Инозитол
Инозитол или циклохексан-1,2,3,4,5,6-хексол је хемијско једињење са формулом C6H12O6 или (-CHOH-)6. Постоји девет могућих стереоизомера, од којих је најзаступљенији у природи цис-1,2,3,5-транс-4,6-циклохексанехексол, или мио-инозитол (бивше име мезо-инозитол).[4][5] Инозитол је угљени хидрат, мада није класични шећер. Скоро да нема укус (има малу слаткоћу).
Називи | |
---|---|
IUPAC назив
cis-1,2,3,5-trans-4,6-Cyclohexanehexol
| |
Други називи
(1Р,2Р,3С,4С,5Р,6С)-циклохексан-1,2,3,4,5,6-хексол, Циклохексанхексол
| |
Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
ChemSpider | |
ECHA InfoCard | 100.027.295 |
УНИИ | |
| |
Својства | |
C6H12O6 | |
Моларна маса | 180,16 g/mol |
Густина | 1,752 g/cm³ |
Тачка топљења | 225-227 °C |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
верификуј (шта је ?) | |
Референце инфокутије | |
Мио-инозитол има важну улогу структурне базе неколико секундарних гласника у еукариотским ћелијама, као што су инозитол фосфати, фосфатидилинозитол (PI) и фосфатидилинозитол фосфат (PIP) липиди. Инозитол или његови фосфати и везани липиди су присутни у многобројним врстама хране, посебно у воћу. У биљкама су нађени хексафосфати инозитола, фитинска киселина или њене соли, фитати. Фитинска киселина је такође присутна у житарицама са високим садржајем у мекињама, као и у орасима и пасуљу. Инозитол у облику фитата није директно биодоступан за људе из хране, је није сварљив. Инозитол у облику лецитина биљног порекла, је биодоступан.
Изомери и структура
уредиМио-инозитол је мезо једињење које има оптички неактивну раван симетрије кроз молекул. Поред мио-инозитола, други стереоизомери се јављају у природи (мада у минималним количинама): сило-, муко-, D-хиро-, и нео-инозитол. Други могући изомери су L-хиро-, ало-, епи-, и цис-инозитол. Као што њихово име сугерише, два хиро инозитола су једини пар инозитолових енантиомера, али они нису енантиомери један другог, него мио-инозитола.
мио- | сило- | муко- | хиро- |
нео- | ало- | епи- | цис- |
У својој најстабилнијој конформацији, мио-инозитол изомер је у конформацији столице, која ставља максималан број хидроксилних група у еквиторијалну позицију, где су оне међусобно најудаљеније. У овој конформацији природни мио изомер има структуру у којој су пет од шест хидроксила (1, 3, 4, 5, и 6) екваторијални, док је друга хидроксилна група аксијална.[6]
Синтеза
уредиМио-инозитол се синтетише из глукозе-6-фосфата (G-6-P) у два ступња. Прво се G-6-P изомеризује ISYNA1 ензимом до мио-инозитол 1-фосфата, који се затим дефосфорилише IMPase 1 ензимом до слободног мио-инозитола. Код људи се највећи део инозитола синтетише у бубрезима, у типичним количинама од неколико грама дневно.
Функција
уредиИнозитол и више његових моно и полифосфата дејствује као база за бројне сигналне молекуле и секундарне гласнике. Они учествују у бројним биолошким процесима:
- Инсулински пренос сигнала[7]
- Формирање цитоскелета
- Вођење нерва (Епсин)
- Контрола концентрације интрацелуларног калцијума (Ca2+)[8]
- Одржавање мембранског потенцијала ћелија[9]
- Модулација активности серотонина
- Разлагање масноћа и снижавање крвног холестерола[10]
- Експресија гена[11][12]
Референце
уреди- ^ Сусан Будавари, ур. (2001). Тхе Мерцк Индеx: Ан Енцyцлопедиа оф Цхемицалс, Другс, анд Биологицалс (13тх изд.). Мерцк Публисхинг. ИСБН 0911910131.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ „Synonyms in PubChem”.
- ^ „Synonyms in Commonchemistry.org”.
- ^ S. M. N. Furse (2006). The Chemical and Bio-physical properties of Phosphatidylinositol phosphates, Thesis for M.Res. Imperial College London.
- ^ Larner J (2002). „D-chiro-inositol--its functional role in insulin action and its deficit in insulin resistance”. Int J Exp Diabetes Res. 3 (1): 47—60. PMC 2478565 . PMID 11900279. doi:10.1080/15604280212528.
- ^ Gerasimenko, Julia V; et al; “Bile Acids Induce Ca2+ Release from Both the Endoplasmic Reticulum and Acidic Intracellular Calcium Stores through Activation of Inositol Trisphosphate Receptors and Ryanodine Receptors”; Journal of Biological Chemistry; December 29, 2006; Volume 281: Pp 40154-40163.
- ^ Кукуљан M, Вергара L, Стојилковиц СС (1997). „Модулатион оф тхе кинетицс оф иноситол 1,4,5-триспхоспхате-индуцед [Ца2+]и осциллатионс бy цалциум ентрy ин питуитарy гонадотропхс”. Биопхyсицал Јоурнал. 72 (2 Пт 1): 698—707. ПМЦ 1185595 . ПМИД 9017197.
- ^ Рапиејко ПЈ, Нортхуп ЈК, Еванс Т, Броwн ЈЕ, Малбон CC (1986). „Г-протеинс оф фат-целлс. Роле ин хормонал регулатион оф интрацеллулар иноситол 1,4,5-триспхоспхате”. Тхе Биоцхемицал Јоурнал. 240 (1): 35—40. ПМЦ 1147372 . ПМИД 3103610.
- ^ Схен, X.; Xиао, Х; Раналло, Р; Wу, WХ; Wу, C (2003). „Модулатион оф АТП-депендент цхроматин-ремоделинг цомплеxес бy иноситол полyпхоспхатес”. Сциенце. 299 (5603): 112—4. ПМИД 12434013. дои:10.1126/сциенце.1078068.
- ^ Стегер, D. Ј.; Хасwелл, ЕС; Миллер, АЛ; Wенте, СР; О'Схеа, ЕК (2003). „Регулатион оф цхроматин ремоделлинг бy иноситол полyпхоспхатес”. Сциенце. 299 (5603): 114—6. ПМЦ 1458531 . ПМИД 12434012. дои:10.1126/сциенце.1078062.
Литература
уреди- С. M. Н. Фурсе (2006). Тхе Цхемицал анд Био-пхyсицал пропертиес оф Пхоспхатидyлиноситол пхоспхатес, Тхесис фор M.Рес. Империал Цоллеге Лондон.