Фредерик Аштон
Сер Фредерик Вилијам Маландејн Аштон (17. септембер 1904 — 18. август 1988) био је британски балетски играч и кореограф. Он је исто тако радио као режисер и кореограф у опери, на филму и ревијама.
| Фредерик Аштон Сер | |
|---|---|
 Фредерик Аштон | |
| Пуно име | Фредерик Вилијам Маландајн Аштон |
| Име по рођењу | Фредерицк Wиллиам Малландаине Асхтон |
| Друга имена | Фредерицк Асхтон |
| Датум рођења | 17 септембар 1904 |
| Место рођења | Гвајакил Еквадор |
| Датум смрти | 18. август 1988. (83 год.) |
| Место смрти | Чандос Лоџ, Ај у Сафоку Уједињено Краљевство |
| Пребивалиште | Британија |
| Држављанство | енглеско |
| Занимање | кореограф |
| Активни период | 1926–1980 |
| Радови |
|
Одлучан да постане плесач, упркос противљењу своје традиционалне породице средње класе, Аштон је успео да буде ученик Леонида Масјана, и касније Марије Рамберт. Године 1926. Рамберт га је охрабрио да се окуша у кореографији, те иако је наставио да професионално плеше, са успехом, он је постао познат као кореограф.
Аштон је била главни кореограф Нинете де Валуа, од 1935. до њеног одласка у пензију 1963. године, у компанији која је касније постала позната под називима Вик-Велсов балет, Садлеров Велсов балет и Краљевски балет. Он је наследио де Валуо на месту директора компаније, а служио је у тој функцији све до властитог пензионисања 1970. године.
Широко су признате Аштонове заслуге за стварање специфичног енглеског жанра балета. Међу његовим најпознатијим делима су Фасада (1931), Симфонијске варијације (1946), Пепељуга (1948), La fille mal gardée (1960), Монотони I и II (1965), Варијације енигме (1968) и балет дугометражног филма Тхе Приче Беатрикс Потер (1970).
Живот и каријера
уредиРане године
уредиАштон је рођен у Гвајакилу у Еквадору, као четврто од петоро деце Џорџа Аштона (1864–1924) и његове друге жене, Џорџине (1869–1939), девојачки Фалчер. Џорџ Аштон је био манагер Централно и јужно америчке кабловске компаније и вицеконзул при Британској амбасади у Гвајакилу.[1]
Године 1907, породица се преселила у Лиму у Перуу, где је Аштон похађао доминиканску школу. Када су се 1914. вратили у Гвајакил, он је похађао школу за децу из енглеске колоније. Један од његових формативних утицаја било служење као олтарски дечак римокатоличког надбискупа, што је у њему надахнуло љубав према ритуалу.[1] Један, још снажнији утицај извршила је представа у којој је плесала Ана Павлова 1917. године. Након тог искуства је решио да постане плесач.[1]
Плес није био прихватљива каријера за конвенционалну енглеску породицу у то време. Касније се Аштон присећао: „Мој отац је био престрављен. Можете само да замислите став средње класе. Моја мајка би рекла: 'Он жели да изађе на бину.' Она није могла да присили себе да помене балет.”[2] Аштонов отац га је послао 1919. године у Енглеску у Довер колеџ, где је био мизеран. Хомосексуалац, и са изразито шпанским нагласком који су исмејали његови другови из разреда, није се уклапао у осредњу јавну школу раних 1920-их.[2]
Он није био академски наклоњен, те је његов отац одлучио да би након напуштања школе 1921. године Аштон требало да се придружи комерцијалној компанији. Он је радио за увозно-извозну фирму у граду Лондону, где му је његова способност да говори шпански и француски, поред енглеског језика давала предност.[1] У јануару 1924. Џорџ Аштон је извршио самоубиство. Његова удовица је постала финансијски зависна од својих старијих синова, који су водили успешан посао у Гвајакилу. Она се преселила у Лондон да би била са Аштоном и његовом млађом сестром Едит.[1]
Кореографија
уредиАштон је креирао више од осамдесет балета. У његовом Ко је ко уносу, идентификовани су следећи радови:[3]
1920-те
уреди- A Tragedy of Fashion (музика Јуџина Гусенса, композиција Ернеста Ервинга) (1926)
- Various dances за продукцију опере Вилинска краљица Перселовог оперског друштва: (по музици Хенрија Персела) (1927)
- Pas de deux (музика Фрица Крајслера) (1927)
- Suite de danses (музика Волфганг Амадеуса Моцарта) (1927)
- Argentine Dance (Артелова музика) (1927)
- Nymphs and Shepherds (музика Волфганг Амадеуса Моцарта) (1928)
- Leda (музика Кристофа Вилибалда Глука) (1928)
- -{Razni plesovi za Jew Süss (slučajna muzika koju je priredio Konstant Lambert) (1929)
1930-te
уреди- Capriol Suite (muzika Pitera Voloke) (1930)
- Pomona (muzika Konstanta Lamberta) (1930)
- Regatta (muzika Gavina Gordona) (1931)
- La Péri (muzika Lea Delibesa) (1931)
- Façade (muzika Vilijama Voltona) (1931)
- The Lady of Shalott'' (muzika Jana Sibelijusa) (1931)
- Foyer de danse (muzika Lorda Bernersa) (1932)
- Les Masques (muzika Fransisa Pulanka) (1933)
- Les Rendezvous (muzika Danijela Obera, u aranžmanu Konstanta Lamberta) (1933)
- Pavane pour une enfante défunte (muzika Morisa Ravela) (1933)
- Mephisto Valse (muzika Franca Lista) (1934)
- Le Baisier de la fée (muzika Igora Stravinskog) (1935)
- Apparitions (muzika Franca Lista, u aranžmanu Konstanta Lamberta i orkerstraciji Gordona Jakoba) (1936)
- Nocturne (muzika Frederika Deliusa) (1936)
- Les Patineurs (muzika Đakoma Mejerbira, u aranžmanu Konstanta Lamberta) (1937 )
- A Wedding Bouquet (muzika Lorda Bernersa) (1937)
- Horoscope (muzika Konstanta Lamberta) (1938)
- The Judgement of Paris (muzika Lenoksa Berklija) (1938)
- Cupid and Psyche (muzika Lord Berners) (1939)
1940-te
уреди- Dante Sonata (muzika Franca Lista, u orkestraciji Konstanta Lamberta) (1940)
- The Wise Virgins (muzika J S Baha, orkestracija Vilijama Voltona), (1940)
- The Wanderer (muzika Franca Šuberta) (1941)
- The Quest (muzika Vilijama Valtona) (1943)
- Symphonic Variations (muzika Sezara Franka) (1946)
- Les Sirènes (muzika Lorda Bernersa, orkestracija Roja Daglasa) (1946)
- razni plesovi za operu Vilenska kraljica u produkciji Kraljevske opere (muzika Henrija Persela, u aranžmanu Konstanta Lamberta) (1946)
- Valses nobles et sentimentales (muzika Morisa Ravela) (1947)
- Scènes de ballet (muzika Igora Stravinskog) (1948)
- Don Juan (muzika Ričarda Štausa) (1948)
- -{Пепељуга (музика Сергеја Прокофјева) (1948)
- Ле Рêве де Лéонор (музика Бенџамина Бритна, оркестрација Артура Олдхама) (1949)
1950-те
уреди- Иллуминатионс (музика Бенџамина Бритена) (1950)
- Дапхнис ет Цхлоé (музика Мориса Равела) (1951), креирано за Марго Фонтејн и Мајкла Сомес
- Тиресиас (музика Константа Ламберта) (1951)
- Сyлвиа (музика Леа Делиба) (1952)
- Пицниц ат Тинтагел (музика Арнолда Бакса) (1952)
- Хомаге то тхе Qуеен (музика Малколма Арнолда) (1953)
- Мадаме Цхрyсантхèме (музика Алана Росторна) (1955)
- Ромео анд Јулиет (музика Сергеја Прокофијева) (1955)
- Риналдо анд Армида (музика Малколма Арнолда) (1955)
- Ла Пéри (музика Пола Дукаса) (1956)
- Биртхдаy Офферинг (музика Александра Глазунова, у аранжману Роберта Ирвинга) (1956)
- Ондине (музика Ханса Вернера Хензе) (1958), креирана за Дејм Маргот Фонтејн
- Ла Валсе (музика Мориса Равела) (1958)
1960-те
уреди- Ла филле мал гардéе (музика Фердинанда Херолда - Џона Ланчберија (1960)
- Персепхоне (музика Игор Стравинског) (1961)
- Тхе Тwо Пигеонс (музика Андре Месажа, у аранжману Џона Ланхберија) (1961)
- Маргуерите анд Арманд (музика Франца Листа, оркестрација Хамфрија Серла) 1963). Солисти: Маргот Фонтејн и Рудолф Нурејев
- Сан по узору на Шекспирово дело Сан летње ноћи (музика Феликс Менделсон, део музике у аранжману Џона Ланчберија) (1964)
- Монотонес (музика Ерика Сетија, оркестрација Клода Дебисија) (1965)
- Јазз Цалендар (музика Ричарда Роднија Бенета) (1968)
- Енигма Вариатионс (музика Едварда Елгара) (1968)
1970-те
уреди- Дие Гесцхöпфе дес Прометхеус (Прометејова створења) (музика Лудвига ван Бетовена) (1970)
- Ламент оф тхе Wавес (музика Герарда Мејсона) (1970)
- Тхе Wалк то тхе Парадисе Гарден (музика Фредерика Делијуса) (1972)
- Фиве Брахмс Wалтзес ин тхе Маннер оф Исадора Дунцан (музика Јоханеса Брамса) (1976) (проширено из Брамсовог валцера, 1975)
- А Монтх ин тхе Цоунтрy (музика Фредерика Шопена, аранжман Џона Ланчберија) (1976)
- Воицес оф Спринг (музика Јохана Штрауса Млађег) (1977)
1980-те
уреди- Рхапсодy (музика Сергеја Рахмањинова) (1980)
- Пас де лéгумес (музика Ђоакина Росинија) (1982)
- Ла цхатте мéтаморпхосéе ен фемме (музика Жака Офенбаха) (1985)
Референце
уреди- ^ а б в г д Wалкер, Катхрине Сорлеy, "Асхтон, Сир Фредерицк Wиллиам Малландаине (1904–1988)", Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy, Оxфорд Университy Пресс, 2004, аццессед 31 Марцх 2013 (субсцриптион ор УК публиц либрарy мемберсхип реqуиред)
- ^ а б "Сир Фредерицк Асхтон – Греат Цхореограпхер анд фоундер-фигуре оф Бритисх баллет" ТхеТимес 20 Аугуст 1988
- ^ "Асхтон, Сир Фредерицк (Wиллиам Малландаине)", Wхо Wас Wхо, А & C Блацк, онлине едитион, Оxфорд Университy Пресс, Децембер 2012, аццессед 6 Јулy 2013 (потребна претплата)
Литература
уреди- Андерсон, Зоë (2006). Тхе Роyал Баллет – 75 yеарс. Лондон: Фабер анд Фабер. ИСБН 0571227953.
- Доминиц, Зоë; Јохн Селwyн Гилберт (1971). Фредерицк Асхтон: а цхореограпхер анд хис баллетс
. Лондон: Харрап. ИСБН 024550351X. - Форд, Борис (1992). Модерн Бритаин . Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0521428890.
- Францхи, Цристина (2004). Фредерицк Асхтон – Фоундер Цхореограпхер оф тхе Роyал Баллет. Роyал Опера Хоусе херитаге сериес. Лондон: Оберон. ИСБН 1840024615.
- Гресковиц, Роберт (2002). Баллет 101. Лондон: Турнароунд. ИСБН 0786881550.
- Халтрецхт, Монтагуе (1975). Тхе Qуиет Схоwман: Сир Давид Wебстер анд тхе Роyал Опера Хоусе. Лондон: Цоллинс. ИСБН 0002111632.
- Јацобс, Лаура А (2006). Ландсцапе wитх Мовинг Фигурес – А Децаде он Данце. Неw Yорк: Данце & Мовемент Пресс. ИСБН 1597910015.
- Јордан, Степхание; Грау, Андрéе, ур. (1996). Фоллоwинг Сир Фред'с Степс: Асхтон'с Легацy. Лондон: Данце Боокс. ИСБН 1852730471. Архивирано из оригинала 14. 2. 2006. г.
- Каплан, Фред (1999). Горе Видал : а биограпхy. Неw Yорк: Доубледаy. ИСБН 0385477031.
- Паррy, Јанн (2010). Дифферент Друммер – Тхе Лифе оф Кеннетх МацМиллан. Лондон: Фабер анд Фабер. ИСБН 978-0571243037.
- Ваугхан, Давид (1999). Фредерицк Асхтон анд хис Баллетс (сецонд изд.). Лондон: Данце Боокс. ИСБН 1852730625.
- Моррис, Гералдине. А Нетwорк оф Стyлес: Дисцоверинг тхе Цхореограпхед Мовемент оф Фредерицк Асхтон. Гуилдфорд: Университy оф Сурреy. ОЦЛЦ 53605132.
