Клиничка смрт
Клиничка смрт (енгл. неар-деатх еxпериенце или скраћено НДЕ) представља реверзибилни престанак респирације, циркулације и мождане активности. Брзом лекарском интервенцијом – одговарајућом кардиопулмоналном реанимацијом могуће је поново успоставити виталне функције и омогућити нормалан наставак живота. То стање не представља кортикалну смрт, јер је могуће преживљавање, и може трајати дуги низ година, те се у законском смислу и не сматра можданом смрћу. Период трајања овог стања до терминалне смрти, са изузетком ретких случајева, у просеку траје не више од 3—4 минута, максимално 5—6 минута (са почетном ниском или нормалном телесном температуром) и несигурним знацима смрти.
 Мртвачко бледило у горњим и мртвачке мрље у доњим ненаслоњеним пределима тела представљају знака реверзибилног престанка респирације и циркулације, али не увек и мождане активности |
Данас се сматра се да је искуство клиничке смрти и транскултуралан феномен који има карактеристике које су заједничке свим друштвима и старосним групама. Искуство клиничке смрти може се схватити преко неколико психолошких теорија — као симптом деперсонализације, као одбрана од страха од смрти, као синдром лажног сећања, као сећање на сопствено рођење и као стање аутоскопије[1].
Историјат НДЕ
уредиОд античких легенди до данашњих дана добро су позната и у литератури описана различита искуства клиничке смрти.[2] Ову област највише је истраживо Бруцеу Греyсону, као и искуства из клиничке смрти као афективно снажног психолошког доживљаја са трансцендентним и мистичним елементима који се јављају код људи на самрти или у ситуацијама изузетно јаког психолошког стреса или трауме.
Општа разматрања
уредиПрема Медицинској енциклопедији — смрт је стање организма које настаје након престанка животних функција, првенствено функција централног нервног система, кардиоваскуларног и респираторног система.[3] Међутим, без обзира што је дијагноза тоталне биолошке смрти морфолошки и функционално најчешће јасна, у клиничкој је смрти могуће остварити реверзибилност. То значи да у човековом организму, у ткиву и органима још постоје одређене животне резерве, па је могућа његова ревитализација и поновно продужење живота. Зато је тешко повући оштру границу између две комплементарне фазе које се међусобно искључују: живота и смрти.[1]
Према америчком лекару Бруцеу Греyсону, који је највише писао на тему искуства клиничке смрти, овај феномен се дефинише као — афективно снажан психолошки доживљај с трансцендентним и мистичним елементима који се јављају приликом осећаја надолазеће смрти или у ситуацијама јаке телесне или психолошке опасности.[4]
Иако се данас, многи аутори слажу у томе да постоје јасни елементи/карактеристике искуства клиничке смрти, део научника, то оспорава и сматра да је то искуство заправо дискретан, лични феномен који код сваког појединачно има своје специфичности. Временом је ипак, превладало мишљење да се НДЕ састоји од веома сличних појавних облика.
- Пет стадијума у развоју искуства о клиничкој смрти
У свом истраживању на 102 особе које су преживеле искуство клиничке смрти, Кеннетх Ринг је закључио да постоји пет стадијума искуства клиничке смрти.
Први стадијум — сазнање да је особа умрла. То сазнање испитаници не везују уз болест или бол, него уз осећај коначно постигнутог унутрашњег мира.
Други стадијум — везује се уз различите аутоскопске доживљаје који иду све до осећаја извантелесног искуства (енгл. оут оф бодy еxпериенце).
Трећи стадијум — означава транзицију: излазак из живота и улазак у свет таме, што се често понавља у облику путовања кроз мрачни тунел.
Четврти стадијум — карактерише јака светлост на крају тунела која се углавном доживљава као позитивно искуство (нпр поистовећује се с безграничном љубави, почетком новога живота и сл.).
Пети стадијум — је наставак четвртог, и у њему се наглашава лепота мистериозне светлости али и појава друге боје и осећај придоне сликовитости у каснијем емоционалном значењу тог доживљаја.[5]
Разлика између клиничке и мождане смрти
уредиУ случају када хипоксија мозга траје дуже, као последица исхемије и прекида циркулације (траума, тровање, продужена реанимација), настаје оштећење ганглијских ћелија мождане коре и последичног трајног губитка свести у виду перзистентне коме, уз очувано функционисање дисања и крвотока. То стање представља кортикалну смрт и може трајати дуги низ година, те се у законском смислу и не сматра можданом, већ клиничком смрћу.
Нова сазнања о клиничкој смрти
уредиРаније се сматрало да током клиничке смрти мозак умируће особе потпуно престаје да ради или да је његова активност минимална, и знатно слабија него у свесном стању. Међутим, резултати истраживања на животињама показују да се у мозгу дешава управо супротно — да је активност мозга у тренутку смрти далеко снажнија него у будном стању. Џим Борџигин, професорка на Мичигенском универзитету, у својим истраживањима је:
Мерењем електроенцефалограмом (ЕЕГ) спроведеним код анестезираних глодара којима је претходно изазван застој срца, у периоду од тридесетак секунди од тренутка када је срце престало да им куцају регистровала нагли пораст и јаку кохеренцију у можданим таласима високих фреквенција, такозваним гама осцилацијама.[6]
Ови мождани таласи које је регистровао тим докторице Џим Борџигин, сматрају се основом свести код људи, задужених да помажу у повезивању информација из различитих делова мозга.
Извори
уреди- ^ а б А. Миндољевић Дракулић, С. Келеува: Психолошки аспекти искуства клиничке смрти. Соц. психијат. Вол. 44 (2016) Бр. 3, стр. 208-218
- ^ Замаровскy V. Јунаци античких митова. Загреб: Школска књига, 1985.
- ^ Медицинска енциклопедија. Загреб: Југославенски лексикографски завод, 1970.
- ^ Греyсон Б. Тхе неар-деатх еxпериенце сцале: Цонструцтион, релиабилитy анд валидитy. Ланцет 2000; 355: 460-3.
- ^ Ринг К. Лифе ат деатх: А сциентифиц инвестигатион оф тхе неар-деатх еxпериенце. Неw Yорк: Qуилл, 1982
- ^ „Научници објаснили клиничку смрт!”. Телеграф рс. 13. август 2013. Приступљено 28. 11. 2018.
Види још
уредиСпољашње везе
уреди | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
