Википедија

Непосредна демократија

Непосредна демократија или директна демократија је облик владавине, где сви људи заједно одлучују о свим стварима од јавног значаја. Карактеришу је велике скупштине народа, познате још и као зборови, сабори и слично.[1]

Историја директне демократије

уреди

Сматра се да је настала у демократским градовима-државама старе Грчке, од којих је најутицајнија била Атина, где су се на централном градском тргу (грч. агора) окупљали сви одрасли грађани (жена, деца, странци и робови су били искључени) да би расправљали и одлучивали о заједничким стварима. Грађани су се ротирали на јавним функцијама, а коцка је била јемство непристрасности. Платон критикује овај систем и залаже се за власт филозофа тј. стручњака.

Начин непосредног демократског одлучивања је био развијен у Срба за време Отоманског царства у виду сеоских зборова, али је народна самоуправа била ограничена турским законима. У времену после Првог и Другог српског устанка, а пре коначног учвршћења монархистичке власти, јављају се бројни народни сабори и скупштине.

Непосредно демократско одлучивање почело се развијати за време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) у виду збора радника, радничких савета, скупа станара, кућних савета, месних заједница, интересних заједница и делегатског система.

Директна демократија данас постоји, законски призната, у многим мањим кантонима Швајцарске, где читав народ једног места периодично излази на трг и (често након вишедневних расправа), доноси сопствене локалне законе.

Најчувенији савремени облици директне демократије су се јавили у Аргентини, током народног устанка почетком 21. века, у виду станарских и суседских скупштина, као и у виду фабричких савета.

Критика представничке демократије

уреди

Поборници директне демократије тврде да се реч демократија данас свела на "право људи да изаберу своју владу" (Призма речник) и да се ово схватање демократије манифестује кроз “изборне циркусе“ који се константно изнова јављају и у којима постаје све теже убедити људе да у њима учествују.

Они даље тврде да је парламентарна демократија “луткарска представа” која даје средства и моћ елити и "професионалним политичарима", а одузима од народа. Избори, и остали "моменти демократског учешћа", нису ништа друго до део фолклора који даје парламентарном капитализму легитиман изглед.

“Требало би стати на пут смешној идеји, коју пропагирају шефови, да смо ми дошли на овај свет да бисмо се међусобно такмичили. Врата ка праведнијем свету се отварају оног момента када се одбаце неједнакост и надметање (пре свега тржишно), а равноправност и сарадња постану водећи принципи у нашим животима.”

Филозофија

уреди

Директна демократија тежи борби за радикалну демократизацију свих процеса везаних за доношење одлука у друштву. Када се говори о директној демократији, говори се о једнакости између појединаца као основи за организовање друштва.[2]

За разлику од парламентарне демократије у којој се од људи тражи да прихвате или одбаце идеје које пред њих стављају "експерти", у директној демократији се претпоставља да су људи способни да сами одлуче шта је за њих најбоље. Према директно-демократској филозофији, организационе одлуке компаније треба да се доносе на састанцима који су отворени за све раднике.

Принципи

уреди

Америчка феминисткиња Џо Фримен (Jo Freeman) написала је 1971. памфлет "Тиранија неструктурираности" у ком критикује неформалне структуре и хијерархије америчког феминистичког покрета тог времена. У суштини, она у памфлету тврди да је директно-демократским организацијама потребна јасна формална структура, јер се у супротном, због пријатељских односа, јавља "скривена" хијерархија.

Овај памфлет наводи следеће директно-демократске принципе:

  • Поверити одређене одговорности одређеним појединцима, за одређене задатке, користећи демократске процедуре. Када сви знају ко је одговоран за одређени задатак, сви знају са киме да се консултују око потенцијалних нејасноћа.
  • У сваком тренутку, они којима су задаци поверени одговорни су пред групом која им је поверила тај задатак.
  • Расподелити задатке на што је могуће више људи. Овим се спречава монополизација моћи, и од људи који су на ауторитарним позицијама се тражи да се консултују са осталима у току процеса.
  • Ротирати задатке међу појединцима. Задаци који се задржавају предуго на једној особи почињу да буду виђени као 'власништво' те особе и тешко их је се одрећи или их вратити натраг под контролу групе.
  • Задатке додељивати на основу рационалног критеријума. Способност, интересовања и одговорност треба да буду основни критеријуми приликом избора. Особама треба дати прилику да стекну неке нове вештине, али ово се најбоље врши путем добре размене вештина, а не методом "потони или научи да пливаш", који чак може имати деморализациони ефекат.
  • Ширити информације свима, што чешће, јер информација је моћ. Што више нека особа зна о томе како нешто функционише и шта се дешава, то ће бити политички ефективнија.
  • Осигурати једнака права приступа средствима. Приступ рачунару или одређеној алатки може бити одлучујући за нечије могућности унутар групе.

Када се ови принципи примене, велика је шанса да, без обзира на то који се вид организационе структуре на крају изабере, цела група има моћ а не само пар појединаца или нека неформална елита.

Проблеми

уреди

Унутар директно-демократских група, не постоје шефови који деле наређења. Најчешће не постоји ни систем кажњавања, као што је отказ, који би гарантовао детаљно извршавање задатка. Стога, сарадња зависи највише од иницијативе самих чланова групе. Непридржавање онога што је већ договорено и не преузимање одговорности представља саботажу за саму кооперацију унутар групе, и умањује шансе за постизање жељеног циља.

Понекад се чини да унутар директно-демократских група радикалних идеја постоји више него било где другде. Ово има смисла, пошто је већа могућност да особа буде “своја” у директно-демократском окружењу, него што би то била у 'великом, поквареном свету'. Због овог, и других разлога, сукоби између различитих личности се неминовно дешавају. Решење није у томе да се ови конфликти поричу, угуше или забране, већ да се усмере у правцу у коме би допринели јачању групе и, на крају, помогли да се достигне циљ коме се тежи (добар пример овога је уређивање Википедије).

Референце

уреди
  1. ^ Будге, Иан (2001). „Дирецт демоцрацy”. Ур.: Цларке, Паул А.Б.; Фоwеракер, Јое. Енцyцлопедиа оф Политицал Тхоугхт. Таyлор & Францис. ИСБН 9780415193962. 
  2. ^ Смитх 2009, стр. 112

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Neposredna_demokratija&oldid=28491421”