Јеврејска болница у Београду
Јеврејска болница у Београду била је специјализована здравствена установа основана 1941. године у окупираном Београду, у згради Јеврејског женског друштва, у улици Високог Стевана 2. Циљ њеног оснивања је био организација здравственог збрињавања припадника овог народа за време Другог светског рата, након доношање одлуке Вермахта да се Јеврејима забрани лечење у јавним здравственим установама Србије.[1] Рад болнице био је под сталном контролом органа Гестапоа, СС-поручника Фритзстрака, који је стално форсирао особље болнице да се болесници што пре отпусте са лечења и упуте у логор „Сајмиште”.
| Јеврејска болница у Београду | |
|---|---|
 | |
| Датум оснивања | 1. јун 1941 |
| Седиште | Високог Стевана 2 Београд |
| Начелник | др Букић Пијаде |
Историја
уредиБолница је у окупираном Београду основана 1. јуна 1941. у згради Јеврејског женског друштва, (данас улици Високог Стевана 2. у којој се налази Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију) и радила је све до 23. марта 1942. када је зверски убијен и последњи њен болесник. За њеног начелника изабран је др Букић Пијаде.[2]
- Снабдевање средствима за рад
Захваљујући др Сергеју Рамзину, директору санитета београдске општине, као и „Српском црвеном крсту“, болница је повремено снабдевена најосновнијом опремом потребном за рад: гвозденим креветима, лековима и санитетским материјалом. Остала медицинска средства неопходна за рад обезбедили су сами лекари, који су у болницу донели свој лични инвентар, односно медицинске инструменте, електричне апарате, два рентгенска апарата, и друга средства из својих предратних приватних ординација. Ткође, Јевреји апотекари у болницу су донели лекове које су могли да на време спасу из својих апотека апотека.
- Специјалистичка одељења и лекарске комисије
Поред одређених специјалистичких одељења која су имале и остале тадашње болнице, у Јеврејској болници постојале су и специјалне лекарске комисије које су преузеле рад привремене амбуланте на Ташмајдану.
Један од конспиративних задатака лекара болнице био је да издају потврде о болести сасвим здравим људима одређеним за принудни рад, како би им обезбедили време неопходно за организовање бекства из Београда.
- Капацитет болнице и организација рада
Болница је имала око 100 болесничких кревета. Мешутим због тешких услова живота Јевреја који су често побољевали, као и чињенице да је болница постала „азил за физичке и душевне инвалиде, старце и немоћне“, иако добро организована, морала је убрзо да прошири капацитете.
Потреба за новим капацитетима постала је још већа када су половином августа 1941. године, из Баната пртотерани сви Јевреји и депортовани у Београд. Тог месеца је у болницу смештен известан број болесних или старих банатских Јевреја, док су остали били смештени првенствено у старој синагоги у Аврамовој улици и у згради „Онег Шабата“, као и по приватним јеврејским кућама.
Нови порст број лежаја на 800, догодио се почетком јануара 1942. када је уследио већи прилив пацијената, нарочито жена и деце из логора „Сајмиште”, када је неколико стотина њих пребачено у болницу.[3]
Током 1942. године болница није била само здравствена установа већ по речима јединог преживелог болничара Морица Марција Левија, који је радио у болници и у успео да се спаси пре ликвидације,
„И то је био логор (...). То се односи нарочито на онај период када је у тој болници било око 700-800 болесника.“
Услови рада
уредиРадни и превентивно-медицински услови у болници били су тешки и епидемиолошки несигурни, нарочито после доласка Јевреја из Баната. Хране је било недовољно, а болесници су били смештани и по ходницима.
Иако испред јеврејске болнице није била стража, Немци су вршили свакодневну контролу у болници, током које су издвајали болеснике за које су сматрали да се морају вратити у логор, иако их нису медицински прегледали.
Током постојања логора Топовске шупе и из логора Сајмиште, немачке власти су у болницу пребацивале тешке болеснике (највише старе жене и децу), углавном оболеле од запаљења плућа или ува, изгладнелих, промрзлих, пуних кожних инфекција.
У болницу су пребачени и они болесници који су још лежали у државним болницама, као на пример у „душевној“ болници. Тако да је половином марта 1942. године, пред почетак коначне ликвидације Јевреја у Србији, у болници било око 700 — 800 људи, што болесника, што особља, што њихових породица.[4]
Престанак рада
уредиИако је већина болесника и особља болнице било убеђено да неће бити страљано већ транспортовано негде у Пољску, следила је ликвидација свих болесника и здравственог особља јеврејске болнице 18. марта 1942.[5]
Ликвидација болнице почела је тако што је крај око ње прво био блокиран од стране немачких стражара и љотићеваца, а зати по причању једног од преживелих болничара и очевидаца, Морица Марција Левија...
Један велики камион, сиве боје, са једним огромним сандуком и вратима на задњем делу долазио је по неколико пута дневно пред болницу и постављао се тако на улаз болнице да се са улице нису уопште могла видети лица која улазе у камион, то јест, камион је својим задњим делом био приспојен на улаз болнице са отвореним двокрилним вратима, тако да су лица директно из зграде улазила у камион. Камион је ишао улицом Тадеуша Кошћушка и Цара Душана преко Славије у правцу Аутокоманде, па до Јајинаца...где су покопани посмртни остаци претходно угушених Јавреја у том сивом камиону, званом „душегупка.”
- Пренамена болнице
После ликвидације свих болесника и особља Јеврејске болнице, у овој згради је до краја Другог светског рата била стационирана једна немачка војна болница.
Спомен обележје
уредиПосле готово осам деценија у Београду је 2018. године постављена спомен-плоча на згради некадашње Јеврејске болнице из које је марта 1942. године окупаторска нацистичка војска у смрт послала близу 800 Јевреја.
Постављањем спомен плоче на згради Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, на Дорћолу, у којој је током Другог светског рата била Јеврекјска болница, овај објекат коначно прописно обележен, као место од историјског значаја за град Београд и Јеврејски народ који је у њему страдао.[6]
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ Ново Време. број 73, од 29. VI и 1941.
- ^ Исак Ескеназy, Доживљаји за време нацизма, ЈИМ к.22-76-1, стр. 8–10; рукопис Мориц Марци Леви, ЈИМ, фонд поклони Холокауст; АЈ, 110–593–166, 171, 175.
- ^ Милан Кољанин, Немачки логор на Београдском сајмишту, Београд, 1992, стр. 121–122
- ^ Јаша Романо, Јевреји Југославије 1941–1945. Жртве геноцида и учесници Народоослободилачког рата, Београд, 1980, стр. 65–66
- ^ Жени Лебл, До коначног решења. Јевреји у Београду, 1521–1942, Београд, 2005, стр. 309–310.
- ^ „Спомен-плоча у Београду у сећање на 800 убијених Јевреја”. Радио слободна Европа, 22. 3. 2018. Приступљено 4. 3. 2020.
Литература
уреди- Јеврејско женско друштво у Београду : 1874—1924. Београд: Издање Управе Јеврејског Женског Друштва. 1924.