Добро управљање

Добро управљање је приступ влади која је посвећена стварању система заснованог на правди и миру који штити људска права и грађанске слободе појединца. Добро управљање је срце сваког успешног пословања. Од суштинске је важности за компанију или организацију да оствари своје циљеве и подстакне побољшање, као и да одржи правни и етички став у очима акционара и шире заједнице.

У међународном развоју, добро управљање је термин који описује како јавне институције воде јавне послове и управљају јавним ресурсима на жељени начин. Појам управљања може се применити на корпоративну, међународну, националну, локалну управу или на интеракције између других сектора друштва. Концепт "доброг управљања" се  појављује и као модел за упоређивање неефикасних економија или политичких тела са одрживим развојем и политичким телима. Концепт се фокусира на одговорност влада и управљачких тела да задовоље потребе маса насупрот одабраним групама у друштву.

Историја

Концепт "управљања" није нов. Стар је колико и сама влада. Аристотел је рекао: "За град је боље да њиме владају добри људи, него добри закони.“ Оба термина су изведена, из старих француских речи. Кроз историју, овај термин се развијао, као и термин и схватање појма владе, а у 19. веку је постепено постао маргинализован. У наредних 100 година тешко да би се користио као политички термин. Међутим, током економских реформи 1980-их, посебно у условима глобализације употреба термина управљања постао је популаран. У међувремену, организације као што су ММФ, НВО, УН и њене агенције, Светска банка и међународни медији брзо су усвојиле термин и користиле га на разне начине. У новије време се први пут појавио концепт добре управе, средином 1980-их, с нагласком на поштовање владавине права.

Примена данас

Концепт „управљања“ није нов. Стар је колико и сама влада. Аристотел је рекао: "За град је боље да њиме владају добри људи, него добри закони.“ Оба термина су изведена, из старих француских речи. Кроз историју, овај термин се развијао, као и термин и схватање појма владе, а у 19. веку је постепено постао маргинализован. У наредних 100 година тешко да би се користио као политички термин. Међутим, током економских реформи 1980-их, посебно у условима глобализације употреба термина управљања постао је популаран. У међувремену, организације као што су ММФ, НВО, УН и њене агенције, Светска банка и међународни медији брзо су усвојиле термин и користиле га на разне начине. У новије време се први пут појавио концепт добре управе, средином 1980-их, с нагласком на поштовање владавине права.

Кључни принципи управљања

Добро управљање се ослања на пет кључних принципа:

1. одговорност,
2. транспарентност,
3. учешће грађана,
4. ефикасност и
5. једнакост.

Ове принципе примењују и Уједињене нације.

Одговорност подразумева поузданост и праксу полагања рачуна институција и организација цивилног друштва пред грађанима своје локалне заједнице. Улоге институција у извршним и законодавним процесима морају бити јасније. Свака институција мора да објасни и преузме одговорност за своје потезе. Ово начело се заснива на транспарентности, а заједничком применом оба начела отвара се простор за учешће цивилног друштва у креирању политика на локалном нивоу. Начело одговорности је једно од основних начела садржаних у Белој књизи о управљању на европском нивоу.

Транспарентност, као једно од основних принципа доброг управљања, подразумева јавност у раду органа јавне управе. Грађанима треба да буде омогућен увид у рад јавне управе као и расположивост инструмената за праћење процеса доношења одлука. Такође, грађани треба да буду упознати са прописима који су примењени у процедури за остваривање њихових права, на јасан и њима разумљив начин. Тежња нивоу потпуне транспарентности у свом темељу има опште уверење да је демократија владавина народа и да су изабрани представници привремени вршитељи дужности доносиоца одлука али да имају одговорност према грађанима. Овако дефинисана, она од органа јавне власти захтева да грађане не држе у неједнаком положају у односу на остале доносиоце одлука и да грађанима, истовремено кад и остатку управе, пружи информације на увид.

Партиципација или учешће грађана подразумева активно и равноправно учешће цивилног друштва на локалном нивоу у раду своје заједнице. Кроз учешће цивилног друштва у одлучивању постиже се сагласност о међусобном разумевању око најважнијих изазова са којима се суочава локална заједница. Квалитет и делотворност једне политике зависи од учешћа свих заинтересованих страна у одлучивању (од њиховог креирања до спровођења). Овако ће се постићи веће поверење у крајњи резултат и у институције које доносе политичке одлуке. Учешће цивилног друштва се постиже кроз претходно поштовање начела транспарентности и одговорности.

Једнакост  зависи од тога да ли се сви чланови заједнице осећају укљученим и оснаженим да побољшају или одрже своје благостање, посебно они појединци и групе које су најугроженије. Ефикасност се развија кроз одрживо коришћење ресурса како би се задовољиле потребе друштва. Одрживост се односи и на осигуравање социјалних инвестиција и очување природних ресурса за будуће генерације.

Примена и примери у Србији

Према Смерницама за укључивање организација цивилног друштва у процес доношења прописа, као препорукама званичне Владе Републике Србије, препознају се четири нивоа учешћа грађана: информисање (једносмеран поступак информисања грађана); саветовање (двосмеран поступак захтевања и примања информација грађана);  укључивање (активно учешће грађана у поступак израде прописа);  партнерство (највиши ниво сарадње где грађани активно учествују у изради, али и примени прописа).

Као пример, треба узети у обзир следеће: Тридесет четири локалне самоуправе са југоистока и југозапада Србије су уз подршку Владе Швајцарске и Европске уније (ЕУ) направиле важне кораке на пољу доброг управљања како би биле уређеније, боље регулисане, равноправније, транспарентније уз више учешћа и укључености грађана и грађанки у локалним заједницама. Представљајући постигнуте резултате наведено је да је 13 општина кроз усвајање или ревизију 21 регулативе спровело реформе локалног управљања које између осталог укључују унапређење транспарентности, планирања, одговорног управљања људским ресурсима, као и јавном имовином, док је 16 инфраструктурних пројеката успешно реализовано кроз усвајање политика и прописа на локалном нивоу. Тако су 22 општине успоставиле институционални оквир, односно формирале стручне центре за добро управљање, а 27 представника и представница локалних власти су прошли обуку о примени пет принципа доброг управљања у пракси и тако постали трајни ресурс за будући одрживи развој.

Отворена питања

У књизи Оспоравање 'добре' владавине, Ева Полуха и Мона Росендахл се такмиче у стандардима који су заједнички западној демократији као мерама "доброте" у влади. Примењујући политичке антрополошке методе, они закључују да, иако владе верују да примењују концепте доброг управљања приликом доношења одлука, културне разлике могу изазвати сукоб с хетерогеним стандардима међународне заједнице.

Додатни извор критика доброг управљања је Водич за добро управљање интелигентне особе који је написао Сурендра Мунсхи. Мунсхијев рад је створен да би "оживео" добро управљање. Многи појединци имају тенденцију да се удаљавају и да им је досадно идеја о управљању, или да немају појма о чему се заправо ради. Треба продискутовати и о томе шта је сврха доброг управљања и како она служи тој сврси у нашем друштву.

Добро управљање треба анализирати и кроз различитост динамике промена које се дешавају у комуникационим системима и као и њихов утицај на управљање. Овакав начин размишљања када се говори о томе како влада и политика у друштву функционишу, посебно са сталним променама које се дешавају из дана у дан, подстиче сагледавање ове теме из различитих перспектива и тиме омогућава најбољу примену исте.

Спољашње везе

• Агере, Сам (2000). Промотинг гоод говернанце. Цоммонwеалтх Сецретариат.
• Деепали Сингх, Нафеес А. Ансари анд Схаифали Сингх (2009), Тхе Индиан Јоурнал оф Политицал Сциенце.