Карлица

Карлица (лат. pelvis) – у анатомији – је чврсти коштани, бочни обруч око карличне шупљине. Тај бочни појас заједнички обликују: две карличне кости, крстачна кост (sacrum), и тртична кост (coccygeus).

Карлица
Мушки тип карлице
Женски тип карлице
Детаљи
Латински	Пелвис
Показатељи
Грејова анатомија	п.236
МеСХ	Пелвис
Дорландс /Елсевиер	п_10/12623123
ТА	А01.1.00.017
Анатомска терминологија

Карлица човека која је снимљена са предње стране:
X-зрачењем (горе) и
магнетном резонанцом (средина) и 3-димензионом компјутеризованом томографијом

Главне улоге карлице су:

• пренос телесног оптерећења (тежине)са кичме на скелет ногу,
• заштита унутрашњих органа карличне шупљине и
• она служи као хватиште зделичних мишићима.

Горњи део се означава као велика карлица, која је омеђена горњим делом крстачне кости и широким крилима бочних карличних костију. Доњи део је мала карлица, која је ограничена деловима карличних костију, крстачном кости (sacrum), седним костима (ishium), бочним (illium) препонским костима (pubis) те тртичном кости (coccygeus). Мушка зделица је релативно ужа од женске, јер овај део карлице има тзв. тврди порођајни канал, кроз који, при породу, пролази дете.

Структура

Карлична регија трупа је његов горњи део, између трбуха и бутине.

Укључује неколико делова:

• Коштана карлица (или карлични скелет) је део скелета уграђен у зделично подручје трупа, подељена на:
  • карлични појас (тј. две карличне кости, које су део [[додатни костур|додатног костура]), који повезује кичму са доњим удовима;
  • карлично подручје кичме (тј. крстачна кост и тртица, које су део осовинског скелета);
• карлична шупљина, која се обично дефинише као мали део простора који је ограђен костима карлице, омеђен карличним ободом изнад, а испод карличног свода.

Алтернативно, карлична шупљина се понекад дефинише као цели простор ограђен карличним костуром, који се дели на:

• • велика (или лажна) карлица, изнад обода карлице;
  • мала (или права) карлица, испод зделичног обода;
• карлично дно (или карлична дијафрагма), испод карличне шупљине;
• перинеум, испод дна карлице.

Кости

Костур људске карлице:
2-4. Бочна кост (os coxae)
1. Крстачна кост (os sacrum),
2. Карлична кост (os coxae),
3. Седна кост (os ischii)
4. Слидна (препонска) кост (os pubis):
  4а. тело, 4б. горња грана, 4ц. Доња грана, 4д. стидна квржица)
5. Стидна симфиза,
6. Ацетабулум (зглоба кука),
7. Форамен обтуратум,
8. Тртица/Тртична кост (os coccygis)
Тачкасто: Терминална линија карличног обода

Карлични костур формиран је постериорно (у подручју леђа) од крстачне кости и тртице (coccyx) и бочно и антериорно (напред и у страну), помоћу пара карличне кости

Свака карлична кост састоји се од три дела: карлична кост (ilium), сједна кост (ishium) и препонска кост (pubis). Током детињства, ови делови су одвојене кости, придружили су се трирадиате хрскавице. Током пубертета се спајају у једну кост.

Везе

Коронски пресек препонске симфизе

Две карличне кости су спреда повезане у стидну симфизу помоћу влакнасте хрскавице покривене хијалином хрскавицом међустидног диска, унутар којег је несиновијална шупљина. Симфизу (спојницу) појачавају два лигамента: горњи и доњи стидни лигаменти.

Сакроилијачни зглоб, формиран између ушне површине крстачне кости и две карличне кости су амфиартрозе, са готово непокретним зглобом затвара капсулу врло напетог зглоба. Капсула је ојачана трбушним, међукостним и леђним сакроилијачним лигаментима.

Најважнији лигаменти из сакроилијачног зглоба су сакроспинозни и сакротуберозни лигамент, који стабилизирају карличну кост на крстачну кост и спречавају покрете нагињања према напред. Осим тога, ова два лигамента трансформишу велики и мали бедрени усек велики и мале форамене, пар важних карличних отвора.

Илиолумбални лигамент је снажан лигамент који повезује врх попречног наставка петог слабинског пршљена са задњим делом унутрашњег руба карличне кости. Овај лигамент се може схватити као доња граница груднослабинског појаса, а понекад је у пратњи мање лигаментне траке која пролази између четвртог слабинског пршљена и карличне кости. На илиолубални лигамент континуирано се наставља бочни слабинскокрстачни лигаменат. Он пролази између попречног наставка петог пршљена ка крилу крстачне кости где се меша с предњим сакроилијачним лигаментом.

Зглоб између крстачне кости и тртице, у крстачнотзртичној симфизи, ојачан је низом лигамената. Предњи крстачнотртични лигамент је продужетак предњег уздужног лигамента, који се пружа низ предњу страну тела пршљана. Његова неправилна влакна стапају се с покосницом. Задњи крстачнотртични лигамент има дубоки и површински део, обликујући глатку траку која одговара задњем лонгитудиналном лигаменту, а потоњи одговара тзв. лигамента флава. Неколико других лигамената завршава у форамену последњег крстачног живца.

Зглобљавања

Слабинскокрстачни зглоб, између сакрума и последњег слабинског пршљена, има као и сви кичмени зглобови, међупршљенски диск, предњи и стражњи лигамент, ligamenta flava, међупршљенски и супраспинозни лигамент и синовијалне фуге између зглобних наставака две кости. Осим ових лигамената, зглоб је ојачан илиолумбалним и бочним слабинскокрстачним лигаментима. Слабинскокрстачни лигамент пролази између врха попречног наставка петог слабинског пршљена и задњег дела карличне кости. Бочни слабинскокрстачни лигамент, који је делом у континуитету са илиолумбалним лигаментом, пролази наниже од доњег руба попречног наставка петог пршљена ка крилима крстачне кости. Могући покрети у слабинскокрстачном зглобу су флексија и екстензија, мало бочне флексије (од седам степени у детињству, до један степен код одраслих), али не и аксијална ротација. Између доба 2-13 година долази до више од 75% (око 18 степени) флексије и екстензије у слабинском делу кичме. Од 35. године, лигаменти знатно ограничавају распон покрета.

Три ванлопатична лигамента из кука   – илиофемурски, седнофемурски и стиднофемурски лигаменти   – формирају механизам увијања окружујући врат бедрене кости. Кад се седи, с испруженим зглобом кука, ти лигаменти постају опуштени, допуштајући висок степен мобилности у зглобу. Када се стоји, с испруженим зглобом кука, лигаменти се окрећу око фемурског врата, гура главу бедрене кости чврсто у ацетабулум, те утичу на стабилизацију зглоба. Зона орбикуларис помаже у одражавању контакта. Унутарлопатични лигамент, ligamentum teres, пружа крвне судове који опскрбљују главу фемура.

Мишићи

Мишић	Полазиште	Хватиште	Артерија	Живац	Активност
Musculus coccygeus	Лигамент крстачног трноликог наставка			Крстачни живци: крстачни кичменомождински живци С4–С5 или С3 –С4	Затварање леђног дела излаза из карлице
Musculus iliococcygeus	Ишијадични трнолики наставак и задњи део тетивског лука карличне овојнице	Тртица и анотртични гребен		Nervus levator ani (крстачни кичменомождински живац 4) Доњи живац правог цријава пудендалног живца (крстачни спинални живац 3, крстачни спинални живац 4) Тртични сноп	Подржава утробу и карличну шупљину
Musculus pubococcygeus	Леђа стидне кости и од предњег дела obturator fascia	Тртица и крстачна кост			Контрола тока мокраће и контракције током оргазма
Musculus puborectalis	Доњи дио симфизе стидне кости			Крстачни спинални живац 3 – С4. nervus levator ani	Спречава дефекацију

Види још

• Карлична кост
• Карлична шупљина
• Кук
• Бутна кост

Литература

• Хаџиселимовић Р. (2005). Биоантропологија – Биодиверзитет рецентног човјека. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево. ИСБН 978-9958-9344-2-1. 

• Хаџиселимовић Р. (1986). Увод у теорију антропогенезе. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 978-9958-9344-2-1. 
• Маслић; Хаџиселимовић Р. (2002). Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 978-9958-10-222-6. 
• Шољан; Хаџиселимовић Р. (2004). Биологија 1. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 978-9958-10-686-6. 
• Хаџиселимовић; Маслић Е. (2001). Биологија 8. Сарајево: Свјетлост. ИСБН 978-9958-10-396-4. 
• С., Ромер А.; Парсонс Т. С. (1977). Тхе Вертебрате Бодy. Пхиладелпхиа, ПА: Холт-Саундерс Интернатионал. ИСБН 978-0-03-910284-5. 
• Цуннингхам, Даниел Јохн; Робинсон, Артхур (1818). Цуннингхам'с теxт-боок оф анатомy. Wиллиам Wоод анд цомпанy. Приступљено 14. 8. 2010. 
• Ебралл, Пхиллип С.; Спортелли, Лоуис; Донато, Пхиллип Р. (2004). Ассессмент оф тхе Спине. Елсевиер Хеалтх Сциенцес. ИСБН 978-0-443-07228-4. Приступљено 14. 8. 2010. 
• Халл, Бриан Кеитх (2007). Финс инто лимбс: еволутион, девелопмент, анд трансформатион. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0-226-31337-5. Приступљено 14. 8. 2010. 
• Холм, Ниелс Ј. (1980). „Тхе Интернал Стресс Паттерн оф тхе ос Цоxае”. Ацта Ортхопаедица. 51 (51:1): 421—428. дои:10.3109/17453678008990818. 
• Левин, Степхен M. (2007). „Ханг Ин Тхере!: Тхе Статицс анд Дyнамицс оф Пелвиц Мецханицс”. Биотенсегритy. Архивирано из оригинала 10. 6. 2010. г. Приступљено 1. 8. 2010. 
• Меррy, Цларе V. (2005). „Пелвиц Схапе”. Минд – Примарy Цаусе оф Хуман Еволутион. Траффорд Публисхинг. ИСБН 1-4120-5457-5. Приступљено 14. 8. 2010. 
• Мооре, Кеитх L. (2014). Цлиницаллy ориентед анатомy. Wиллиамс & Wилкинс. ИСБН 978-1-4511-1945-9. 
• Моррис, Цраиг Е. (2005). Лоw Бацк Сyндромес: Интегратед Цлиницал Манагемент. МцГраw-Хилл. ИСБН 978-0-07-137472-9. 
• Паластанга, Нигел; Фиелд, Дерек; Соамес, Рогер (2006). Анатомy анд Хуман Мовемент: Струцтуре анд Фунцтион. Елсевиер Хеалтх Сциенцес. ИСБН 978-0-7506-8814-7. 
• Платзер, Wернер (2004). Цолор Атлас оф Хуман Анатомy, Вол. 1: Лоцомотор Сyстем (5тх изд.). Тхиеме. ИСБН 978-3-13-533305-2. 
• Тхиеме Атлас оф Анатомy: Генерал Анатомy анд Мусцулоскелетал Сyстем. Тхиеме. 2006. ИСБН 978-1-58890-419-5.