Лирика

Lirika (dolazi od grč. lyrra - „жичани музички инструмент”) је назив за књижевни род у стиху и прози (песма у прози). Име потиче из старогрчке књижевности из обреда посвећених Мелику (владару), у којима су се песме изводиле уз пратњу музичког инструмента лире.

Лирске песме су се певале уз музику, данас се декламују, рецитују. Лирско песништво настало је у својеврсном синкретизму, стапању музике, глуме, говора, плеса. Испуњава ствараоца и читаоца утиском - импресијом; говори кроз јединство звука и смисла.

Врсте лирских песама:

љубавна;
домољубива (родољубива, патриотска);
социјална;
мисаона (рефлексивна);
описна (дескриптивна);
религиозна.

Традиционалне лирске песме су химна, ода, елегија, дитирамб, епиграф, епиграм.

Модерна лирика-значи експеримент и лутање, откривање неслућених могућности језика (ритам, звук, мелодија), не тежи разумљивости, збуњујућа је за читаоце, сугерише уместо да објашњава.

Опкорачење - преношење више речи у нови ред; пребацивање, преношење прве речи
Асиндетон - низање речи без граматичког повезивања
Асонанца - низање истих (или сличних) самогласника
Алитерација - низање истих (или сличних) сугласника
љубавна изражава осећаје љубави, занос, радост, бол, патњу…; настала је у давно доба, присутна је у свим раздобљима; песници: Сапфа, Ламартине, Хеине, Пушкин, Сергеј Јесењин, Лорка, Пабло Неруда, Петрарка, Антун Густав Матош, Весна Парун, Пупачић, Каштелан
елегија (грч. elegos - „тужбалица”), тужна песма
дитирамб (грч. ditirambos - „епитет Диониса”)
ноктурно ноћна песма, ноћни угођај, Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа
синестезија - стапање
химна (грч. hymnos - „песма”) настала као хвалоспев у част Диониса, или неког хероја уз гл. пратњу у обредима, као зборска песма уз пратњу свирале о лепоти природе, радостима и ужицима, одушевљење, занос, национални осећаји, љубав према роду, језику, култури, обичајима, полагани ритам, занос, свечаност, свака држава има химну, химне боговима су израз религиозног односа човјека према оном што сматра апсолутним
ода (грч. eoide - „песма”) свечана, заносни говор, слави пов. догађај или славну пов. Особу слави племенитост, доброту или другу особину, писане боговима, вери, пријатељима, језику. Грчки: Алкеј, Сапфа, Пиндар; римски: Хорације
епитаф (грч. epitafos - „надгробни”), надгробни натпис као песма Облик језгровит, духовит, сатиричан, однос према пролазности живота, људској судбини, пример мисаоне лирике Паннониус, Матош, Тадијановић (Иван Горан Ковачић), стећци
епиграм: кратак, језгровит, духовит, сатиричан; теме: друштвене појаве, појединци, значајне личности, догађаји…; првотно је значио натпис уклесан у камену ; Симонид и Марцијал дали темеље; заступљен у свим епохама; Паннониус, Враз, Антун Густав Матош
социјална песма (лат. социјета - „друштво”), социјалне теме и мотиви - социјална неправда, исељавање…; приказује - лошу социјалну средину (предграђе, сиромашне куће, неимаштину), сиромашни свет (раднике, просјаке, бескућнике) и атмосферу у којој живе, свест о беди
мисаона песма (рефлексивна); песник изражава мисли о разним темама (песништву, песми, рођењу, смрти…), користе се песничке слике и афоризми
идила (грч. eidilion - sličica, pesmica), bukolika, ekloga (slavi život u prirodi); tema: mirni život u prirodi, na selu; tvorac Teokrit (3. vek p.n.e), Vergilije «Bukolike», Dinko Ranjina, Džore Držić, Nikola Nalješković

Лирика

Spoljašnje veze