сциенцес. стр. 2267. ИСБН 978-1-4557-4801-3. Архивирано из оригинала 2017-09-10. г. 
  2. ^ а б в г „Остеомyелитис | Боне Инфецтион Сyмптомс, Цаусес, Треатмент”. раредисеасес.орг (на језику: енглески). Приступљено 2024-08-29. 
  3. ^ а б в Сцхмитт, Стевен К. (2017). „Остеомyелитис”. Инфецтиоус Дисеасе Цлиницс оф Нортх Америца. 31 (2): 325—338. ИССН 0891-5520. дои:10.1016/ј.идц.2017.01.010. 
  4. ^ а б в г д Ел-Собкy, Тамер; Махмоуд, Схадy (2021). „Ацуте остеоартицулар инфецтионс ин цхилдрен аре фреqуентлy форготтен мултидисциплине емергенциес: беyонд тхе тецхницал скиллс”. ЕФОРТ Опен Ревиеwс. 6 (7): 584—592. ИССН 2396-7544. дои:10.1302/2058-5241.6.200155. 
  5. ^ а б в г д ђ е Сцхмитт, Стевен К. (2017). „Остеомyелитис”. Инфецтиоус Дисеасе Цлиницс оф Нортх Америца. 31 (2): 325—338. ИССН 0891-5520. дои:10.1016/ј.идц.2017.01.010. 
  6. ^ а б в г д ђ „Остеомyелитис | Абоут тхе Дисеасе | ГАРД”. раредисеасес.инфо.них.гов (на језику: енглески). Приступљено 2024-08-29. 
  7. ^ а б ван де Санде, Wендy; Фахал, Ахмед; Ахмед, Сарах Абдалла; Серрано, Јулиан Алберто; Бонифаз, Алеxандро; Зијлстра, Ед (2018-03-10). „Цлосинг тхе мyцетома кноwледге гап”. Медицал Мyцологy. 56 (суппл_1): С153—С164. ИССН 1369-3786. дои:10.1093/ммy/мyx061. 
  8. ^ ЕЛ-Собкy, Тамер Ахмед; Халеем, Јохн Фатхy; Самир, Схадy (2015). „Еумyцетома Остеомyелитис оф тхе Цалцанеус ин а Цхилд: А Радиологиц-Патхологиц Цоррелатион фоллоwинг Тотал Цалцанецтомy”. Цасе Репортс ин Патхологy. 2015: 1—5. ИССН 2090-6781. дои:10.1155/2015/129020. 
  9. ^ а б в г д ђ Леw, Даниел П.; Wалдвогел, Францис А. (1997-04-03). „Остеомyелитис”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 336 (14): 999—1007. ИССН 0028-4793. дои:10.1056/нејм199704033361406. 
  10. ^ Рубин, Роберт Ј.; Харрингтон, Цатхерине А.; Поон, Анна; Диетрицх, Кимберлy; Греене, Јеремy А.; Моидуддин, Адил (1999). „Тхе Ецономиц Импацт офСтапхyлоцоццус ауреусИнфецтион ин Неw Yорк Цитy Хоспиталс”. Емергинг Инфецтиоус Дисеасес. 5 (1): 9—17. ИССН 1080-6040. дои:10.3201/еид0501.990102. 
  11. ^ а б Кремерс, Хилал Марадит; Нwојо, Мацаулаy Е.; Рансом, Јеанине Е.; Wоод-Wентз, Цхристина M.; Мелтон, L. Јосепх; Худдлестон, Паул M. (2015-05-20). „Трендс ин тхе Епидемиологy оф Остеомyелитис”. Јоурнал оф Боне анд Јоинт Сургерy. 97 (10): 837—845. ИССН 0021-9355. дои:10.2106/јбјс.н.01350. 
  12. ^ Пуллинг, Тхомас; Гаммонс, Матт; Хатзенбуехлер, Јохн; Тхрелкелд, Кахси; Холт, Цхристина; Деxтер, Wиллиам (2011). „Релиабилитy оф Ски Патрол Севере Хеад Ињурy Ассессмент”. Медицине & Сциенце ин Спортс & Еxерцисе. 43 (5): 96. ИССН 0195-9131. дои:10.1249/01.мсс.0000402960.53520.8д. 
  13. ^ Вукашиновић, З. (2000). Инфекција кости и зглобова, у: Стевовић D., и Драгови ћ M.: Хирургија за студенте и лекаре. Савремена администрација. Београд, 822-826.
  14. ^ Атанацковић, M (1990). Патологија костију и зглобова. . Научна књига. Београд.
  15. ^ а б в Зоран ГОЛУБОВИЋ НЕСПЕЦИФИЧНЕ ИНФЕКЦИЈЕ КОШТАНОГ ТКИВА, ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ Ацта медица Медианае (2002) 6 51 - 67

Спољашње везе

уреди
Класификација
Спољашњи ресурси
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Osteomijelitis&oldid=28421805”